понедељак, 17. мај 2010.

Kisa i moje nove cipele - deseti deo

Da ne pada ova kisa, ponovo i ponovo, preskocila bih celu ovu neprijatnu i uznemirujucu epizodu.Ovako, nemam kuda, u skladu sa naslovom,moram da nastavim...Dakle, u Novi Sad nisam isla da kupujem cipele ili da jurim garderobu, vec po zadatku i sluzbenoj duznosti...Ministar me je licno poslao...Vec u ponedeljak,posle onog zlosrecnog vikenda, kada sam se usunjala u kancelariju u ranim jutarnjim satima, da se ne bi nadigla dzeva oko nestanka dokumenta, naletela sam na njega.Na srecu, dokument sam vec vratila na sto, jer sam znala da Ministrova sekretarica pre pola devet ne dolazi na posao.Ni ponedeljkom, time jasno izrazavajuci protest zbog kasnih ostajanja na poslu. Na vratima njegove kancelarije smo se skoro sudarili...da li je bas mislio na mene, kada mi je dao ovaj zadatak, ili sam se ja samo nasla na pravom mestu u pravo vreme, nejasno je. Tek,od tog sudara postala sam njegov licni poverenik na poslovima oko zlosrecnog sporazuma!!!Ministar, sa telefonom u rukama:"Da, da ne brinite,"-meni tiho grimasom i polusapatom"vlada",pa glasno"Sve ce biti u redu, evo bas sam sa nasim strucnjakom za Torinski. Ne brinite, vec sutra je saljem!" Ulazeci u kancelariju, skidao je mantil, i zatvarao svoj telefon u isti mah:"Vladislava,zar, ne? Ma samo Vas je providjenje poslalo u moju kancelariju ovako sabajle! Ne mogu da se oslobodim ovih iz Vlade, a nemam ni vremena pre brifinga da Vas pitam sta radite ovde ovako rano ujutru...Koleginice? sta znate o Torinskom sporazumu?"
Ukocila sam se. Mozak mi je radio brzinom cestica pred veliki prasak. Sta zna?Od koga?
Srecom,Ministar je nastavio:"Molim Vas, ja znam da ste Vi nezavisni savetnik,ali moj tim je preopterecen.Vi ste vec nekako preziveli vise sastava ministarstava, pa znate da radite razne poslove....Vi ste elegantni,inteligentni,nacitani...Siguran sam da cete se snaci"..Shvatala sam polako...Znaci, treba mu moja pomoc,kad deli komplimente. Ipak, jos sam napeto cutala...
"Morate nam pomoci,"nastavljao je Ministar tonom mucenika,"dani prolaze a sporazum treba pod hitno da se primenjuje..Javljaju mi da se u Novom Sadu Univerzitet priklanja studentima.Eh,samo sto nisu usli u pricu o autonomiji, a jos jure glasove studenata.Kao, bice strajka,sta li? Idite sutra tamo,sastanak je Odbora za strateski razvoj Univerziteta...Moze?"
Vec sam se sabrala: "Naravno, gospodine Ministre.Sve je pod kontrolom...A to sto sam dosla do Vas i nije tako bitno.Sacekace...Upoznacu se u hodu sa problemom..."
Naravno da sam SVE znala.Vikend sam provela u groznici. Nisam bila sigurna sta radim.Skenirani dokument sam poslala mailom, ali je orginal bio u mojim rukama. Sto sam ga vise citala, manje mi se dopadao...Nisam sigurna, ali u sustini izgleda kao propast svih dobrih i starih obrazovnih vrednosti...Kao tiha privatizacija koja ce ubiti sve osim raznih privatnih skolica,koje kao, prate evropske trendove, na papiru, bez vrhunskog kadra i sa malo novca...Pa nemamo mi Oksford,pobogu! Nego ......unum i ....trend...
Muz je bio zaprepascen, a sinovi zabrinuti. Isla sam po kuci bez trunke sminke, krseci prste. Momci su mi kuvali caj, a ja sam se zatvarala u spavacoj sobi groznicavo citajuci izvestaje sa naseg sajta...Mislim da sam za prosli vikend saznala vise o poslovima Ministarstva nego od kad radim!!!
U Novi Sad sam stigla odevena cakum-pakum. Divan kostim u bojama zacina od sirove svile. Jedne fine cipele od zmije ista takva torba... Definitivno, novosadski studentski kampus izgleda bolje od beogradskog...Primili su me u Univerzitetu. Predsednik odbora prof.dr M.B.je malo previse pricao, za moj ukus, ali volim ga, kao starog demokratu i opozicionara. Sve u svemu,stekla sam utisak da su stvari pod kontrolom i da se Lale nece previse trsiti kad dodje stani-pani,pa sam posle jednog laganog obroka sa pogledom na Novi Sad, krenula preko puta, na Spens, da vidim neku izlozbu tapiserije,koje su mi preporucile clanice Odbora...Nikakav soping, naravno, nije dolazio u obzir,obzirom na ozbiljnost situacije. Mislim, nema smisla da licni poverenik Ministra kupuje po rasprodajama.I bas kad sam izlazila iz radnjice Roko Baroko na koju sam slucajno naletela trazeci tapiserije,gde sam pazarila jedan izvrstan crni asesoar (nesto volim crno posle one noci, tako je fatalno!?) primetila sam...
Primetila sam da me neko prati....
Bio je to skoro isti tip kao u Beogradu, pre pojave Kupusa...Skoro sam pocela da trcim.Usta su mi se osusila...Ponavljala sam u sebi-opusteno,opusteno...Na javnom si mestu.Imas novu torbu i kais i esarpu Roko Baroko...Imas novu torbu i kais i esarpu...Imas novu torbu i kais i esarpu...Izletela sam iz Spensa skro trceci preko ulice,prema Pravnom fakultetu gde sam ostavila nas auto i vozacu dala voljno par sati...Odjednom je, dok sam prolazila pored studentskog doma, uz skripu izleteo crni ogromni automobil, krenuvsi pravo na mene...Neko me je gurnuo svom snagom i ja sam pala na stranu...Posle zamracenja i trenutka straha,okrenula sam se da vidim ko mi je spasao zivot...Bio je to onaj covek koji me je pratio na SPENSU. Vec je odlazio, skoro trceci. Oko mene se okupila grupica uznemirenih studenata. Auto je uz skripu zamakao prema stadionu Vojvodine, tako mi je rekao student koji je potrcao za kolima, pokusavski da vidi registarske tablice..."Gospodjo,kako ste?", pitali su klinci. Jedan mi je pomogao da ustanem. Moje cipele od zmijske koze su bile upropascene. Ja sam na srecu, bila ziva.

субота, 24. април 2010.

Kisa i moje nove cipele - deveti deo

Dizem slusalicu:"Halo!"
U glasu mi je treperilo.Kola se krecu. Adrenalin raste, kao da kupujem...Glas je meni negde daleko poznat:"Vladislava, saradnik sam doktora Steve P. Od sada cu sa Vama komunicirati ja, a ne profesor. Da li je to jasno?"
Glas je blago zapovednicki,sa notom ironije, autoritativan.Ipak, suvise sam uzbudjena da analiziram podatak o dalekom prepoznavanju.
"Da,naravno",kazem,"cekam prvi zadatak". Boze,kao u petparackim spijunskim filmovima!
Gledam kroz prozor.Opet pada kisa,a vece se spusta u bojama plavog i zelenog, raskosnog proleca.
"Veceras nam je hitno potreban nacrt torinskog sporazuma.."
"Kako to mislite,veceras?" Sada sam vec zabrinuta.
"Imate li skener?"
"Naravno,ali"...
"Kada ga nabavite,snimite nam ga i posaljite nam ga na adresu.....@yahoomail.com"
"Cekajte, ne mislite da cu valjda veceras da idem u Ministarstvo...Kako da opravdam kasni dolazak!?"
"Vladislava, to je vas problem. Vi ste se obavezali.Cekamo izvestaj,obavezno pre ponoci.Laku noc".
Pobogu,petak vece,a ja po kisi treba da izadjem.I da se vratim na posao...Sta da kazem muzu?
Sta da kazem nocnom cuvaru u Ministarstvu?! Kako da iznesem taj dokument?!Da ga fotokopiram!?
Pa u Ministarstvu nikad ne radi foto-kopir aparat...Da ga saljem odatle!?Kako da...Imam svega pet sati vremena,moram da pozurim.Mislicu usput.Prvi put posle dugo vremena, oblacim crno.Mahinalno,kao kada sam bila studentkinja,stavljam najsvetliji puder, crnu olovku i maskaru, bez trunka rumenila.Ta dramatika mi je odradjivala bar cetvrtinu na ispitima. Bleda, ispijena studentkinja, koju ne interesuje nista sem ispita koji polaze...Mahinalno sam se nasmejala sama sebi.Drama je tu, ne treba mi sminka.Narucujem taksi, muz me gleda zaprepasceno;kad sam ja vikend zapocinjala obucena u crno, izlazeci z kuce bez najave. Momci su srecom, kod drugara. U trku muzu lazem da sam zaboravila na poslu neki izvestaj i da moram da ga "proradim za vikend". On se smeje iznenadjeno.Setim se teksta iz dnevnih novina, o visku savetnika u ministarstvima i da su se u Vladi uzburkali duhovi...kao, bice smanjenja broja savetnika, pa se ponovo treba dokazivati....Muz uzima novine. Da, tekst je tu.Tesko sakrivam uzbudjenje. On kaze - "pa sta,nije prvi put da Vas prozivaju,uradices to u ponedeljak...Sami smo kuci, mislio sam da se kupamo zajedno u onoj tvojoj slatkoj peni..."Zastajem za trenutak, skoro uzbudjena,osecam cak i bradavice da mi se krute...Ali,brzam "Moram da idem, ovo je sad drugacije...Ako cemo u Evropu"...Vicem vec sa vrha stepenica, izlazeci iz stana...Taksista je stigao, ja ga pozurujem, vozimo se oko Zeljeznicke stanice...Trazim otvorenu prodavnicu,trafiku, da kupim nesto za nocnog portira...cak ga ni ne poznajem...Kupujem pivo,sok,neki keks,cokoladu,muski magazin...
Ispred ministarstva sam. Krupno udahnem vazduh.Ulazim nasmejana, drzeci propusnicu ispred sebe.
Portir je mlad, plavusan,skoro ne dize pogled. Upisuje vreme dolaska jer je automatika ugasena. Pregleda mi kesu. Nudim mu nesto i brbljam sto na sat;kao kakvo vreme, kisa pada i cipele sam upropastila (fine mekane crne mokasine,za maciji hod- naravno, nije im nista)i izem ti petak i drzavu u kojoj covek i uvece mora na posao.Kao, zaboravila sam nesto..Kao,brzo cu...Moze slobodno da uzme pivo? (Odmahuje glavom)Keks?("Ne,ne hvala gospodjo Petrovic", cita sa kartice -samo bi novine da prekrati dugo vreme.Vidim da ceznjutljivo gleda cokoladu.Guram mu je pod nos sa najsirim osmehom, kao i novine...Ulazim konacno.Penjem se liftom do n...tog sprata.Tu je moja kancelarija. Bucno palim svetlo,pevusim,palim komp, odvrcem muziku sa njega...Dalje cu morati peske.Tiho se sunjam iz moje kancelarije. Vazna dokumenta nisu u njoj, vec u ministrovom kabinetu. Cak nisam ni videla nacrt sporazuma..Pretpostavljam gde je.
Sunjam se po pozarnim stepenicama. Mrak oko mene, ustajao vazduh, prasina. Zapinjem, kao u svakom spijunskom filmu za nesto. Brojim spratove. Gresim..Oseca se ustajao vazduh pun zadaha duvana i kafe. Na pogresnom sam spratu,u mraku. Brojim u sebi...popela sam se dva sprata vise nego sto je trebalo. Silazim..Noga mi se opet zaplice u lepljive trake kojima se omotava hartija za stampanje..Moram reci na brifingu-da nam je firma neuredna...Imamo li mi spremacice?!Ma sta sad mislim?! Gluposti, suzdrzacu se od komentara na temu spremacica...Od kad se pa ja interesujem za to?!Sta cu reci?! Eto,tako, nocu se ja spremala da provalim u ministrovu kancelariju, kad zamalo nisam noge slomila!!!
Na dobrom sam spratu.Ulazim u kancelariju...Mobilnim telefonom (fini Samsung Diva)osvetljavam prostor...polako se navikavam na polumrak.Ostrim...Vidim ministrov sto..I..evo ga! Sporazum, nezasticen, potpisan, zavrsen!Bice lakse nego sto sam mislila...Odjednom se cuju koraci!Pa sta je ovo!? Zar mali ne cita muski magazin?!Sakrivam se brzo u ogroman bar pored radnog stola. Hvala bogu,pa sam malecna!Scucurena izmedju flasa najfinijeg konjaka...mali je odbio pivo!?Pa sta radi!? Dolazi gore da pine ministrovo pice? Virim kroz poluotvorena vratasca bara,uzasnuta!
Vrata se otvaraju, baterija sara po prostoriji. Gasi se i ja vidim da je to onaj sumnjicavi debeli brka, koji nas zene svaki put odmeri kad dolazimo na posao, a cesto i pretresa.Cak znam i njegovo ime.Boza...Radi dugo kao portir.Stari vuk.Znaci, dvojica rade nocu...Da znam, za drugi put!Sta mi je!? Koji drugi put!? I sta ako Boza otvori bar!? Sta cu mu reci? Da sam solo drinkerka, koja nocu mulja po ministrovim konjacima?!Vrata se ipak zatvaraju. Ostajem u baru dobrih desetak minuta. Mozda i duze. Gola sam voda.Dodje mi da nesto popijem. Od muke. Sva sam utrnula. Dobro su mi dosli onih par casova joge na koje nisam nastavila da idem, jer nije to za mene. 100% sam balkanka, kupoholicarska. Iskobeljam se iz bara. Uzimam dokument. Ne treba mi ni Divino svetlo.Teturam niz stepenice do moje kancelarije.Sedim dugo i sminkam se. Tako dolazim sebi. Imam jednu Pupa kolekciju na poslu, za zlu ne trebalo.Uspravljam se, izlazim u lift iz kancelarije. Sa sirokim osmehom pozdravljam oba portira. Boza me gleda podozrivo, a plavusan zahvalno,jer sam mu ostavila magazin. Polako peske krecem kuci. Noc je sad vedra, a ja imam dosta vremena do ponoci. Plocnici su oprani. Sve mirise na prolece...

среда, 7. април 2010.

Kisa i moje nove cipele - osmi deo

I sta sad? Divni aprilski dani prolaze, a niko mi se ne javlja. Tajac.
Pre neki dan sam se opet suocila sa bedom i mrakom  naseg grada. Bila sam u kupovini u jednom od mojih omiljenih trznih centara.Ispred mene je bila zena koja je pokusavala da plati racun sa karticom na kojoj nije imala novac.Vracala je predmet po predmet. hleb,jaja,voce,mleko...Na kraju je rekla:Pokusacu sutra ponovo. Svi smo cutali.I prodavacica i citav red kupaca koji se napravio dok je trgovkinja na njeno insistiranje provlacila karticu na 800,700,600,500,300 dinara... U novcaniku je imala nesto vise od 500 dinara. Racun je u startu bio 1600 dinara...Znala je od samog pocetka. Sta je htela? Da se neko sazali na zenu u Moninom koznom mantilu?I plati racun?! Ili se nadala da u nekom nevidljivom poslanstvu pakuju novac za zene u nevolji i salju im na racune?! Pokrivaju minuse?! Stajali smo posramljeni.Niko se nije bunio.Kada se tuzna kupovina zavrsila, a ja stigla na red, trgovkinja me je samo tiho upitala? Imam li ja novca na racunu? Pretpostavljam da imam, rekoh,a sa zebnjom pomislih na Kupusa i na to da mogu brzo da izgubim sigurnost.Presedose mi tirkizne carapice i vesic u istoj boji, koji sam kupila na akciji.Dok sam se vozila u autobusu,opet sam slusala onog sto peva Zdravka Colica.Sada sam se smejala sa olaksanjem.Nisam se nervirala. Njegovo ludilo je bilo skoro utesno u odnosu na oluju koja je besnela u mojoj glavi...
Stalno imam utisak da me neko prati. Ispred nase zgrade je automobil slican onom kakav me je vozio u Maderu...
Skoro isti takav je i ispred ministarstva, sa drugim tablicama,samo...Posle te voznje sa tirkiznim stvarcicama u kesici, pokusala sam da pobegnem...Odjurila sam opet na Usce, zadrzala se par sati.Cula se sa prijateljicama,pozvala ih na kafu.Popila je. Isla po prodavnicama. Muz i sinovi nisu prestajali da me zivkaju. Muz ce mi do kraja pomisliti da imam neku aferu.Kada sam izasla iz usca, bio je vec mrak...I bas sam odahnula, kad...Kraickom oka...Onaj isti automobil, koji me prati, kada sam u kucnom izdanju. 
Ovo cekanje me ubija. 
To vece sam pekla sjajnu curetinu za veceru koju sam posluzila momcima sa tartar sosom (bila je malo suva), tostom i krastavcicima.Svi smo se opustili i puno se smejali...A onda je zazvonio telefon...


субота, 27. март 2010.

Kisa i moje nove cipele - sedmi deo

Ima vec dve nedelje kako sam se vratila iz Beca, a nisam stigla da Vam se javim. Stvari su se zahuktale neverovatnom brzinom; skoro ne znam odakle da pocnem.Mislim, ne bih Vam ni pricala dalje o susretu sa Kupusom da se,posle dolaska iz Beca nisu pocele desavati neobicne stvari;bas kao sto je on, Kupus i  najavljivao. Poslovni partneri moga muza su listom poceli da otkazuju saradnju,sto je za posao kojim se on bavi pogubno. Da ne pominjem, da niko nije izmirio ni jedan dug prema njegovoj kompaniji.To bih jos i prezivela,ali cinenicu da je moja najbliza saradnica imala neobjasnjivu saobracajku...To vec ne mogu. I ona je majka dvojice decaka...Ppre neko vece se na nju zaleteo automobil sa zatamljenim staklima iz mraka,kada je izlazila iz kancelarije i na parkingu pokusavala da upali auto. Na srecu, samo je povredila celo, vazdusni jastuk se odmah podigao, a i ona je stavila pojas cim je sela u auto. Ne znam da li je to bio slucaj, ili pretnja upucena meni, obzirom da prilicno licimo...U svakom slucaju, idem u Maderu na ponovni sastanak sa Kupusom...Ne pazim ni sta oblacim,dotle je stiglo.
"Drugarice,prijateljice, kako si mi", smeska se masno, u medjuvremenu, dr, Kupus. 
"Kuda ide ovaj svet,ko sve nece biti doktor nauka u Srbiji !?",pitam se ja u sebi smeskajuci se kiselo. Oklevam sa odgovorom.
 Postavljam kontra pitanje:" I sta si mi ono rekao, na cemu si doktorirao?"
"Ma, na onom Hegelu na kome sam i magistrirao i diplomirao. Ma ne mislis valjda da bih ja imao vremena da se bavim necim dalje, kad je ovo sasvim dobra krava za muzu. Malo prepravio ovde, malo tamo, nesto mi uradili studenti...Znas da sam na katedrama u B... .... i u N... Samo, daleko sam od centra zbivanja i pravog uticaja. A ti si se bas uglavila. Nigde drugde nego u ministarstvu." Gladi Kupus svoju retku bradicu.
"Pa znas da nam plate nisu velike",odgovaram sa osecajem teskobe.
"Ma daj, Vladislava, ti zeno, radis za Srbiju i devizne dnevnice",smeje se Kupus, gladeci bradurinu i dalje."Koliko si podigla u Becu?" 
"Kako znas za Bec", zagrcnem se. "Ja niti se slikam ,niti sam bliska saradnica ministra...Ja sam kao neki nezavisni saradnik"...
Kupus me prekida razveseljen mojom nelagodom:" Ma,draga, zato mi Ti i trebas. Ma ko ce, zeno, posumnjati na tebe, savetnika. Imas mogucnost da svuda zabodes nos, a vidim da si spremna da me i saslusas...Prosli put si bas zurila. Ja cu vinjak,a Ti?"
Uzimam jasmin caj da se smirim i mislim kako nije promenio, ni posle toliko godina i toliko titula, vulgarni i jeftini ukus...Vinjak je i dalje vinjak, a Hegel i dalje krava muzara...Neke se stvari ne menjaju, a ja sam postala medjunarodni obavestajac po pitanjima primene torinskog sporazuma.
Inace, odmah kada sam napustila Kupusa, posle prvog sastanka na kome sam na brzinu srucila jedan sokic zgadjena njegovim insinuacijama i izletela iz Madere u opet kisni Beograd, imala sam los osecaj u stomaku. Da nista nije gotovo, nego da nesto pocinje. 
Taj osecaj sam imala i sve vreme boravka u Becu, koga inace ne volim. Potpuno mi je jasno da je Frojd morao tu, u tom gradu, da iskroji svoje sulude teorije. U tom gradu klasicne simetrije i tisine, u kome samo vidis odbljesak velike grabezljive imperije, koja je rasla na krvi pokorenih u proslim vekovima. Kad mislim na Bec uvek pomislim  na Serbrun sa onim obeliskom u njegovoj mocnoj basti kao suludim tripom kica i dominacije.Savrsena ravnoteza i on koji para becko nebo,kao ukradeni falus tudje kulturne matrice, a perspektiva savseno iskrojene ulice. 
Posao je bio relativno uspesan, opet je bilo puno oficijelnih obecanja  i finog osecaja da bas mi, kao delegacija, ne znamo sta radimo. Zaista smo lepo ustedeli na dnevnicama, posto je svako spavao kod nekog prijatelja, a naravno, prijavili smo hotele sa cetiri zvezdice, kako i prilici jednoj drzavnoj delegaciji. Samo je ministar spavao rezidencijalno, ali njegovi izvori prihoda inace nisu tema ove price...
Kada se skup zavrsio, u Graben ulici pila sam sjajnu kafu i uzivala u danu bez kise u hladnom gradu koji ne volim. Pazarila sam malo kao nekad Sisi, srebrenine i porcelana, a bogami i nesto Armanija, Gucija,Prade i Versacea (ziveli second hand shop), pa za decake Nike kozne patike za po 30 evra. Koleginice su trcale sa kesama po Marijahilferstrase jureci groznu svetlu ljubicastu koja je carevala po svim izlozima.
Dan je bio skoro savrsen, ali,osecaj mucnine me nije napustao...
Dakle, to je bilo to.Tako. Zvanicno sam prihvatila Kupusovu ruku i postala strani obavestajac. Odatle i mucnina.I skromno se nadam da me necete doziveti kao licemera. Ma i ja sam covek.I majka dvojice decaka. Dvojice.

среда, 10. март 2010.

Kisa i moje nove cipele - sesti deo

Potpuno neobicna situacija.
 Jutro kada sam se vratila iz Brisela je bilo sjajno. Momci su me sacekali na aerodromu. Bio je divan dan. Vise nisam imala onaj osecaj usamljenosti, nikako. Posto je putovanje bilo naporno, na poslu su me ostavili na miru,tacnije dan je bio slobodan. Moj dragi je posle zajednicke kafe i odmotavanja poklona, otisao na posao, a decaci na svoje obaveze. Otisla sam da se istusiram. Blazeno. Odlican sluzbeni put, one sjajne cipele u mom ormaricu, momci zdravi, ja preporodjena. Uzela sam onu slatku penu koja je ostala od praznika, koja mirise na novogodisnje slatkise, da se apsolutno podignem. Pustila sam vodu, usla pod mlaz moje tus kabine...kad...Telefon.Uzimam bade mantil,ogrcem ga, brisem se rukavom,dizem slusalicu. Voda curi niz vlazne noge:"Halo, izvolite", kazem. 
"Vladislava,cao,gde si drugarice?" 
"Pa, kuci, kazem. Upravo sam izasla..."prekidam samu sebe, pojma nemam sa kim pricam...Sta,sad treba da pricam nekom nepoznatom muskarcu kako sam polu gola i vlazna!? "A, ko je to?"
"Pogodi gospodjo, devojacki Petrovic".
"Hm...ne mogu da se setim"
"Tvoj drug, Steva kupus"
Kakav crni Steva kupus,pa njega nisam cula bice...petnaest godina..
Panicno prebiram po glavi sta sad on radi?Cime se bavi?Za njega me ne vezu bog zna kakve uspomene. Vazio je, dok smo bili na fakultetu - mladi i ludi, za dousnika. Trcao je u, vise ne secam ni kako se to zvalo, komitet valjda, svako malo. 
Sta prica napredna omladina na Filozofskom fakultetu? Hoce li biti strajka, ili nekavih demonstracija?
Zajedno smo bili, ustvari, na postdiplomskim studijama.
On je svoj magistarski prepravio od svog diplomskog rada...Ma,to se moglo tada tako, kazem Vam. Smutna vremena Slobe Milosevica, u kojima je svasta prolazilo.
Nadimak je dobio, jer su mu strasno smrdele noge. Sta reci dalje? A i trag mu nije bio bolji. Mislim, onako simbolicno.Jednom prilikom je organizovao i humanitarnu pomoc, neku dobrotvornu akciju, od koje je citav prihod otisao njemu u dzep. Od toga je podigao ogromnu kucu na selu....Meni je jednom izvodio striptiz, ne bi li me zaveo. Ma,jedva sam ga izbacila iz stana.
No, takva persona me je zvala.
Sve to, citava njegova grozna biografija mi je prolazila kroz glavu,dok je on predlagao hitan sastanak. Kakav sastanak, crni?! Umorna sam, jos nisam ni isprobala stvarcice koje sam kupila...
Ne,ne,ne.Drugovi (koji drugovi u Beogradu u XXIveku?!) zure, a auto je vec ispred zgrade. Ceka, da se spremim, pa da se nadjemo...Pomenu ime mog omiljenog restorana...Pogledah kroz prozor...Limuzina sa zatamljenim staklima, pored koje stoji dasa kao u americkim filmovima, sa zatamljenim naocarama. Sad sam vec radoznala, a i volim Maderu...A i drug mi je sa postdiplomskih...Ma ko ga sisa. 
Idem da se nadjem sa Kupusom.... 

недеља, 21. фебруар 2010.

Kisa i moje nove cipele - peti deo

I sta sad? Toliki put, a i ovde pada kisa... Brisel, evo me!
Ja sam kao aktuelni ministar prosvete koji je pre neki dan,vrativsi se sa Kube, izjavio da nece da kaze zasto je bio tamo..Kao "sluzbeno"...Mora da je sedeo sa zenom (ako je ima) ili prijateljicom u nekom Hemingvejevom kaficu zagledan u plavetnilo, misleci,kako nije lose biti ministar ni u propaloj drzavi...
Ali,sta pricam?! Ja jesam sluzbeno ovde.
Deo sam aparata koji ce nas uvesti u Evropu. Na jedvite jade, kako - tako,ali mrdamo...
Ponela sam neke fine kostime u kojima ce moja poslovnost doci do izrazaja. Setajuci kroz ovaj grad koji mirise na kisu, pivo i cokoladu shvatila sam da se savrseno uklapam...Sivo jeste pun pogodak, a ja sam pravi evrokrata! Nisam se bas najbolje osecala na tim sastancima..Jeste da su svi ljubazni, ali su me upozorili,oni koji su bili ovde pre mene, da je to ljubaznost koja nista ne kosta...Ipak,sa torbom koju sam ponela, nisam ostala neprimecena. Svuda vidim odobravanje na licu...
Svratila sam sa nekim nasim kolegom i do nekih kulturno-istorijskih spomenika i jela na trgu Zurden. Gledala sam onog malisana koji piski, i cipku i vez...Mislim da mi se i kolega udvarao. Mora da mu je visak secera iz vafla udario u glavu.Ali, ja sam dama. I nimalo nisam slicna drugoj knjizevnoj junakinji koju sam htela pre neki dan da Vam pomenem, jer sam znala da krecem na put, pa je koencidencija bila skoro nametnuta.
Rec je o junakinji romana Doris Lesing "Leto pre sumraka". Jeste da smo istih godina i na slicnom putovanju...Ali meni ne pada na pamet da ulecem u vezu sa mladjim muskarcem ili da menjam frizuru i sakrivam se...Osim toga, njena su deca vec odrasla, a mojim decacima sam i te kako potrebna. Bar jos neku godinu... No, Brisel nije, po broju stanovnika prevelik grad. Milion stanovnika, tek nesto jace... mnogo stranaca, naravno,sto se da ocekivati od centra EU i sedista NATO...Ali Brisel ima preko 3600 prodavnica i cak cetiri oooogromna shoping centra! To Vam kazem! Neki nude i asistenta kupcu i to licnog! Zima je, a oni su vec letnje kolekcije izbacili napolje! Milina! Sve je u znaku karnevala u Riju...Posebno mi se svideo jedan minimalisticki, ali je u njemu najmanja guzva. A boje - pesak, tirkizna i braon!!! Divno.Celu noc nisam spavala, misleci koje cipele da kupim...Jedne ruzicaste baletanke sa kristalima koje podsecaju na detinjstvo ili fine,meke smedje shimi, skroz retro, sa vrtoglavom petom... Posto sam ujutru ustala sa povisenom temperaturom na nervnoj bazi, odlucila sam, presekavsi cvor, kupujem oba para! 
Pa neka pada i ta kisa...Ja se i onako vracam u Beograd.

субота, 20. фебруар 2010.

Kisa i moje nove cipele - cetvrti deo

I to naravno, nije sve. Sinoc sam na primer, pravila najbolji krep suzet koji mozete zamisliti za moje momke, male i velikog. Za mene je hrana zavodjenje a ne potreba, kao za njih...To strahopostovanje i obozavanje na licima kada je suknuo plamen visok sigurno 40 cm i to odusevljenje za nepce i stomak su evidentni. Moj recept je nepogresiv.Prava doza vanile i pomorandze, limuna i likera, te malo viskija nece nikada izneveriti. To je afrodizijak prve kategorije, skoro kao dobra cipela...
Ali, ako vec treba da se poredim sa nekom knjizevnom junakinjom, padaju mi na pamet dve. Prva je jedna od tri junakinje romana Majkla Kaningema Sati, koji je pre neku godinu dobio Pulicera, pa su ameri odmah snimili i film... Secate li ga se? Ma onaj sto je ona ledena Nikol Kidmen dobila Oskara za tumacenje Virdzinije Vulf? Stavili su joj onu vestacku nosinu, da bi bila "karakternija"; kako kazete da se ne secate?! No: nekad sebe podsetim, kada onako placem zbog kise, na onu trudnu depresivnu americku domacicu koja 50-ih godina XX veka baca svoju tek napravljenu skoro savrsenu tortu u kantu za smece, jer NIJE savrsena...Kao ni njen zivot... Secate li se bar tih scena u filmu...glumi je Dzulijan Mur. Kada sam je gledala u filmu strasno sam je mrzela. U knjizi, koju sam,moram priznati procitala tek kad sam odgledala film, shvatila sam, da me podseca na mene...samo ja ne bacam torte, nego iznosene cipele...
Bas proslu noc, i pored trijumfa sa flambiranim palacinkama, imala sam nocnu moru sa iznosenim cipelama koje moram da nosim... Kao torta sa neravnom glazurom...

понедељак, 8. фебруар 2010.

Kisa i moje nove cipele - treci deo



Posted by Picasa...Jutros sam gledala decake koji cekaju autobus da bi stigli do svoje skole. Jedan je pljuvao i kasljao tako jako da sam pomislila da ima neku bolest. Bio je u grupi. Svi su nosili iste patike i suskave trenerke sa kapuljacama preko glave. Jedan drugi im je prisao, pa su se zaglili i skoro poljubili. Ritualni gest, kao da krecu u tesko razbojnistvo i kradju, a ne u skolu.Izgledaju kao pilicari a ne ucenici. Moji sinovi nisu takvi. Ne puse na ulici i pljuju po trotoarima. Sigurna sam da ne puse uopste, iako su dovoljno odrasli da to rade nama iza ledja. Povremeno ih njuskam ili im pretresem stvari, za svaki slucaj. Pa sta?! Nisam paranoicna, ali... Naucila sam ih redu; ne jedu slatkise svaki dan. Samo jednom nedeljno. Nekoliko puta sam ih uhvatila da mlate po sladoledu bez dozvole. Bili su kaznjeni. Roditelj mora da bude dosledan. Visak secera inace nije zdrav - ni za duh, ni za telo. Oni nemaju mnogo slobodnog vremena. Jedan je sportista, drugi je u sluzbi Euterpe. Obojica su lepo vaspitani mladici, kao i njihov otac. Umeju da kazu "dobar dan" i "izvinite". Kada su raspusti, obavezno odlaze u neke naucne kampove, shodno godini i interesovanju. Ove godine smo im obecali zajednicko letovanje koje nismo priustili vec...Pa ima tome. Prosto ne moze covek da postigne... Muz stalno radi (a to sam vec rekla, a ne volim da se ponavljam) a ja imam svoje obaveze. A ne mogu da ostavim ni svoju krojacicu;ona mi kaze da sam joj od svih musterija najbolja,uvek u toku i dobro informisana.
Nedavno sam sa sinovima svratila u bioskop (muz je bio odsutan).Nisam htela da im kazem, ali sam krenula zbog nekog snizenja na Uscu, a ne zbog Avatara i 3 D projekcije. Jedan od njih tako voli tu naucnu fantastiku, a ja to uopste ne razumem...I kakva je to poruka filma?! Treba otici sa ovog sveta da bi bio srecan?! Moram priznati, boje su raskosne, a i tuzno je. Sve sa tom ljubavnom pricom u filmu. Od naocara me je bolela glava.Ipak, nadoknadila sam kasnije sve- snizenja su bila sjajna.
Ma, nisam ja nikakva srpska kupoholicarka ni obesna domacica!
Da se niko ne usudi tako da misli! Zaposlena sam,dobra sam majka i muz mi laska( a i ja tako mislim) sjajna sam ljubavnica. Ali danas opet pada kisa...

субота, 6. фебруар 2010.

Kisa i moje nove cipele - drugi deo



Jutros sam ustala sveza i odmorna. Polako sam se i pazljivo nasminkala, namestila frizuru i otisla do pekare. Moram da se pohvalim da me vec dvadeset godina niko nije video bez frizure. Mislim da svaka zena to sebi duguje. Frizuru i cistu kucu. A citam da i feng shui to savetuje za dobar seksualni zivot. Pise - ako zelite dobar seks usisajte kucu. Krpu za prasinu u ruku! Mada sam ja mislila da u ruku ide nesto drugo, a ne krpa... Ali, covek uci dok je ziv...A tek zena...Moj muz me je docekao budan. U ocima mu i dalje vidim obozavanje. Senka se navlaci retko, samo kad bas potrosim. Ali,on zna da je meni svaka stvar potrebna i jako dobro isplanirana. Nikad ne kupujem na prvu loptu. Prodjem pored izloga bar dva puta. Posavetujem se sa njim i sa sestrama. Nekad nazovem i mamu. Onda nas dve pricamo o bojama sezone i kako to sto sam videla uskladiti sa onim sto imam...kako nesto opeglati sto je osetljivo..Gde prepraviti ako treba i slicne, a tako neophodne sitnice. Nisam povsna, naravno.Samo stvari drzim u rukama i to cvrsto. Jedno vreme mi je muz odlazio u komsiluk. Mislim, bas cesto .Rec je bilo o komsinici koja se sveze razvela, pa ga je stalno zvala da joj nesto opravi. Nisam Vam rekla; moj muz je strasno sposoban muskarac. Sve sto uzme i zavrsi. Nije kao muzevi drugih zena - nezainteresovani i daleki. Uvek je na raspolozenju. E,pa,ona nije bila slepa kod ociju. Zato ga je i zivkala...Te kompjuter, te osiguraci, te pegla...Pa sam ja otisla jedan dan i ocitala joj takvu bukvicu. Zarili su joj se obrazi. Nikad vise ga nije pozvala. Ni ne javlja se vise, bestidnica. Ali, ja sam joj oprostila. U Beogradu ima tako malo muskaraca. Razumem je. I dalje zivi ispod nas,ali cuti. I bolje joj je. Znam da je kontradiktorno...Mislim, razumem je, ali joj ne dam. Ma on je moj muz, a ne javno dobro!
Dakle, donela sam kifle obucena u bledi bez kaputic koji se slagao sa sivom bojom ledenog jutra i mojim ocima. Graciozno sam skinula moje fine mekane rukavice od jelenske koze (koje ne nosim u grad, moram naglasiti, pohabane su, prilicno) i nezno ga pomazila po obrazu. Poljubio me je, jer se uvece nismo videli, obzirom da jako kasno dolazi sa posla, uvek, a sad je bio i na sluzbenom putovanju... Izvadio je u tisini poklon. Suskala je samo hartija...fino...lepa kvalitetna koza, divna nijansa golubije plave...Dobra i solidna torba! Oh,kako me samo poznaje. Ma ja sam srecna zena...Ne znam sta mi je bilo onaj dan kada sam plakala na sred ulice.
Decaci su ustali, rumeni i cupavi od spavanja. Pricamo svi u glas. Poceo je novi dan...
Posted by Picasa

четвртак, 7. јануар 2010.

Kisa i moje nove cipele - prvi deo

Stojim na ulici i placem. Opet pada kisa. Samoca i u velikoj guzvi. Jedan dan od onih hiljadu istih koji prolaze kraj mene, ostavljajuci samo nove bore na licu, izasla sam iz sedamdeset osmice i krenula peske. U autobusu je bila takva guzva, a pored mene je stajao jedan covek i pevao Zdravka Colica na sav glas. Citao je sa papira tekst Kristine, pa kasnije Vagabunda i pevao, pevao...Niko se nije bunio. Zelela sam da mu zabodem prst u oko, toliko me je iritirao. Onda sam ga oslusnula. Pevao je besno i ocajno, kao pas lutalica koji zavija na ulici. Hteo je da mu se neko odazove. Osetila sam strah. Strah od glasnih ljudi. Strah od neprihvatanja, ili strah od prihvatanja. Strah od samoce i strah od bliskosti. Strah od zivota i strah od smrti. Izasla sam tako iz sedamdeset i osmice, a on je nastavio da peva. Ta skitnica. Cula sam ga i dok sam hodala pored autobusa. Beograd je postao grad u kome nije lako ziveti i koji je dovoljno velik da se umoris dok hodas kroz njega. Vozila su nekad samo visak.Guzva je bila tolika da sam na odrediste stigla nesto pre autobusa. Ljudi su gnevnih lica izlazili iz njega kada se i on konacno probio kroz guzvu. Sada, kada ih pevac nije video, mogli su da pokazu svoj gnev...Mozda da nje pevao Zdravka Colica!?
Boze, vrti mi se u glavi.
Uzgred, zovem se Vladislava devojacki Petrovic. Placem, jer kisa pada, a ja kvarim moje nove cipele i idem peske. Tacnije stojim. Nikada nisam sanjala da cu se naci u ovoj situaciji i u ovom zivotu koji mi je tesan. Nasa majka je najvise nade polagala u mene, a ne u druge dve sestre. Najstarija je uvek bila najlepsa i po svemu posebna, visoka i otmena. Srednja je bila prosecna, a ja sam bila mamina nada. Otac se tu nesto nije pitao .On je meru svog autoriteta potrosio na starijim sestrama. Sve sto nije bilo njima dopusteno,bilo je meni .Mozda zato sto sam malecka i najmladja?Ili zato sto ne licim na njih dve?!
Cak i moje ime je ime vladaoca. Vlast i slava. Prezime cele kuce je jasno. Petrovici nisu tikve bez korena. Ali prica nije o Petrovicima...
Usla sam u prodavnicu obuce da opet kupim nove cipele. Nisam mogla da podnesem blato...

понедељак, 15. децембар 2008.

Andrija Matic,osam godina 2006.





Mi se radujemo sve vise, sto je Nova godina sve blize...
           
                                               Aleksandra

петак, 17. октобар 2008.

Niko ne voli stvarnost

...Bio je divan i raskošan dan ovog oktobra.Topao, sunčan, pun zlatnog lišća i onog slatkog mirisa nagorelog drveta koji podseća da uskoro dolaze ledene kiše i tmurni dani...Simonida je išla onom strmom ulicom u skoro samom srcu Beograda koja se završavala dvema značajnim institucijama i lepim, skoro intimnim parkom...Ta ulica, u kojoj je radio njen pokojni muž, uvek ju je podećala na san o sreći koji je sanjala kad god je mužu išla u susret, u prvim danima ustreptalog braka; san koji se nikad nije obistinio - dug i plodan brak sa buljukom dece.

Jer, ako je to bila božanska pravda, onda su stvari bile baš tamo gde su trebale da budu: Simonida je išla svojim usamljeničkim putem sa samo jednim dečakom na rukama.Prvo malušnim, pa onda i malo većim. Vešto je krila koliko je nesrećna, što je bilo dobro, jer mnogi ljudi ne vole uplakane.

Ali to dobro znate, zar ne?

Elem, još kao sasvim mala devojčica, potpuno ćaknuto, smatrala je da je njena uloga u svetu muževna. Činjenje velikih dela, a ne rađanje dece. Kao tinejdžerka, malo se opustila, kao može deca i muž, ali samo kao stast i fatalna priča, ukoliko ne smeta činjenju velikih dela. Nikakav kompromis nije dolazio u obzir. To ne. Nikakva udaja po modelu koje su sledile njene drugarice... Dobra prilika, biće dobar muž i pouzdan otac...

Njena ljubav morala bi da, hipotetički, bude totalna, bez igara, a njen brak realizovan tek u momentu kad bude mogla ona sama da skine svojoj deci bar jednu zvezdu sa neba. A kao da za zvezde mora da se ide na nebo!
Znači, mora ona sama da radi sve poslove, a ne neki tamo muškarac hranitelj. On je trebao da bude čista,ali, slutila je, prolazna ljubav.

Mislim da je sva dijagnoza da se strašno plašila samoće i da je bila do zla boga nesigurna u svoju ženskost. Inače, hvalisala se da sve ume i može sama!

Iluzija da čovek uopšte može sve, a pogotovo ona sama, srušila se kao kula od karata u njenim dvadesetim godinama. Tada joj je u strašnim mukama, za kratko vreme, skoro munjevitom brzinom, raspadajući se od raka debelog creva, umro obožavani otac.

Posle njegove smrti, nastupio je dugogodišnji period teških iskušenja - rat, siromaštvo, bolesti u porodici. Kao nadoknadu za usamljenost u krilu porodice, koja se posle očeve smrti raspala, našla je beskrajno zabavan posao, o kome nije ni sanjala, poticavši iz porodice lakovernih provincijskih poluintelektualaca. I dok se država raspadala, ona je, kao začarana išla po filmskim festivalima i premijerama u teatrima prestonice i malih kulturnih centara naše lijepe...

Odsedala je po luksuznim hotelima, gledajući sjaj i bedu namučene a ipak i dalje ponosne i često bahate Srbije. Zahvaljujući prirodi posla, nigde se nije predugo zadržavala. U dubini duše je znala da sve to ne može dugo da traje i da to nije njen svet, iako je ulagala mnogo truda u svoje obrazovanje i skoro besprekoran izgled... Ne zato što je loša i netalentovana, to svakako ne, već zato što u prostoru uspeha nju nema ko da podrži. Ni stranka, ni porodica, ni ljubavnik...Niko.

Niko...

Nikome nije pripadala. Bila je kao neka trošna samonikla biljka na vetru. Mak, na primer...Opojan, ali osetljiv. Neki, na pustopoljini, kuda ga je doneo divlji severac i izdvojio ga iz grupe...


Strašno se plašila smrti i bolesti. Zato je, kada se i sama razbolela od neke lakše infektivne bolesti zbog koje je morala da provede neko vreme u izolaciji, naučila da piše.
Njen glas i njeni tekstovi su se tada, putem satelita, širili celim srpskim svetom...I Čikagom i Bečom i Sidnejom...Iako tamo nikad nije bila... Fascinacija poslom se polako ugasila u tridesetim, kada je shvatila da osim knjige i posađenog drveta (sledeći stare kineske poslovice) mora da rodi i dete, ako hoće da uhvati besmrtnost za rogove. I dalje je, duboko u sebi gledala u bezdan usamljenosti.
A sad počinje love story: njega je upoznala na vrhuncu karijere u momentu kada je konačno prihvatila dugogodišnju bol zbog raspadnute porodice, koju su sada činile jedna nepokretna starica i majka oštećenog sluha. Upoznalu su se na sankama, jednog raskošnog novogodišnjeg jutra na Tari. Ne, ne, ne! Upoznali su se na bilijaru, gde je on glumio kako ne zna da igra isti, ne bi li je razveselio...Ne, upoznali su se na malom bazenu, u ranom snegom prožetom jutru, dok su svi, premoreni od novogodišnjih terevenki, uveliko spavali...Simonida je pomislila da je taj suncem prožeti visoki muškarac, koji je mirisao na radost i rano ustajanje, mirna luka u koju je napokon, posle godina lutanja, uplovila. Venčali su se u neverovatno kratkom roku, i u istom tom roku dobili i bebu.

Tačno devet meseci posle prvog bljeska, rodio se mali Milutin. Krajičkom svog opsednutog duha sinom, Simonida je naslućivala da u ovoj preteranoj sreći, koja se desila tako, bez ikakvog truda, ima neka greška. Željna savršenstva u ljubavi, volela je svog muža žestoko, kao prvi i poslednji put. Stalno je imala osećaj da je život kratak i da treba uživati, uživati, uživati... Mislila je da je napokon pobegla od sudbine koja je i dalje izvirivala iz zlih snova...Odbacivala je loša predosećanja. San je laža, a bog istina, tešila se.


Za mužem je otišla u drugi grad u kome se nije osećala dobro. Tu nije bio njen pas i njen posao. Tu nisu bile ni ruine njenog doma, ni njena majka, ni njeni prijatelji. Sa druge, lepše strane, tu je bio Dunav i ta lepa strma ulica po kojoj se divno sanjalo.

Tako se odjednom našla u rascepu između karijere koja je bila u drugom gradu i divne male porodice koju je obožavala. Shvatila je da je spavanje u troje, mnogo lepše od samotnog, a majčinstvo joj je vratilo i davno izgubljenu vedrinu...Život je bio bajka, u kojoj je njen muž, na žalost, bio u prolazu...Jednom je tako, ispunjena zlim slutnjama, pala na ulici, na glavu, tako jako da je izbila zube, zagrizavši beton. Uskoro je počelo bombardovanje Srbije u kom je izgubila svoj uticaj na poslu, a bogami i sam posao, jer je firma odletela u vazduh. Tešila se da je onaj pad na glavu nagoveštavao taj zli događaj. Kao njena imenjakinja sa slike, nije htela da vidi, ili zaista nije videla - ko to može da zna... Njen lepi muž je u to vreme postajao sve tamniji. Čovek kome je snagu davao Dunav na kome je odrastao, počeo je da izgleda kao da su mu svi izvori presušili. Prvo je rekao da ne može da sluša njene crne slutnje, koje ona zaista nije ni krila. Pa je i sam prestao da joj govori o svojim snovima. Onda je prestao da spava sa njom. Kada mu je ona to prebacila, strašno se napio. A ona se više šalila, jer joj tog momenta bio važniji mali dečak nego muž na grudima. Bila je zabezeknuta, ali ne i zabrinuta. Doživljavala je to kao malu prvu bračnu krizu. Muž je tvrdio da ih beskrajno voli, što je i sama osećala. I nju i Milutina. Bio je veličanstven otac, jedan od onih koji svoje zlato čuvaju kao oko u glavi. Milutin je bio ptić visokoletač. U leto, kada su alarmi u njoj zvonili silno, da bi napravila distancu, otišla je kod majke. Muž je i pored neverovatnih vrućina, ostao u gradu da uradi neke neodložne poslove. Njoj je govorio da ga ne ostavlja, jer će, doslovno, umreti od čežnje za njima...Za njom i Milutinom. Ona se smejala i onakav usamljenik kakav je bila, nije mu verovala. A i ko bi!?

Jedne večeri, sedeći sa sinom u kafiću u svom rodnom gradu, osetila je tugu duboku kao more. Odjednom je pila sok sa jedinim muškarcem u svom životu - malim Milutinom... Lecnula se od tog blasfemičnog osećanja. Užasnula. Trgnula. Vreme je odjednom stalo... Te noći je videla duh svoje tada već pokojne bake i sanjala kako je prose cigani za nedragog, iako znaju da je udata... Te vrele i nemoguće sparne večeri je i mališan moljakao mamu da zovu tatu da ih vodi kući, što pre, što pre, što pre...Simonida se sinu smejala i govorila kako moraju da znaju da žive sami! Govorila je takođe i da je tata umoran.

Sledećeg jutra je čula strašnu vest. Telefonom su joj javili bliski rođaci, da joj je muž mrtav. Vest koja je potvrdila davno slućenu nesreću. Smrt muža, koji se strmoglavio, nesrećnim slučajem u bezdan.
I tako, ako se to zove nebeska pravda, onda je baš sve onako kako treba da bude. Simonida je ostala sa svojim ptićem da ga nauči da leti. Tamo gde treba, u gornjim slojevima neba.

Projekat CERN, Ženeva
press konferencija, oktobar 2020; beleška o radu akceleratora čestica

...stručnjak za nuklearna pitanja dr Milutin P. je istakao da je napokon potvrđena teorija čuvenog astrofizičara sa kraja XX veka, naučnika Stephena Hawkinga da akcelerator nikada neće pronaći tzv. božiju česticu, ali da će otvoriti vremensku spiralu. Potvrda za to je činjenica da je prvi vremenski putnik, dobrovoljac, izvesna Simonida P. programirano otišla u 2002 godinu, odakle je dovela svoga supruga, koga je spasla od pogibije u noći njegove smrti. Ovaj podatak, potvrđen u naučnim krugovima detaljnom ekspertizom će dovesti do neslućenih mogućnosti za ljudski rod!...

prim. aut. dopisana nepoznatim rukopisom,olovkom;

Zamislite samo kako će ovo otkriće promeniti istoriju?

...Kakav neočekivani kraj, šta kažete?

четвртак, 7. август 2008.

Mira

Ispričaću Vam jednu priču:

Upoznale smo se prvog dana upisa na fakultet. Izgledalo je kao ljubav na prvi pogled; ona entuzijastička, brucoška. Oh, srećni dani mladalačkih otkrivanja i nevinosti! Elem, da nastavim. Sudarile smo se glavama u pokušaju da uhvatimo istu palu hemijsku olovku, moju ili njenu, ne sećam se više, u momentu ispunjavanja formulara pri upisu. U svakom slučaju, obe smo bile predusetljive i spremne na saradnju, otvorene za nove susrete i iskustva.
Ona je bila vitka, skoro mršavica, ali ipak formirana mlada žena, sa momkom, kasnije sam saznala, koji je ozbiljno obećavao u naučnim krugovima, i koji je bio, što nije bilo čudo, ludo zaljubljen u nju. Ja sam imala lošu frizuru i loše manire, ali sam bila radoznalog duha i prijemčiva. Moja ženskost se tek dala naslutiti, jer sam tek izašla iz moćnih senki moje bake i majke. Stizala sam iz provincije. Od Mire sam naučila: da se šminkam, da vodim računa o kilogramima i da držim jezik za zubima kad treba. Hvala joj za to.
Mislim, svaka žena treba da zna da što je starija, usta treba da otvara sve manje, zar nisam u pravu?!
To prijateljstvo sam kasnije shvatala ipak kao veliko opterećenje. Mnogo senki i mnogo zahteva.
Još kasnije sam shvatila da je Mira svoju izrazitu ženstvenost nasledila od majke. Bila je mlađa ćerka žene koja je damske rukavice nosila čak i u izlišnim situacijama. Sve tri, njena starija sestra, majka i ona sama su svet doživljavale kao mesto udešeno za njihove često nemoguće zahteve, što je u suštini, najviše opterećivalo njihove partnere. Ali i druge ljude.
Nemojte misliti da sam zlobna. To je zaista bilo kako Vam pričam. Prvo očaravajuća ženstvenost, a posle...Bože me oprosti...Te daj ovo, te uradi mi to, te skini mi ovu zvezdu, te daj onoj moje ime...
Sa jedne strane bile su mazne i mile, a sa druge, harpije. Gluve za tuđe želje. Često su lomile muška srca. I to svakakva. Svi su muškarci bili na raspoloženju.I svoji i tuđi. Najgore su prolazili baš njihovi ljubavnici. Uuvek su oni, kada bi bili izabrani, posle mora dokaza koje su morali da im prinesu pred noge, kao drevnim boginjama koje su ljutito tražile ljudsku žrtvu, bili nedostojni, a svaki dan je za njih bio Sizifov.Dokaži, pokaži, umri robe!
Umri!...
Ovakav model je funkcionisao bez greške dok joj je majka bila mlada i jako, jako lepa. Bila je mršava i sjajna, poput otmenog ruskog hrta. U starijim godinama, isti onaj dobroćudni muž kome je godinama nabijala rogove, je krenuo da se sveti. Nikada je nije napustio do kraja, uvek joj ostavljajući vrata poluotvorena, da može da zaviri u njegovu intimu, gde je sada bila horda žena; udovica, sredovečnih raspuštenica, horistkinja i članica planinarskog društva... Mirina majka se od muškaraca okrenula alkoholu.
Sestra joj je bila obla i bela, sočna kao raskošna voćka. Pomalo infantilna u svojoj inteligenciji, bila je napuštena od muža posle dvadeset godina braka. On je izmučen dugogodišnim podcenjivanjem i čirom na želudcu utehu našao u pitomoj dvadesetogodišnjakinji, ne tako zanosnoj, ali, mirnoj. Sestra je ostala sa dve kćeri, gorka i gorda, gladna ljubavi i udobnosti koja joj je odjednom uskraćena.
Dakle, kosmička pravda postoji...
Mira je inače, od samog rođenja devojčica, naročito one starije Zore, dok su odnosi u porodici još izgledali nenarušeni , razvijala isti onaj mačkasto oholi odnos prema svetu. Biti lavica, sama sebi dovoljna, ali okružena poslugom, kao kraljica životinja. Bio je to ideal! Loviti kad si gladan, ali i kad podučavaš mladunce. Loviti svakako i javno, direktno, uz riku; i tiho, nečujno - šunjajući se iza nečijih leđa u noći... Mira je inače imala još nezgodnih osobina. Bila je sklona težnji ka savršenstvu, do opsesivnosti. Nije bilo lako živeti sa njom. Uredna, odlična kuvarica, savršeno doterana, pohotna ljubavnica, ekstravagantni intelektualac koji je sve što ume, tražio i od drugih. Ono što je bilo apsurd, to je da je smatrala da sve može, samo joj se , eto, neće. Ume da kliza, penje se uz planinu, skače iz aviona, akrobatkinja je u cirkusu, balerina svetskog ranga, neverovatna šnajderka, električar, automehaničar, ali, eto, to joj se neće. Tu svojevrsnu glupost i bahatost je sa treće strane ublažavao izrazit osećaj za lepotu u umetnosti. Osećaj kojim je sva treperava slušala i gledala neki film, pozorišnu predstavu, operu, balet ili samo čitala poeziju.
Ovaj spoj nespojivog ju je činio skoro nadrealnom. Bila je silna, rušilačka, zamorna, očaravajuća, strasna, dosledna od silnih nedoslednosti i ja sam je volela!
Vojkan je bio tak njen dečko sa početka priče. Lepo plavo oko koje je selo prvi dan srednje škole u klupu, a Mira se sručila na njega!
Možete misliti, ako je sa ženom mogla da ima strasno prijateljstvo, ovo mislim na nas dve, kako je to tek bilo u ljubavi! Koliko je tu bilo strasti, besa, igre i zavođenja! Vojkan je prvo gutao tu ljubav strasno, pa kasnije sa mučninom, pokušavajući da je se oslobodi. Nije uspevao. Vruće hladno ga je držalo vezanim, bez vidljivih uzica.
Mira je u toj vezi uživala da bude obožavana, apsolutno do očaja, verno i pseći, kako samo muškarac zna da voli prvom ljubavlju i prvom strašću puti. Prvih deset godina njihove veze ona je odlazila i dolazila kako je htela.Imala je druge, drugi su imali nju i sve joj se praštalo. Posle skandalozne i javne afere sa lokalnim plejbojem, Vojkan je smogao snage i ostavio je. Našao je čak i drugu devojku. Tokom tih godina, boreći se za nju, uvek za nju, on je izrastao u skoro romansirano plavo zeleno oko tigra. Širokih ramena i mekog koraka, ispoštenog osmeha od silne ljubavne patnje, bio je užasno privlačan ženama. Još je bio i nedostupan!
Izabrao je jednu, koja je bila sušta suprotnost mojoj prijateljici. Ako je Mira bila lavica, ova je bila vilin konjic. Mira je bila prvi put ostavljena, i to ju je zaprepastilo. Vladan joj je otkazao poslušnost, što je vratilo njeno zanimanje za njega. Jedva ga je vratila. Jurila ga je par mučnih godina... Ipak, pošto je uspela da se uda za njega, vratila se starom stilu života, samo je to sad bolje krila...Živeli su odlično, jer je Vojkan postao čuveni stručnjak u oblasti kojom se bavio. Bila je nezasita. Ako se letovalo u Meksiku, svaki dan se menjalo po dva kupaća kostima uz svu moguću firmiranu opremu, ako se išlo u London, moralo se pazariti u Saksu, ako je dobijen posao u čuvenoj firmi koja je radila softvere za satelite, moralo se seliti u Sietl, kod Geitsa! Kad je kupljen stan od 450 kvadrata, trebalo je odmah kupiti i jahtu!
U Vankuveru, gde su živeli poslednjih godina, Mira nije radila ništa. Bila je zavisna od viška adrenalina, ali njena snaga nije bila dovoljna da nadomesti nedostatak formalnog obrazovanja iz sfere kibernetike i elektronike koje su ti stranci jedino cenili kod nas, Srba.
I dok se ona dosađivala ulećući iz afere u aferu, Vojkan je napredovao. On je u toj velikoj, snežnoj zemlji bio kao kod kuće.
Osećam da izneveravam i onako davno zaboravljeno prijateljstvo, ali moram radi istine i ovo da Vam odam:
Mira je bila promiskuitetna i nije se čuvala, pa je više puta imala kiretaže, pošto nikad nije bila sigurna u to ko bi bio otac njenog deteta. Zato sada, kao zrela žena, nije mogla da zatrudni. Nikako.
Nešto sada mislim, možda su kupaći kostimi u Meksiku trebali da ispune rupu u njenom srcu koja je postajala sve veća?!
Posle isrcrpljujućeg perioda lečenja lažne neplodnosti, uz osluškivanje plodnih i neplodnih dana, ispijanja biljnih tejova za poboljšanje plodnosti, posle toplih kupki, meda i propolisa, ostala je u drugom stanju. Jedne duge i ledene kanadske zime...
Bila je možda, prvi put u životu zaista mirna i blažena. Ili je to bar tako izgledalo...
Trudnoća joj je dala novi sjaj i oreol svetice. Sa obnovljenom energijom,bacila se u kovitlac javnog života te velike zemlje. Vladan je silom prilika često bio otsutan, putujući po obe Amerike i Kanadi, posla radi.
Putevi su bili dugački i iscrpljujući. Menjao je vremenske zone i prevoz. Avioni, Hameri i desetine hiljada kilometara. Vikendom je iscrpljen ostajao u krevetu da uživa pored napokon mirne žene.
Mira ga je čekala, željna i odmorna, po prvi put verna i usamljena. Trudnoća nije bila dovoljna da uguši njenu potrebu za mužem. Jedne takve usamljeničke nedelje, snežne i duge, dok je okean tutnjao pod prozorima, Mira je osetila potmulost u sebi. Nešto nije bilo u redu.Ona je ipak, lakonski, navikla na aktivnost i da se bavi životom, nastavila da premešta nameštaj po stanu. Da li zato što su predmeti bili teški, ili zato što joj nije bilo suđeno, tek,bebu je izgubila.I ona je jedva preživela. Neću Vam pričati, i meni je to bolno, kako se to desilo. Kako je ležala pod halogenim osvetljenjem jedne fantastične bolnice osećajući kako život ističe iz nje... Neću Vam o tome pričati...Ni reči više...
Posle te trudnoće, Vladan se definitivno okrenuo karijeri. Više nije obraćao pažnju ni na jednu njenu potrebu. Više ne, nikada. Mislim da joj je, uz sva prebacivanja, prebacivao i to što nije uspela da sačuva bebu. Sve što je godinama gutao izlivalo se iz njega. Kao ledena smrtna reka. Sve je bilo užasno. I njeni prohtevi i neverstva i život koji je bio sa njom samo nadmetanje.
A sve su mogle ono što njegova žena nije; da rađaju decu! A bližile su se četrdesete.Mrzeo ju je.
Raskid je došao iznenada, kao užasna nepogoda ili snažan zemljotres.
Pozvao je preko noći svog vilinog konjica, koji je preko noći i preleteo Veliku baru, na krilima stare ljubavi. Za nepunih mesec dana ona je bila u drugom stanju i brak između Vladana i Mire bio je gotov.
Iako ona nije verovala, da ga je ovoga puta zauvek izgubila, fakta su govorila svoje.
Posle dugotrajne i mučne brakorazvodne parnice ostao joj je onaj ogromni stan i polovina njegovih velikih primanja, jer je ona bila oštećena strana. Prezime je takođe zadržala, a psihoanalitičar koga je dobro plaćala joj je objasnio da ona u životu nikoga nije još volela. I da je napokon slobodna.

субота, 26. јул 2008.

Aleksandra o Hagu i Radovanu Karadžiću


...Potpuno sam šokirana, kao i dobar deo sveta, vidim, razvojem događaja oko Radovana Karadžića... Kakvo je to podneblje uspelo da iznedri TAKAV lik Petra Glumca, Dabića iz Rume i ko zna kakvih još identiteta, koji je sa druge strane HEROJ narodni i zbog koga se gube glave i lome kosti...I gubi cela jedna država, mislim...Nadri lekar i genijalni propovednik"tihovanja" koji je munuo milione evra i u crno zavio (naravno, ne sam...svakako, ne SAM) mnoge žene...Stalno mislim na Voju Brajovića i njegovo bravurozno izvođenje Lažnog cara Šćepana Malog pre dvadeset godina sigurno, na Sterijinom pozorju u Novom Sadu...Mislim i na Domanovićevog Vođu...Jadna je država u kojoj su unosna zanimanja političara i nadrilekara...A koja je to doza egzibicionizma balkanskog mega-giga predsednika, da sedi u kafani Luda kuća,na Novom Beogradu pod svojim likom...A koji je to urbanzone grad u kome ima Lude kuće!!! Srpski Minhauzeni šetaju Srbijom kojoj trebaju heroji...I još...Već gledamo veliki svetski šou sa Šešeljom u glavnoj ulozi - koji bar, kao pravnik, igra, kako god vam se svidelo, veeeeliku predstavu. Nećemo valjda slušati u Hagu, kako je Karadžić na biciklu, prodavao lakovernima amulete?Neuropsihijatar i pesnik...Svi koji su stali u odbranu njegovu ovih godina, a čuveni su srpski pisci i pesnici iz čitanki, da se po glavi pokriju i u mišije rupe uđu. Jer tamo im je mesto, među pacovima.