Ne znam ti ja nista

Bila sam sama kao pas. Bila sam bez ljubavi, a boga mi i bez pravih prijatelja, ali sam se dobro osecala u svojoj kozi. Nekad odjednom shvatis sta su pririteti, kada pogledas smrti u oci,. Ili bar smanjis ocekivanja. Zivot je tako dragocen i tako kratak. Kada bih dotakla moje sinove, disala sam punim plucima. Bila je tu i reka, sunce, zivot koji pulsira i preliva se u najlepsim bojama...
Bila sam ponovo u Beogradu i bila sam zahvalna bogu u koga ne verujem za to. Samo jos jedan dan u Americi bi me sigurno ubio. Bez obzira na sve, Srbija je bila moja matica, inspiracija, kolevka.
U Ministarstvu je bilo uzasno. Za vreme mog odsustva, iz firme su odleteli mnogi stari kadrovi. Jedva sam se snalazila sa nepoznatima. Bila ih je puna kuca. Aparatcika. Mislim da je takvo stanje bilo nesto posle Drugog svetskog rata, kada su pravi partizanski heroji zglaznuli u svojoj odlucnosti, a sitgao basibozluk. Sluzbenicici i kursadzije. Seljana neopevana. Ali su svi bili dobro obuceni i namirisani. Spolja, bar.
Ministar me nije ni pogledao.
Valjda ga bilo sramota. Nisam ja bila bas kuce od juce, da ne vidim kakve kompromise pravi. A o tome kako sam vracena iz Amerike...Nije bilo ni reci.
Oklevam da Vam pisem o tome jer bih najradje zaboravila tu skandaloznu i sramnu epizodu iz zivota. To je prvo. Drugo je cinjenica da nekako osecam da ulazim u klise. Trece, da ispadam iz zanra, a to nikako ne volim. Volim doslednost. Ako sam fantastika, onda sam neverovatna i neocekivana.Tako oklevam...
http://aleksandranm.wordpress.com/2013/02/01/kisa-i-moje-nove-cipele-15/
Helsinski, stokholmski sindrom!?
Mislim, sta je to!?
Da se razumemo, mnogo je gori onaj Londonski sindrom. Da mi se on desio, sad ne bi bila ziva. Bila bih mrtva, mrtvosana, zauvek. Da nisam tokom ovih godina naucila da savladjujem moju silovitu prirodu,najebala bih, bas jako.
Dakle...
Probudila sam se potpuno prikovana za neku uzanu i tvrdu postelju. Usta su mi bila potpuno suva. Jedva sam disala. Bilo je vruce i prasnjavo. U vazduhu se culo brujanje klima uredjaja neke velike zgrade. Krevet je ispod mene tonuo, a ja sam bila polu svesna i jako uplasena. Pokusala sam da se pomerim, ali nisam uspevala. Jedva sam malo pomerila glavu, da bi utvrdila da sam prilicno cvrsto vezana za postelju. To me je utesilo. Mrdnula sam ruke. Mrdnula sam stopala. Nisam bila oduzeta. I to je bilo utesno. Pokusala sam da vicem. Nisam uspevala. U grlu sam imala hrapavu hartiju. Pretpostavljala sam da sam bila omamljena nekim jakim uspavljujucim sredstvom, nekim gasom, jer mi je u nosu bilo nepodnosljivo a u glavi mi bucalo kao u elektrani.
Ili je to bila klima!?
Nisam bila sigurna.
Nisam znala ni koliko dugo lezim tu. Ni zasto sam tu. Ni ko me je ...Oteo?
Kidnapovana. Zasto?
Sta sam ja pa znala? Prelistavala sam svoje neprijatelje...
Par zlobnih zena na poslu, koje su me predugo znale da bi me bas zapravo mrzele...
Onda mi pala na pamet ona kucka u Parizu, koja je bila moj prirodni neprijatelj broj jedan.
Pa muslimani iz Novog Pazara, koji mi jos nisu oprostili Torinski
http://aleksandranm.wordpress.com/2013/03/01/kisa-i-moje-nove-cipele-22/
i konacno, moj domacin u restoranu koji me je upravo ispratio u taksi...
Pa Todorov.
Americke obavestajne sluzbe.
Moguci konkurenti u poslu na trzistu sverca umetnickim predmetima.
Spisak je rastao a sa njim i uzas u meni.
Postajala sam zedna.
Zelela sam da vristim.
A nista nisam mogla. Cak ni da placem.
Svega je bilo previse. 

Jošte čekam taj reč da mi rekne, Negoslava Stanojević

„Te takoj, Zaplanje ti je kraj, da pretpostavimo, ko što su Šumadija, Srem, Homolje, Zaovine… Samo, što su od njeg i bog i država od’mno digli ruke. Samo nesmo ruke digli mi, Zaplanjci. Na nas si je našo Zaplanje centar na svet. Ako mi ne veruješ, pitaj onija koji se berem poctaros vrtaju iz onija golemi svet…“ Negoslavlje, 14. 03. 2014.

Utemeljena na tradicionalnom književnom izrazu, realističke provenijencije, pojavila se uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga prva zbirka pripovedaka Negoslave Stanojević Jošte čekam taj reč da mi rekne (priče iz Zaplanja).

Prpovetke po svojoj jezičkoj orijentaciji pripadaju regionalnoj književnosti  svrljiskozaplajnjskog koji je poddijalekt timoččko prizrenskog, sa nekoliko priča na pirotskom i leskovačkom. Ipak, autorka izvanredno vlada književnim jezikom i tada i oni, kojima je potreban rečnik na kraju zbirke, mogu sa lakoćom da je čitaju. I vide da je autorka vrstan pripovedač, sa kratkom i jasnom  rečenicom. Poetičnom, ali preciznom. Eto vam priče „Ključ ispod strehe kuće u koju se nikada neće vratiti“ (str 85 – 86), pa proverite.

Iako sam Sremica, prividna jezička barijera nije postojala. Postojalo je nešto drugo. A to je taj prividni realizam, regionalnog teksta koji sam čitala. Grbave sudbine, grbavih i nesrećnih ljudi. Usamljenost, zakinutost, izolacija, nedostatak ljubavi, optimizma, svetlosti. Priče su gorke, kao težački hleb kraja iz koga je autorka potekla. Minuciozne, kratke, efektne, seku kao oštrica noža. Neumitno, život protiče, a privid realizma postaje jedan hiperrealizam onih koji su zapitani nad ljudskom sudbinom. Pa u tom momentu priče iz regionalne književnosti, kojoj, moram priznati, nisam sklona, postaju univerzalne. I onda kada su duboko lične.

A tada, tada nema eskapizma. Ni malo.

Knjigu je objavio Stylos, Novi Sad.

Recenzent knjige je Rada Ilić, stručni saradnik za dijalektologiju dr Jordana Marković, ilustrator Saša Dimitrijević. Priča ima šezdesetak, a objavljivane su u prethodne dve godine, na Negoslavinim blogovima WordPressa i Blogspota.

Iz recenzije izdvajam: Večita generacijska, rodna i prostorna diskrepancija – raskorak, nezaobilazna je tema u kratkim ispovestima koje se slažu u tkanice raznorodnih motiva. Svet  prigušene duše, nekog iskonskog morala i patnje, teži da se oslobodi i i iskaže, ma i pri kraju života, i onda kada je već uveliko „sprema“ za „onija svet“ spremna; iako je obuća za dalje seobe istrošena i pohabana, želja za slobodnim kretanjem opstaje u kazivanju koje je lek za žensko trpljenje i gutanje, ćutanje i obespravljenost; suze i udarci nisu dotukli zdrav duh i podršku boljim porodičnim odnosima, kritikujući ropsko „rasplitanje magle“ da se svakome udovolji, postičući inventivnost, radinost, borbenost i individualnost kao mere ljudskog dostojanstva i smisla opstanka.

…Verujem da u manjim mestima ima još čuvara ono malo duha rodnog kraja koje nije pojela pečalba i loš život. Ipak, kao ljubitelj neke druge proze, kakva je sve, samo ne stvarnosna, čitala sam samo jednog savremenog pisca, našeg savremenika, koji se u vremenu postmodernističkih težnji usudio da govori jezikom svog rodnog kraja. To je Miro Vuksanović, koji je za jednu takvu knjigu (tematski ni malo sličnu Negoslavinim pričama, da ne bude zabune) svojevremeno dobio i NINovu nagradu.(Semolj zemlja, 2005 god.) Ta je nagrada, tada u više navrata osporavana, izmedju ostalog i zbog jezika.

Ono što je definitivno fantastično, je Negina radoznalost i toplina kojom opisuje, po svemu sudeći, istinite životne storije njenih junaka. To je autorka uživo, strpljiva da čuje druge, onakva kakva je i u stvarnom životu i na blogu, odakle je mi blogeri najbolje i poznajemo i doživljavamo kao svoju.

Probajte da čitate Negoslavinu prozu.

Nećete se pokajati.

A promocija u Nišu je za koji dan, pa izvolite.

O Vućiću, Putinu i nisam Marina ali mogu da pokušam

Već duže vremena nemam reči o stvarnosti u kojoj živimo. Prilično mi je nepodnošljiva. Sve je počelo jedne lepe septembarske večeri kada sam pošla da pronađem novu zgradu Muzeja grada Beograda u koju je ove godine bio smešten moj omiljeni likovni događaj…55. Oktobarski likovni salon. Zgradu sam jedva pronašla. Setila sam se jedne priče sjajnog Mome Kapora o provincijalcima koji kada dođu u Beograd, stalno gube ulice i ne snalaze se….Zgrada me je oborila sa nogu. Posebno njeni svodovi. Potpuna i totalna nemaština, pustoš i memla. Jedna ultra moderna izložba, baš po mom ukusu ispod plafona koji se obrušavaju, baš kao i cela zgrada, uostalom….Srbija
https://www.facebook.com/vladimir.vuckovic.3150/media_set?set=a.1561463050743531.1073741851.100006395523315&type=3
http://www.mgb.org.rs/sr/nova-zgrada-muzeja
Danima sam čitala samo ružne vesti. Skupljala ih kao polomljeno staklo po kome bi se bosonoga valjala prošetati.
O Radošu Ljušiću i uništavanju knjiga u Glasniku.
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/504522/Rados-Ljusic-opet-slagao
O paradama. O fudbalskim utakmicama.
O lošim platama…
O izmišljotinama kojima sam bila podvrgnuta u onom poslu u stvarnom životu u kome bih konačno u životu mogla da zaradim lovu i to poriličnu. (a kad se probudim, noge u…)
Priča koja me je definitivno užasavala najviše (osim nekih skroz privatnih prim.aut.) je priča o dolasku Putina u Srbiju.
Kao neko ko uredno vozi biciklo ( sad kad napišem ovo, odoh, momentalno) danima sam se pre najezde Beograđana vozila između bornih vozila, tenkova, haubica, raketa, uživajući u činjenici da je čitav potez Novog Beograda zatvoren za saobraćaj. Tu i onako vozim stalno, kad je lepo vreme. Nisam manijak da vozim po kiši, naravno. Osećaj je bio jeziv i nisam ga imala od početka devedesetih. Osećaj beznađa i nemoći kakav sam imala poslednji put letovanja u najobožavanijem gradu na svetu, za mene, Dubrovniku. Bila sam mlada i imala sam cool ekipu sa kojom sam se ludo zabavljala (sećate li se ljudi, sećate li se)i plakala sam svaki dan na Lokrumu. I pitala se, šta mi je???
Zašto se tako bolno opraštam od grada moje mladosti kao da ga nikada više neću videti…U Dubrovniku nisam bila preko dvadeset godina, inače.
Dakle, na dan parade sam prenos gledala na TV u. Napominjem da sam beskrajno radoznala i da ceo život nos trpam i gde treba i gde ne treba.
Prvi put u životu sam nešto što mi je pod rukom umesto uživo, gledala na TV.
Želela sam da legnem ispod kreveta. I postanem buba. Tako sam se osećala.
Kada je Putin govorio, videla sam snežnog leoparda, ne čoveka.
http://zokstersomething.com/2014/10/25/putty/
I pitala se, koja će cena biti njegovog dolaska u Srbiju, ove godine, ovog meseca…Koja cena?
Pre neki dan stigao je odgovor (imajte na umu da sam ja žena iz obrazovanja, ne politički komentator) ili sam ga ja tako razumela. Posle skandaloznih vesti u Jutarnjem programu – da će nam plate biti smanjene i da mi to treba muški da izdržimo,ako smo patriote i Srbi, Vučić nam je objasnio kako on planira da Srbijom vlada ne pet nego bar petnaest godina…Posle toga je išla jedna mala vest koja me je dokusurila i odakle ceo ovaj tekst – da Srbija neće ući u EU sledećih pet godina, sigurno
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=10&dd=27&nav_category=1262&nav_id=916445
Onda sam pre neko veče bila u Kući legata na izložbi 50 umetnika…
http://www.kucalegata.org/aktivnosti/2014/50umetnika.html
Izlozba, kao i sam prostor su sjajni i podsetili su me na neka jugoslovenska srećna vremena.
Vrh su svakako bila tri video rada poređana ovim redom
Marina Abramović, Raša Todosijević, neka riba, nemam pojma koja.
Riba je u video radu lizala nekog do zla boga ružnog frajera koji joj je bio na nekom njenom ekranu. Mislim da mu je i pušila. (To se ne vidi)
Raša Todosijivić je maltretirao neku plavušu

a Marina se smeškala, poluzatvorenih očiju. Mislim, .ebe se njoj. Ona i onako živi u Americi

Nešto lično kao moja mera ili malo sunca u hladnoj vodi

Klovnovi bez granica u ApsArt-u

U ApsArt-u u utorak 21. oktobra  održana je  radionica „sa italijanskim ogrankom trupe Payasos sin Fronteras – Klovnovi bez granica iz Barselone/Španija namenjеnа dramskim praktičarima, cirkuskim artistima, i svima onima koji žele da steknu neke od klovnovskih veština i primene u nekom društvenom kontekstu gde postoji potreba za smehom i radošću.
Klovnovi bez granica veruju da je smeh pravo koje nam svima pripada u jednakoj meri. Koristeći smeh kao sredstvo, umetnici nude predstave pune vrednosti kao što su nada, poverenje, optimizam, dijalog i suživot kako bi olakšali svakodnevni život devojčica,



dečaka i celog stanovništva koje se nalazi u nepovoljnim situacijama.“ (iz najave)
U suštini, pozorište je umetnost u koju uplovim bez zadrške i računa, čemu sam sklona u mojoj profesiji, apsolutno. Koliko se rečima pokrivam, ovde se otkrivam…I zato nisam još uvek položila
http://aleksandranm.wordpress.com/2014/04/06/o-poverenju-i-odgovornosti/
U nedelju konačno treba da pokažem šta sam naučila.
Držite mi palčeve. Ovog trenutka, znam da ne znam ništa.
Ali, mogu da pokušam.

Ne znam ti ja nista

Ne znam da li ste nekad gledali zmiju u oči - znate, ako ste me čitali, da ja jesam. O, još kako. Ima taj providni kapak koji se pomera ne kao ljudski, nego sa leva na desno, tako da jedva primetite treptaj. Ili ga ne primetite uopšte. I mečite kao žaba koju guta sa zadnjice malecna belouška. Mogli bi da pobegnete, ali vas prokleta serpentina ne pušta, užasnute. Ili očarane, kako vam drago. Takav pokret je bio u oku moga domaćina kada sam prokomentarisala, više ne mogavši da ćutim, dok smo srkali poslednje zalogaje slasnog sosa od limuna sa jagnjeta, da je on prava Vukovar jedna priča, pokazujući njegovo staro zlato na dugmadi od košulje. Nasmešio se uglom usta, a čini mi se i da je nešto škljocnulo.
Bila sam preneražena. Bio je najstrašnija alfa koju sam videla u životu. Počela je i krv, sveža, da mi miriše pod nosom. Ličila je na moju, bila sam sigurna u to.
Posle svih svinjarija koje sam doživljavala poslednjih godina, gušenja, davljenja, gaženja, samo mi je falio predator lično.
I ovako moj život bez ljubavi, nije vredeo ništa. I ovako, moj život...Došlo mi da izvadim slike mojih sinova iz novčanika, koje i onako nisam nosila sa sobom.
Ništa nisam nosila sa sobom.
U suštini, ono što me je najviše zabrinulo, bila je činjenica da sam odjednom osetila da ovaj krasni primerak čudovišta koji je sedeo ispred mene nije bio glavni igrač, i da je iza njega stajao neko mnogo veći, opasniji i moćniji.
A ja nisam znala ko je to.
Pojma nisam imala.
Kada je progovorio, brišući svoje divne duge prste u najlepšu žutu salvetu koju sam videla u životu, stvari su ipak bile nešto jasnije. Nisam mogla da ga gledam u oči. Bila sam zgrožena,tom zmijurinom koja je virila iz njih.. Nisam mogla da ga gledam u ruke, misleći na lakoću kojom je delio šamare, tada u Vukovaru. Život i smrt, tada u Vukovaru. Gledala sam kroz prozor belog Terzo Piana u raskošni park obojen zlatnim bojama rane jeseni.
Život je bio tako blizu...
Tako blizu.
Govorio je o teritoriji koju neće deliti sa Todorovim, o tome da su i oni (ko su bili oni???) imali sva dokumenta koja je Vladimir prodao. Da je napad na nas tamo u zimskoj nedođiji bio greška. O tome da je moje prisustvo u Americi suvišno, i da su kao znak dobre volje u prilici da Srbiji ponude za otkup jedan deo otuđenog materijalnog dobra. Znak dobre volje je bila i ova rana večera i izložba. Valjda je bilo jasno da sve znaju o meni i šta volim, pokazao je rukom oko nas i u tanjir, jednim dokonim pokretom ruke naučene da deli milost i nemilost ( uglavnom ovo drugo). Da se on(i) neće služiti sredstvima kojima se služio Todorov, kao što su pretnje, i da mogu da komuniciram sa svojim Konzulatom u Čikagu, da bi što pre obavili razmenu. A da Todorova, čija delatnost im je poznata, ZABORAVIM.
Sedela sam sve ogorčenija i ogorčenija.
Šta sam ja?
Šahovska figura?
Nisam imala kome da se obratim.
Zbog skorog dolaska jedne velike delegacije naše države u NY, na Konzulat nisam mogla da računam. Svi, čak i u Čikagu, su bili mobilisani i na usluzi Predsedniku i njegovoj sviti.
Todorov me je držao u šaci. Brinula sam za bezbednost sinova svakako.
Amerikanci su mi ometali veze, bilo je jasno kao dan, toliko sam naučila ovih godina. U telefonu mi je škljocalo kao da sam na telegrafu.
Gorana nisam nalazila danima.
Jbt. Da se jadna...
Ustali smo iz restorana, zahvalila sam se na večeri i izložbi.
Dzoni me je ispratio i smestio u taksi koji je pozvao, komentarišući da ćemo sutra nastaviti razgovor, kada završim komunikaciju sa Konzulatom.
Bilo je divno rano miholjsko veče.
A onda sam sasvim neočekivano pala u jebenom američkom taksiju, u najdublji mrak u mom životu.
Fuck, fuck, fuck.
Da li je ovo bila smrt!?
A!?

Ne znam ti ja ništa

Ne bih da zvučim uobraženo i egocentrično, jer su to osobine koje zaista ne posedujem. Ali, nekako, posle ovih par poslednjih godina života na oštrici noža, na strah sam se navikla. A za nekog ko je odrastao na Geteovom Faustu i Danteovom Paklu, ni đavo nije bio crn kao što izgleda. Njegovo lice je bilo mnogostruko i već sam ga videla, na žalost, više puta.
Upravo sam sedela preko puta njega, u jednom sasvim svedenom restoranu Terzo Piano, na krovu Umetničkog instituta u Čikagu. Možda jednog od najlepših muzeja na svetu. Pogled je bio spektakularan, u svakom smislu. I onaj na Milenijumski park i onaj na Džonija. Nisam se više bojala zlih frajera. Nisam povraćala, napijala se, drhtala. Bila sam mirna kao ledeno more nad kojim nema ni daška vetra, a sprema se duga, duga zima.
Videla sam kao u cameri obscuri - Džonijev divni, sofisticirani, neverovatni Chopard, u kome je treperilo nekoliko sjajnih dragih kamenova, sa više različitih mehanizama, trenutak kada je ocečena mrtva ruka i trenutak kada je sat spao sa nje, malo krvav, u prašinu. Trenutak kada ga je Džoni uzeo iz  ruku štektavog, jer se on nije saginjao...Crnogorci ne ljube lance, pomislila sam ironično. Trenutak, kada je zadovoljno obrisao lepotu od krvi po vojničkim pantalonama u kojima je bio, te riđe boje da se krv na njima nije ni primećivala, a mirisao je i tada u Vukovaru i sada tako jako i dobro na tako kvalitetan parfem, da se ni miris leševa ni krvi takođe nije osećao. Dugmad na blistavoj svilenoj košulji, staro vukovarsko znamenje, Vucedolsku golubicu i trenutak kada su uzeta iz muzeja. Sve sam to već videla.
I znala sam da je budućnost došla po mene i da više neću imati snoviđenja. Da će se od sada stvari prosto dešavati. I da sam na pravom mestu u pravo vreme.
Jeli smo neku neverovatnu jagnjetinu sa limunovim sosom na neki uvrnuti italijanski način u tišini. Nisam pila alkohol, znajući da sam neuračunljiva kad popijem.
Bila sam svesna da je čak i izbor hrane bio tendenciozan, a ja u njemu uopšte nisam učestvovala. Nisam bila ni pitana, što mi se činilo krajnje nepristojno. Neki muškarci su bili tako samouvereni...Ali, ovaj je znao da je osim piletine, koja bi bila jeftin izbor, jedino meso koje sam podnosila bila jagnjetina. I to je bila poruka - Znam sve o tebi.
Nisam bila ni uplašena ni fascinirana. Boraveći pored Todorova, bar na kratko, navikla sam se na pretnje i život u strahu. U krajnjoj liniji, zato sam i bila u Americi, zar ne.

DAN SKOLE - 60 GODINA ETŠ "ZEMUN"

Ne znam ti ja nista

Umetnički institut sam obilazila samo spolja, vozeci bicikli, po Milenijumskom parku. To sam radila, dok sam se oporavljala od one gadne saobraćajke, a vreme postalo lepo i blago. Nisam bila unutra. Naročito me je očaralo novo krilo gde je i bila Magritova izložba. Bila je to prava poslastica za oko i dušu. Čitav niz galerija koji su obuhvatali moj omiljeni period u evropskom slikarstvu, od 1900. do 1950. Kad god sam na tako reprezenativnom mestu, čini mi se, nigde više nisam ushićena. Neka vrsta duhovne lenjosti mi nije nikad dozvoljavala da do kraja uživam u muzici. Zato sam uvek do kraja uživala u vizuelnom. Bre, volim lepotu, pa nek ide život. Prvi put u Italiji sam, kao tinejdžerka, dobila temperaturu na nervnoj bazi, skoro 39 stepeni, pred slikarstvom . Jedva sam gledala od vrtoglavice...Odavno nisam imala taj osećaj, koji se vratio svom silinom. Mislim da sam imala i temperaturu. Bila sam očarana i samim zdanjem, posebno tim neverovatnim staklenim krovom koji je kao leteći ćilim lebdeo nad zdanjem. Oh.
Dosta dugo sam sama lutala po izlozbi, jedva slušajući po svemu sudeći, sjajnog kustosa. Čini mi se da sam bila jedna od retkih zabludelih koji je nisu slušali. Moji domaćini, sa kojima sam došla, su se takođe izgubili u lepoti nadrealističkog majstora.
Duže vreme sam se zadržala pred njegovim Ljubavnicima. Dvoje ljudi pokrivenih, skoro zadavljenih glava u poljupcu. Navodno je tako nađena njegova majka koja se udavila, sa majicom preko lica, što je mladi Rene video: " Moje slike su vidljivi prizori koji ništa ne skrivaju; one izazivaju misteriju i, doista, kada neko gleda moje slike, postavi sebi jednostavno pitanje: što to znači. Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nespoznatljiva."
Lebdela sam u svetu Magritovih apsurda, kada mi je diskretno prišao jedan mladi čovek i povukao me u stranu. Gospodin, pa mi je rekao ime i prezime skroz nepoznato, me je čekao u Terzu Pianu, po dogovoru.
Bila sam zadivljena kako je jedan takav lik dobio američko državljanstvo i novi identitet.
America, promised land.
America, the land of opportunity?

Ne znam ti ja nista

Vožnja mi je kao i uvek razbistrilla glavu. Prošla je i glavobolja i sve mračne misli. Život je bio lep, takav kakav je. Samo jedan. Uvek sam imala svest o tome. I sposobnost da se radujem malim stvarima. Cvetu, oblaku, vodi, pticama. Dobrim ljudima. Lepim mislima. Ljubavi...
Kada sam konačno došla u dom mojih domaćina, umorna i smirena, dugo sam se tuširala. Voda je bila moćan eliksir. Samo ona je spirala, sve.
Pre spavanja sam razgovarala sa Beogradom. Mojim sinovima i mojom drugaricom glumicom, koju nisam čula od kad se vratila iz Amerike. Sinovi su javljali da je sve u redu. Ona takodje. Bila je na novom projektu.
Ona me i je podestila na Rumuniju i nekako, na dane u Konzulatu. Sa nelagodom sam se setila i moga nesuđenog kompanjona, lažnog baštovana, koji je bio mrtav. Sa tugom sam mislila o njegovoj porodici koju nikada nisam upoznala. Mora da je teško živeti kada ti umre onaj koga voliš. Jako, sigurno.
Todorov se javio opet, sa idejom da raspiše lov na Vladimirovu glavu. Pokušavala sam da smirim strasti. Sve je to voda nosila i odnosila sa sobom.
Šta je značilo jedno obično malo tuširanje.
Spavala sam snom pravednika i ništa nisam sanjala. Ipak, ujutru sam se probudila sa osećanjem ozbiljne teskobe.  Trebalo se susresti sa mojom vukovarskom pričom na izložbi.
Odmah me je spopala takva mučnina, da sam morala da povratim.
Jebo me Sartr, opet. Sto sam bre, tako osetljiva!?

Ne znam ti ja nista

Povratak u Ameriku je bio skandalozan. Sramni Vladimirov gest izdaje je pokrenuo lavinu očiju svih mogućih tajnih službi, tako da više nisam bila sigurna ko me sve prati. Uostalom, šta je srpska građanka imala da traži ponovo u Americi? I to preko Italije?  Jedno je bilo sigurno, kada i ako se cela ova prica završi, posetiću psihologa. Ili psihijatra, za moje istanjene jadne živce.
Na aerodromu Čikaga  su me  po prvi put u životu pretresli do gole kože. (I ispod, moram priznati)... Bila sam u istom košu sa švercerkama i svakakvim probisvetom. Setila sam se novog Besonovog filma Lusi...Bar nisam bila okovana, kao sirota Skarlet J.. Ali, zato nisam imala ni njenu pamet. Nisam imala ni diplomatski imunitet, da bi bila oslobođena poniženja. Nisam imala ni prijatelje u američkim tajnim službama. Nisam imala nikog i ništa. I tako sam se i osećala. I to je bila istina. Mogla bih na kraju priče nestati kao ona, Lusi. Mogla bih, baš.
Osećala sam se bedno, iznevereno i poniženo, sa strašnom glavoboljom koja nije prolazila danima. Posledica kise u Italiji.
Todorov je besneo kao furija. Ispostavilo se, da je kada je zbrisao, Vladimir ostavio za sobom nekoliko lažnih identiteta, jedan čak i ženski. Problem je bio što je taj ženski identitet bio bugarska veza sa amerima u celoj priči. Akcija je dakle bila osvetljena sa svih strana, a hiljaduooka hidra NSA,CIA i FBI je pažljivo osmatrala.
Jedino se Goran zabavljao, naučen na takve igre.
Kada sam ga preko Skypa pitala šta da radim, tako izložena, ogoljena i prokazana, rekao mi je da živim i da se spremam za susret na izložbi.
I da je sve to ljubav, tim rečima.
Jebo takvu ljubav.
Domaćini su opet bili beskrajno ljubazni.
Dan je bio divan i čim sam stigla u njihov divni dom, oboje su mi ponudili da odemo negde na jezero, kolima, na piće i u šetnju. Odbila sam ljubaznu ponudu.
Nije mi trebalo društvo, a ni auto. Otišla sam da vozim bicikli. Možda me prođe i nesnosna glavobolja.

Ne znam ti ja nista

Italija je bila fantastična. Jezero, sunce, mirisi, hrana. Sladoled, moda, Toskana koju smo posetili, moj sin, ja. Bili smo smešteni u Sirmioneu, čuvenim italijanskim termama na jezeru Garda. Moj sin se smejao kao lud, kada sam mu konačno ispričala sve dogodovštine iz Čikaga. Ništa nisam prećutala. Tako sam uvek radila. Otvoreno, sve kao na dlanu. Zato smo se i dobro slagali.
Bilo je jasno da se istanjena veza sa mojim osetljivim dečkom učvrstila.
Šetali smo oko jezera na kome je bilo labudova kao na Dunavu, u našem Zemunu.
Vozili smo bicikli.
Družili se.
Kada smo obilazili Firencu, iako je bio avgust mesec, padala je tako jaka kiša da smo se klizali po ulicama kao po ledu. Moj sin je pomirljivo tvrdio da isto tako pada i u Srbiji i da je konačno miran. Ništa nije bilo urota Amerikanaca, prokletih, nad Balkanom da se udavimo u smradu razmirica i u vodi. Klima se zaista menjala.
Pričao je o Beogradu, bratu, ocu, devojkama, reci. Usta nije zatvarao. Držali smo se za ruku. Kiša je pljuštala kao da je neko izlivao kablove vode na nas. Kiša je pljuštala toliko, da su potoci tekli uz fine firentinske ulice.
Svojevremeno su firentinske gospe izmislile visoke štikle, da se zaštite od kiše, pomislila sam.
U  tom se vremenu udavala i Katarina Medici, koja je od tadašnjih modnih firentinskih postolara za svoje venčanje naručila visoke potpetice. Od njezina se vremena, prema nekim izvorima, pojavljuje ‘stiletto’, cipela s visokom potpeticom koja je do danas ostala simbolom ženskog seksepila.
Tada su bile popularne i tzv. chopen-cipele s potpeticom i do 60 cm, i to uz dvojicu stamenih nosača, jer dama u njima nije bila u stanju samostalno hodati.
Na kakvim sam ja bila visinama, pitala sam se, gledajući svoje noge potpuno mokre, zaronjene u firentinsku baru.
"Moraću da kupim nove cipele", pomislila sam.

Ne znam ti ja nista

Kada sam se iz toaleta vratila u salu za aukcije i krenula ka mom mestu, odmah sam primetila da Dzonija više nije bilo. Osetila sam olakšanje, kao da sam sve to samo sanjala. Kao da se ništa nije ni desilo. Kao da nije bilo ni rata ni devedesetih, ni Rumunije, ni moga života. Verovatno su se tako osećali osuđeni na smrt sa žestokom dijagnozom. Umrećete sutra, ne, već ste mrtvi, tako da nema veze. Msm, jednom se živi...Umire. Živi...Kako god.
Ogledala sam se po sali. Nigde nije bilo ni dvojice pratilaca, maznog i štektavog. Već sam skoro počela da se radujem i da zaista uveravam sebe da sam bulaznila, kad sam stigla do mog mesta na kome je bila fina pozivnica. Duguljasta i jednostavna, mirisala je resko i muževno, na Džonijev parfem koji sam osetila dok je sedeo pored mene.
Usta su mi se osušila.
Otvorila sam je.
Poziv je bio divan. Art institut, izložba Rene Magritta, otvaranje, posle toga večera u italijanskom restoranu Terzo Piano, koji se nalazio u okviru muzeja. Mali nacrtan osmejak i potpis finim izduženim rukopisom.
Ovo nije bila stvar koja se odbija, svakako ne. Pitala sam se, šta jedan pas rata radi u jednom od najrenomiranijih muzeja sveta, na takvoj izlozbi. Istu pozivnicu nije dobio ni moj uvaženi domaćin, što sam saznala kada sam se vratila u stan. Bio je ouševljen, i ja sam obećela da ću ga povesti sa sobom. I onako nije bilo stvari kojom sam mogla da oboma zahvalim za beskrajnu ljubaznost i gostoprimljivost kojom su me obasipali sve vreme mog boravka u Čikagu i u njihovom domu.
Da ne komentarišem činjenicu da je Magritt bio jedan od mojih omiljenih slikara nadrealista. Fantastika malih, običnih stvari. Svega onoga što ti je pred nosom...
Neuhvatljiva lepota jednostavnosti, koja mi je tako nedostajala.
Jednostavnost. Kao  obrgljena rima neke male pesme. Kao najsavrsenija mala priča na svetu. Zaokružena i potpuna.
Kao ja u pravoj liniji.
Kao ja u pravoj liniji.
Pozivnica je bila za datum dan posle otvaranja, prvo vođenje po izložbi. Imala sam, odahnula sam, dobre dve nedelje do tada.
U medjuvremenu, mogla sam na miru da otputujem u Italiju sa sinom.
U medjuvremenu, isto to veče (nekada stvari traju večno, a nekada se dešavaju neverovatnom brzinom) čula sam se sa preko Skypa sa Goranom. Čula sam od njega svašta, a neke stvari su me posebno uznemirile.
Čula sam da se u Srbiji kriza sve više produbljivala, da su socijalni nemiri bliska stvarnost, da aktuelna vlast, kao i svaka totalitarna pravi megalomanske planove da Srbiju i Beograd udavi u vodi.
Kada sam pitala šta se dešava sa aktuelnim pitanjem oko situacije sa blagom u Francuskoj, dobila sam prilično šokantan odgovor. Da su pregovori propali jer je Vladimir sve prodao Amerikancima. Bože!
Napala sam njegovu šeficu, moju staru poznanicu, automatski upirući prst na nju. Goran je strpljivo odgovarao, gledajući me šeretski ispod oka. Ne, to prosto nije tačno. Vladimir je sam tražio premeštaj.  Vladimir je ustvari bio opsesivan, ljubomoran i posesivan. Voleo je da kontroliše ljude i dogadjaje.Vladimir je čak unajmio neku mladu glumicu koja je jako ličila na šeficu ( kao neka klonirana ujdurma blistavog sjaja veštog iluzioniste) koja je umesto nje povremeno odlazila na pregovore. Ujdurma je bila neverovatna, pošto je jedan korak napred, podrazumevao dva koraka unazad. Sve to vreme je bilo potrebno za stupanje u kontakt sa Amerikancima, koji su sa druge strane zataškavali drugi skandal. Činjenicu da su u Rumuniji, u blizini Temišvara imali tajni zatvor u kome su držali uhvaćene švercere antikviteta i slika (između ostalog). Vladimir je tako, prodajom podataka, presekao moćan šverceski lanac. Vladimir je tako, prodajom podataka, izdao Srbiju. Vladimir je tako izdao..
Ustala sam sa kompa, jer me je gušilo. Pogledala sam na dno kofera gde sam držala dokumenta koje smo tada spasili u onom snegu. Ničega nije bilo. Sve  je nestalo.
Pitala sam se kako je moguće da me je Kvizac haderah, moj unutrašnji osećaj, tako izdao.
Pitala sam se čemu cela ujdurma. I zašto me nije ostavio da umrem tada, u snegu. Sve je moglo biti gotovo mnogo brže i ranije...
Ne znam, valjda je u pitanju bio novac. Valjda je trbalo podići vrednost dokumenata do neslućenih granica.
Nisam najbolje razumela celu ujdurmu. Nisam je razumela uopšte. Ali sam videla da ću od sada raditi u totalnom mraku.
Ako bi se izlozba Rene Margitta mogla nazvati tako.
A i radost susreta sa sinom.
Čekala me je bella Italia.
Arrivederci ragazzi.

Ne znam ti ja nista

Distopija je fikciono društvo koje predstavlja antitezu utopije. Kao kod autoritativnih i totalitarnih režima, karakteriše je ugnjetavajuća društvena kontrola. To nije svet antiutopije, u kome je kao u svakom utopijskom sistemu, stvar jednog trenutka krenula na zlo, jer nema dobra bez zla i obrnuto. Distopija nema nameru da bude dobra.
...Dok sam po ko zna koji put ovde u Čikagu, gutala knedle, gledajući najnoviji nadrkani filmski hit, na njegovoj svetskoj premijeri, o Čikagu u budučnosti opasanom zidovima i podeljenom na pet frakcija, razmišljala sam o tome da li je Srbija, u suštini na distopijskom putu. Ili antiutopijskom, možda? Nisam imala pojma.
Čikago u filmu je bio po meri moga osećanja. Zapušten, unakažen, upropašćen. A film nije bio loš. Naprotiv. Pomalo pretenciozan, ali interesantan. U krajnjoj liniji, zar i ja nisam bila pretenciozna!? Toliko puta do sada.
Toliko puta.
Autorka romana, po kome je film snimljen, prvog dela triologije, i sama starosedelac Čikaga, je blistala. Fleševi, intervjui. Sjajan koktel posle filma. Ljubazan, doteran svet. Intelektualci. Samo fantastika danas pokreće teme koje su dalje od nečije zadnjice. Autorka, Veronica Roth, imala je samo 26 godina, zgodnog muža i fantastičnu karijeru pred sobom. Holivud je već snimio blockbuster po njenom prvom romanu. Čekala ju je franšiza i gomile dolara.
Zamolila sam mog domaćina da me više ne vodi među taj vrli, novi svet. Pogledao me je zabrinuto, a njegova žena je odmah upitala kako mi mogu pomoći. Tako su bili ljubazni...
Zatvorila sam oči prisećajući se moje kućice pored Dunava, gde sam u perspektivi rečnog toka mogla da vidim ceo Zemun i Novi Beograd sa svim crkvenim tornjevima i kulom na Gardošu. I novim mostom u daljini.
Skoro sam mogla da osetim miris reke i sveže pokošene trave.
Skoro sam mogla, ali nisam.
Nisam.
Bila sam u Čikagu i mučila me je grozna nostalgija.
Oči su mi se napunile suzama...