Ne znam ti ja nista

...Posle kratkog boravka u Urgentnom, kao glavni svedok, privedena sam u miliciju. Uzeli su mi osnovne podatke i vrlo brzo, sto je bilo iznenadjujuce, poslali me kuci, uz komentar da ce me kontaktirati neko iz krvnih delikata, koliko sutra. Bila sam jako uznemirena i iznenadjena brzinom postupka. Nisam bila, kada se sve sagleda, cak ni previse uplasena. Sve se skupilo i ove poslednje godine i relativno ozbiljna obuka koju sam ipak prosla u USA, ostavili su traga na meni. Postajala sam operativac, bez daljnjeg.
Ono sto me je skoro zabavilo, a svakako iznenadilo, bilo je moje troje Amera. Oni su sledeceg dana, dok sam u Ministarstvu, uz prvu jutarnju kafu, bezuspesno trazila vest po novinama oko pucnjave i ubistva kod Stare Hercegovine insistirali da opet idemo u Suboticu. Nisu hteli nista da mi kazu, osim, da je put isplaniran do tancina i da je on neka vrsta zahvalnosti za moje gostoprimstvo i strpljenje sa njima. Svanulo mi je, mislivsi da cu im uskoro videti ledja i da cu moci da se vratim rutini. Setnjama, reci, mojoj kuci na Dunavu, decacima. Tisini, koja mi je tako nedostajala.
U novinama i onako nije bilo nicega, sto me je grizlo, a ni na poslu, takodje, tako da sam lako dobila slobodan dan. Krenuli smo vec oko deset.
Sunce je bilo blistavo, iako se u vazduhu nije osecalo prolece. Rezalo je i jos mirisalo na obecanje zime, koje je bilo tako malo. Malo sam se bavila pejzazom, a i samo krajickom uha sam slusala sta prica ova trojka. Komentarisali su neka americka desavanja i ljude koje uopste nisam poznavala. Bili su bas bliski, njih troje. I ovako i onako, nisam se uklapala sa njima.
Jedino mesto gde sam nasla nesto o jucerasnjem danu, bio je Tviter. Neko je od gostiju u restoranu snimio dogadjaj, ali prekasno, kombija nije bilo u kadru. Samo ja sa ledja i zrtva,ali vec u momentu kada sam se naginjala nad njega, ne sam pad. Izgledalo je vise kao da mu je pozlilo i da ja pokusavam da ga reanimiram. Taj ko je snimao, nije imao pravo ime, nego nekakav kinky avatar, pa nisam mogla da mu utvrdim identitet. Snimak je bio bez ikakvog komentara,sem alarmantog naslova: Haos ispred Hercegovine. Sledeci kadar je vec pokazivao dolazak hitne i policije i vise se nista nije ni videlo. Ocito je policija bila zabranila dalje snimanje, sto ja juce u onom, ipak soku, dozvolicete, nisam ni primetila. Snimak je bio lose rezolucije, sa ocito obicnog mobilnog, jedva sam se prepoznala. Jedna brlja od snimka, ukratko, koja mi nije mnogo koristila. I taj snimak sam jedva nasla. Niko ga nije ni podelio, kao da nije ni postojao. Surfovala sam sve vreme puta po netu, pa sam ga ipak jedva pronasla...
Kada smo stigli do Subotice, unajmljenim automobilom, nastavili smo prema Palicu. Nisam nista pitala, misleci da cemo zavrsiti na jezeru, sto me je istinski radovalo. Volela sam gospodstvenost stranda i leti, zelenu povrsinu vode od algi i socivice, koja nije bila bas raj za kupanje. Ipak, podignut nad jezerom, Ženski štrand je bio veličanstveni primer mađarske secesije. Bajkovita drvena građevina bogata detaljima me je podsećala na narodnu umetnost. Lepote nikad nije bilo dosta, mislila sam opustajuci se i pitajuci se, kako to da me policija jos nije kontaktirala!?
Nismo se zaustavili na Palicu, vec smo nastavili ka granici. Vec sam htela da komentarisem kako nisam ponela pasos, kada me je stariji Amer, Dejv, koji je sa mnom sedeo pozadi u autu, samo uhvatio za ruku, pokazujuci jedva primetnu reklamu za neki salas ka kome smo skrenuli sa puta, u sumu. Moram reci da sam bila prilicno razocarana i iznenadjena izborom. Niti su oni licili na ljubitelje domace kuhinje, niti je meni bilo do lovackih paprikasa, snasa i salasa.
Vajlda mi se na nosu videlo razocarenje (nikako nisam umela da zadrzim blaziran ili nezainteresovan izraz lica), kada se mlada zena okrenula i namignula mi seretski, prokomentarisuci da cu biti iznenadjena. Vozac me je prodorno pogledao preko retrovizora, klimanjem povrdjujuci Olivijine reci.
Moram napomenuti, da do ovog trenutka price, nista nije ukazivalo na znacaj mojih gostiju, pa nisam imala nameru ni da citaoce detaljnije upoznajem sa njima. No o njihovom liku, a i delu ce posle ovoga, biti jos reci...
U Beogradu sam, posle povratka sa Palica, provela jedan ceo vikend u iscekivanju poziva iz policije. Cudenju i neizvesnosti nije bilo kraja. Pokusavala sam da nesto saznam preko Gorana, ali on nije bio dostupam. Preciznije, svi njegovi telefoni nisu bili u funkciji, sto je znacilo da je promenio brojeve. I bio, ko zna gde. Ni Todorov mi se nije javljao, iako sam i njega zvala vise puta.
Sledeceg ponedeljka, nisam izdrzala, pa sam se sama javila preko onog opsteg broja policiji. Vozali su me, a ja sam svaki put pricala istu pricu. Da sam bila svedokom ubistva i da zelim da cujem sta se desava oko pronalazenja ubica. Niko nije zvucao iznenadjeno, kao da su svaki sat samo pricali o sacekusama i atentatima, mislila sam zlovoljno.
Konacno, posle dobrih petnaestak minuta, javio mi se prijatan muski glas. Uredno sam se predstavila, verglajuci svoju pricu po ko zna koji put. Glas sa druge strane mi je strpljivo odgovorio da se nikakav zlocin nije desio. Bila sam sokirana. (Koji put, a?!)
Pitala sam sa kim razgovaram. Glas, odnosno muskarac sa druge strane je rekao: "Inspektor za krvne delikte A. Djordjevic. Gospodjo...Vama zaista nije dobro. Imamo odlicnog psihologa koji radi za nas. Mogu da Vam ga preporucim...Mada, za Vase psihicko zdravlje, bi bilo bolje da ste sve to sanjali". Dodao je seretski.
Zalupila sam slusalicu.
Ne znam kome je tu trebao psiholog.
A to ni izbliza nije bilo sve.
 

Ne znam ti ja nista

...Ne znam da li znate poziciju restorana? Nalazi se na cosku u kuci staroj preko vek. Mali krovic, kao nastresnica, natkriljuje ulaz do koga vodi crveni tepih. Tu su i one grozne bele gipsane posude za neki zelenis, u sustini, koje su ovde osim ukrasne imale i funkciju zastite od automobila...
Rucak je do kraja bio odlican, a moj novi kompanjon, bez obzira kako sam ga se na pocetku uplasila, bio je duhovit i vispren sagovornik. Mislim da mi je za ruckom prestalo i krvarenje. Ili se bar malo smanjilo. Svakako sam osecala olaksanje. Jebi ga, u strahu su velike oci, ili sam se na stanje strepnje vec toliko navikla, da mi je sve postalo normalno. Ko ce ga znati...
Odahnula sam posebno kada se ispostavilo da je bio u grupi sa Dzonijem i da mu je on bio pretpostavljeni. Odatle taj model predatora koga sam vec snimila u Terzu Pianu na Rene Margitu, sa pomenutim. Ono sto me je brinulo, bila je cinjenica da njemu veza nije bio Dzoni, nego Todorov, te da se po prici, posle rata Dzoni i on nisu ni sretali.
Kako i bi, kada je Dzoni zazdio za Ameriku a ovaj covek, koji mi nije dao ni svoje ime, nastavio da ratuje...Hm.
Za ruckom mi je mnogo pricao o zivotu u savremenoj Moskvi, prema kojoj sam ocito imala mnogo predrasuda...
Prijatelji, koji moj. Mislila sam i dalje, mudro cuteci.
Rekao mi je vidno oraspolozen sjajnim ruckom, da Dzoni tada, u pljacki Vukovara, nije imao glavnu ulogu. Rekao mi je i da je samo jednom video glavnog i da tada nije ni znao da je to ON. Da je to shvatio tek kada se raspodela opljackanog blaga  zavrsila. Rekao mi je da ce mi cim izadjemo i restorana u kome je pocela da biva guzva, jer se blizilo vece, sve ispricati...Dok smo izlazili iz restorana, drzao me je za misku. Na samom ulazu, cim smo krocili na crveni tepih, desilo se nesto uzasno. Sa leve strane je naisao nekakav beli kombi, sta li, sa prozorima mracnim kao noc.
Jedan prozor se spustio, moj kompanjon me je svom snagom gurnuo na desnu stranu, tako da sam silovito tresnula na zemlju. Dok je neverovatnom brzinom vadio pistolj koji mu je bio ispod sakoa, prozor je vec bio spusten, a kroz njega se promolila cev. Moj novi drugar je bio izresetan preko grudi, u po poslepodneva u sred Beograda. Pao je preko mojih nogu, na mestu mrtav. Krv je tek tek poskropila tepih. Nisam ni usta otvorila.
A po svemu sudeci, ni necu.

Ne znam ti ja nista

Sve je to bio samo jedan dah. Dah samo.
Mrvila sam divni sir medju zubima i skupljala mrvice sa stolnjaka, odmahujuci rukom na ponudu:"Hm...kazes da se secas svega iz Vukovara? Bas svega? Svih likova?"
Pucale su kosti medju njegovim zubima. Predator, kojima nikada nisam pripadala, pomislila sam zadivljeno. Uvek su me fascinirali bez obzira na duboki prezir koji sam osecala. To je ona pozicija zabe pred zmijom o kojoj sam vec pisala. Mecis na sav glas, ali ne bezis. Ne bezis.
"Secam se. Mozda ne svih imena", iznenadjujuce otmeno se posluzio salvetom posle zalogaja. Video je moje iznenadjenje u pogledu. "Ma nisam ja seljacina. Znas koliko sam preko snajpera smaknuo ovom rukom. To je hirurska preciznost. A tek preko..."
Uhvatila sam ga za ruku koju je pokazivao, sva prebledela."Slusaj, ne moram to da slusam..Samo sam zena u mutnim vremenima. Da li je to u redu? " Odjednom sam bila svesna da sam mozda pred pravim i dragocenim izvorom informacija. Morala sam da budem cvrsta i dosledna. A nisam se osecala nikako.
Tako. Kako.
"Pricaj o Vukovaru", rekla sam nestrpljivo.
Lukavo se nasmesio:"Nego sta cu. Zato sam i ovde, zar ne". Stigla je jos jedna porcija mesa.
Malo sam se opustila. Konacno, mozda ovo bude i dobar rucak.
Ubacila sam zalogaj mesa u usta. Ovo je bilo bas res peceno, kako ja volim.
 

Ne znam ti ja nista

Podigla sam slusalicu: "Halo?" Iz slusalice se nije cuo niko. Cak ni disanje. Ponovila sam "halo,halo" vise puta. Lecnula sam se. Ovo nije bio dobar znak. Nije bio nikakav znak, da budem precizna. Lakonski sam pomislila da je mozda u pitanju greska. Spustila sam slusalicu i pogledala se u odraz na mracnom ekranu. Odjednom sam imala ogromne crne podocnjake, mracne kao nalet teskobe koji sam osetila. Bio je tako jak da sam izgubila vazduh. Jedva sam disala. Plasila sam se onoga sto je dolazilo. Mracno i zastrasujuce, valjalo se iza brda.
Istini za volju, ova prica bi trebala da dobije humoristicki obrt da bi i dalje bila uzbudljiva. Elementi apsurda i totalno neocekivan kraj su bili skoro neophodni.
A ja, ja nisam znala gde da trazim obrt, jednako kao sto nisam bila dalje od pocetka u potrazi za vukovarskim blagom.
Ono sto je bilo poseban apsolutno fucking shit bilo je cinjenica da su mi na poslu uvalili neke Amere koji su me cekali vec sledeci dan da ih upoznam sa situacijom na srpskom kulturnom nebu. Kao da sam ja odjednom postala neki strucnjak za USA i odnose sa njima, kojih mi je najiskrenije, bilo preko glave.
Bilo ih je troje. Totalno su bili moderni u onom post hipi stilu koji su nove generacije tako volele. Rekla bih hipsteraj, sto su oni naravno, negirali. Vozili smo se biciklom po Beogradu po cici zimi. smucali se po klubovima u Savamali, mlatili praznu slamu po Beton hali i njenim restoranima koje sam i ja volela. Skadarliju nisu ni pogledali, Gardos im se vise dopao. Imao je neku patinu i bio autsajderski, sto su smejuci se, priznali da vole. Vodila sam ih do Subotice koja im se strasno dopala, do Sida da gledamo Savu Sumanovica i Pijani brod, do Pozarevca i Milene Barili... Uglavnom su se interesovali za likovnu scenu sto mi je u samom startu bilo sumnjivo, ali nisam imala nikakvu informaciju od moje tajne veze u Americi da su slali ikakve nove operativce. Ovih dana i onako je akcenat bio stavljen na Zagreb, a ne na Beograd, zbog Kolindine inauguracije....
Ono sto je bila bas poteskoca, bila je cinjenica da mi je voznja bajsa po cici zimi pokvarila i onako los hormonski balans koji sam navukla sa onim groznim serumom istine u Americi. Krvarila sam najstrasnije, danima. Imala sam poteskoca i sa bubrezima, pa sam se nalivala nekim biljnim mesavinama u tolikim kolicinama da mi je uglavnom bilo muka. Miris usirene krvi svakako nije pomagao da se mucnina smanji.
Nosila sam vunene carape i par puta i pojas na ledjima....
Toliko o seksepilu, uzdisala sam ispijena i zamorena.
Da stvari budu jos gore na ledja mi se natovario i Todorov, koji je u Beograd poslao neko cudoviste da mi bude pri ruci i da me kontrolise...
Sinovi su bili bas zabrinuti za mene, a i ja, kada sam ga upoznala. Frajer je bio grozan rusofil, a ja sam imala troje amera (dva muskarca i jedna devojka) na staranju. Sedeli smo u Staroj Hercegovini dok je on komadao krvavi komad mesine a ja sedela sva uzasnuta (i krvava nista manje od njegovog parceta, mogao je i mene da prikolje, hladno):"Borio sam se od 1991-1999, Hrvatska, republika Srpska, prvi i drugi rat u Čečeniji, Srbija - Kosovo i Metohija. Bio sam onda u Vukovaru. Sve znam. Sad sam u Novorusiji već godinu dana. Imam i srpsko i rusko državljanstvo, Najmanje šta očekujem je da me dobrovoljac Toma Nikolić dočeka na transporteru kada na jesen dođem da oslobodim Srbiju od evrofanatika. Donjec - Odesa - delta Dunava - Beograd to je naš pravac.
Jedno pitanje je da li će hapsiti i one zle francuske Legije i one naše nesrećnike u UN misijama koji za sitne pare ratuju za SAD i NATO dok im je NATO na Kosovu i Metohiju. Pu, jebem Ti zivot! I sad me skinuse i poslase pre vremena u Beograd. Sto ne uzmes parce mesa, bogovsko je, zeno. Jebo te, sva si ubledela."

https://aleksandranm.wordpress.com/2015/01/22/kratke-forme/

Ne znam ti ja ništa

Beograd, okupan suncem, imao je dimenziju zaboravljene lepote. Čak ni oronule fasade na perspektivi grada nisu bile toliko poražavajuće. Uobičajila sam da hodam pored reke. Posle svega onoga, trebao mi je svež vazduh, koga je ovde bilo na pretek. Posebno sam volela tu razliku koju su nudili Zemun, Novi Beograd i savski potez pored Sajma. Zemun sa razlivenom rekom i šmekom austrougarske palanke, a boga mi i bastiona protiv varvara u prošlosti, Novi Beograd kao mastodont komunističke arhitekture, pored reke sa ogromnim zelenim potezom i konačno, beogradska strana, puna krša, metalnih olupina, polusrušenih zgrada, željezničkih pragova. Beograd na vodi. Moj k..., mislila bih dok bi raspoložena hodala pored olupina, jer bi mi se uvek, otprilike na istom mestu u šetnji,  osmeh vrećao na lice i u sebi bi počinjala da pevam. Život je neosporno bio lep i jako sam ga volela. Bez daljnjeg. Posebno sam volela susret sa suncem koje bi, pošto bih šetala posle podne, nasedalo na onih nekoliko mostova u mojoj perspektivi ka Adi Ciganliji. Krupno, zimsko, skoro neverovatno. Blještalo je po vodi, crveno, nagoveštavajući vetrove, bledo, nagoveštavajući mir. Jedan dan je bio fantastičan. Jako topao, toliko, da su mnogi u sred januara trčali u majicama kratkih rukava. Odjednom se, baš na istom mestu, negde u blizini Novog na Adi, dan pretvorio u olujni. Mračan i zastrašujuć. Počeo je da duva ledeni vetar, a sunce je nestalo iza tako debelog oblaka da je u po dana pala tama. Zahladnelo je neverovatno, a sledeće jutro je grad bio okovan ledom.
Ali, to je prolazno. Sunce je brzo otopilo skoro sve.
Ima Seoba, ali smrti nema...
Moja novonastala pozicija u Ministarstvu, ma koliko se trudila da budem nevidljiva, nije bila zahvalna. Iza mene je bila senka moćne Amerike, koja je virila kao postava na kaputu loše isrojenom. Uprava nije znala kako da s ophodi prema meni. Zvali su me čak sa sobom i u Beč na ono preuzimanje. Odbila sam. Šta je tamo imala da radi mala službenica Ministarstva kulture i onako?
A onda je jednog dana zazvonio telefon, onako, značajno.

Ne znam ti ja nista

Ne čitam previše knjige, ali Uelbek je zaista maestralan. Juče mu je izašao novi roman. Kakva ironija u ovom pariskom haosu.
To svakako nije bilo dobro za mene. Nisam naučio da živim kao autsajder. A u Francuskoj se pojas stezao, posebno za nas, strance. Posle nove jedanaestice, biće još gore… Vladimir je radio sve za mene. Taj mali žigolo bi mi popušio kurac za novac, pored sve svoje genijalnosti. Takve sam voleo. Mreža je bila velika sa puno riba u njoj. Blago Vukovara nas je sve držalo.
Uelbek je zamislio da će 2022. godine, nakon drugog mandata Fransoa Olanda, zemlja upasti u političku krizu bez presedana sa dolaskom na vlast „muslimanskog bratstva“ pod vođstvom izvesnog Mohameda Ben Abesa. Abes, koji je zahvaljujući koaliciji sa UMP Nikole Sarkozija i socijalistima porazio na izborima ultra desničarski Nacionalni front, za premijera imenuje nekadašnjeg ministra obrazovanja i antiglobalistu Fransoa Bejrua. U društvu na ivici građanskog rata, situaciju će dodatno zaoštriti dva predloga zakona kojim se predviđa islamizacija obrazovanja i legalizacija poligamije. Glavni junak, univerzitetski profesor Fransoam, nalazi se pred dilemom da li da pređe u islam ili ne.
Mogao sam da budem šta hoću. Budistički monah, na primer. Katolički župnik. Jevrejski rabin.
Baštovan srpskog konzulata u Temišvaru.
Bilo je vreme povratka na Balkan.

---

Todorov je iz Bugarske slao precizna uputstva. Amerikanci, takođe. Na poslu je loše radilo grejanje.
I dalje sam se družila sa Ljubicom iz bivših dijaspora.
Bivšeg muža sam videla samo jednom. Bio je sav modar u licu i jako ostario. Neki stranac, zaista. Stariji sin je bio na turneji. Mladji, moje umiljato jagnje.
Imala  sam problem sa perspektivom, kao posledicu, očito one otmice u Americi. Kada bi se pogledala u ogledalu, na trenutak sam bila jako velika, a onda sasvim, sasvim mala. Skoro nepostojeća. Jedan dan sam u grudnjak stavljala čarape da ga popunim, drugi dan mi je sve kipelo, do pucanja.
Tako je bilo i sa cipelama.
Uporno sam sedela ispred praznog ekrana, a brdo neuradjenih projekata je čekalo. Konačno sam bila prava službenica države.

https://aleksandranm.wordpress.com/2015/01/07/3665/

Ne znam ti ja nista

Na poslu je bilo strašno. Strašno. Na momente mi je bilo žao što nisam u izvesnosti otete. Znaš na čemu si i uloge su striktno podeljene. Banalnost i licemerje Potemkinovih sela trenutne vlasti je bila čista groteska. Pola ministarstva, oni što nisu odleteli sa dolaskom nove uprave se tešilo da ničija nije gorela do zore. Jedina osoba koja me je razumela, bila je moja drugarica glumica sa kojom sam se prvom i videla kada sam se vratila iz Amerike. Mazila me je po glavi kao da mazi dete. dok sam plakala. Trebala mi je topla i prijateljska ruka. Ko bi uostalom, rekao, da je ta pozorišna, dramska ruka imala toliko nežnosti u sebi. Stvari zaista nikada nisu bile onakve kako izgledaju....Ili, bar, ponekad.
U poslu, na momente sam se osećala kao ona dva sjajna klipana u novom američkom filmskom hitu, koja su krenula u severnu Koreju da ubiju velikog diktatora, za CIA i Ameriku. Posebno sam imala taj osećaj kada je bio otvaran novi, Pupinov most . Velika Kina u maloj Srbiji, a ja okružena morem stranih izveštača, agenata...Groteska, opet. Jedna Amerikanka iz Bostona mi je bila.... Uporno je, sa svojih skoro metar i devedeset i preko 100 kilograma tvrdila da je život ostriga, dok sam je vodala po Beogradu. Eat your dessert first, draga, govorila bi mi, proždiruci metre kobasica i ispijajući galone piva po Skadarliji. Pravdala se da se navukla na tu hranu, službujući u Beču i istočnoj Evropi. A ja pivo nisam podnosila.
Čista voda. čisto vino. Kao i u životu, koga definitivno nisam imala. Ukrali su mi ga.
Ej Srbijo među trulim šljivama.
Opet mi se povraćalo.

Jelka i ja, Zemun

Ne znam ti ja nista

U sustini, stvari su bile mnogo komlikovanije od mog učešća u dogadjajima. U suštini, uvek je tako.
Agenti CIA sa kojima sam najvise komunicirala su mi otvoreno rekli da njihova dokumenta pokazuju da genocid nad Srbima nije bio srpska izmišljotina, već surova stvarnost. Advokati su na osnovu tih materijala već 1. avgusta 2000. dostavili Federalnom sudu u San Francisku dokaze da se u Švajcarskoj banci nalazi blago u vrednosti od 1,25 milijardi dolara, koje je oteto od pobijenih Srba. – CIA je dostavila spisak ustaških funkcionera i komandanata koji su likvidirali i pljačkali Srbe u NDH. Stvari su se vukle davno u proslost, a problem a amere koji su sve vodili pod drzavnom tajnom je bio vise od ekonomskog. Zašto se americki krimosi uopste mešaju u priču oko vukovarskog blaga…
Dokumenti pokazuju da je Švajcarska banka od ustaša primala zlato i srebro oteto posle genocida nad Srbima. Vlada SAD je pronašla i druge trezore u Švajcarskoj u kojima su ustaše sklonile oteto blago. Samo deo tog blaga vraćen je Titu. A jedan deo prebacen je u Argentinu, da bi se njime finansiralo skrivanje ustaša prebeglih iz Hrvatske.
CIA ima izveštaj iz koga se vidi da je 1952. godine, na primer, srpsko zlato iz Buenos Ajresa dovoženo u Švajcarsku i stavljano u trezore Švajcarske, ali i Vatikanske banke.
Dakle, stvari su bile…tante za kukuriku.
Srbi su uništili lepotu devedesetih, Hrvati četrdesetih…
Druga polovina dvadesetog veka je bio slika besčašća za sve nas na ovim prostorima.
Nije mi bilo dobro.
Sva lepota koju sam imala bili su moji dečaci. Inteligentni, duhoviti i lekoviti.
Beograd je bio okovan u ledu, kao i ja, od kada sam se vratila.
Noću sam mazala lice kremom od ljubičice, danju od nevena. Na oči sam stavljala kremu od bademovog ulja. Mangan, bakar i riboflavin su stvarali novu energiju, a mirisi bilja…Utehu, bar na tren.
Dobro sam se obukla i krenula na reku.

Ne znam ti ja nista

Dve neverovatne super sile nad Srbijom, Kina i Rusija, a bez Amerike, bile su moja izlaznica iz USA, bez velike pompe. Tu noć kada su me konacno pronasli, pa potom i sa prilicnom bukom oslobodili, bilo je jebitacno ubitacno.
Taman, taman sam zaspala, potpuno izmoždena svim sranjima kojima sam bila izvrgnuta, nekim tupim snom bez snova, kada se cula lomljava, povici i hitci. Bila je bacena i neka dimna bomba, a u moju ćeliju je uleteo onaj isti kreten sto je dobio što je dobio preko zuba onomad, ili sinoć, nisam bila sigurna, pobrkala sam vreme kao i sve koordinate koje su me držale u civilizovanom stanju. Otkljucao je lisicu kojom sam labavo bila vezana za neku cevku koja je virila tik iznad kreveta, dobro zabetonirana. Mislim da je njena uloga i bila namenjena nečemu isključivo takvom, a to je lagodno okivanje i čuvanje otetih. Nije to bila nikakva vodovodna cev. Jedan dan, ili neki sat, kada je bilo prilično toplo, otrlo se nešto rđe sa cevke po mom članku. Jednog trenutka sam isti, pokušavajući da ga malo utrnutog razmrdam, liznula. Rđa je bila ukusa krvi, sasvim jasno, tuđe. Kao što sam vam već rekla, meni ni dlaka sa glave nije falila…
Kad je kretenčina krenula ka meni, smračilo mi se pred očima. Bila sam savršeno mirna, kao i uvek kada sam bila uplašena. Savršeno mirna i rešena da se bez borbe ne predam. Čak sam se i slabačno nasmešila, računajući da kad nagrne na mene, ljubazno pokušam nogama da mu slomim vrat ili ga ugrizem i otkinem mu uvo… Tako nekako, mislila sam bunovno.
On me je umesto nasrtaja, otključao i prikačio lisicu za svoju ruku. Odjednom sam shvatila da se ta buka spolja dobrano tiče mene i da moram sarađivati, ako želim da preživim. I to vrlo predusetljivo i precizno. Nisam želela da budem kolateralna šteta pri povlačenju.
Silno sam želea da živim, ne da mrem.
Ne nikako.
Izleteli smo u hodnik. Ja sam sa kreveta skočila kao da sam trenirala parternu gimnastiku, a ne da sam ležala kao mečka satima, danima, nedeljama, vekovima.
Vekovima.
Bilo je tu i policije i specijalaca i vrlo brzo novinara. Spasili su me moji domaćini, koji su, svega sat vremena posle moje otmice, alarmirali policiju. Čak je i Džimi pomogao, nije se u novom životu konfrontirao sa vlastima. Dakle, spasao me je pas rata i moj divni domaćin, lucidan i inteligentan, koji je kao prava novinarčina u mom slučaju napokon namirisao sjajnu priču, kakva i jesam bila.
Već sam vam rekla da je grupa bila američka i da je htela taj mali zalogaj balkanskog kolača, koji jo očito bio sve zanimljiviji. Mislim, ne možeš biti kurva na tuđem ćošku. A Čikago je bez obzira na sve neverovatne promene, bio i dalje grad sa sjajnom tradicijom u sferi kriminala.
Bilo je tu i vlažnog pločnika i praznih čaura od metka i helikoptera sa lokalnih vesti…
Jedini koji je dobio ozbiljnije povrede je bio kreten. Na momenat mi ga je bilo čak i žao. Trzao se na bolničkim nosilima u hropcu, dok mu je krvava penica curila sa kraja usta. Gledao me je skoro ugašenim očima izgubljenog psa lutalice koga je udario baš, baš veliki automobil. Jebi ga…
Plakala sam od straha, od tuge, od radosti.
Bila sam živa, a Ameri će me uskoro poslati nazad u srpsku arenu, kao na Bliski istok nekada.
Rat je tek počinjao, a sa njim i stara bitka.
Živela geopolitika, kako bi to možda rekao Slavoj Žižek, ako ste čuli za njega.

Ne znam ti ja ništa

Reći ću vam ove kišne decembarske večeri samo ovo – moje nove dužnosti  uključuju upravljanje, ili performanse rada u: razvoju, ocenjivanju, održavanju, i / ili operativnih sistema, politike, uređaja, procedura i metoda koje se koriste za čuvanje tajnih podataka, imovine i materijala.
Kada zadatak to zahteva, kroz umetnost razvoja politike i procedura za analizu i ocenu karaktera, pozadinu i istoriju vladinih službenika, kandidata za zapošljavanje, i drugih lica koja imaju pristup ili su predložena da im se dodeli pristup tajnim ili drugim poverljivim informacijama, tu sam.
Projektujem i sprovodim program bezbednosti informacija.
Ovo uključuje kontrolu i odgovornost svih poverljivih materijala, obavljanje i osiguranje pravilnog uništavanja tajnih materijala, pripreme dokumentaciju za classified uručenja, menjanje sigurnosne kombinacije godišnje (ili ako je ista kompromitovana) i vođenje inventara svog odgovornog klasifikovanog materijala 100%
Obezbeđujem sigurnost smernica, a obavljam i bezbednosne komentare i analize poruka, pisama i druge dokumentacije kako bi se osigurala odgovarajuća klasifikacija i bezbednosne oznake.
Iniciram početnu istragu mogućeg ugrožavanja poverljivih informacija.
Istražujem dokumenta i pravim preporuku za ažuriranje i modernizaciju bezbednosnih procesa i procedura.
Jedva sam se rešila mogućnosti da sprovodim i obuku bezbednosti za osoblje Radne grupe. Mislim…
Možda ovim putem uspem da stignem do izgubljenog blaga iz Vukovara.
Rep mi je sve veći…
A moja znanja sve manja.
Jebo Amerikance i kad su mi ga uvalili.
Ali, bila sam živa i zahvalna na tome. Do neba i dalje, iza horizonta.

Ne znam ti ja ništa

...To, tamo, dok sam bila oteta je počinjalo da liči na opasan grupni seks. Neka druga pička u mojim ustima ili bilo šta slično, mi se gadilo i kao pomisao, a ne uživo...Ili zaista. Molila sam se bogovima i silama prirode da mi sačuvaju zdrav razum...bar delimično, ako ne do kraja. I mene celovitu. Celovitu, ako je to moguće. Ako je moguće.
Ovo je skoro kraj da pišem o tom događaju u mom životu...Red je da znate...bar, toliko. Niste valjda uzalud šipčili niz i uz serpentine moga duha, a da vam sad zakinem ovako nešto. Pikantno, nasilno i brutalno.
Rekla sam vam da sam četiri puta dobijala serum istine. Lekar mi je u bolnici JP, gde su me hospitalizovali posle hapšenja grupe, rekao da bi me jos jedno davanje seruma zasigurno ubilo. Imala sam previše belih krvnih zrnaca, crvenih toliko, da sam bila jedva živa...Spaslo me je to, ustvari, što su me zahvaljujući starijem otmičaru, dobro hranili, pa nisam crkla kao pas u sopstvenoj povraćki.
Stariji me je hranio, a mladji čak jedan dan zalepio takvu šamarčinu nekom klipanu iz grupe koji je nasilno hteo da udje u sobu urlajući kako je vreme za druge metode, a ne injekcije. I kako će mi njegov k... u ustima i ostalim rupama tako otvoriti oči da ću pevati šta znam, a ne pričati.
Bljak. Uz put mu je tiho rekao da sam vec rekla sve sto treba. I više, nego što treba, šeretski se okrenuvsi ka meni . I stariji se nasmešio, što je bilo prvi put...Ja sam ćutala i plakala. Plakala i plakala.
Eto...Takav je taj Helšinski sindrom.
Bili smo porodica u malom.
Samo smo čekali mig za moje potpuno nestajanje.
Potpuno.
Kada sam gledala fotografije članova grupe, pa preko Skypa i njihovo ponašanje u istražnom odeljenju, bia sam prilično iznenadjena njihovim brojem...Bili su uhapšeni... Bio je i jedan broj žena, od kojih su dve užasno ličile jedna na mene, a druga na onu kučku u Parizu, koje nikako nisam mogla da se rešim. Ta, što je ličila na moju staru drugaricu je imala i o ironije, njeno ime. Ona što je ličila na mene, loše noge. Bila sam šokirana. Sa malo šminke, mogle su da prodju kao nas dve.
Kakva je ovo priča!?
Mogucnost ostrva II ? By Vladislava Petrović?!?
Moji mučitelji su, tako su mi rekli, obojica bila ranjena, ali su uspeli da pobegnu.
Stariji je okrznut po glavi. Mlađi preko nogu...
Pre neki dan sam u Beogradu, gledala turski film Zimski san, ovogodišnjeg dobitnika Zlatne palme u Kanu, neko kamerno čudovište od preko tri sata...Neki sredovečni frajer, slavni glumac koji se povukao u neverovatnim pejzazima Anadolije ima hotel u kome piše kolumne za časopis koji niko ne čita i koga ima i preko neta...Pada sneg, a on se razdire u trouglu izmedju sestre i žene, koja ga više ne voli. Ili tako nešto. No, jednog trenutka mu sestra kaže, nešto otprilike ovako ..Ej, nemoj previše da se pouzdaš u internet...Mnogi podilaze na njemu jeftinom ukusu pa hvale preko svake mere štošta drugorazredno. Nije ti internet relevantan, uopšte.
Nego život.
Počinje zima, a meni se to o relevantnosti baš svidelo.