književni tekstovi, fantastika, kratke priče, komentari stvarnosti i politika - autorka Aleksandra Nikolić Matić
уторак, 30. август 2011.
Kisa i moje nove cipele - pedeset i drugi deo
Kako god bilo, strasno i pretece, nove cipele bar kratkotrajno ispune prazninu. To je bar jasno.
Ovih dana sam citala da su u modi one boje koze, "koje vizuelno izduzuju nogu", pa sam u skladu sa istim trendovima, sestre zene britanskog princa,(HA!) odmah kupila dva para. Jedne prakticne, sa zumbanim djonom, stabilne i nepromocive, prve jesenje, naravno firmirane i druge, Perline, vise u boji uvelog zlatnog lisca koje se sprema da padne na nas grad, nego u boji moje preplanule koze. Vrtoglave, pomalo kic, sa malo strasa i sa spicem koji bi se lepo zabio u dupe svakome ko bi pokusao da ugrozi moju individuu. Ako bi pokusao.
No salu na stranu, kako je stvarnost uvek fantasticnija od teksta koji pisem,i ja sam se u stvarnosti susrela sa porodicom moga komsije koji je dobio svilen gajtan.
Njegova majka me je, kada sam isla da im izjavim saucescsce i ponudim neophodnu komsijsku pomoc, sva uvela i uvijena u crno, suzno nudila domacim sokom od breskve. Njegova zena i sin su komentarisali da nije bilo nikakve istrage, a sin je rekao da ce on toljagom presuditi onome ko je to uradio njegovom ocu...
Eh, dragi moj, kada bi to bilo tako jednostavno...Mislila sam ja pijuci rakiju za dusu komsije.
Ma, znamo se godinama.
Kada smo konacno sahranili komsiju, bacila sam se na mesenje i kuvanje.
Ne bi li me i to udaljilo od obaveza koje su me cekale na poslu.
Konacno sam naucila da pravim krofne, iako su i moje sestre i moja majka imale citav niz najrazlicitijih trikova za postizanje zlatnozute supljine u istim.
Pravila sam krofne do iznemoglosti, posebno onih ledenih dana koji nisu licili na letnje.
Moji sinovi su bili izrazito zadovoljni: kuca je ponovo licila na dom, a mirisi kuhinje su privukli i mog muza da cesce svraca.
No, ja i dalje nisam bila srecna. Zuljala su me ona muzevljeva druzenja sa drugim zenama (nista nisam zaboravila, naravno), zuljalo me je lose vreme, pa lepo vreme, pa najradosniji muslimanski praznik, a u Srbiji: Ramazanski Bajram...
Jebali nas muslimani!
A i ako ce...Kanda skoro.
Bas sam peti sat relaksirano i koncentrisano, posto sam ustala u cetiri ujutru, da to radim po jeftinoj struji, mesala varjacom po najvecoj serpi sa divnim i mirisnim sljivama od kojih sam pravila dzem sa vrlo malo secera i ni malo aditiva, jer krofne nisu krofne bez dobrog pekmeza, kad je zazvonio telefon.
Bilo je pola devet ujutru, kasni avgust, a na telefonu je bio ministar, licno.
Bez ikavog pijeteta i popustljivosti - pretecim glasom sipao je na mene.
Nesto u stilu - dokle mislim da budem na odmoru i da "vucem dupe u Pancevo, momentalno".
I kada sam rekla da ce pekmez da mi zagori - " jebo me pekmez".
Verovali ili ne, tim recima.
Sjajno! Jutros sam slučajno nabasala na blog i pročitala celu dosadašnju priču! I stvarno želim još, što pre! :D Veliki pozdrav! Amelie
ОдговориИзбриши