Nešto lično kao moja mera ili malo sunca u hladnoj vodi

Klovnovi bez granica u ApsArt-u

U ApsArt-u u utorak 21. oktobra  održana je  radionica „sa italijanskim ogrankom trupe Payasos sin Fronteras – Klovnovi bez granica iz Barselone/Španija namenjеnа dramskim praktičarima, cirkuskim artistima, i svima onima koji žele da steknu neke od klovnovskih veština i primene u nekom društvenom kontekstu gde postoji potreba za smehom i radošću.
Klovnovi bez granica veruju da je smeh pravo koje nam svima pripada u jednakoj meri. Koristeći smeh kao sredstvo, umetnici nude predstave pune vrednosti kao što su nada, poverenje, optimizam, dijalog i suživot kako bi olakšali svakodnevni život devojčica,



dečaka i celog stanovništva koje se nalazi u nepovoljnim situacijama.“ (iz najave)
U suštini, pozorište je umetnost u koju uplovim bez zadrške i računa, čemu sam sklona u mojoj profesiji, apsolutno. Koliko se rečima pokrivam, ovde se otkrivam…I zato nisam još uvek položila
http://aleksandranm.wordpress.com/2014/04/06/o-poverenju-i-odgovornosti/
U nedelju konačno treba da pokažem šta sam naučila.
Držite mi palčeve. Ovog trenutka, znam da ne znam ništa.
Ali, mogu da pokušam.

Ne znam ti ja nista

Ne znam da li ste nekad gledali zmiju u oči - znate, ako ste me čitali, da ja jesam. O, još kako. Ima taj providni kapak koji se pomera ne kao ljudski, nego sa leva na desno, tako da jedva primetite treptaj. Ili ga ne primetite uopšte. I mečite kao žaba koju guta sa zadnjice malecna belouška. Mogli bi da pobegnete, ali vas prokleta serpentina ne pušta, užasnute. Ili očarane, kako vam drago. Takav pokret je bio u oku moga domaćina kada sam prokomentarisala, više ne mogavši da ćutim, dok smo srkali poslednje zalogaje slasnog sosa od limuna sa jagnjeta, da je on prava Vukovar jedna priča, pokazujući njegovo staro zlato na dugmadi od košulje. Nasmešio se uglom usta, a čini mi se i da je nešto škljocnulo.
Bila sam preneražena. Bio je najstrašnija alfa koju sam videla u životu. Počela je i krv, sveža, da mi miriše pod nosom. Ličila je na moju, bila sam sigurna u to.
Posle svih svinjarija koje sam doživljavala poslednjih godina, gušenja, davljenja, gaženja, samo mi je falio predator lično.
I ovako moj život bez ljubavi, nije vredeo ništa. I ovako, moj život...Došlo mi da izvadim slike mojih sinova iz novčanika, koje i onako nisam nosila sa sobom.
Ništa nisam nosila sa sobom.
U suštini, ono što me je najviše zabrinulo, bila je činjenica da sam odjednom osetila da ovaj krasni primerak čudovišta koji je sedeo ispred mene nije bio glavni igrač, i da je iza njega stajao neko mnogo veći, opasniji i moćniji.
A ja nisam znala ko je to.
Pojma nisam imala.
Kada je progovorio, brišući svoje divne duge prste u najlepšu žutu salvetu koju sam videla u životu, stvari su ipak bile nešto jasnije. Nisam mogla da ga gledam u oči. Bila sam zgrožena,tom zmijurinom koja je virila iz njih.. Nisam mogla da ga gledam u ruke, misleći na lakoću kojom je delio šamare, tada u Vukovaru. Život i smrt, tada u Vukovaru. Gledala sam kroz prozor belog Terzo Piana u raskošni park obojen zlatnim bojama rane jeseni.
Život je bio tako blizu...
Tako blizu.
Govorio je o teritoriji koju neće deliti sa Todorovim, o tome da su i oni (ko su bili oni???) imali sva dokumenta koja je Vladimir prodao. Da je napad na nas tamo u zimskoj nedođiji bio greška. O tome da je moje prisustvo u Americi suvišno, i da su kao znak dobre volje u prilici da Srbiji ponude za otkup jedan deo otuđenog materijalnog dobra. Znak dobre volje je bila i ova rana večera i izložba. Valjda je bilo jasno da sve znaju o meni i šta volim, pokazao je rukom oko nas i u tanjir, jednim dokonim pokretom ruke naučene da deli milost i nemilost ( uglavnom ovo drugo). Da se on(i) neće služiti sredstvima kojima se služio Todorov, kao što su pretnje, i da mogu da komuniciram sa svojim Konzulatom u Čikagu, da bi što pre obavili razmenu. A da Todorova, čija delatnost im je poznata, ZABORAVIM.
Sedela sam sve ogorčenija i ogorčenija.
Šta sam ja?
Šahovska figura?
Nisam imala kome da se obratim.
Zbog skorog dolaska jedne velike delegacije naše države u NY, na Konzulat nisam mogla da računam. Svi, čak i u Čikagu, su bili mobilisani i na usluzi Predsedniku i njegovoj sviti.
Todorov me je držao u šaci. Brinula sam za bezbednost sinova svakako.
Amerikanci su mi ometali veze, bilo je jasno kao dan, toliko sam naučila ovih godina. U telefonu mi je škljocalo kao da sam na telegrafu.
Gorana nisam nalazila danima.
Jbt. Da se jadna...
Ustali smo iz restorana, zahvalila sam se na večeri i izložbi.
Dzoni me je ispratio i smestio u taksi koji je pozvao, komentarišući da ćemo sutra nastaviti razgovor, kada završim komunikaciju sa Konzulatom.
Bilo je divno rano miholjsko veče.
A onda sam sasvim neočekivano pala u jebenom američkom taksiju, u najdublji mrak u mom životu.
Fuck, fuck, fuck.
Da li je ovo bila smrt!?
A!?

Ne znam ti ja ništa

Ne bih da zvučim uobraženo i egocentrično, jer su to osobine koje zaista ne posedujem. Ali, nekako, posle ovih par poslednjih godina života na oštrici noža, na strah sam se navikla. A za nekog ko je odrastao na Geteovom Faustu i Danteovom Paklu, ni đavo nije bio crn kao što izgleda. Njegovo lice je bilo mnogostruko i već sam ga videla, na žalost, više puta.
Upravo sam sedela preko puta njega, u jednom sasvim svedenom restoranu Terzo Piano, na krovu Umetničkog instituta u Čikagu. Možda jednog od najlepših muzeja na svetu. Pogled je bio spektakularan, u svakom smislu. I onaj na Milenijumski park i onaj na Džonija. Nisam se više bojala zlih frajera. Nisam povraćala, napijala se, drhtala. Bila sam mirna kao ledeno more nad kojim nema ni daška vetra, a sprema se duga, duga zima.
Videla sam kao u cameri obscuri - Džonijev divni, sofisticirani, neverovatni Chopard, u kome je treperilo nekoliko sjajnih dragih kamenova, sa više različitih mehanizama, trenutak kada je ocečena mrtva ruka i trenutak kada je sat spao sa nje, malo krvav, u prašinu. Trenutak kada ga je Džoni uzeo iz  ruku štektavog, jer se on nije saginjao...Crnogorci ne ljube lance, pomislila sam ironično. Trenutak, kada je zadovoljno obrisao lepotu od krvi po vojničkim pantalonama u kojima je bio, te riđe boje da se krv na njima nije ni primećivala, a mirisao je i tada u Vukovaru i sada tako jako i dobro na tako kvalitetan parfem, da se ni miris leševa ni krvi takođe nije osećao. Dugmad na blistavoj svilenoj košulji, staro vukovarsko znamenje, Vucedolsku golubicu i trenutak kada su uzeta iz muzeja. Sve sam to već videla.
I znala sam da je budućnost došla po mene i da više neću imati snoviđenja. Da će se od sada stvari prosto dešavati. I da sam na pravom mestu u pravo vreme.
Jeli smo neku neverovatnu jagnjetinu sa limunovim sosom na neki uvrnuti italijanski način u tišini. Nisam pila alkohol, znajući da sam neuračunljiva kad popijem.
Bila sam svesna da je čak i izbor hrane bio tendenciozan, a ja u njemu uopšte nisam učestvovala. Nisam bila ni pitana, što mi se činilo krajnje nepristojno. Neki muškarci su bili tako samouvereni...Ali, ovaj je znao da je osim piletine, koja bi bila jeftin izbor, jedino meso koje sam podnosila bila jagnjetina. I to je bila poruka - Znam sve o tebi.
Nisam bila ni uplašena ni fascinirana. Boraveći pored Todorova, bar na kratko, navikla sam se na pretnje i život u strahu. U krajnjoj liniji, zato sam i bila u Americi, zar ne.

DAN SKOLE - 60 GODINA ETŠ "ZEMUN"

Ne znam ti ja nista

Umetnički institut sam obilazila samo spolja, vozeci bicikli, po Milenijumskom parku. To sam radila, dok sam se oporavljala od one gadne saobraćajke, a vreme postalo lepo i blago. Nisam bila unutra. Naročito me je očaralo novo krilo gde je i bila Magritova izložba. Bila je to prava poslastica za oko i dušu. Čitav niz galerija koji su obuhvatali moj omiljeni period u evropskom slikarstvu, od 1900. do 1950. Kad god sam na tako reprezenativnom mestu, čini mi se, nigde više nisam ushićena. Neka vrsta duhovne lenjosti mi nije nikad dozvoljavala da do kraja uživam u muzici. Zato sam uvek do kraja uživala u vizuelnom. Bre, volim lepotu, pa nek ide život. Prvi put u Italiji sam, kao tinejdžerka, dobila temperaturu na nervnoj bazi, skoro 39 stepeni, pred slikarstvom . Jedva sam gledala od vrtoglavice...Odavno nisam imala taj osećaj, koji se vratio svom silinom. Mislim da sam imala i temperaturu. Bila sam očarana i samim zdanjem, posebno tim neverovatnim staklenim krovom koji je kao leteći ćilim lebdeo nad zdanjem. Oh.
Dosta dugo sam sama lutala po izlozbi, jedva slušajući po svemu sudeći, sjajnog kustosa. Čini mi se da sam bila jedna od retkih zabludelih koji je nisu slušali. Moji domaćini, sa kojima sam došla, su se takođe izgubili u lepoti nadrealističkog majstora.
Duže vreme sam se zadržala pred njegovim Ljubavnicima. Dvoje ljudi pokrivenih, skoro zadavljenih glava u poljupcu. Navodno je tako nađena njegova majka koja se udavila, sa majicom preko lica, što je mladi Rene video: " Moje slike su vidljivi prizori koji ništa ne skrivaju; one izazivaju misteriju i, doista, kada neko gleda moje slike, postavi sebi jednostavno pitanje: što to znači. Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nespoznatljiva."
Lebdela sam u svetu Magritovih apsurda, kada mi je diskretno prišao jedan mladi čovek i povukao me u stranu. Gospodin, pa mi je rekao ime i prezime skroz nepoznato, me je čekao u Terzu Pianu, po dogovoru.
Bila sam zadivljena kako je jedan takav lik dobio američko državljanstvo i novi identitet.
America, promised land.
America, the land of opportunity?

Ne znam ti ja nista

Vožnja mi je kao i uvek razbistrilla glavu. Prošla je i glavobolja i sve mračne misli. Život je bio lep, takav kakav je. Samo jedan. Uvek sam imala svest o tome. I sposobnost da se radujem malim stvarima. Cvetu, oblaku, vodi, pticama. Dobrim ljudima. Lepim mislima. Ljubavi...
Kada sam konačno došla u dom mojih domaćina, umorna i smirena, dugo sam se tuširala. Voda je bila moćan eliksir. Samo ona je spirala, sve.
Pre spavanja sam razgovarala sa Beogradom. Mojim sinovima i mojom drugaricom glumicom, koju nisam čula od kad se vratila iz Amerike. Sinovi su javljali da je sve u redu. Ona takodje. Bila je na novom projektu.
Ona me i je podestila na Rumuniju i nekako, na dane u Konzulatu. Sa nelagodom sam se setila i moga nesuđenog kompanjona, lažnog baštovana, koji je bio mrtav. Sa tugom sam mislila o njegovoj porodici koju nikada nisam upoznala. Mora da je teško živeti kada ti umre onaj koga voliš. Jako, sigurno.
Todorov se javio opet, sa idejom da raspiše lov na Vladimirovu glavu. Pokušavala sam da smirim strasti. Sve je to voda nosila i odnosila sa sobom.
Šta je značilo jedno obično malo tuširanje.
Spavala sam snom pravednika i ništa nisam sanjala. Ipak, ujutru sam se probudila sa osećanjem ozbiljne teskobe.  Trebalo se susresti sa mojom vukovarskom pričom na izložbi.
Odmah me je spopala takva mučnina, da sam morala da povratim.
Jebo me Sartr, opet. Sto sam bre, tako osetljiva!?

Ne znam ti ja nista

Povratak u Ameriku je bio skandalozan. Sramni Vladimirov gest izdaje je pokrenuo lavinu očiju svih mogućih tajnih službi, tako da više nisam bila sigurna ko me sve prati. Uostalom, šta je srpska građanka imala da traži ponovo u Americi? I to preko Italije?  Jedno je bilo sigurno, kada i ako se cela ova prica završi, posetiću psihologa. Ili psihijatra, za moje istanjene jadne živce.
Na aerodromu Čikaga  su me  po prvi put u životu pretresli do gole kože. (I ispod, moram priznati)... Bila sam u istom košu sa švercerkama i svakakvim probisvetom. Setila sam se novog Besonovog filma Lusi...Bar nisam bila okovana, kao sirota Skarlet J.. Ali, zato nisam imala ni njenu pamet. Nisam imala ni diplomatski imunitet, da bi bila oslobođena poniženja. Nisam imala ni prijatelje u američkim tajnim službama. Nisam imala nikog i ništa. I tako sam se i osećala. I to je bila istina. Mogla bih na kraju priče nestati kao ona, Lusi. Mogla bih, baš.
Osećala sam se bedno, iznevereno i poniženo, sa strašnom glavoboljom koja nije prolazila danima. Posledica kise u Italiji.
Todorov je besneo kao furija. Ispostavilo se, da je kada je zbrisao, Vladimir ostavio za sobom nekoliko lažnih identiteta, jedan čak i ženski. Problem je bio što je taj ženski identitet bio bugarska veza sa amerima u celoj priči. Akcija je dakle bila osvetljena sa svih strana, a hiljaduooka hidra NSA,CIA i FBI je pažljivo osmatrala.
Jedino se Goran zabavljao, naučen na takve igre.
Kada sam ga preko Skypa pitala šta da radim, tako izložena, ogoljena i prokazana, rekao mi je da živim i da se spremam za susret na izložbi.
I da je sve to ljubav, tim rečima.
Jebo takvu ljubav.
Domaćini su opet bili beskrajno ljubazni.
Dan je bio divan i čim sam stigla u njihov divni dom, oboje su mi ponudili da odemo negde na jezero, kolima, na piće i u šetnju. Odbila sam ljubaznu ponudu.
Nije mi trebalo društvo, a ni auto. Otišla sam da vozim bicikli. Možda me prođe i nesnosna glavobolja.

Ne znam ti ja nista

Italija je bila fantastična. Jezero, sunce, mirisi, hrana. Sladoled, moda, Toskana koju smo posetili, moj sin, ja. Bili smo smešteni u Sirmioneu, čuvenim italijanskim termama na jezeru Garda. Moj sin se smejao kao lud, kada sam mu konačno ispričala sve dogodovštine iz Čikaga. Ništa nisam prećutala. Tako sam uvek radila. Otvoreno, sve kao na dlanu. Zato smo se i dobro slagali.
Bilo je jasno da se istanjena veza sa mojim osetljivim dečkom učvrstila.
Šetali smo oko jezera na kome je bilo labudova kao na Dunavu, u našem Zemunu.
Vozili smo bicikli.
Družili se.
Kada smo obilazili Firencu, iako je bio avgust mesec, padala je tako jaka kiša da smo se klizali po ulicama kao po ledu. Moj sin je pomirljivo tvrdio da isto tako pada i u Srbiji i da je konačno miran. Ništa nije bilo urota Amerikanaca, prokletih, nad Balkanom da se udavimo u smradu razmirica i u vodi. Klima se zaista menjala.
Pričao je o Beogradu, bratu, ocu, devojkama, reci. Usta nije zatvarao. Držali smo se za ruku. Kiša je pljuštala kao da je neko izlivao kablove vode na nas. Kiša je pljuštala toliko, da su potoci tekli uz fine firentinske ulice.
Svojevremeno su firentinske gospe izmislile visoke štikle, da se zaštite od kiše, pomislila sam.
U  tom se vremenu udavala i Katarina Medici, koja je od tadašnjih modnih firentinskih postolara za svoje venčanje naručila visoke potpetice. Od njezina se vremena, prema nekim izvorima, pojavljuje ‘stiletto’, cipela s visokom potpeticom koja je do danas ostala simbolom ženskog seksepila.
Tada su bile popularne i tzv. chopen-cipele s potpeticom i do 60 cm, i to uz dvojicu stamenih nosača, jer dama u njima nije bila u stanju samostalno hodati.
Na kakvim sam ja bila visinama, pitala sam se, gledajući svoje noge potpuno mokre, zaronjene u firentinsku baru.
"Moraću da kupim nove cipele", pomislila sam.

Ne znam ti ja nista

Kada sam se iz toaleta vratila u salu za aukcije i krenula ka mom mestu, odmah sam primetila da Dzonija više nije bilo. Osetila sam olakšanje, kao da sam sve to samo sanjala. Kao da se ništa nije ni desilo. Kao da nije bilo ni rata ni devedesetih, ni Rumunije, ni moga života. Verovatno su se tako osećali osuđeni na smrt sa žestokom dijagnozom. Umrećete sutra, ne, već ste mrtvi, tako da nema veze. Msm, jednom se živi...Umire. Živi...Kako god.
Ogledala sam se po sali. Nigde nije bilo ni dvojice pratilaca, maznog i štektavog. Već sam skoro počela da se radujem i da zaista uveravam sebe da sam bulaznila, kad sam stigla do mog mesta na kome je bila fina pozivnica. Duguljasta i jednostavna, mirisala je resko i muževno, na Džonijev parfem koji sam osetila dok je sedeo pored mene.
Usta su mi se osušila.
Otvorila sam je.
Poziv je bio divan. Art institut, izložba Rene Magritta, otvaranje, posle toga večera u italijanskom restoranu Terzo Piano, koji se nalazio u okviru muzeja. Mali nacrtan osmejak i potpis finim izduženim rukopisom.
Ovo nije bila stvar koja se odbija, svakako ne. Pitala sam se, šta jedan pas rata radi u jednom od najrenomiranijih muzeja sveta, na takvoj izlozbi. Istu pozivnicu nije dobio ni moj uvaženi domaćin, što sam saznala kada sam se vratila u stan. Bio je ouševljen, i ja sam obećela da ću ga povesti sa sobom. I onako nije bilo stvari kojom sam mogla da oboma zahvalim za beskrajnu ljubaznost i gostoprimljivost kojom su me obasipali sve vreme mog boravka u Čikagu i u njihovom domu.
Da ne komentarišem činjenicu da je Magritt bio jedan od mojih omiljenih slikara nadrealista. Fantastika malih, običnih stvari. Svega onoga što ti je pred nosom...
Neuhvatljiva lepota jednostavnosti, koja mi je tako nedostajala.
Jednostavnost. Kao  obrgljena rima neke male pesme. Kao najsavrsenija mala priča na svetu. Zaokružena i potpuna.
Kao ja u pravoj liniji.
Kao ja u pravoj liniji.
Pozivnica je bila za datum dan posle otvaranja, prvo vođenje po izložbi. Imala sam, odahnula sam, dobre dve nedelje do tada.
U medjuvremenu, mogla sam na miru da otputujem u Italiju sa sinom.
U medjuvremenu, isto to veče (nekada stvari traju večno, a nekada se dešavaju neverovatnom brzinom) čula sam se sa preko Skypa sa Goranom. Čula sam od njega svašta, a neke stvari su me posebno uznemirile.
Čula sam da se u Srbiji kriza sve više produbljivala, da su socijalni nemiri bliska stvarnost, da aktuelna vlast, kao i svaka totalitarna pravi megalomanske planove da Srbiju i Beograd udavi u vodi.
Kada sam pitala šta se dešava sa aktuelnim pitanjem oko situacije sa blagom u Francuskoj, dobila sam prilično šokantan odgovor. Da su pregovori propali jer je Vladimir sve prodao Amerikancima. Bože!
Napala sam njegovu šeficu, moju staru poznanicu, automatski upirući prst na nju. Goran je strpljivo odgovarao, gledajući me šeretski ispod oka. Ne, to prosto nije tačno. Vladimir je sam tražio premeštaj.  Vladimir je ustvari bio opsesivan, ljubomoran i posesivan. Voleo je da kontroliše ljude i dogadjaje.Vladimir je čak unajmio neku mladu glumicu koja je jako ličila na šeficu ( kao neka klonirana ujdurma blistavog sjaja veštog iluzioniste) koja je umesto nje povremeno odlazila na pregovore. Ujdurma je bila neverovatna, pošto je jedan korak napred, podrazumevao dva koraka unazad. Sve to vreme je bilo potrebno za stupanje u kontakt sa Amerikancima, koji su sa druge strane zataškavali drugi skandal. Činjenicu da su u Rumuniji, u blizini Temišvara imali tajni zatvor u kome su držali uhvaćene švercere antikviteta i slika (između ostalog). Vladimir je tako, prodajom podataka, presekao moćan šverceski lanac. Vladimir je tako, prodajom podataka, izdao Srbiju. Vladimir je tako izdao..
Ustala sam sa kompa, jer me je gušilo. Pogledala sam na dno kofera gde sam držala dokumenta koje smo tada spasili u onom snegu. Ničega nije bilo. Sve  je nestalo.
Pitala sam se kako je moguće da me je Kvizac haderah, moj unutrašnji osećaj, tako izdao.
Pitala sam se čemu cela ujdurma. I zašto me nije ostavio da umrem tada, u snegu. Sve je moglo biti gotovo mnogo brže i ranije...
Ne znam, valjda je u pitanju bio novac. Valjda je trbalo podići vrednost dokumenata do neslućenih granica.
Nisam najbolje razumela celu ujdurmu. Nisam je razumela uopšte. Ali sam videla da ću od sada raditi u totalnom mraku.
Ako bi se izlozba Rene Margitta mogla nazvati tako.
A i radost susreta sa sinom.
Čekala me je bella Italia.
Arrivederci ragazzi.

Ne znam ti ja nista

Distopija je fikciono društvo koje predstavlja antitezu utopije. Kao kod autoritativnih i totalitarnih režima, karakteriše je ugnjetavajuća društvena kontrola. To nije svet antiutopije, u kome je kao u svakom utopijskom sistemu, stvar jednog trenutka krenula na zlo, jer nema dobra bez zla i obrnuto. Distopija nema nameru da bude dobra.
...Dok sam po ko zna koji put ovde u Čikagu, gutala knedle, gledajući najnoviji nadrkani filmski hit, na njegovoj svetskoj premijeri, o Čikagu u budučnosti opasanom zidovima i podeljenom na pet frakcija, razmišljala sam o tome da li je Srbija, u suštini na distopijskom putu. Ili antiutopijskom, možda? Nisam imala pojma.
Čikago u filmu je bio po meri moga osećanja. Zapušten, unakažen, upropašćen. A film nije bio loš. Naprotiv. Pomalo pretenciozan, ali interesantan. U krajnjoj liniji, zar i ja nisam bila pretenciozna!? Toliko puta do sada.
Toliko puta.
Autorka romana, po kome je film snimljen, prvog dela triologije, i sama starosedelac Čikaga, je blistala. Fleševi, intervjui. Sjajan koktel posle filma. Ljubazan, doteran svet. Intelektualci. Samo fantastika danas pokreće teme koje su dalje od nečije zadnjice. Autorka, Veronica Roth, imala je samo 26 godina, zgodnog muža i fantastičnu karijeru pred sobom. Holivud je već snimio blockbuster po njenom prvom romanu. Čekala ju je franšiza i gomile dolara.
Zamolila sam mog domaćina da me više ne vodi među taj vrli, novi svet. Pogledao me je zabrinuto, a njegova žena je odmah upitala kako mi mogu pomoći. Tako su bili ljubazni...
Zatvorila sam oči prisećajući se moje kućice pored Dunava, gde sam u perspektivi rečnog toka mogla da vidim ceo Zemun i Novi Beograd sa svim crkvenim tornjevima i kulom na Gardošu. I novim mostom u daljini.
Skoro sam mogla da osetim miris reke i sveže pokošene trave.
Skoro sam mogla, ali nisam.
Nisam.
Bila sam u Čikagu i mučila me je grozna nostalgija.
Oči su mi se napunile suzama...

Ne znam ti ja nista

Bila sam negde u mraku dok se vrlo blizu, odmah sam prepoznala zvuk, iako sam ga znala samo iz filmova cuo zvuk stektanja mitraljeza. Potmuli povici i krici. Zvuci rata. Osetio se miris zgarista i neki odvratni miris koji mi je prevrnuo utrobu, automatski me terajuci na povracanje. Kosa mi se dizala na glavi, a glasovi nekih ljudi, bili su sve blizi. Culo se, grubo i resko, kao stektanje besnog psa: „Ma daj, sta ce nam te krstace i case i ikone. Ona druga ekipa uzima televizore, sta mi radimo. Gde si nas to doveo, govori, nemoj da provociras ili…“Drugi glas je bio tisi, mazan i ljigav. Nisam ga najbolje cula.. Vajlda se udvarao onom stektavom. Cuo se i nervozan smeh i jos neki mrmljajuci glasovi.Jedan je komentarisao, kako je sve pantalone isprskao krvlju, danas, kad je…Dalje nisam cula, glas je uminuo. A meni je postalo jasno zasto mi je bilo hladno, kao da sam umrla to vece. Mozda i jesam. Cula se lupa i mazni i licemerni glas je rekao: “Dzoni je trazio iskljucivo ovu zbirku. Ona na trzistu umetnina ima…“
***
Znala sam ko je to bio. Prosto sam znala. Bojazljivo sam se okrenula po dvorani, kao da sam trazila potvrdu, iako mi nije trebala. Bili su kod vrata. I mazni i stektavi, koji je tom divnom Dzonijevom rukom, jednom prilikom, dobio samarcinu. Secate li se? Pricala sam Vam o tome...
Bila su tu, u Cikagu sva trojica, prikaze iz mojh snova.
A mi smo bili u carstvu trzista nekretnina.
Ustala sam i provukla se pored Dzonija, koji me je blagonaklono pogledao, i otisla do toaleta. Opet sam krvarila. Tanak mlaz krvi mi se slivao niz nogu.
Pomislila sam, dok sam stajala onda, pored obale jezera i gledala u sunce osluskujuci mogucu srecu, kako sam bila prestala da krvarim.
Popravila sam puder, stavila ulozak. Pogledala se u ogledalo. Odjednom sam imala ogromne podocnjake.
Jako sam se plasila.

Ne znam ti ja nista

Ne znam da li Vam je poznata cinjenica da je onaj Cvetan Todorov ( ne ovaj moj, zastrasujuci zli genije koji me je uvukao u pricu) autor jedne od najboljih studija iz teorije knjizevnosti koja se tice fantastike: Uvod u fantasticnu knjizevnost. Skoro je neverovatno koliko je ta knjiga u sustini, promenila moj odnos prema tekstu, skoro jednako koiliko je moj Todorov, u meni, promenio odnos prema mom zivotu.

Bila sam jaka i bila sam potpuno sama. Verovatno je to i bio moj odnos prema snazi, koji bi se pretpostavljam, srusio kao kula od karata pri majmanjoj naznaci vetra. Ili ne bi. Nemam pojma.

Vladimira sam videla samo jos jednom, kada je velikom brzinom uleteo, nenajavljeno u nase konaciste, da pokupi sve ono sto je ostalo od njega. Bila sam sokirana: obrijan do glave, istetoviran do usiju, vise je licio na nekog skinsa, nego na na heroja mog zivota. Kada je odlazio,nije se ni oprostio sa mnom. Valjda je to tako trebalo.

Muza, bivseg muza, obecala sam, necu vise ni pominjati. Nema razloga. 

Ni za sta vise nema razloga. Mene, u srcu, samo lepota moze da zadrzi.  

Mladji sin je bio u takvom haosu, da sam cak dobila dozvolu od Todorova da na kratko napustim Ameriku. Trebala sam sa sinom da se nadjem za vikend u Italiji, kao nekom hodocascu na kome bi se pokrpili iskidani komadici nasih dusa.

U medjuvremenu, posecivala sam aukcije slika i bioskopske projekcije, sto mi je fantasticno omogucavao moj domacin sa svojim neverovatnim vezama.

Bar vise nisam isla u soping.

Takva realnost, a ni metafora, mi nije ni trebala.

Bila sam celovita. Bila sam rascepkana. Bila sam bas onakva kakva treba da budem. 

Jedno vece me je domacin vodio i na pravu, planetarnu premijeru velikog holivudskog blokbastera, ciji junaci su se ironicno, bavili spasavanjem umetnickog blaga koje su nacisti za vreme drugog svetskog rata spasli, preciznije pokrali od cele Evrope. Film je bio pretenciozan, ali su u njemu glumili holivuski lavovi, svi prisutni na premijeri. Viorile su se americke zastave. Bili su spasioci sveta. Strah od varvara, sto bi rekao pravi Cvetan Todorov, u svojoj drugoj knjizi...

Bila sam prava provincijalka. Ceznjutivo sam razmisljala koliko je moja prica bolja od njihove i koliko u stvari, mali jezik kakav je srpski, ogranicava.

Nikad nista od nas.

Na premijeri sam se od muke, napila kao dupe, cemu uopste nisam sklona. To je bar jasno, zar ne.

Crveni tepisi, blicevi, velike zvezde,,,

Bila sam u crvenom,ako to nesto znaci. Bila sam tepih prostrt ispred bioskopske dvorane.

Na aukcijama, inace, nije bilo ni traga od srpsko/rumunsko/hrvatskih veza.

Tek sam sad postala svesna koliko smo mali u ocima sveta i koliko je dragoceno, tako mali, da se sacuvamo. U jeziku, bar, u umetnosti, bar. Lepota moze spasiti svet, svakako. U to sam uverena. Krvlju potpisujem. I menstrualnom i arterijskom i venskom.

Jedno posle podne, dok sam dokona gledala katalog aukcije koja je bila u toku, pored mene je seo izuzetno zgodan muskarac. Nisam ga ni videla, vise osetila, zenski, intuitivno. Mislm, to, da je zgodan. Pogledala sam ga krajickom oka. Prosed, izuzetno visok, ekstravagantan. Dugu, divnu saku je nemarno polozio na naslonjacu moje fotelje . Odjednom sam osetila da mi zvone svi alarmi...

On, taj zgodni muskarac je bio trag koji sam cekala.

Nisam bila luda, definitivno. Vukovar je konacno stigao u Ameriku. 

Sa portala Konkretno

http://www.konkretno.co.rs/kultura-i-umetnost/pozdrav-iz-zemuna

Ne znam ti ja nista

Izmedju ostalog, neki proces pripovedanja dozivljavaju kao svojevrsnu psihoterapiju. Moja autorka, to svakako ne cini. Ona smatra da je pisanje proces iz 1001 noci, blistavo ispredanje price koja ne spasava samo jedan zivot vec mnoge. Zato se bavi samo sustinskim stvarima, ne ostavljajuci prostora za epizode i epizodiste. No, posto je zivot, sto smo vec ustvrdili, reziser najneverovatnijih dogadjaja, nekad se pravilo opovrgne, da bi ga potvrdio izuzetak. Jednom prilikom sam Vam rekla da se ne druzim sa zenama, Imam dve sestre, koje ni ne pominjem, tako da ne znam ni da li ih se secate. One su mi zaista dovoljne. Retko se cujemo i jos redje vidjamo. Ne mogu da kazem. Dok sam bolovala u Cikagu, cule smo se svaki dan. Kad sam prezdravila...Samo da mi naruce neke krpice za njih i decu. Volela sam ih, bez daljneg. Ali su one uvek bile okrenute jedna drugoj. Ne meni.

Ipak, dok sam bila klinka imala sam drugarice. Sjajne, duhovite i pametne. Bar sam ih ja tako dozivljavala. O vecini i danas mislim isto. Da su najbolje zene koje sam poznavala u zivotu. Ipak, jedna, kojoj sam se godinama divila, zbog pameti i snage, potamnila je taj utisak o zenskim prijateljstvima do te mere da i njih sada mogu da stavim u stereotip/ sve su zene...Ma...

Istinu o prirodi nasih odnosa sam saznala slucajno, skoro trideset godina kasnije. Jedan dan sam naletela na njenog bivseg decka sa kojim je ona provela godine. Igrom slucaja, i to sam tada uradila i nikad vise, ( da se cmacem sa deckom moje prijateljice) jedno nevino ljubakanje sa njim pre pocetka njihove veze, iako sam znala da joj se dopada, pretvorilo se u pravi debakl. On mi je ispricao, da je tada, kada smo bili klinci, ona bila vinovnik jedne uzasne price koja je skoro godinu dana kolala o meni. Sada je bila smesna, ali mi je tada donela mnogo suza. Bila sam nevina devojcica, a ona je svuda pricala da sam ostala trudna sa nekim probisvetom, jer je bila kao, ljubomorna. Odjednom mi je sinulo mnogo sto sta sto mi tada nije bilo jasno/ i zasto njena inace gruba i osiona majka stalno drzi predavanja o moralu, kada sam im ja u gostima i zasto ja moram da izlazim sa njom kada se nalazi sa tim deckom, i zasto se ljubi sa njim, a mene gleda preko ramena...I zasto se njene ostale, prilicno proste i vulgarne drugarice podgurkuju kad ja dodjem...A ja sam je volela i sve to trpela. Posle razgovora sa njenim bivsim sam se dugo tusirala. Nikad nisam shvatila zasto mi je to ispricao i zasto je pristao na tu saradu.

Cak smo i menstruaciju dobijale u isto vreme. Nas dve.

Slatko vreme moje nevinosti.

Nikada nisam bila ljubomorna bez razloga, a osvetoljubivost mi nije bila jaca strana.

Jedan dan sam, dok je jos Vlada bio u Cikagu, sedela u nekom bozanstvenom trznom centru gledajuci iz kafea novi minimalizam americke mode po buticima koji su me okruzivali. Cene su bile povisoke i uopste se nisu uklapale u jos jedan stereotip koji sam imala/ da je u Americi u trznim centrima jeftinije nego u Beogradu. Drugi stereotip o debelim americkim zenama u zerseju je takodje bio unisten: zene su bile lepe, vitke i negovane. Materijali...Lan, svila, pamuk. boje zagasite i svedene. Boja zemlje crnice i one pecene gline. Bela kafa. Cokolada. Moka.Krem. Boja peska. Bisera. Boje glamura i elegancije. Boje na koje treba da se bazirate kada se osecate ranjivo i nesigurno, kao ja tada.

Kao ja sada.

Poslednja osoba na svetu koju sam mislila da bih srela u sred Cikga, bila je ona.

Sedela je za susednim stolom sa nekim drustvom.. Bila je glasna i pripita, u sred dana, to sam videla kada mi je prisla.

Nisam joj nista rekla, sokirana susretom. Poljubile smo se. Setile se mladosti. Osecala sam se uzasno lose.

Ispricala sam joj sve sto je bilo za pricu. O saobracajki. O lecenju. O zahvalnosti koju sam osecala prema Vladimiru.

O tome kako je sjajan u obradi podataka. Izmislila sam jedino razlog mog boravka u Americi. Pomislila sam...da Todorov svakako ne bi bio srecan da ispricam istinu. Setila sam se kako sa slomljenom petom hodam po noci u Rumuniji.

Ona je rekla da joj jedan takav treba, za neki posao koji je sa svojom kompanijom obavljala u Cikagu. Hvalila se kako je uspesna. Nisam je cak ni pitala cime se bavi, Nisam bila srecna sto smo se srele, ni malo. Bila sam srecna sto smo se srele, jako. Nekada sam je volela. Kada sam stigla u dom mojih domacina, dugo sam se tusirala.

Vladimir je dakle, bio u Parizu, odakle su stizali zabrinjavajuci izvestaji...

Srbija je blago trebala da vrati Vukovaru, a dobar deo blaga je jos bio na carini u Francuskoj. Administracija te zemlje nije bila bolja nego srpska. Samo bogatija. Proces povratka blaga u Srbiju je mogao da traje vecno.

Proces je bio Proces.

Ipak, znala sam da nase poslodavce nije interesovalo to zvanicno blago, nego komadi zalutali u Americi, oni njavredniji, kojima ja nisam bila ni blizu.

I kog je djavola Vlada radio tamo, u Parizu?

Zar se to nije moglo prepustit nekom drugom? Uopste ga nisam vidjala. Samo sam citala izvestaje, dok mi jedan dan preko satelita nisu dali vezu (iz naseg Minstrastva) sa Vladinim sefom. Preko linka su me gledale njene podrugljive oci...Ugasila sam kompjuter i otisla da se istusiram.

Isti dan sam se videla preko linka i sa bivsim muzem.

Toliko je ostario, da mi je pozlilo.

U svakom smislu.

Jebo Te.

Dajte mi neku spijunsku aferu da je razresim.

Necu vise o svom private, casnu rec Vam dajem.

Rat i mir.