Ne znam ti ja nista

Cela oblast Banata u okolini Temišvara je ustvari, u rukama stranaca. Dovoljno je da stranac registruje firmu u Rumuniji i može da kupi zemljište. Istovremeno, u oblasti Transilvanije nadničarenje je jedan od načina preživljavanja, a isti ljudi rade po dva posla, u rudnicima i na njivi za svoje potrebe. Sto ovo pricam?

Bojala sam se silno ove setnje u tankim sandalama, u pola noci. Nisam znala koga se vise plasim. Nekog nesrecnika koji je u potrazi za boljim zivotom kao pirat krstario putevima oko Temisvara ili Todorova. Todorov se ocito zabavljao, njegov vozac je polako vozio pored mene par minuta. Nije on bio moj ljubavnik, pa da mi otvori vrata i da se ja predomislim. Predator je morao da ode, a ja sam morala peske da u decembarskoj noci nadjem put do Konzulata. On je vozio pored mene, a onda je tako silno dao gas, da sam ostala iskaljana do pola vecernje haljine. Bila je to neka kombinacija blata i polusmrznute sljake, jer je Celzijus bio opasno blizu nule. Tanke sandale ce me doci glave, mislila sam, meni i mojim sredovecnim jajnicima…

Sa olaksanjem sam shvatila da sam mnogo blize gradu nego sto sam mislila i da cu glavnim putem za jedno sat vremena, ako me niko ne opljacka, ubije i ne siluje, biti u sigurnosti kuce. Isla sam prenapetih zivaca, preplasena, smrznuta, sa sve ostecenijim stopalima. Telefon mi  se ispraznio i nije bilo moguce pozvati taksi.

Bila sam jako zabrinuta, ali sam sa druge strane osetila olaksanje. Nisam bila luda: Todorov me je zaista osmatrao, onako kako sam predosecala.

Na ulazu u grad, posto su me startovala cak dvojica kamiondzija i jedan Audi sa  dvojicom bumbara ( to je bio termin iz moje mladosti za debele direktore , drugi ne znam ) koji su mi nudili evre za usluge, pronasla sam mini taksi stanicu. Sa olaksanjem sam se smestila u vozilo, ne obracajuci paznju na prostacki izraz lica vozaca koji me je cenio kao novu u kraju. Bizar seks sa sredovecnom kaljavom ribom i njenim  a la ” mala sirena” stopalima…

Prostitucija je kraljica majka! Sta reci!?

U Konzulatu sam bila oko tri sata. Istusirala sam se skoro kljucalom vodom, popila dva aspirina  i sa olaksanjem se uvalila u krevet, cetrdeset i pet minuta kasnije. Nisam mislila ni na sta…

Zaista nisam imala problema sa nesanicom, samo sa zuljevima.

Pre nego sto sam zaspala, pomislila sam da pod hitno moram ispricati B. za susret koji sam imala.

Ali gde je on?!

XXVIII

…Nije ocekivao da ce se situacija na granicnom prelazu ovako zaostriti.

Nije ocekivao ni pucnjavu, ni ovakvu cvrstu resenost da se napusti Rumunija. Bio je odlicno informisan o celoj situaciji, ali je nije, ocekivao. Mislio je na Vladislavu. Kako je ostavio bez osnovnih informacija. Mislio je na svoju zenu koju nije videovec dva meseca. I svog prvog unuka, koga jos nije ni video. Premotavao je po glavi poslednja uputstva koja je dao zetu, ako se ovoga puta NE vrati. Zetu je bilo neprijatno. Tek sad je shvatio koliko je njegov tast tezak covek. Zet se znojio, iako nije bio kukavica. Ostavio je zetu broj racuna u Svajcarskoj. Da se nije rodio unuk, nikad mu ga ne bi dao…Ovako… Morao je. Bio je on covek patrijarhalnog reda i morala.

Pogledao je preko nisana na ivicu sume. Senka se brzo kretala kroz belilo sumrazice i tankog sloja snega. Mirnom rukom je nanisanio. Pucanj je bio tup, sa prigusivacem. Onaj tamo se srusio.

Prebrojavao je koliko je bilo jos tih ilegalaca. Na koliko su racunali. Bas se nervirao sto je pristao da ga nagovore da se ukljuci u tu akciju…Rumunski granicni prelaz X zaista nije bio u njegovoj ingerenciji. I ti ilegalci? Valjda je drzavi odgovarao taj odliv. Ostavljala je utisak da se nesto desava od kad je Rumunija usla u UE. Da je manje nezaposlenih u zemlji.  Od pocetka mu je bilo jasno da je on kao internacionalni operativac sa nekoliko pasosa pravi covek za resavanje problema. Ako se obelodani, Rumunija moze da pere ruke. Krijumcarska posla, tako bi izgledalo. A ne sinovi beze iz drzave trbuhom za kruhom. Eh…

Opet je opalio. Meci su zvizdali oko njega. Mozda je to bila namestaljka. Od kad fizicki radnici ovako dobro pucaju!? Video je i nisan infracrvenog. Cuo je  Mk 11. Bilo mu je jasno. U klopci je. Nekom je smetao.  Vec je bio mrtav. A Vladislava…

…

Toga decembarskog jutra bezivotno telo B. plutalo je u plicaku zamrznute recice neimenovanog granicnog prelaza….

Ne znam ti ja nista

…Imala sam jednu fantasticnu osobinu koju Vam do sada nisam pominjala. Kad je stvarno frka, istinski, ja sam mirna i stalozena apsolutno. Mislim da mi je to spaslo zivot u Turskoj, sto sam se u zmijskom zagrljaju prepustila potpuno, da me uzme. Jednom kao tinejderka sam se na moru, daleko od obale prevrnula u kajaku sa nekim decakom koji mi se udvarao. Bili su dosta veliki talasi i ja sam, potpuno mirno, do obale vukla i kajak i decaka koji se uzasno uplasio…Na obali sam se okrenula i otisla da ga ne vidim vise. Prezirala sam hvalisavce (kakav je bio) i panicare. 

Prezirem ih i danas. Tu se nista nije promenilo.

Dakle, sad je bila bas frka, a ja sam se odjednom smirila. Nije mi vise bilo ni hladno, ni mucno.

Popila sam pice do kraja, ljubazno se zahvalila Todorovu, zamolila da zaustavi auto.

On je bio prilicno iznenadjen mojom reakcijom. Podigao je obrvu i prokomentarisao: “Vidite Vladislava, mislim da me ipak niste razumeli…”

Bilo je dramaticno i bolno, ali bas ne volim kada me potcenjuju.

Vozac je stao, ja sam rekla da sam sve razumela i da regija sigurno nece imati problema sa mnom.

Bila je mrkla noc, a ja sam otvorila vrata automobila, zgrabila pozajmljenu stolu sa sedista i zagazila u mrak.

Nisam imala pojma gde se nalazim.

Ne znam ti ja nista

Cvetan Todorov je sedeo u oklopnom vozilu koje je iznutra licilo na tenk. On je bio u smokingu, a izgledao je kao general u ratu. Nervozno je vrteo rubin na prstenu, koji sam zapamtila iz posete njegovom neverovatnom  domu pokraj Blagoevgrada. Kad sam otvorila oci, sve sam to na brzinu videla. Nisam progovorila, a u krilu mi se nasla nova crna plisana kesica. Pretpostavljala sam sta je u njoj. Nova ruzina esencija. Skinula sam stolu i dalje cuteci, otvorila kesicu. Sada je na vrhu brusene flasice bio mali zeleni kamen. Bozanstven, kao i prethodni,  malecki smaragd. Uzdahnula sam i na srpskom rekla: "Dobro vece. Hvala na poklonu. Cime imam da zahvalim na ovako neocekivanom susretu?"

Lagala sam. Suret sam ocekivala jos od onog para cizmica i skorog susreta u pozoristu.

Pomislila sam sa osecajem gocine i tuge, koliko puta sam slagala poslednjih godina.

Svi spijuni, kao i svi klovnovi su dakle isti.

Cvetan Todorov je cutao.

Pogledao me je teskim pogledom koji me je podsetio na pogled muftije novopazarskog.

Kada je progovorio, glas mu je bio metalan, kao testera. Nisam ga se takvog secala. Pesnika i proizvodjaca ruzinog ulja.

Preda mnom je bio covek brutalan, grub i beskrajno opasan. Zadavio bi me jednom rukom, ako bi mu to odgovaralo.

Odjednom sam se osecala kao da mi je neko stavio kontejner pun djubreta na glavu. Ista me je bolela i bilo mi je beskrajno zagusljivo.

Sampanjac je na zalost, potpuno ispario.

"Slusajte Vladislava, pazljivo. Necu da gubimo vreme. Ustedimo ga i meni i Vama". Todorov je govorio na odlicnom srpskom, sto me nije ni malo iznenadilo.

Mislim, ko je taj covek ustvari?

Nastavio je:" Nama ne odgovara uloga koju Vam je dalo Vase Ministarstvo..."

Zavalio se dublje u sediste, prekstivsi nogu sa savsenom crnom muskom cipelom visokog sjaja. Pomisila sam da mozda uopste ne hoda peske, nego ga nose i iznose, kao ...Cara?

Video je da merkam njegove cipele, pa je nastavio razvlaceci reci na slogove. "Vladislava, da li me pratite?" Kao da sam debil, pomislila sam. Klimnula sam glavom, a on je ponovio .

"Nama ne odgovara Vasa uloga u Ministarstvu. Vas novi Ministar je tezak slucaj. Nama ne odgovara da Vi uspete u misiji. Nama ne odgovara cista situacija u medijima. Da li ste razumeli?"

U autu je bilo kao u frizideru. Sada sam vidljivo drhtala...Bila sam besna.

Bila sam uplasena. 

Cutala sam. 

"Ni slucajno ne smete dopustiti nikakav dogovor. Nikakav! Da li ste razumeli!?" Zacutao je.

Pogledao me je odjednom krvavim ocima. "Inace..Ne Vi...Nego Vasi..."

Lako sam kriknula, podigavsi ruku. Sve mi je bilo jasno.

Lagala sam, opet. 

Nista mi nije bilo jasno, osim bliske opasnosti.

Ne znam ti ja nista

Iako realno, Rumunija bas i nema previse razloga za slavlje, obzirom na polozaj i nje i Bugarske u EU, a u odnosu na kljucnu Nemacku, ovih veceri, uoci Bozica, Temisvar je treperio u valcerima, izlozbama, prijemima…Bila sam zaprepascena kako sam odjednom pocela da razumem politicku scenu. Kao neko ko dugo vremena zivi u amneziji, pa se odjednom probudi i svega se seti. Ili sve ukapira.Odjednom sam razumela i teznju vlasti, sa namerom da sakrije ogroman odliv radne snage iz zemlje koja je u Evropi radila za najbednije dnevnice da pravi glamur i sjaj i raskos koji su bili, pa…U najmanju ruku diskutabilni.

Veceras sam uzivala. Isla sam sa mojom Jelenom,  najfantasticnijom zenom, na pravi pravcati bal. Pozajmila mi je neki mali ogrtac od sibirske samurovine u kome sam bila kao ruska kraljica luksuza….U mrkoj haljini sa mrkim krznom, izgledala sam skoro fatalno. Jedva sam u ceo aranzman uklopila neke male polusandale, simi, sa satenskom masnicom, od braon antilopa.

Dok sam ispijala za sankom po ko zna koju casu sampanjca, uzivajuci u Strausu i lakom pijanstvu, Jelena je plesala, plesala, plesala. Iako u znatnim godinama, imala je vise udvaraca nego ja. Njen elan vital i raskosni smeh su bili i dalje neodoljivi. Sve sam morala da joj priznam…Iz prestonice je na bal stigla i velika zvezda aktuelnog rumunskog hita sa kojom smo se vec videle, jer je isti bio humanitarnog karaktera. Nisam mogla da ne pomislim sa gorcinom na sve one kojima je u Rumuniji, kao uostalom i u mojoj Srbiji, pomoc trebala…Pogledala sam u dno svoje case sa preskupim sampanjcem, koji mi je odjednom bio…kiseo i rezak i previse aromatican. Pripala me je muka.

Suvise cesto mi je pripadala muka, shvatila sam. Mladi kelner koji me je posluzivao, se mnogo vrzmao oko mene. Pocela sam da se osecam vulgarno, kao da sam zaista bogata meta za jednog mladjanog zigola. Odjednom sam se otreznila i ohladila. Ni stola kojom sam bila ognuta nije mogla da me ugreje. Videla sam ironican pogled moga mladjeg sina i skoro cula komentar iz svetine…

Fucking socijala. Nikada necu nauciti da uzivam u zivotu. Sa gadjenjem sam pogledala vrh mojih sandaleta. Doslo mi je da kao Pepeljuga zbrisem jos pre ponoci sa bala. Kada sam prestala da se radujem???

Kada???

Pao mi je na pamet razgovor koji sam jutros vodila sa ministrom. Boze.. Nije moguce da sudbina srpske informative lezi u mojim rukama, kao sto je lezala sudbina obrazovanja. Pih.

I kako cu ja u Ameriku. Nisam o tome razgovarala ni sa kim.

B. je ceo dan bio nedostupan i na mobilnom telefonu, a sinove nisam htela da uznemiravam, bez pravog razloga.

Iskreno, moguc put me je beskrajno uzbudjivao, pre svega sto bi mozda nasla vremena da se vidim sa mojim lepotanima, sinovima, koji su trenutno obojica bili u USA. Svaki na svojoj strani, ali ipak… Bar bih im bila mnogo blize, iako nisam imala predstavu gde bi uopste isla. Nisam razmisljala previse o koencidenciji koja bi me poslala u Ameriku da se bavim i ukradenim srpskim blagom. Sve je to bilo pretenciozno do zla boga, mislila sam rasejano, dok sam jela neke male sendvice sa valjda, guscijom pastetom. 

Odjednom mi se i prispavalo, pa sam resila da se neprimetno iskradem sa bala, ostavljajuci Jelenu sa starom prijateljicom i udvaracima. Poslala sam joj sms i izasla pred bivsu vilu Causeskog, u kojoj je bal uprilicen. Mahnula sam taksisti, koji je, krenuo sa najblizeg parkinga, kada mu je put iz susednog bulevara presekao jedan veliki mracni auto. Taksista je izasao vicuci, prozor se spustio, taksista se samo naklonio, okrenuo i vratio poslusno u svoje vozilo. Do mene je stigla, tacnije zaplovila, neka – tek sam sad videla, americka ladja. Zadnja vrata su se bez suma otvorila preda mnom. Nije mi padalo na pamet da ulazim u nepoznati automobil. Iz njega se pruzila ruka sa pistoljem, dok mi je druga pokazivala da udjem. Mislim da nisam imala izbora.

Prigrnula sam blize i pelerinu i pozajmljenu stolu, pomislila na sinove i boga mi, bivseg muza, na otmicu i sta sve ne jos…Udahnula sam ledeni decembarski nocni vazduh. Nisam imala izbora.

Jebala me Amerika, da me jebala, pomislila sam dok su mi se susila usta.

Bila sam u momentu trezna, apsolutno.

Stisla sam oci i pesnice i sela u skoro jednom koraku u auto. 

Kada sam otvorila oci, preko puta mene je sedeo Cvetan Todrov.

Fuck, kakav teatralan prilazak, pomislila sam sa olaksanjem, videvsi vec sebe u nekom kanalu, u najboljem slucaju sa slomljenim rebrima.

Ne znam ti ja nista

Opet je zazvonio: "Halo", brecnula sam se osorno.

Sa druge strane je bila tisina. Culo se neko komesanje i suskanje.

"Halo", ponovila sam upitno, smirenije.

"Vladislava, Vi ste?" Bio je to jedva poznat glas, negde sa.. medija?

Bila sam pomalo zbunjena i opreznija. "Daaa. Sa kim imam zadovoljstv..." Nisam jos ni zavrsila recenicu, a znala sam odgovor. Bio je to novi ministar kulture, licno. Imao je lep, negovan i mio glas. (Ministar sa milim glasom, mora da sam poludela!?)

Sa druge strane se cuo skoro mi se ucinilo, iskren smeh: "Sef, Vas sef, draga moja. Slusajte, sve mi se cini da ste nesretnom Sekretaru zalupili slusalicu. Malo cudno dozivljavate radnu obavezu..." Sad je to vise licilo na segacenje, nego na iskren smeh.

Natavio je, malo smirujuci ton:" Nemam izbora draga, nemam. Vi ste svetska zena. Znam da ste sa uspehom zavrsili onu akciju u Ministrastvu prosvete. Zasto ne bi pomogli i u nasem kulturnom...Krugu." Uzdahnuo je tesko i nastavio ozbiljnim tonom:" Stvari su bas komplikovane Vladislava, a mi imamo puno problema..." Pokusala sam nesto da kazem, ali mi Ministar nije dao:" Vi ste pristojni i sa iskustvom. Saradnici su mi gomila nesposobnjakovica. U procepu sam izmedju odluka Vlade i ogromnog broja ingerencija koje imam. Treba mi neko da bude zaduzen za informisanje, ko ce srediti stvari, dok ne pokusam da umirim taj prokleti zakon. Da ga bar malo promenim."

Sela sam od iznenadjenja. Ma sta je sad ovo!? Kakve veze imam sa informisanjem. Ja, koja ne gledam televiziju i ne citam novine, ukoliko nisu neke...modne, cipelaste. U sustini obuzeo me stid. Nekad sam bila prava... 

"Ministre, nismo se razumeli, mislila sam..." Zacutala sam opet. Ma sta sam mislila!? Da me salju zbog slika, magije i vukovarskog blaga!? Hm. Sve mi je bilo sumnjivo. I ministar. Bolje da cutim i slusam. "U cutanju je sigurnost", pomislila sam zabrinuto.

Cudno poklapanje mi je bilo posebno sumnjivo. Dakle, cutala sam i slusala.

"Razumete", nastavio je ministar zurno," ici cete apsolutno sluzbeno". "Imacete sastanke sa medijskim Mogulima koji su protiv naseg novog zakona, Vi tamo da ublazite, ja ovde da promenim...Slusajte, nemam nikog ovde svoga..Kao ni Vi, uostalom"

Taman sam zinula da ga pitam, kako je znao da sam potpuno usamljena u Ministarstvu, kad me je on preduhitrio, citajuci mi misli, izgleda:" Citao sam Vas poverljivi dosije, Vladislava. Idealni ste za ovo. Idealni. Niste partijski ostrasceni. Koliko sam razumeo, Vasa strast su ..cipele?" Opet se segacio: "Dakle, sta kazete?"

"Imam li izbora?" Upitala sam pomirljivo.

"Nemate, ali je lepse da pristanete sa zadovoljstvom. Dacu Vam i pune dnevnice" .

Devizne dnevnice u punom iznosu nisam videla od kad sam u Rumuniji. Dakle, situacija je bila ozbiljna..." kada je tako, pristajem, sa zadovoljstvom" rekla sam glumeci bezbriznost, valjda.

Nisam imala pojma u sta se upustam. Ni ovako, ni onako.

Idem u Ameriku, to je bilo definitivno reseno. Valjda.

Ne znam ti ja nista

“Ma kakva Amerika!?” pocela sam da dizem ton…”Videla sam sta sam videla, za mene su ti predmeti apsolutno sveti. I portal i naucna fantastika neka je, bas me briga”. Busala sam se, bez pokrica.

” I nocas sam videla Vukovar i svadju i cirilicne ploce na zemlji…”

Lagala sam bezocno, gledala sam vesti na RTS.

Nisam zelela da idem nigde. Winter is coming.

Pogledala sam B. upitno, racunajuci na njegovu podrsku: ” Ma ko ce to platiti?”

B. me je nestrpljivo prekinuo: “Vec sam Vam rekao da nije Vase da mislite. Slucaj prevazilazi sva ocekivanja… Mreza je ogromna i ko zna sta mozemo da upecamo. Necu prekinjati projekat zbog jedne klimak..”

Ugrizao se za jezik, shvativsi da je preterao. Nista vise nije rekao, a nije ni morao. Znala sam uvek, sto je bila moja prednost, kada treba da se povucem. Sada sam bila i povredjena. Naravno.

Domacin me je pogledao sa dosadom: ” Vi ste gospodjo, sve to mogli da vidite na svim srpskim televizijama. Cirlica u Vukovaru nije nikakva novost. Ali hvatanje medjunarodne grupe trgovaca nacionalnim vrednostima, koja operise u ovom delu Evrope i celog pravoslavnog sveta, jeste”.

Nestrplivo je pogledao na sat: ” Molim Vas, imam jos neke vazne susrete veceras. Inace moram da Vam pokazem sta ce biti Vasa ulaznica u kucu tog strasnog kolekcionara…Dodjite mi opet, sto pre”. Ljubazno se smeskao, dobijajuci izgled bezbriznog i slatkog starca koji uziva u lepoti. 

B. je ustao. Ustala sam i ja, mrzovoljno.

Do Konzulata nismo progovorili ni rec. B. i onako nije bio prisutan. 

Ja sam se smrzla u jesenjoj veceri i svom.. klimaksu.

Legla sam posle nekog fantasticnog dokumentaraca o Orkama, kitovima ubicama. O jednom Orki, koji je zatocen u nekom zabavnom parku ubijao ljude. Nisam bila sigurna sta je poenta filma. Da li osobadjanje kita, zatvaranje parka, senzacionalisticki zivotinja vs covek ili prica o mocnim zivotinjama cija je inteligencija, po nekim naucnim istrazivanjima, superiornija od ljudske.

Film je bio reprezentativan, sa sjajnim kadrovima velikih i dubokih mora…

Sanjala sam svu noc velike ribe i mene kako plivam mracnim morima potpuno, potpuno sama…

A obale nigde, nigde.

Ujutru sam se probudila dosta kasno, jer je bio vikend i nisam imala nikave posebne obaveze.

Razmisljala sam o Americi koju nikada nisam posetila i pitala se, da li ce to putovanje uopste biti izvodljivo.

Zazvonio je telefon: “Halo?”

Bio je to sekretar ministarstva u Beogradu: “Vladislava, imam sjajne vesti za vas!”

Pridigla sam se: “Da”…

“Idete u Ameriku. Odabrali smo Vas…”

Iziritirana, spustila sam slusalicu. Ko se to sali sa mnom?

Ne znam ti ja nista

…Nema sta. U zlatari je bilo nesto divnog i probranog nakita…Domacin se lukavo smeskao dok je razvijao crni plis iz koga su ispadali najfiniji srebrni lancici, neki, rekla bih, prilicno stari. Imao je onu malu vagicu za skupocene stvari i merio ih sa maeckim tegicima. Mislim da sam odlicno prosla – sinovima sam uzela lepotu cistu, koja me je izasla nesto malo preko 100 evra. U Beogradu bez jedno 300 ne bih mogla da prodjem za taj pazar. Jos sam na poklon dobila malu srebrnu kasicicu kakvu nikad nisam videla. Slagace se sa mojim priborom za caj, ili kad budem zahvatala kokain, pomislila sam samoironicno.

Teske droge i ja. Malo sutra.

Kao i: alkohol, pusenje, kocka, lake droge.

Seks…

Pomislila sam na cipele.

Pomislila sam da sam kao najjadniji psihoticni slucaj, ustvari, uvek mislila na cipele, kada sam u stvari mislila na seks.

Videla sam jedne divlje, tigraste, koje uopste nisu bile za mene. Cipele, mislim.

Toliko.

Popili smo neki lep zeleni caj sa suvim i tvrdim kolacicem od badema, cini mi se.

Razgovarali o vremenu, srebru, zlatu, politici, Beogradu, Temisvaru, mojoj deci.

Domacin me je sada vec ljubopitljivo gledao.

Valjda sam strpljenjem probila led.

Jednog momenta je uperio svoj ostar i pronicljiv pogled na B.

Ovaj je istog trena izvadio sva tri predmeta. I ikonu i putir i krstic.

Starcu je preletela senka preko lica koja je licila na zaljenje, valjda.

Sto je starac zalio???

Zato sto nije mogao vise da …

Bila sam iznenadjena sentimentom.

Lice mu se uozbiljilo…

B. mu je ispricao kako su meni predmeti posluzili kao portal.

Ili, da sam ja tako mislila.

Slusao je sa pola uha. Proucavao je vrlo pazljivo artefakte sa nekim sokocalom na vrh nosa, koristeci jos i najvecu lupu koju sam videla.

Nasalila sam se da ce ako nastavi da drzi lupu iznad predmeta, iste upaliti na obicnu sijalicu koja je zmirkala sa plafona, a ne na silne lampe koje je popalio oko stola.

On je nestrplivo odmahnuo rukom…

“Ma kakav portal”, malo je smrcnuo ” gospodja je osetljiva totalno. Mora da je to zato, sto sinovi nisu sa njom…A ako sam dobro razumeo , ostala je i bez muza? Samoca nikom ne cini dobro, draga moja, nikome.”

(Ti ces da mi kazes).

Okrenuo se ka B. i krajnje poslovno nastavio: “Ovo ne mora da znaci da je deo kolekcije vukovarskog muzeja. Iste takve predmete imali smo i u Grckoj i Rusiji”…

Opet se obratio meni: “Draga. morate znati da ste u Meki i Medini za transfer umetnina na zapad”. Opet je smrknuo:

‘Nista Vam ovde, u Rumuniji, nije sigurno, cak ni da li smo mi ovde”… nastavio je meksim tonom, saleci se.

Opet se obratio B.

“Moracete u Ameriku. Tamo su isti predmeti u jednoj krijumcarenoj, zatvorenoj zbirci. Treba ih spojiti. Ja cu vam omoguciti kontakt”.

“U Ameriku !?”

Bila sam zapanjena.

Ne znam ti ja nista

Obukla sam sivo plavi mekani dzemper i sive helanke, sto skoro nikad nisam nosila. Mislim na helanke. Mislim, dzemper je bio dovoljno komotan da ne izgleda vulgarno i nametljivo. Obukla sam crne patike i neku mrku kratku jaknu. Setila sam se one nemoguce kriminalne situacije u ministarstvu prosvete kada sam kao zena u crnom krala ona dokumenta, cuceci u ormanu. Nekako mi je sivo bilo dovoljno otmeno i neutralno za posetu koja me je ocekivala. Umesto sveta intelektualaca, dijaspore, univerziteta i umetnosti, ozloglaseni krijumcar umetninama!!!

B. mi je objasnio da se frajer davno povukao i da je radio kao savetnik za sluzbu. Koju sluzbu, upitala sam radoznalo?

B. mi je nezno zatvorio usta rukom i povukao istu preko moga vrata. Ovlas mi je dotakao bradavicu na dojci, zaista slucajno.

Ukocila sam se kao da sam devojcica.

A mozda sam sve to i bila, ustvari.

Trgla sam se iz mastarija, najezena. Dan je bio metalno siv, sa tek ponekim vatrenim obleskom u dnu neba.Padao je sumrak .

Krenuli smo peske, dok su po plocniku jesenji listovi suskali ovlazeni.

Mirisalo je na sneg.

Pomislila sam da je sneg padao i onda kada sam imala viziju. B. je poneo i putir i ikonicu i krst.

Ulica je bila strma i vrlo blizu Konzulata. Cudilo me je da je do sada nisam primetila. Stari gotski krovovi, kameni sjajni plocnici, divna, krivudava, uzana. Uz brdo. Podsetila me je negde na Belog zeca u Zemunu, samo je bila uza i sa ozbiljnijom arhitekturom. Osetila sam nostalgiju, kada sam se setila detinjstva mojih decaka i naseg spustanja niz zekonju. Ako bi zaboravili da sanke namazemo slaninom, nije bilo nista od survavanja. Vuglili bi se niz ulicu, vise nogama nego sankama. A popeti se ponovo....Najcesce sam odustajala, cuvajuci snagu za kasniju vucu sanki decaka. Ostajala sam u dnu zeca, pored crkve, svaki put upoznavsi neke druge mame. Tata se uporno penjao sa njima. Nista mu nije bilo tesko. Vukla sam uvek starijeg, a otac mladjeg, jer je mladji kad je bio mali, bio tezak. Kao tuc. Sedeli bi u nekoj kafanici pored Dunava kojim bi plovile sante leda, pili kuvano vino, rakiju i caj i bili tako bezbrizni...

Ah, slatko detinjstvo moje!

I tvoje, i tvoje. 

Kucica je bila malusna, sa maleckim izlogom, potpuno rusticnim, kako prilici prodavnici...Zlatari, jedva sam videla natpis.

Zajecalo je zvono visokim cijukom, kao u pricama.

Vrata je otvorio pomalo pogrbljeni starac, proredjene kose, sa finim zlatnim okvirom na vrh nosa.

Prilicno sladak i bez nekih posebnih karakteristika.

Stariji gospodin za kojim se ne biste okrenuli.

Ni djavo nije tako crn, kao sto izgleda, pomislila sam razocarano.

I on je mene brzo odmerio, pa mi se ucinilo da i u njegovom oku vidim razocarenje.

Valjda smo oboje citali previse knjiga, pomislila sam pomirljivo.

Ne znam ti ja nista

Nedugo zatim, u Konzulat su stigli majstori za grejanje. Bilo ih je, ako sam dobro izbrojala, petorica. Vrlo ozbiljni, sa prilicno sofisticiranim alatom…

Konzul se uzasno nervirao zbog zavlacenja u sve prostorije, pa cak i njegove privatne. Pitala sam se, obzirom koliko je trckao okolo, sta tek on krije ovde??? I ne diluje li drogu, mozda.

Vec sam ga videla kako povlaci crtu sa bocom viskija ispred sebe i sa devojkom u oskudnom donjem vesu koja mu igra u krilu, dok druga drogirana, a maloletna, lezi na krevetu. Na to mi je licila drzava cela, ustvari. Na perverznog starca koji koristi svaku mogucu priliku…

Da pojebe nesto.

B. me je stalno sokolio da budem od koristi, mrdajuci znacajno obrvama.

Trebalo mi je dobrih pola sata da ukapiram da su momci tu ne zbog cevi nego zbog obijene Sobe.

B. mi je na kraju sapnuo da je to bila najbolje obucena grupa operativaca u ovom delu Evrope koju je mogao da sastavi za tako kratko vreme i da se suzdrzim od lupetanja. Na racun konzula pogotovo, da ne bi napravila medjunarodni incident. Ipak je konzulat bio teritorija Srbije a ni jedan od njih nije bio ni Srbin, a boga mi, ni Rumun.

Pogledala sam ga zaprepasceno – kako je on mogao znati da ja o Konzulu mislim prostacki???

Nasmejao se suvo, pricala sam sama sa sobom, a on je citao ni manje ni vise, sa mojih usana…

Pitala sam ga zabrinuto, da li je primetio i ranije to, da pricam sama sa sobom…

Opet me je odmerio od glave do pete bezobrazno i rekao da jeste…I da cemo i to resiti na obostrano zadovoljstvo…

Dok su mi se usta susila, osetila sam krvav trag izmedju nogu…

Izem ti zene. Moracu po nove cipele pomislila sam pacenicki, flertujuci sama sa sobom..

Otisla sam u kupatilo u kome je bio zaglavljen jedan operativac.

Zamolila sam ga da izadje napolje, sto je on mrzovoljno ucinio, komentarisuci da neko nesto mora i opraviti, vec kad su tu, da stvari ne bi izmakle kontroli.

Dok sam se tusirala drugi put danas, krv je curila neumitno iz mene. Opet sam bila pod stresom.

Doviknula sam mu da su tu zbog grejanja, a ne zbog vodovoda. On je mumlao da je on nekad, u drugom zivotu, zaista bio vodoinstalater, a da nama kupatilo curi na sve strane. 

“Kao i ja”, otelo mi se nesmotreno.

On nije nista komentarisao.

Kada sam izasla iz kupatila, pogledao me je prezrivo.

U svetu tajnih agenata nije bilo iznenadnih menstruacija, izgleda.

Kada su momci otisli, tiho sam upitala B., kada cemo znati neki rezultat.

Kratko mi je rekao da ja svakako necu znati nista i nista ne treba ni da znam.

U ovako zategnutom politickom momentu izmedju Rumunije i Srbije, kada se pitanje Vlaha ostavlja kao otvoreno, nikakve diplomatske katastrofe nisu u igri.

Moj zadatak je da pomognem kako mogu, a ne da odmazem suvisnim pitanjima.

Trazio mi je da mu predam predmete, a za uzvrat, odvesce me kod cuvenog medjunarodnog krijumcara umetnina koji je ziveo, u penziji odavno, u blizini Konzulata.

Sa zaljenjem sam mu dala iste, misleci kako ce mi nedostajati cela prica…

Ne znajuci da prica u stvari, jos nije ni pocela…

Ne znam ti ja nista

Spavala sam. Spavala i sanjala. Pusta polja, reku kako tece, sebe pored. Pored reke Dunava, sedela sam i…Novu godinu bez sinova, prolece u beharu usamljeno. Gusti i tmasti sneg. Sanjala sam trazeci izgubljene slike Vukovara, one iz vizije. Mucila sam se. Pa se onda nisam mucila. Sanjala sam sebe kao Ofeliju, kao Penelopu, kao Madam Baterflaj. Videla sam se u banalnoj situaciji. Kako prebiram kao po nekoj ohladjenoj i ustajaloj hrani…Sanjala sam, jedva cekajuci jutro.

Ustala sam u divno i blistavo, koje je danu davalo razlog za jasno i razumno. Tusirala sam se dugo, pustajuci da kapljice vode speru sa mog tela secanje na lose snove.

U dnu stomaka sam osetila uzbudjenje, koje se polako sirilo preko prepona do karlice. Moje telo je izgleda reagovalo brze od moga uma. Avantura se mogla nanjusiti u vazduhu…

Ipak, nesto me je zuljalo. Dok sam pila kafu, shvatila sam sta. U Sobi u kojoj sam nasla predmete mozda je ipak bilo i nekih tragova…U Sobi sam ostavila i kutiju sa pismom, koje, sada sam shvatila, uopste nisam procitala kako treba. Pitala sam se da li je mozda vreme da sve to pokazem B.?

Da se ne natezem i coveku ukazem poverenje.

Bilo je prilicno rano i u kuci su izgleda svi spavali.

Na prilicno vlazna stopala sam navukla neke vunene carape. Iste sam kupila na nekom izletu koje su zene pravile za Divu i na koji su mene pozvale, reda radi. Bila sam  skoro uvredjena. Takva lepota u podnozju ne znam koje planine, meni ne bi bila dostupna, da sam bila sama. Manastiri i crkve iz 16.og veka, kraj porodice Batori. Najcuvenija Batori, Erzebet je bila dostojna svih transilvanijskih prica…U njenoj porodici je već bilo dosta slučajeva mentalnih poremećaja. Naročito je u njenoj bliskoj familiji bilo svirepih mučitelja, silovatelja i osoba koje se bave veštičarenjem. Posto je u Maramuresu (ako sam dobro zapamtila naziv mesta) bila i fabrika cuvenog rumunskog sampanjca, sve smo se otkinule. Cak i Diva. Tu sam, zaboravila sam da Vam prijavim, pocela da je zovem njenim pravim imenom, Jelena. Presle smo i na ti. Kikotale smo se kao blesave, pripite tako. Upala sam i u neki ledeni planinski potocic. Tada sam kupila neke bozanstvene etno carapice, crveno bele da se ugrejem. A i pomalo smo se uplasile…Jebes Drakulu. On je seksi. Ali krvava grofica Erzebet koja se kupa u krvi drugih zena… Nije sala.

No…

Pocela sam da pricam o carapama, umesto o cipelama.

Cudna su vremena dosla, dragi moji, cudna.

Zadnja.

Dakle, obula sam carapke, posoljala neke kucne papuce, natukla neki debeli frotirski bade mantil i odjurila preko dvorista do bastenske kucice.

B. mi je otvorio vrata, kao da me je cekao iza njih. Nisam morala ni da kucam.

Samo sam podigla obrvu, a on se nasmesio krajickom usana. Oci su mu bile hladne i pomalo kao da sam ga zabavljala…

Kao da je mislio da sam mu dosla u sobu zbog…neceg drugog, a ne posla.

Odmerio me je od glave do pete, vrlo otvoreno, sto dugo godina osim mog muza niko nije radio. Osusila su mi se usta i na tren sam pomislila da mozda i nisam dosla u njegovu sobu zbog posla…

Napetost u vazduhu je prekinula zvonjava ulazne kapije. Osetila sam olaksanje…Ili ne. Na ekranima sigurnosnih kamera se videlo, da se Konzul vraca…Ko zna odakle. Nikome nije polagao racune.

Trenutak je prosao i ja sam B., kada je otvorio kapiju i pozdravio Konzula, pozvala da krene za mnom.

Da ne bi lutala, krenula sam hodnikom kojim sam prvi put isla. Malo smo puzali, pa se malo penjali. B. je bio na korak iza mene, cuteci.

Kada sam stigla do vrata Sobe, slavobitno sam ih otvorila, ostavljajuci prostor da B. prvi udje. On je usao i sa upitnim pogledom se okrenuo prema meni:”Sta..”

Zavirila sam nestrpljivo preko njegovog ramena.

Soba je bila potpuno prazna.

Samo goli zidovi i nista, nista vise…

Ne znam ti ja nista

Diva je ipak bila kljuc. Kljuc za sasvim jednu novu grupu ljudi. Rumunske elite, ne dijaspore i nasih ljudi. Sledeci dani su se nizali u jednom furioznom ritmu. Soarei, recitali, matinei, partiji, zurke, sedeljke, ruckovi…Tek sam sad uz svu ironiju koju sam nosila videla pravu moc filmske i pozorisne umetnosti, cak iako ste prodavali ideolosku maglu, u najmanju ruku. Ona je bila deo istorije jugosolvenskog filma i mnogi nisu mislili kao ja. Jedan dan smo bile cak i u prestonici gde smo se srele sa ekipom filma koji je ove godine dobio prvu nagradu na najcuvenijem medjunarodnom evropskom filmskom festivalu…Glavna glumica i Diva su bile slicnih godina i poznavale su se, po svemu sudeci, ceo vek.

Citav glamurozni susret je zasenila pojava visokog gosta iz Bugarske, Todorova, koji me o boze, nije cak ni prepoznao. Ipak, prepoznali su me ljudi iz njegovog protokola. Jedan me je servilno pozdravio, sa pitanjem, kako su mi se dopale cizme?

Dok sam ja pokusavala mucajuci da postavim pitanje zasto takav poklon, i da pretpostavim da je u pitanju neka greska protokol me je nestrpljivo prekinuo. Ledeni komentar koji je usledio je bio, otprilike, da “gospodin Todorov nikad ne gresi” i da “verovatno ima svoje razloge za takav galantan gest, koji je, uzgred budi receno, sitnica”. Te, da “cu sigurno na vreme saznati odakle interesovanje za moju personu jednog takvog velikana”.

Mislim…to mi jj bilo previse. Zastao mi je koktel od nekih plodova mora u grlu i u sebe sam srucila punu casu nekog zlatnog rumunskog vina, slatkog i mirisnog koje je vuklo na medovacu ili suvarak…

Postacu pijandura, casnu rec.…Sledece jutro sam jedva ustala. A i ko ne bi posle toliko alkohola!?

Pogledala sam na sat, bilo je proslo podne. Nevoljno sam se odvukla do trpezarije gde je Diva vec pila kafu. Bila je odmorna kao neki raskosan, tek pomalo uveli, krupan cvet. Bila sam ocarana njenom karizmnom koju sam nevoljno morala da priznam.

Uostalom, nikad nisam mrzela druge zene. Prosto me nisu interesovale.

Divu si morao da primetis, hteo to ili ne. Bilo mi je jasno zasto je tako dugo opstala na sceni…

Kao svaki sonar, uhvatila je u delicu sekunde moju promenu raspolozenja. Potpuno me je osvojila pricama iz sveta srpske kinematografije. Bila je ziva hodajuca enciklopedija istog.

Grickala sam svezi ananas, pila moj nes i uzivala, posle dugo vremena, slusajuci carobno Iza kulisa, uzivo.

B. nam je doneo sveze cvece i ja sam u delicu sekunde, videla njen preobrazaj iz matrone u nekad tako fatalnu zensku… Pomislila sam melanholicno, kako cak ni za B. ne dozivljavam takve preobrazaje…

I gorko pomislila na moga muza.

Bivseg, naravno.

No, zivot se kretao napred. Miholjsko leto je trajalo i ako je bio novembar. Jutra su bila hladna, a dani zlatni i osuncani. Suskalo je lisce po glavnoj temisvarskoj dzadi i pored reke.

Shvatila sam u trenutku da je vreme ipak proslo i da mi Diva nije nikakva konkurencija. Ne zato sto ne bi mogla da osvoji i mnogo mladjeg muskarca, nego zato sto prosto…Svako ima svoj zivot i svoju sudbinu. Verovali Vi u sudbinu ili ne.

Malo sam se opustila i kad sam konacno ugrabila priliku da budem sa B. nasamo, pokazala sam mu svoj ulov. On je bio istinski odusevljen , posto je to bio prvi dragoceni trag posle , kako je rekao, dugo vremena. Odmah je otvorio katalog ukradenih predmeta. Blago je pripadalo vukovarskom muzeju. Bila sam potresena. Setila sam se svojih neverovatnih vizija. Ono sto je B. bunilo, je sta je radilo u srpskom Konzulatu u Temisvaru. Poslednji trag je vodio na jedan veliki aerodrom Evrope gde su neki od takvih artefakata bili zaglavljeni godinama kao deo spasene zbirke prikazane u jednom srpskom kulturnom centru dijaspore. Carina te zemlje, nije pustala tu zbirku, jer nije bilo odgovarajucih papira za iste. Mrmljao je uznemireno B. uz svedeni komentar da je to jos jedan od sramotnih poteza srpske kulturne politike. Em krades, em ne vodis racuna o ukradenom. Ili vec…Nisam ga najbolje razumela.

Inace, necu da kazem o kojoj je zemlji rec. Necu diplomatske skandale. Ja sam ipak sluzbenik Srbije na privremenom radu…

Uostalom, sve je ovo fikcija, da se ne zaboravi…

Svi u Konzulatu su to vece ranije legli.

Zaspala sam sa sva tri predmeta u krevetu, koja nisam predala B. i ako je on to insistirao. Pogotovo sto su isti bili na spisku potpuno nestalih, a najdragocenijih. Rekla sam da cu mu ih dati, ali da mi treba jos par dana da ih malo proucim. Lagala sam bezocno, ocekujuci jos kakav tranzit u neko drugo vreme kroz njih, kao kroz portale. Trljala sam ih kao da sam Aladin i da posedujem carobnu lampu. Od vizija nije bilo nista. Zaspala sam, sa jos uvek vinskom musicom na vrh nosa. Izgleda da se jos nisam otreznila…

Ne znam ti ja nista

Bila sam malo kuci. I na poslu, u ministarstvu, prvi put od kad su postavili novog ministra. Nikad nisam videla tako nesto, pa mi je bilo zanimljivo. U ministarstvu prosvete su nekako stvari bile manje glamurozne, na drugi nacin pod lupom javnosti, pa nikad nije bilo bas ovako. A ovo! Sodoma i Gomora. Savremeni Vavilon ( volim to skoro koketno poredjenje kad god hocu da ispadnem pametna) . Svi se prave da govore isti jezik, a niko ne zna sta ovaj drugi prica. Svi j… jedan drugog i vicu “vidi ruke”.

Neki su mi se bas zgadili. Oni najglasniji, koji su bili protiv dolaska novog ministra: “Te on je pravi umetnik, te ekscentrik je, te…”

Prvi su isli na legalo.

Kao kod Nusica, majke mi. Pisar Vica iz Sumnjivog lica. Gogoljeve Mrtve duse.

Brojgel i Hieronimus Bos u jednom snovidjenju, strahovitom.

Gledala sam kako u tako neverovatnom trenutku , fremu jednom, travestiraju od poslusnika jednog ministra u poslusnika drugog. Kako od partijskih govana postaju svetski ljudi, siroke ruke i blistavih manira.

Niko se nije cak ni zacrveneo. Ili zamucao u trenutku tako besramnog laganja.

Gledali su me sa prezirom sto se ne ukljucujem u kavalkadu groktanja, mukanja i njiskanja pred ministrovom kancelarijom.

Kao i uvek bila sam oprezna…

Vikend sam provela na reci, na kojoj davno nisam bila. Posetila sam i ribara koji me je onomad pronasao, polumrtvu. Bez reci smo se vozili po mocnom Dunavu. Bio je divan, pomalo prohladan dan. Pescane plaze su se tek pomaljale na blagosolvenom prolecnom suncu. Svetlost se leskala po vodi, opasno penusavoj i talasastoj, kao velike zlatne ploce. Nebo je bilo bez oblacka, prosarano tek po nekim tragom mlaznjaka. U vazduhu je klizio jedan mocni jastreb sirom rasirenih krila…

Eh, da sam ptica, pa da odletim u drugi zivot, pomislila sam zalostivo, omamljena suncem.Odjednom je u mojoj dusi nastala jesen…Kao da je svaki susret sa rekom i starim ribarom moj zivot menjao za jednu dekadu. Ili sam i to samo sanjala.

Kuci sam stigla sa dzepovima punim oraha, pomalo crvljivih, ali ipak slatkih i masnih, promrzla i rascupana. U korpi sam donela 11 ogromnih, zrelih, zutih kao dukat dunja, koje su me setile na detinjstvo. Na nasu baku i nas tri koje u velikim bracnim krevetima, pod debelim jorgancinama, pred spavanje slusamo radio, dok nas dunje posmatraju sa vrhova ogromnih sifonjera. Posle cucorenja bi slusale Selo veselo, a ujutru Dobro jutro deco. Baka, koju smo zvali majka bi nas nocu obilazila i ususkavala. To je bilo vreme kada se lecilo preznojavanjem, a ne tusiranjem, tako da smo uvek posle spavanja bile usmurane i pomalo  iscrpljene. Trebalo je preziveti toliko perja na sebi…

U secanje na baku sam napravila od dunja kitnikez sa orasima, koji sam dugo mesala na sporetu drvenom varjacom, bas kako je to nekada radila ona u letnjoj kujni, dole niz gonak.

Pozvala sam i sestre i imale smo idilicno vece. Smejale smo se i secale detinjstva. Cekala sam sinove da se jave na Skype.

 Pricale smo sa njima. Odrasli su i pomalo se promenili. Imali neki seretluk u pogledu i poneku boricu u osmehu. Nostalgija ih je gusila, videlo se. Kada su videli kitnikez, obojica su se uozbiljili i na brzinu zavrsili razgovor…Bila sam tuzna. Pile smo visnjevacu koje je pravila jedna od sestara, jele kitnikez, a ja sam se, ko zna koji put ove godine, napila.

Tako pripite smo kasnije isle u pozoriste i gledale novu Gospodju ministarku, koju je glumio jedan muskarac. O boze! Sve je licilo na moje Ministarstvo, travestirano, karnevalsko i prostacko. Odjednom sam se otreznila.

Dolazila je zima, a ja sam se u ponedeljak vracala za Temisvar.

 Ujutru su me zvali sa posla, po starom dobrom komunistickom obicaju. U poslednji trenutak, bre! Insistirali su na najboljem sluzbenom automobilu ne ministarstva, nego Vlade. Bila sam iznenadjena. Objasnjeno mi je da sa mnom ide cuvena udovica cuvenog glumca … Pomislila sam da to lici na dvorsku kamarilu, a ne demokratiju, no nisam imala izbora. Auto je dosao po mene, crn i besuman, sa crnim i besumnim vozacem koji je licio na gorilu.

Na Dedinju smo bili za sedam minuta. Gospodja je isplovila iz svog apartmana a ja sam pomislila na Mortisu Adams iz istoimene serije…

Naravno da sam znala ko je ona. Ako se nisam bas i prisecala njenih uloga, njenih sisa i te kako jesam. Moj otac ju je obozavao. Ja sam prezirala njenog muza i nju i njihove potomke.

Veciti Robespjer sa svih barikada. Uvek povisenog tona u ulozi svih srpskohrvatskih dvorova poslednjih 50 godina. Pomislila sam: Boze, dokle? Dokle kulturtregeri koji kroje umetnicku scenu. Dokle poslusnici svih vlasti. Kad ce vec jednom da pomru…Svi odreda…

Setila sam se jedne njene uloge na Sterijinom pozorju na kome sam se te godine slucajno nasla, jos uvek radeci u prosveti. Dvadeset minuta njenog preglumljenog pateticnog jecaja u naduvanom monologu,koji je oduzela glavnom glumcu. Diva srpske scene.

O kako cu ovo preziveti!?

Dakle, kad Diva ide u Rumuniju, to vise nije drugorazredna dijaspora srpska. Ima i tu novca, jer koliko sam znala, Diva nikad nije nigde isla bez dobrog honorara, bar. Mada sam mislila da je njeno polje interesovanja bilo iskljucivo slovenska dusa.

Diva je bila sirokog osmeha, radila je na tome da me sarmira. To me nije ni malo iznenadjivalo…Sav taj svet je mislio da smo isti. Mi sluzbenici i oni na sisi drzave. Uhvatila sam sebe da netremice buljim u njenu bistu u retrovizoru automobila. Jos je bila dobrodrzeca.

Dan je bio divan, put cist i lep i do Temisvara smo stigli zacas. Pao mi je mrak na oci kada sam shvatila da cu ja biti domacica Divi i da ona namerava da ostane sa mnom sve dok se monografija ne dovrsi. Od kad je ostarila, postala je sjajna pesnikinja, sto ce biti divno za monografiju, nakrivila je glavu govoreci to, poklanjajuci mi jedan blistavi osmeh. I smeh iz dubine grla.

Povecavao se broj aktera u prici, sto me nije bas radovalo.

A ja sa tajnama nisam mrdnula ni pedalj.

B. se ludo zabavljao, videla sam mu to po vrhu nosa. Napravio je divne cvetne aranzmane, servilno se udvarajuci nasoj cuvenoj gosci, koliko je to bilo moguce, u njegovom polozaju.

A ja sam postajala ljubomorna…

***

To vece sam konacno, kada se zavrsila jedna duga vecera sa puno nazdravljanja cuvenoj gosci i secanju na njenog muza, ponovo pronasla sobu. U njoj nisam nasla nista novo, osim osecaja bezrazlozne smirenosti. Kao da ce sve biti u redu, odjednom je osecaj bio takav.

Legla sam da spavam sa glavicama belog luka na natkasni.

Ne znam sta su mi one trebale.

Ne znam ti ja nista

Posle uzbudljivog otkrica ovog prepodneva, dan sam provela lunjajuci po kuci. Imala sam jedan problem. Nisam imala poverenja u mog sagovornika, ni malo. Sve mi je bilo neverovatno. Kakvu sam ja ulogu mogla da imam uopste u tim dogadjajima? I o kojim je dogadjajima bilo rec ustvari?  

Moj ljubazni bastovan, koga cu od sada zvati B. mi je jos svasta ispricao. Sustina je bila da se u Rumuniji nalazila veza koja je ukradene umetnine iz Evrope slala u Ameriku i da je jedan deo vukovarskog blaga opljackanog u tamosnjem muzeju devedesetih, pa izgubljen dvehiljaditih bio skriven u ovom gradu, po tragovima i dojavama sudeci…

 Da su u te dogadaje bile umesane srpske paravojne formacije koje su maskirane zivele posle devedesetih kojekuda i da je Cvetan Todorov bio karika koja je povezivala medjunarodne trgovce umetnina sa kradljivcima. 

Sve je zvucalo tako logicno i cisto, a ja sam i dalje bila u nedoumici.

B. mi je rekao takodje, da mene nisu ni hteli da umesaju u dogadaje, ali da sam se umesala sama. Tacnije, da me je umesao poklon koji sam dobila od Todorova u vidu onih zmiujurina na cizmicama.

Zasto je jedna gospa srednjih godina (krvava, poprilicno, sto bi se moglo okarakterisati i kao klimaktericna) uopste trebala Todorovu koji je mogao da ima koju god je hteo lepoticu iz celog sveta ( i sire, i sire)… To nije bilo jasno.

Nisam B. rekla nista o otkricu koje sam imala. Ni rec o sobi i predmetima. Nisam zelela da me tako zgodan muskarac dozivi kao histericnu i ludu pedestogodisnjakinju sa krizom svesti i morala.

Nisam sa B. zelela da delim nista… osim kreveta.

A i do toga je bilo daleko.

Ono sto jeste bilo na nivou neverovatnog, bila je cinjenica da nigde nisam mogla u kuci da pronadjem sobu u kojoj sam nasla predmete, iako sam odmah posle razgovora sa B. jurnula u nju…Licila mi je na dobar trag.

 Bila sam malo kuci. I na poslu, u ministarstvu, prvi put od kad su postavili novog ministra. Nikad nisam videla tako nesto, pa mi je bilo zanimljivo. U ministarstvu prosvete su nekako stvari bile manje glamurozne, na drugi nacin pod lupom javnosti, pa nikad nije bilo bas ovako. A ovo! Sodoma i Gomora. Savremeni Vavilon ( volim to skoro koketno poredjenje kad god hocu da ispadnem pametna) . Svi se prave da govore isti jezik, a niko ne zna sta ovaj drugi prica. Svi j… jedan drugog i vicu “vidi ruke”.

Neki su mi se bas zgadili. Oni najglasniji, koji su bili protiv dolaska novog ministra: “Te on je pravi umetnik, te ekscentrik je, te…”

Prvi su isli na legalo.

Kao kod Nusica, majke mi. Pisar Vica iz Sumnjivog lica. Gogoljeve Mrtve duse.

Brojgel i Hieronimus Bos u jednom snovidjenju, strahovitom.

Gledala sam kako u tako neverovatnom trenutku , fremu jednom, travestiraju od poslusnika jednog ministra u poslusnika drugog. Kako od partijskih govana postaju svetski ljudi, siroke ruke i blistavih manira.

Niko se nije cak ni zacrveneo. Ili zamucao u trenutku tako besramnog laganja.

Gledali su me sa prezirom sto se ne ukljucujem u kavalkadu groktanja, mukanja i njiskanja pred ministrovom kancelarijom.

Kao i uvek bila sam oprezna…

Vikend sam provela na reci, na kojoj davno nisam bila. Posetila sam i ribara koji me je onomad pronasao, polumrtvu. Bez reci smo se vozili po mocnom Dunavu. Bio je divan, pomalo prohladan dan. Pescane plaze su se tek pomaljale na blagosolvenom prolecnom suncu. Svetlost se leskala po vodi, opasno penusavoj i talasastoj, kao velike zlatne ploce. Nebo je bilo bez oblacka, prosarano tek po nekim tragom mlaznjaka. U vazduhu je klizio jedan mocni jastreb sirom rasirenih krila…

Eh, da sam ptica, pa da odletim u drugi zivot, pomislila sam zalostivo, omamljena suncem.