Ne znam ti ja nista

.“Vi uopste niste normalni…Niste normalni! Da li me cujete!? Kakve su to gluposti??? Sverc vukovarskog blaga, ovde u Cikagu!? Preko Rumunije uz ucesce Bugara!? Oh my god! I.. Can not believe!!! Vi ste gospodjo, uz duzno postovanje, totalni, kompletni idiot. Ne, ne da li je to neka skrivena kamera, neki stos? Neki kanal za uzaludne? Provokacija u mojim starim danima? Kazite, ko Vas je poslao? Ko? Brzo!!! Nije ovo Cikago Al Kaponea, gospodjo. Svasta!!!” Moj sagovornik u Cikagu, posle premijere filma, se demonstrativno obrnuo na jednoj peti i bez pozdrava odjurio iz sale. Onda se kao furija vratio, lupnuo staracki stapom po podu i rekao: “Ovo je XXI vek gospodjo. Doba Obamine administracije. Imamo mi ovde drugih problema a ne te trice i..i… kucine iz ksenofobicne Srbije”. U to je prisao moj saputnik lice sa oziljkom, sa najsirim osmehom koje je on mogao da iscedi, uhvativsi me ispod miske, sapucuci starom gospodinu nesto na uvo na engleskom…On je smrknuo, pogledao me ispod oka i nastavio nesto malo manje brundavim tonom:”Ma ipak, takve budalastine”…Vladimir je, jer tako se zvao moj kolega, nastavio uzbudjenu tiradu, celicnom sakom me stezuci za misku i dalje. Na svu srecu sto sam jos uvek razumela govor tela. Bila sam nepomicna i zauzela sam poziciju: predusetljivo.

Nisam znala sta sam uradila. Sve ovo je zaista za mene bila potpuno nepoznata i situacija i zemlja. Da li je sukob sa domacinima na festivalu mogao da bude medjunarodni diplomatski incident?

Tesko, pomislila sam ironicno. Inace se , koliko sam informisana, Srbi u Cikagu dele kao i oni u Srbiji. Od sebe se ne moze pobeci. Srbija bi želela da su „oni tamo” svi redom bogati i svoj novac ulažu u otadžbinu. Dijaspora traži da „mi ovde” budemo uređena, jaka i moćna država, da se s njima radi transparentno i po pravilima. Sve to, međutim, teško se ostvaruje jer je poverenje izgubljeno, a raskoli i podele su i dalje duboki. Partizani, četnici, Srbi, Jugosloveni, otimačine kroz zajmove za preporod, prevare, mito i korupcija – sve to stalo je kao zid između matice i dijaspore.

I ovako sam bila beskrajno unemirena snom koji sam imala prvu noc po dolasku u ovaj vetroviti grad. Uvek sam sam se uzasavala jakih i ledenih vetrova a izlazak iz stana naseg domacina je za mene bio pravi sok. Ledena oluja i temperatura od preko minus dvadeset vise nije bila blagoslov za moja ranjena ledja,.

Sav bol se vratio hiljadu puta jaci, a sad su uz njega isle i zle slutnje i strahovi. Jedva sam gutala ledeni dan kao ostricu noza u plucima…

U bioskopu sam plakala, od hladnoce, tuge uznemirenosti, dok je Jelena krisom zevala. Uzbudjivala ju je jedino publika i komplimenti koje je dobijala od gledalaca, posle projekcije. Bila sam iznenadjena da je na konferenciji za novinare, na kojoj je ucestvovao i reditelj filma, neki uzasno razmazeni i blazirani frajer, koji je samo jurio novac i veze po holovima festivalske zgrade, bilo vise americkih nego srpskih novinara. Ili se to meni samo cinilo?

Vladimirovo prisustvo je konacno dobilo na znacaju. Eto, cak sam saznala i kako se zove. 

On mi je objasnio da gresim i da to jesu nasi ljudi, ali sto godina kasnije. I da cemo svi mi kad izgubimo identitet, tako izgledati.

Kao stranci sami sebi.

A vetar je i dalje beskomromisno divljao.

Ne znam ti ja nista

Vece smo inace zavrsili dok je pejzaz sve vise licio na olujni snezni, slusajuci neki opasan zvuk za koji je nas domacin rekao, smejuci se "Movin' and Groovin'". Istinski sam uzivala, jer muziku sam odavno prestala da slusam. "To su neki lokalni momci", moji drugari, upoznacu Vas obe sa njima" dodao je na kraju, prateci nas na spavanje.

Dodao je, nonsalantno, uz manje leden izraz ociju, da smo dobro dosle u njegovoj kuci i da je on, bez obzira na sve, i daljinu i godine koje su prosle, "u srcu i dusi jos uvek Beogradjanin".

Njegova zena je potvrdno klimala glavom, pokazujuci rukom ogroman prostor u kome su ziveli: "Kako Vi ono kazete? Kad gosti nisu...besni, ni kuca nije tesna? A?"

Ne mogu da garantujem da me je bilo sta uznemirilo to vece. Bila sam svakako uznemirena samom cinjenicom da sam na tako dalekoj destinaciji, prvi put u Americi.

Uznemirio me je i zapovedni ton Todorova, ali je on bio nekako daleko, skroz na drugom kontinentu.

Nisam pila ni kapi alkohola, uzivala narkotike ili na bilo koji drugi nacin uznemirila svoju i ovako uvek uzburkanu mastu.

Posle dugog tusiranja, srucila sam se u krevet, prvi put bez ikakvih bolova. Nista mi nije smetalo. Kao da je ledeno vreme Amerike imalo neku izleciteljsku ulogu u mom slucaju. Rupa se zatvorila i ja sam bila mirna i spokojna.

Pa ipak...

Opet se desilo. Sada sam bila sigurna da sanjam. Nije bilo nikavog sakralnog predmeta u mojoj blizini koji bi mi posluzio kao kljuc ili portal. Uporno sam sve vreme pokusavala da se probudim...

Bio je to Vukovar devedesetih, sada sam bila sigurna. Prepoznala sam obojicu. Vojska je sa tenkovima prolazila ulicoma koja su licila na zgarista. Pored obale Dunava jedna gradjevina je pretvorena u ...Bila je to ista bozanstvena barokna gradnja kakvu sam videla i prosli put u njenom cvetu. Stektavi i mazni, ljigavi su sa nekim groznim tipovima iz podruma zgrade iznosili umetnicka dela, namestaj, ogledala, slike. Dosao je jedan opasan oklopni automobil iz koga je izasao uzasno zgodan i vitak muskarac u sjajnom odelu. Duze loknave kose i divnih negovanih brkova. Mazni i licemerni je viknuo "Dzoni! Imamo za Tebe svasta". Dzoni je digao ruku sa nekoliko tananih zlatnih narukvica i provukao prste kroz kosu: "Ok.Ok. samo pazite da nesto ne polomite". U taj mah je jedno malo ogledalo ispalo iz nezgrapnih ruku nekog diva. Dzoni mu je prisao macecim i necujnim korakom i zalepio mu takvu samarcinu da sam ja trepnula od iznenadjenja. Div se nije pomerio. Dzoni je protrljao dlan drugom rukom:"E Marko, bas si sivonja, ne mogu ni nos da ti razbijem. Samo sto nisam slomio ruku. Pazi malo, sve je skupoceno, seljacino". Marko je cutao kao malo dete:"Izvini Dzoni, izvini", poceo je jecajuci. Svi su cutali. Dzoni se nasmesio i potapsao kaznjenog par puta po istom obrazu. "Ma u redu je, necu te valjda za to ubiti", vadeci drugom rukom ispod miske svilenog sakoa najveci pistolj koji sam videla u zivotu. Ispred dvorca je bio tajac.

Marko je stajao, prebledevsi.

Dzoni je pistolj vratio u futrolu. Stektavi je iz torbe izvadio moju lepotu. Dzoni je sa zadovoljstvom gledao dragi kamen. A onda je sa njega podigao pogled i zagledao se pravo u moje prestrasene oci. Odjednom je pored njega stajao neko koga sam jako dobro poznavala...Uzasno sam se uplasila.

Uporno sam pokusavala da se probudim.

Sanjala sam sirom zatvorenih ociju.

Fucking jebeni Stanley Kubrick.

Ne znam ti ja nista

"Postoji, čini mi se, još jedan fenomen vezan za ove naše moderne seobe. Naši ljudi sa sela maštaju da odu u grad, naši ljudi u gradu maštaju da odu u inostranstvo, a naši ljudi u inostranstvu maštaju da se vrate u selo ili grad iz kog su došli. Središte tog začaranog kruga nezadovoljstva po kom se vrtimo, čini se, u nama je samima. I jedino ga mi možemo prekinuti... Najteže je biti tu gde jesi, jer ti se uvek čini da je bolje negde drugde. I tako gubimo silnu energiju i vreme, koje bismo mogli utrošiti da tu gde smo učinimo ono što možemo i koliko možemo. I da, dok se ne steknu uslovi da pređemo tamo gde mislimo da ćemo se osećati prirodnije, budemo zadovoljni i zahvalni onim što imamo, tu gde smo." Ovo su bile prve reci naseg americkog domacina, Srbina davno pristiglog u Cikago, laureata necudaVamkazem koje nagrade, kada smo se konacno oskupili na lakoj veceri dobrodoslice u njegovoj kuci.
On je bio zauzet covek i pravo cudo je bilo da nam je uopste otvorio svoja vrata. Slatko se nasmejao kada je cuo kako nam je Vlada otkazala dati posao u kome je on kao posrednik imao da odigra vaznu ulogu. Rekao je nesto u stilu da smo uvek bili diletanti i da je u celu pricu usao samo zbog naseg ministra kulture ciji je otac bio njegov dobar prijatelj... Gledala sam te pametne sive oci koje su nas hladno premeravale i u kojima topline nije bilo ni za njegovu ispisnicu, cuvenu filmsku i pozorisnu glumicu Jelenu. Podsetio me je neodoljivo na ekipu iz Turske sa Univerziteta, iz moje prosle zmijske avanture. Pamet, nedostatak empatije i sentimenta. Vreme je zaista bilo novac, bilo je jasno kao ledena cikaska noc koja je kucala na ogromne prozore doma naseg domacina....
Moram nesto da dodam, pre nego nastavim moje pripovedanje.
Dakle, u kakvom domu je ziveo taj covek! U kakvom domu!!!
Nikada nista slicno nisam videla. Bila je to neka fabricka zgrada koju je on sa svojom zenom preuredio i u kojoj su ziveli samo njih dvoje. Plafon se jedva nazirao u visini pa...cetvorospratnice, u prostoriji koja je sluzila kao dnevni boravak. Da bi sacuvali primarni izgled tog ogromnog prostora, nisu srusili ni neku vrstu visoke peci koja je sluzila za izradu hartije do, kako su mi rekli, osamdesetih godina dvadesetog veka. Sada je to cudoviste bilo totalno artificijelno sa kaminom i pecnicom za hleb u dnu i sjajnim instalacijama nekog neverovatnog umetnika koji ju je oslikao... Fabricka hala je u sustini licila na Matroz u Sremskoj Mitrovici, sa sve dimnjacima koji su parali americko nebo. Spolja nisu radjene nikakve intervencije, tako da kad smo se taksijem dovezli na datu adresu, mislili smo da smo istu promasili...
Zgrada je imala nekoliko staklenih liftova kojima ste se penjali do soba. U mojoj gostinskoj sobi, bila je cak paleta za hartiju i stamparska presa, koja je izgledala prilicno orginalno.
Kasnije se ispostavilo da je i ta presa, kao i sve ostalo u ovom neverovatnom domu, zaista orginal. Nas domacin je bio novinar. I to je Amerika, pomislila sam.
"Necu da idem u hotel. N-e-c-u!" Dovikivala sam se preko okeana sa Todorovim, koji me je preko Skajpa zvao pred spavanje.

Ne znam ti ja nista

Iz aviona sam izasla potpuno omamljena, kada me je kao nozem presekla skoro za mene, vecito zeljnu sunca, nepodnosljiva hladnoca. Bila sam svesna leda jos dok smo prolazili potpuno zasticenom tubom koja je vodila do shatla, koji je vozio do centalne zgrade. Iako sam  videla na internetu da su u Americi, posebno Ilinoisu, Iowi, Indijani, Wiskonsinu jako niske temperature, nisam ocekivala ovako nesto. Ni ovakav pejzaz. Bljestavih svetala velegrada vec u sumrak, kada smo sleteli i apsolutne snezne beline koja je svetlucala milionima plavih zvezda.

“Beskrajni plavi krug”, promrmljala sam tiho, na sta je Jelena razdrazljivo dodala; “Draga, mani me Seoba i Crnjanskog, zaista si pateticna i dosadna. Ovde ces gledati cetvrtu, petu generaciju Isakovica uzivo”

Pogledala sam je iznenadjeno, shvativsi odjednom da je i ona bila na kraju svih snaga. Napustanje Temisvara i zahtevnog ljubavnika, pa ludi Minhen koji se kao u nekom starinskom Praxinoscopu vrteo od Stare do Nove pinakoteke u koju jedva da smo zavirile. Direr, Ticijan, Leonardo, Rubens, Van Dajk…Sve je to bilo u omamljenom duhu kao ogroman palimsest koji nam se srucio na mozak i srce i vid. Slikarstvo je odjednom postalo tako opipljivo! Culno, velicanstveno, tako puno znacenja i izazova…

I kao slag na torti predugog putovanja, nepodnosljiva kustoskinja Nacionalne galerije iz rumunske prestonice, na koju smo naleteli u hotelu za vreme dorucka. Decentna spolja, u crnom, bila je prava pretenciozna guska iznutra. Moj novi imidz je licio na njen, u sustini. Valjda je svaki onaj koji je imao dodira sa modernom umetnoscu bilo koje vrste mislio da je “black is such a happy color”. Besno sam spocitala ociglednu istinu mom saradniku, na sta je on nezainteresovano slegnuo ramenima, sa beskrajnim zadovoljstvom prevrcuci krisom snimljene fotografije iz pinakoteke. 

Iluana, tako se zvala, nije zatvarala usta sve vreme putovanja. Pricala je o nekom medjunarodnom presipanju iz supljeg u prazno, pokazujuci neke beskrajno nezanimljive fotografije najlon kesa i djubreta smestenih kao umetnicke instalacije u vise gradova Evrope. Kakve je veze imalo to banalno i efemerno fotografisanje sa njenim komentarima tipa transmisija, globalizacija, inventivnost, “kapaciteti za promisljanje” i “fabrike za izgradnju demokratije” nisam nikako mogla da razumem, a nisam ni pokusavala. Cim bi zatvorila oci u meni je cvetala neka nova stara slika. U sebi sam gledala Tintoretovog starog Vulkana kako proverava vernost Venere, zavirujuci joj u p. bukvalno. Venera je upravo provela noc sa ljubavnikom Marsom sakrivenim ispod ljubavne im postelje..

Slika je bila tako asimetricna, eroticna, obesna i hrabra ne samo za svoje vreme, nego i kao prica (mislim, koja bi zena smela da dovede kuci mladog ljubavnika dok joj je stari muz u susednoj sobi) da mi je ostavila specifican ukus u ustima, pogotovo sto mi nije bila poznata od ranije.

Bila sam svesna da treba da budem ljubazna i iz diplomatskih i iz prakticnih razloga prema Iluani, jer je i njoj Cikago bio krajnja destinacija. A ko moze bolje da ti pomogne u kontaktima u likovnom svetu nego kustos bilo cije nacionalne galerije!?

No…Sve je proslo i mi smo konacno bili u Cikagu. 

Srce mi je ubrzano lupalo, a dupe se beskrajno smrzavalo.

Dobro dosla Vladislava, rekla sam sama sebi, jer je USA land of opportunities. Zar ne?

Ne znam ti ja nista

” Vladislava, uzivajte” smejao se prostodusno ministar koga sam na jedvite jade uspela da dobijem iz hotela sa aerodroma u Minhenu. “Filmski festival u Cikagu, ma sta cete lepse?” Uzalud sam pokusavala da bilo sta kazem. On je pricao bez prestanka; I o tome kako su ljuti na njega u Ino poslovima i o tome kako ce mi samo biti lakse…

Jelena me je sve vreme gledala podrugljivo i kad sam konacno uspela da okoncam razgovor, kratko je prokomentarisala nesto u stilu da je losa organizacija Ministarstva kulture, samo slika odnosa u srpskom drustvu i drzavi. Kako je za vreme Tita sve bilo savrseno, i kako je vlast u drzavi cak i za vreme Milosevica bila nesto respektabilno, na sta se moglo racunati… “Ovaj bašibozluk”, baš tako je rekla, “je nešto najbednije još od Obrenovića na ovamo.” Teatralno je ustala i otisla u svoju sobu luksuznog apartmana u kome smo bili smesteni.

Pogledala sam kroz prozor napolje. Padao je divan raskosni sneg na jedan od lepsih gradova Evrope, dok je aerodrom blestao u moru mogucnosti. Putovanja i avanture.

Dolasci i odlasci…

Ljubav i mrznja…

Diplomatski imunitet koji me je u ovom putovanju ocesao spasao je Predicevu sliku koju sam uzasnuta nosila sa sobom u Ameriku.

Jer, ako me je srpsko Ministarstvo otkazalo, Todorov nije, cega smo postali svesni cim smo izasli sa pasoske kontrole. Istog trenutka je nasoj maloj druzini prisao muskarac, koji mi se na odlicnom srpskom predstavio kao pomocnik Todorova. Bio je tu da me podseti na dogovor koji smo imali i da nas odvede u najbolji hotel u blizini. Upitao je i kako smo putovali, dodajuci servilno da se  gospodin Todorov nada da je prva klasa bila pun pogodak, i da sam uzivala.

Rupa Kvizac Haderaha u meni je rasla dok su se svi trudili da ja uzivam…

Umesto da se istusiram ostala sam da gledam u Predicevu sliku, bez ikakve zelje za bilo kakvim kretanjem.

Pitala sam se da li je sudbina te lepe zene sa slike koja je zivot zavrsila kao monahinja, u egzilu, daleko od svega sto voli, sudbina Srbije za sva vremena. Da pati, strada, odlazi daleko od rodnog kraja? Da je muci nostagija koju ni jedan ukus sveta ne moze da izleci?

U sobu je opet uletela Jelena, blistava, u krznu. “Minhen je grad umetnosti, draga moja, a Tebe ceka cudo u Americi. Idemo na kraci kurs slikarstva” Iza nje je zarazen entuzijazmom stajao i nas drug. Bio je sav rumen u licu od uzbudjenja i stidljivo mi je klimnuo glavom, kad sam ga upitala da li on to mozda voli umetnost. “U Minhenu smo, pobogu” kratko je rekao.

Nisam imala argumente.

Krenuli smo u zivot.

Minhen, Minhen.

Deutschland, Deutschland Uber Alles. 

 

Ne znam ti ja nista

...Opet sam imala osecaj mucnine. Sve me je bolelo. Ledja pogotovo. I grudi. I koza. Bila sam Kvizac Haderah, omiljeni junak moga starijeg sina. Bila sam Kvizac u bolnoj transformaciji. Blokiralo me je znanje mogucih buducnosti, a nigde nisam videla svetlost. Ni u jednoj.

Avion je polako sletao. Bez suma i propadanja. Luksuz je i ovde obavezivao. Cekala nas je Nemacka. Polako sam pocela da skupljam stvari, kada sam videla prilicno iznenadjen izraz lica naseg saputnika sa oziljkom. Skidao je slusalice sa usiju gledajuci me sa nelagodom. Kao da razmislja kako da mi TO saopsti.

Nisam mogla da ustajem ( vec smo sletali), pa sam mu mahnula ruikom umirujuce; Kvizac nije smeo da panici.

Daleko sam ja od Kvizaca, pomislila sam gorko. Mora da mi se videlo to osecanje na licu, jer me je Jelena iznenadjujuce nezno pomilovala po obrazu.

Nasmesila sam joj se gorko.

Nisam bila Kvizac. Bila sam stub soli.

Jebo i Nemacku i Ameriku.

Cim smo sleteli, prisla sam nasem saputniku. On je zaista bio smeten sto me je prilicno iznenadjivalo. Jelena je jurisala iz aviona, kao devojcica, komentarisuci da u Minhenu nije bila godinama.

Ja nisam bila nikad. 

Napolju nas je cekao snezan i blistav dan.

Moj pomocnik mi je pokazao mail koji je upravo primio, jer je odmah po sletanju, ukljucio tablet. 

U njemu je pisalo, otprilike parafraziram."Da se lepo provedemo u Americi, da je komicno da Ministarstvo kulture jednom totalnom anonimusu kakav sam ja, daje tako ozbiljan zadatak, krojenja medijskog neba i komunikacije sa medijskim mogulima USA. Da nebo nece ni biti iskrojeno, jer je to pitanje ostavljeno po strani u drzavnom vrhu, a da se mi "blago nama" BUKVALNO TAKO, fokusiramo na promociju filma i slicne gluposti...I jos da drzava u ovako znacajnom trenutku ozbiljnih stranih investicija pere ruke od svake moguce moje intervencije na bilo kom planu..."

Dakle, bila sam Kvizac.

I mrzela sam, izlazeci iz aviona, ceo svet. I Minhen pride.

Jelena me je gledala zabrinuto.

Sve je ovo bilo tesko sr...

Ne znam ti ja nista

..."What will you drink?" bilo je pitanje koje me je trglo iz laganog polusna u koji sam zapala. Avion je leteo bez potresa, a ja sam pogledala u Jelenu koja je na susednom sedistu pijuckala, cini mi se viski, potpuno mirna i zadovoljna. Prosla ju je ljubavna groznica, pomisila sam zadivljena njenim elan vitalom.

Osetila je da sam budna i pokazala mi zestoko pice koje je drzala u ruci. Trepnula sam odbijajuci stjuarta, a njoj se nasmesila. " Znate da sam na put posla pod antibioticima" odgovorila sam na njeno neizgovoreno pitanje. "Ne mogu da pijem alkohol. "

Zignula me je rana koja se protezala preko polovine ledja. Moj stariji sin, koga sam konacno videla u Beogradu, me je na ovaj neizvesni put pustio sa osecanjem teskobe. Smatrao je da ta rana, uz hladno vreme koje je krenulo da se siri Amerikom, ne moze tako brzo i lako zarasti.

U sustini, znala sam da je u pravu. Ledja su me posle operacije, iako su mi konci izvadjeni ima vec vise dana, prilicno bolela. Imala sam rupu u njima koja mi je smetala pogotovo kad duva vetar.

Bila sam opet prava i ravna, bez grbe. Skoro fatalna. Ali sam u tom bezazlenom zahvatu ostala izgleda i bez srca. Kao da je i ono nestalo. I tu je bila jedna velika rupa. 

Postala sam Limenko iz Oza, skoro da sam bila sigurna.

Fantasticni i ogromni avion je bas u tom trenutku mog solilokvija poskocio. Ni njemu se gubitak srca nije svidjao.

Moram da priznam: za vreme svih mojih putesetvija u oba Ministarstva, i onom nesrecnom sirotinjskom u prosveti, ni u ovom kulturnom, nisam putovala ovako luksuzno. 

"Prva klasa u avionu je prava stvar", pomislila sam zadovoljno se protezuci po sedistu, koje je za moju velicinu bilo i vise nego zadovoljavajuci krevet.

Jelena je bila raspolozena za pricu, ja ne. Htela sam da gledam pramenove gustih i tmastih oblaka punih snega kroz koje smo prolazili. Htela sam i da se odmorim, jer su me putna groznica i sve oko Amerike, prilicno stresna operacija i susret sa sinom potpuno iscrpli.

Sve se zbivalo munjevitom brzinom:

Rezervacija karata za Cikago iz Temisvara sa presedanjem u Minhenu i skoro 20 sati pauze u istom.

Zatim zamena karata iz biznis klase za prvu, za troje. Sa nama je isao i Scarface, koji nije skidao pogled sa svog laptopa, cak ni u avionu, sto sam upravo gledala, jer su mi dosadili oblaci. Pogledala sam i u Jelenu, koja je zudno ispijala ko zna koje pice po redu, sa ocajnim izrazom lica. Odjednom sam shvatila da nije nikakva ljubavna groznica prosla, i da je ona samo bila jedna sjajna glumica. Kada je shvatila da je gledam, brzo je promenila izraz lica, ali je u trenu razumela da sam je procitala. Zarumenela se kao devojcica, sto me je istinski potreslo i pogledala me pomalo pijano i stidljivo. Nisam nista rekla. Potapsala sam je po ruci, a ona me je zgrabila za ruku i zahvalno je stegla. "Od kad je u avionima dopusteno koriscenje laptopa?" pitala sam pokazujuci na Scarface glavom. Upitala sam je to, da se ne bi doticale sramotne teme i njene opsednutosti onim cudovistem od starog zlatara. Bolovala je na smrt od te ljubavi, bilo je jasno kao dan. Ili mefistofelovska noc, kako Vam drago.

"L..... kad leti, on leti. A to im je nova usluga za VIP i prvu klasu, nisi to znala?" Ton je bio ironican. "Vi iz ministarstva ste bas...sluzbenici" nastavila je ledeno.

Posle trenutne slabosti, nije joj se dopadalo sto sam je zatekla u njenoj opsesiji.

Mahnula sam rukom i natocila i sebi jedan viski. Zgodni stjuart je vec nosio svezu kanticu sa ledom. Ko sisa antibiotike, pomislila sam. Mozda mi bude i prijalo. Inace sam ga retko pila.

Scarface me je letimicno pogledao, mahnuo mi rukom i udubio se ponovo u svoj virtuelni svet.

Dakle...Moram da budem precizna.

Nije bilo nikave zamene karata. Prosto su nas smestili u prvu klasu, iako je Scarface uredno rezervisao online ono sto je Srbija mogla da plati. Svi su slegali ramenima, a nasa domacica u avionu se nasalila da verovatno neko od nas troje ima obozavaoca koji je izmenio poruceno.

Munjevito sam i operisana u Beogradu, jer je lipom toliko izrastao da sam trpela ozbiljne bolove. Jedva sam i disala danima.

Isla sam po sastancima ne bi li dobila jos neko uputstvo. Dijaspora. Kultura. Informisanje. Kako se ponasati. Koga upoznati. Sa kim komunicirati. Koji su mi zadaci. Ko je u Cikagu ciji. Gde je granica koju ne smem da predjem. Koliko novca smem da potrosim. Kome ajvar da ponesem (!?) Sta da vidim. Na cega da obratim paznju....Pola ministarstva mi je zavidelo i pocelo je da se govorka da sigurno spavam sa nekim od sivih eminencija kuce. Obzirom da nam je ministar bio velika zvezda, njega nisu stavljali u neku vezu sa mnom.

"O Boze, hvala Ti bar na tome, ne spavam sa ministrom", mislila sam umorno.

Trcala sam od kancelarije do kancelarije, isla u banku, jurila kod lekara. Umirala od straha da nisam kancerogena. Veceri provodila sa mojim lepotanom koji je pricao o Americi uzduz i popreko. Koji je pricao o muzici, lepoti, karijeri, ljubavi, mladosti, buducnosti. Mislim da nije bilo njega da bi...Mozda i umrla na onom stolu, sa svom patetikom i preterivanjem koji mozete zamisliti. U krevetu sam provela svega jedan dan sa sve drenom koji me je busio i pravio mi kravavu mrlju na zavojima posle operacije. Trcala sam sa sve koncima na ledjima i uzasnim vetrom koji je duvao kroz sivi Beograd.

Dobila sam od Scarface novi imidz. Osisao me je u nekom fancy frizerskom salonu u sred Temisvara kada sam se konacno vratila u isti. Svadajli smo se, jer sam licila na njega sad. On je samo imao ranu preko vrata a ja preko ledja. Kupio mi je crne bajkerke i crnu koznu jaknu. Rekao je da moram da budem moderna za filmski festival i umetnicke krugove Cikaga, a ne da izgledam kao sluzbenica. Nakupovao mi je gomilu crnih komada garderobe. Neke retro cipkane salove i rajfove za kosu. Rukavice i neverovatne satenske cipele na pertlanje. Rekao je da je to vintage, ma sta njemu to znacilo. Trebalo je pomiriti sve strane, " a ekscentricnost bi mogla da pomogne", dodao je zamisljeno. Pravio mi je novi karakter, a ja sam se pomirila sa sudbinom. Mozda mi je to sve i trebalo.

I ovako nisam postojala.

Pogledala sam u displej u avionu. Leteli smo tek sat vremena. A meni se cinilo citavu vecnost.

"Kad ce vec jednom taj Minhen?!", proteglila sam se nestrpljivo.

Ne znam ti ja nista

Jelena je kopnila na moje oci. Svaki dan je odlazila u zlataru, misleci da ja to ne znam, Odlazila je sa ludim sjajem zaljubljene zene a vracala se kao mracni zjapeci bezdan. Videlasam tragove ujeda po njenom vratu, ogrebotine po rukama. U vecernjom satima je razgovarala sa muzem praveci ogromne telefonske racune Konzulatu. Nisam mogla da cutim, a nisam imala sta ni da joj kazem. Ko sam ja da cenim tudje ljubavi…

Ko?

I dok su Jeleni rasla neka gresna ljubavna krila, tako u dubokim godinama, tako strasno i mracno, meni je rasla izbocina na ledjima. Pocinjala je da mi smeta fizicki. Tesko sam nocu spavala i tesko gutala. Izgleda da mi je pritiskala dijafragmu.

Svakako smo nesto obe dobile od zlatara. Ja guku, a Jelena…

Izmucena od nespavanja, svako jutro sam dugo gledala lepi Urosev portret. Cinilo mi se da sam upoznala svaku saru na tim cilimima i svaki detalj na zidovima. Ta lepa zena sa tuznim pogledom vecitog disidenta, koju je muz varao pa na kraju i oterao od kuce u nigdinu i tudjinu, mogla sam da budem i ja… 

Da, mogla sam da budem i ja.

Opet sam isla sama u pozoriste, cak i na ekstravagantnu premijeru antickog komada jednog domaceg reditelja koga je Jelena visoko uvazavala.

Strast je bila strast. Posebno u njenim godinama.

Isla sam i u Mol gde sam satima sedela u Starbucks, ispijajuci litre kafe i buljeci u vodeni zid centra ili razgovarajuci preko skypa sa momcima. Navikavala sam se na americki nacin zivota, ili je to bila jedna predrasuda kojima sam u poslednje vreme bila sklona. Znate ono: sve plavuse su glupe…I slicno.

Obojica su mi se smejali teseci me da je dobro sto sam aktivna i da bi sigurno da sedim kuci i patim za njhovim ocem to cudo na mojim ledjima bilo mnogo vece. 

Ispricala sam im sve sto se dogadjalo, tacnije, ispricala sam starijem sinu. Mladji je bio u sred ispita i nisam smela da ga uznemiravam. Moj veliki momak se uozbiljio. Onda me je i obradovao prokomentarisuci da se vraca u Beograd vec sledece nedelje, jer je turneja gotova ima vec mesec dana i da je ostanak u Amerci bio iskljucivo turisticki. “Pravo je vreme da se ide kuci”, rekao mi je ozbiljno.

Moje srce je pevalo 

Ne znam ti ja nista

…Uvece je poceo da pada sneg. Suv i lagan, padao je sve gusce, kovitlajuci i praveci male smetove zahvaljujuci ledenom vetru koji je odjenom poceo da duva. Isle smo peske, a Jelena je za cudo cutala. Nosila je onu istu stolu koju je meni pozajmila one nesrecne stoperske veceri. Prebacila ju je preko glave, tako da je na momente licila na neku ljupku staricu, a ne zanosnu, jos uvek drzecu, fatalnu srpsku pozorisnu i filmsku zvezdu.  Isla je za mnom , a ja sam zaboravila gde se nalazi radnja starog zlatara u koju smo krenuli. Ulica nije bila mracna. Bili smo blizu konzulata, ali mi se cinilo da smo ulicu prospartali uzduz i popreko. Radnje nigde nije bilo. Jelena je sada brundala za mnom, komentarisuci da godinama nije isla ni za jednom zenom, a da jos ta ne zna ni gde ide. Jednog momenta me je cak i opsovala, sto me je, bez obzira na lutanje i hladnocu nasmejalo. Posebno cinjenica da zaista nisam znala gde idem, uopste. Ni ovako, ni onako.

Mislim da smo treci put prolazili pored male kucice sa niskim i neuglednim krovom, spustenih zaluzina, kad su se vrata otvorila, a nas domacin izvirio napolje. Povukao nas je nestrpljivo u toplinu kuce. Jasno je da nas je cekao, ko zna koliko dugo.

U radnjici je bilo mnogo prijatnije nego sto sam se secala, a i vlasnik iste je bio, odjednom mi se ucinilo, mnogo visi, uspravniji i …uzbudljiviji nego sto sam mislila. Krajickom oka je video nase iznenadjenje. Nasmesio se bezbrizno i nasuo nam mirisan caj na koji sam uvek bila slaba. Zeleni, sa jasminom…Dobili smo i kolacice sa djumbirom.  Jasna, koja je u kucu usla izrazito neprijateljski raspolozena, se takodje opustila. 

Djavo zaista nije tako crn kako ga predstavljaju, pomislila sam ironicno, dok mi je unutrasnji glas dobacio: “Jos je crnji”.

Domacin je raspolozeno trljao ruke, cega sam se jedino secala. Ali su to bile divne muske ruke manikiranih savrsenih noktiju, ni malo nalik na kandze.

Jasni je na mali garniturni stocic pored solje sa cajem stavljao probrane komade nakita, po kojima je ona sa uzivanjem prebirala.

Onda je ustao i mene pozvao u susednu prostoriju…

Divnu, visoku, duboku…Cini mi se da je na zidovima bilo naslikanih portreta raznih vremena. Gledala sam istoriju slikarstva, uzivo.

Pomislila sam da je u caju bilo nesto…ludo, ludo, ludo.

Protresla sam glavom, a domacin mi je u ruke tutnuo jednu sliku. Pogledala sam potpis:Uros Predic. Pogledala sam sliku, pa domacina, zaprepasceno. Sta je slika jednog od najvecih srpskih slikara radila u mojim rukama? 

“Vladislava, slusajte. Ova slika nije u vlasnistvu Vase drzave. Niti ce jos dugo biti. Njena trzisna vrednost trenutno je oko …350.000 evra.”

Trgla sam se. On me je umirujuce potapsao po ruci u kojoj sam drzala sliku.

“Vladislava, ne mozes ici u Ameriku praznih ruku. Ako hoces da radis, moras raditi sa velikim ulozima. Niko ti od privatnih kolekcionara tamo ne bi verovao da odes sa nekim sitnicama. Ovo je najbolje sto Tvoja zemlja trenutno ima da ponudi. “

Pogledala sam ga uplaseno. “Ma, ta slika nije u drzavi decenijama. Nije cak ni ukradena. Opusti se. Legalno sam stigao do nje, na jednoj tihoj beckoj aukciji”

Pogledala sam sliku. Bila je to divna beloputa crnka u raskosnoj beloj haljini sa nekim krznom oko vrata. Na tepisima na kojima je sedela je lezao Figaro, ako se ne varam. Na natkasni, neki zenski list iz nase proslosti. Domacica? Sricala sam naopacke okrenuti list.”

“Ti ces biti samo nosilac te slike koja ce Ti otvoriti sva vrata Cikaga”…Pogledao je kroz vrata sta je radila Jasna…Brzo mi se vratio:”Naravno, moras je svercovati, Zakoni su i carine drakonske”.

“Mala tiha becka aukcija?!”pomislila sam uznemireno, da bi isti tekst izgovorila i na glas:”Mala tiha becka aukcija”.

“Da”, rekao je moj domacin ne trepnuvsi. Uvio je sliku u rolnu, kao da je rec o nekoj bezvrednoj mapi i ugurao je u odgovarajucu futrolu.

“Sad si spremna za Ameriku”, namignuo mi je veselo, dok je kaziprstom kacio dugmence na futroli.

Prsti su mu opet licili na kandze.

Jebo me Marko Vidojkovic koga sam citala pre neki dan, pomislila sam zlovoljno.

Ne znam ti ja nista

Moj roman je… srpska knjizevnost. Eto, priznajem. I to je sve sto cete izvuci iz mene… Uzgred, niko ne moze da se ucitava u njega, laskajuci sebi. Moze samo da me cita, ili ne, sa manje ili vise zadovoljstva. Njegovo pravo. Do ignorisanja.

Jednom prilikom su mi prijatelji, kumovi, bracni par, kometarisali roman Kisa… Rekla sam: “Stalo mi je da me zene citaju”. Ona je rekla: “Sta te briga za zene”. On je rekao “Pa to je klasicno zensko pismo”. Ja sam dodala: “Sa elementima fantastike”. On je klimnuo glavom. Ona je rekla: ” Ma boli te dupe za zene, daj muske citaoce, izdavace, urednike, ljubavnike. Vise njih, razlicitih”…

Dok sam posle rucka sa Jelenom slagala sudje u masinu, razmisljala sam o tom razgovoru, misleci prvi put valjda o svojim eventualnim muskim citaocima. O tome kako me citaju i dozivljavaju. I o tome da li je moguce zaljubiti se u junakinju teksta, a ne stvarnu zenu, sa istinskim ocima i sisama u koje bi trebalo pogledati. Pitala sam se da li je moguce zaljubiti se i u tekst i u autorku.

Jer um je mocan afrodizijak, najmocniji. I to zaista ne bi bilo lose.

Dok sam tako snatrila o zaljubljivanju i tekstovima, stojeci sa soljicom za kafu na sred kuhinje u Konzulatu, osetila sam da nisam sama i da mi neko dise za potiljak.

Polako sam se okrenula. Ispred mene je stajao gospodin kod koga me je vodio B. pre nego sto je nestao. Izgledao je, lecnula sam se, kao necastivi licno. Sivo tergal odelo, malo pogrbljen, fini osmeh ispod finih naocara, kroz koje su virile lukave i inteligentne, mlade oci. Cak ga nisam tako dozivela prvi put, ako me pamcenje ne vara. 

Setila sam se da sam nedavno gledala mucnu verziju Fausta, ruskog rezisera Sokurova, u kome je isti, cije se ime ne da izgovarati – obucen, izgledao bas tako, kao ovaj moj opis. A kad se skine…kao bespolno, grbavo bice. Jer zlo je bespolno i rasplinuto. Kao guka. Tumor. Kao bolesti savremenog doba. Sve redom.

Kao ratovi i nasilje tela i duha.

Nasmejala sam se sa nelagodom:”O, dobro mi dosli. Ne secam se da smo se dogovorili da se danas…”

On me je nestrpljivo pogledao, mahnuvsi rukom kao kandzom:”Vladislava, tek sam danas cuo sta se desilo sa B. Odmah bi dosao da Vam se nadjem na usluzi. Ove nase sluzbe zaista su zatajile sa informacijama… Sve sam odmah spremio. B. je bio vazan link, a sad cete biti bas sami…”

Taman sam zinula da prokomentarisem da sam dobila novog pomocnika, on me je opet prekinuo.

Sta se sa mnom desava? Zar je moguce da svi citaju moje misli sa takvom lakocom!? Upitala sam se zabrinuto. Da sam tako providna?

“Ma, ta nova generacija je operativno totalno neefikasna.Oni samo predvidjaju. A kad se nadju u akciji. Puj!Niko ne moze da zameni B. E da znate Vladislava kroz sta smo nas dvojica sve prosli…Sluzbu ce debelo da kosta njegova smrt.”

Zacutao je odjednom, kao da se sa tegobom prisecao i gde je i sta trazi u Konzulatu. Pocesao se po glavi i nastavio” Da…Dodjite kod mene uvece, nesto da Vam pokazem. Valjda znate da su svi ti poslici koje Vam je ministarstvo dalo samo pokrice za glavnu stvar, a to je izgubljeno vukovarsko…” 
U kuhinju je usla Jelena i on je zacutao, radoznalo je mereci od glave do pete. Jelena je isto zurila u njega, kao da je videla duha, skupljajuci kragnu mekane kucne haljine u kojoj je bila. “Brr, odjednom je zahladnelo.” Rekla je, prekidajuci neprijatno cutanje i pogledajuci me upitno. “Dodjite obe veceras, treba i Vasa gosca da vidi kakve lepote imam u svojoj radnji”. Prisao joj je, skoro ne dodirujuci tlo nogama. Poljubio je u ruku, zadrzavsi je duze nego sto je trebalo. Jelena ju je skoro istrgnula, sto nije licilo na nju. Uvek je pristajala, za razliku od mene, na obozavanje.

Pogledala sam se u staklo na vratima od kuhinje i mahinalno se ispravila. Moram povesti racuna o sebi.

Ceka nas Amerika.

Ne znam ti ja nista

Sledeci dan sam rucala sa Jelenom u Konzulatu, nas dve same. Pricale smo o umetnosti, muskarcima, umetnosti. Sa njom nije bilo banalnih tema; a i kad jeste, svakoj stvari je davala znacaj koji bi je ucinio posebnom i uzbudljivom kao pravo slavlje duha. Sve vise sam volela njenu nepresusnu energiju. Nasuprot njoj, ja se nisam osecala najbolje. Na ledjima mi je raslo neko tkivo koje je pocinjalo da lici na grbu. Pomislila sam kada sam to videla, da je to od silnog cutanja. Precutkivanja . Distance, zivotne u svakom smislu.

Kada sam prvi put videla da mi ledja vise nisu potpuno prava, uplasila sam se. A onda sam se setila Pescane planete i princa Leta koji se  u nekoj …ntoj knjizi pretvorio u kosmickog crva, sveznajuceg, vecnog i mocnog. Mozda je i mene cekala nekakva transformacija koja mozda, i nije bila bas tako losa.

Mislim, biti kamila u pustinji je sasvim korisna stvar…

A biti kamila u Rumuniji…

Pila sam cistu vodu i snatrila o mom novom zivotu kamile, kad me je Jelena, treperavo upitala nesto. Nisam odmah ukapirala sta, ali sam cula tisinu i osetila sam da nesto ocekuje od mene. Popila sam jos jedan gutlja i pogledala je preko ruba case:”I?”

“Sta i, draga, nisam Vas bas najbolje cula…”

“Vladislava, vidim da si rasejana. Sta se desava sa Tobom? Vec nekoliko dana, od kad si bila bolesna, nemoguca si za komunikaciju. Ides po konzulatu, krsis ruke, pricas sama sa sobom. Pre neki dan sam nasla tvoje naocare u sanducicu za hleb. Neki ves u mom…Jesi mozda zaljubljena? Gde je B, uostalom,  za njim patis, a?” Upitala me je vragolasto. Ne cekajuci odgovor, nastavila je: “Kako Ti se svidja film, videla sam da si ga sinoc odgledala. Cujem da zajedno idemo u Ameriku, na festival. Bas sam iznenadjena. Imas li Ti iskustva…” 

“Jelena, pa Vi ce te mi pomoci, nadam se”, rekoh diplomatski, oduglovaceci sa odgovorom na pitanje koje mi je postavila. Istina je bila da sam mrzela domace filmove. Jelena je bila blistava i odlicna, ali film…Jos jedna prica o srpskim netrpeljivostima i neslogama. Siva, mracna, neduhovita. Kritika ga je cenila kao “omaz drustvenoj stvarnosti” i “srpski neo crnog talasa”. “Povratak korenima”. Puj!

Brze bolje sam ustala od stola da Jeleni zabasurim odgovor,ali ona nije odustajala.

Odjurila sam u moju sobu i resila na brzinu da joj nesto poklonim samo da ne bi razgovarale o filmu. Odlucila sam se za novu bocicu ruzine esencije, ekstravagntni poklon Todorova.

Vratila sam se u trpezariju i stavila joj poklon pokraj cinijice sa desertom koji smo same spremale.

Bila je iznenadjena i obradovana, a kada je otvorila bocicu zamirisale su najlepse ruze iz nekog vrta na kraju sveta. Mirisalo je na leto, raskosno sunce, radost. Lukavo me je pogledala: “Bas Ti se nikako film ne dopada, jel da?” Klimala sam zalostivo glavom:”Ali ste Vi sjajni. Kao i uvek”.

“Kao i uvek” uzdahnula je, udisuci opojni miris….”Sve je manje dobrih uloga za moje godine, znas li to, Vladislava. Starost je grozna”,frknula je, udarivsi bocicom svom snagom o sto.

Na B. je zaboravila.

Ne znam ti ja nista

Sedela sam i bezvoljno zurila u moju novu vezu, njegovo “lice sa oziljkom” i uzana ramena. U medjuvremenu se presvukao – tek sad je licio na omatorelog tinedzera. Rokerska siva majica i zarozane farmerice; vise bih volela da sam dobila nekog Matrix agenta Smita sa brzim naocarima.”We’re not here because we are free. We’re here because we are not free. There is no escaping…” Pomislila sam obesivsi moj nos koji je sve vise licio na… zonglerski?

Gde sam bila ja i gde je bio moj zivot, pitala sam se…

Kao da mi je cuo misli ( a mozda i jeste, ko ce ga znati na kom levelu komunicira) rekao mi je, mnogo mekse i ucinilo mi se, cak sa izvesnom dozom simpatije u glasu: “Vladislava, opustite se i nasmesite. Ceka Vas uzbudljivo putovanje. Nece biti cak ni opasno za Vas. Drzavi treba Vase iskustvo i Vase godine. Vas sarm i …”Tu je zastao zbunjeno, kao da  nije odjednom ni sam bio siguran koji su to atributi koji mene preporucuju za to putovanje. “Ne znam da li znate da je u toku smena na svim nivoima drzavne bezbednosti. I civilnim i vojnim. Mnogi su agenti kompromitovani, neki su premladi za profil osobe koja bi nam odgovarala, neki su se povukli. A neki su…”

Tu sam ga suvo prekinula:”Da, neki su poginuli.”

Promenio je temu, zureci u mene nepomicno: “Svakako necete ici sami. U Cikagu je ovih dana veliki festival srpskog filma. Povescete i Vasu goscu, ona glumi u Krilima. Znate da je taj film hit u dijaspori?”

Sad je pokusao da bude i sarmantan. Gledala sam ga sa dosadom.”Evo spremio sam Vam film na USB. Pogledajte ga. Kao pokrice vaseg odlaska u Cikago, bice vodjenje press konferencije posle filma. Tu cete imati priliku da uspostavite fine kontakte sa medijima. Upoznacete ljude…I to krilo srpske dijaspore koje je protiv naseg zakona. Zadatak Vam je da ga omeksate, ako ne uspete totalno da ga prevedete na nasu stranu.”

Pocela sam da se osvrcem po, do pre neki dan, udobnom stancicu B.

Da li je ovo bila neka skrivena kamera i kakve to manipulacije od mene ocekuje Srbija?

“Nisam ja Neo,” rekla sam tiho

“Nije ni ovo Matrix” rece moj agent ironicno ,” nego jebena srpska proza sa elementima trilera”.

“I malo fantastike” dodadoh ja, gutajuci knedlu, tiho.

“I elementima fantastike” ponovi za mnom moj agent, pomirljivo.

Secanje: Petru Krdu

Ove godine za praznike dobih svega jednu novogodisnju cestitku. Divnu, crvenu sa jednim velikim M na naslovnoj strani. Podsetila me ta jedna jedina cestitka, sa drugog kraja sveta, da jos ima lepote u mirisu hartije i knjigama koje se listaju, a ne scroll txt. Send SMS MMS mail...Danas sam dobila tu cestitku, od drugarice cije ime pocinje na isto to slovo: M. Objasnila mi je da je to M od Merry christmas, a ne od pocetka njenog imena...Pozelela je mojoj porodici i meni, izmedju ostalog, sto vise umetnosti... Onda sam vozila biciklo, sto nikad u januaru nisam radila u zivotu, a bicikli vozim decenijama bez izuzetka, ali od aprila do oktobra, najkasnije. Pa sam posle toga citala novine (divni trenuci praznicne dokolice) i to ne on line, nego onako, po starinski. Kulturni dodatak subotom u Politici, a u njemu: 

pesma by Petru Krdu (iz zaostavstine) prevod sa rumunskog Gabrijela Babuc:

Zuta zima

Crni grozdovi zute zime

sumnja preskace iz a u c

dok se b pretvara u c

i ponovo u a

rupe na snegu

crni grozdovi zuta zima

sumnja je dospela do kucnog praga

odgovorni smo sto ne ostavljamo tragove

i sto ne pregovaramo o krajnostima

crni grozdovi

zuta zima.

***

Krdua sam poznavala povrsno. On je bio u radiju, ja u televiziji. Nekoliko puta sam bila gost u njegovom KOV-u i jednom samo u njegovoj kuci. Tada sam, kada sam bila kod njega kuci, pravila njegov portret za TV Novi Sad. On je vozio bicikli kao modernisti iz proslih vremena i recitovao poeziju. On je vozio i voleo biciklo kao ja. Voleo je i Sarojana, Joneskog. Secam se da sam jedne godine cekala rano ujutru, da otvori vrata KOVa kod njega u Vrscu, kao pekare, jer je prvi objavio na srpskom dobitnika Nobelove nagrade koja se dodeljivala taj dan. Bila sam prvi novinar u drzavi koji je drzao srpski prevod Nobelovca, te godine...

Bio je stariji od mene 12 godina, sto je dosta. Bio je ironican, cesto sarkastican, uzasno ambiciozan, sve suprotno od mene tada, pa se i nismo nesto slagali. Nisam bila ni na njegovoj sahrani 2011. Ali je bio strastan ljubitelj dobrog teksta i nepotkupljiv kriticar banalnog. Pa sam, kad sam danas naletela na ovu njegovu pesmu,  pozelela da ovo zabelezim. Petru Krduu bi se to dopalo. Voleo je pretencioznosti.

Ne znam Ti ja nista

Jedno jutro, posle vise dana bolovanja (oporavljala sam se sve brze i brze, sto je pravo cudo za moj uzrast i ovo doba godine, hladno i promrzlo) izasla sam u bastu. Dan je bio mekan, sav ruzicast, nimalo nalik na decembarske dane na koje sam naucila. Bez daska vetra, spokojan sav, sa mirisom jelovih grancica i krckavih kolacica. Djumbir, limun, vanila, cokolada, badem i lesnici. Takav dan. Bila sam ponela solju kafe sa sobom i sela u obliznji lingistul na terasi. Mislila sam na Gorana, koga nisam mogla da pronadjem, na momke rasute u belom svetu, na bivseg muza koji me zaista vec dugo nije voleo, bez obzira sta ja mislila ili uradila... Jer, da jeste, bio bi moj ljubavnik na belom konju kakav je nekad bio...

Mislila sam pomalo i na mrtvog B. mada, moram priznati, vise na njegovu zenu. Kako je ona to prezivela, tu neocekivanu, bednu smrt? Da li je znala uopste cime se njen muz bavi?  I na kraju, kakvi su im bili odnosi...Mislim na one sustinske, kad znas kako neko dise i u krevetu i van njega...

Bila sam bas usamljena, da ne duzim. 

U dnu baste sam primetila nekog nepoznatog. To me je uplasilo, pa sam skocila tako naglo da mi se nes prosuo po trenerci. Osoba je prilazila laganim korakom, noseci grabuljice i vedro puno suvih grana. Opustila sam se, bio je to novi vratar/bastovan, koji je trebao da zameni B. Obrisla sam trenerku vlaznom maramicom. Sa zebnjom sam pomislila kako B. ne moze da zameni niko u svim poslovima za koje je bio nadlezan. Sto je bio blize terasi, primetila sam da je bastovan mlad, jako, sto me je dodatno uznemirilo. 

B. je bio covek sa iskustvom, pomislila sam zalostivo. A ovaj... 

Bastovan je bio u nekom sivom radnom mantilu i gumenim zelenim cizmama u  koje su bile uvucene izbledele farmerice. Na rukama je imao radne rukavice, vesele crvene boje. Smedj, prilicno suvonjav, bez izrazitih licnih obelezja. Kad mi je konacno prisao, nasmesio se pomalo kiselo i rekao, bez ikakvog uvoda: "Ja sam Vasa nova veza. Goran me je upoznao sa svim pojedinostima." Zatim je spustio vedro i grabuljice, skinuo rukavice i pocesao se iza desnog uha. E, to je vec bilo licno obelezje.

Veliki oziljak koji se sirio preko celog grkljana, od iza uva, sve do jabucice. Bio je sav nabubrio, ruzicast i prilicno jeziv. Pomislila sam, ni ne primecujuci da govorim glasno:"Gde si to navukao? Dok su te klali tupim ziletom u popravnom..."

Ugrizla sam se za jezik. Sto sam bila duze u ovom poslu, bila sam sve veca prostakusa. Nisam se ni tako dobro kontrolisala kao nekad, dok mi je zivot bio...Almost perfect

Mladic me je pogledao prilicno iznenadjeno:"Od kud znate? Raceno mi je da nemate nikave informacije..."

"Ma i nemam, salila sam se. Izvini. Znaci bio si u popravnom domu?" (Nikita, jebo Te, fucking Nikita, pomislila sam, shvativsi odjednom da se ludo zabavljam).

Ma kad bih ja u proslom zivotu, upoznala ovakvog lika!?

"I sta je sa mojim putovanjem u Ameriku? Ti ides sa mnom? Stvarno si bio u domu. A roditelji.."

"Vladislava", sada me je on pogledao skoro ljutito, koliko je to bledo lice moglo da izrazi neko osecanje,"nisam ja nikakav klinac. Samo sam vitak. Uostalom, moji roditelji su davno mrtvi...A i ako nisu..."Zaustavio se na kratko, nastavivsi ledeno:" Kao da jesu..."

Pozvao me je rukom u kucicu koju je nasledio od B: " Bicu Vam daleko dragoceniji od bilo koga drugog. Analiziram, uporedjujem, predvidjam, simuliram, odlican sam strateg. B. je bio stara skola. Um caruje, snaga klade valja" Otvorio  je vrata a ja sam se nasla u svetu novih tehnologija, zaprepastena. Nekoliko neverovatnih kompjutera, gomila zica, slusalica, ekrana... Bila sam u carstvu IT i odmah sam se setila svih uzbudljivih romana koje sam citala, gde su pomocnici bili hakeri, ekstravagantnog izgleda i visokog IQ. Sta je sad ovo? Umesto zanra fantastika, postajem zanr postmoderna!?

Citati!?

Den Braun& Stig Lason!?

Inferno& Triologija!?

Jebo Nikitu.

"Koliki Ti je..."

"Sta?" upitao me je moj novi saradnik ravnim glasom.

"IQ?"

"152."

"Jebi ga, moj je 137".

Opet sam psovala.

Ne znam ti ja nista

Prvo sam plakala, pa sam povracala, pa sam opet plakala.

Zato me je Goran zvao! Da mi kaze za “nesretan slucaj”, pa nije mogao. Znao je da je to za mene, osetljivu do granica svemira, tesko, pretesko. Odjednom je cela prica –  ona prosla i ova jos neispricana, dobila mracni, zastrasujuci ton. Price u kojoj se zivoti gube.

Nemojte me pogresno razumeti. Nije taj covek bio covek mog zivota i nisam ja zalila za mogucom, promasenom ljubavlju, Nisam bila iznenadjena da se les vraca zeni. Muskarac takvog kalibra nije ni mogao da bude sam. Na fotografiji, nekoliko dana kasnije, videla sam mu i zenu, krajnje obicnu. U biografiji mu je pisalo da su proveli skoro trideset godina zajedno. Tako.

Nisam zalila za ljubavlju, zalila sam za covekom. Bojala sam se i  za sigurnost mojih sinova. Vise mi pretnje Cvetana Todorova nisu bile nemoguca misija, nego uzasna mogucnost.

Nisam ja ni kukavica, za sebe ne brinem. Valjda je to jasno.

Razbolela sam se, naravno. Ona noc na auto putu, pa onda ovo. Imala sam uzasnu glavobolju i temperaturu. Na skype sam se jedva pojavljivala za vreme da razgovaram sa momcima. Moj stariji je kapirao da se nesto desava. Jedva sam ga zaustavila da ne doleti u Temisvar. Stavljala sam tri sloja pudera, prvo korektor pa tecni i kameni. Obrazi su mi bili narumenjeni kao nekoj vodviljskoj pevacici, ne bi li sakrila bolest. Jednu noc je konzul zvao i hitnu pomoc, tako sam imala visoku temperaturu.

Osecala sam se kao izmanipulisana lutka na tankom koncu cijom sudbinom su upravljali drugi. Valjda se svako tako nekad oseca!?

Telefonske razgovore umesto mene sa ministarstvom je preuzeo konzul. Jednu drugu noc me je cak mazao i nekom odlicnom rakijom. Posle se salio da je bar tri deci popio on, a bar dva, moje vrele ruke i ledena stopala.

Moja nova drugarica glumica se takodje muvala oko mene, trudeci se da bude korisna.

Nisam imala pojma kako cu dalje. Ponadala sam se da ce cela prica biti otkazana.

Jebo Ameriku, hocu kuci.