Rasuti komadići smisla

Bez obzira na loš ten, uzana ramena, klempave uši i groznu naviku da ne čuje nikog do sebe, Dragan je prvih godina, kada je iz prestonice stigao u M., požnjeo ogroman uspeh među lokalnim udavačama. Sveže diplomirani lekar u varoši gde se mladi muškarci zaustavljaju na čitanju sportske prognoze i žute štampe, bio je pravi vrisak za iole poštene dame svih generacija. U M. je stigao, kada su iz M. najviše odlazili. Oni mlađi na studije, stariji na rad u veće gradove.
Dragan je stigao iz novobeogradskih solitera, gonjen željom da se vrati u prostore iz kojih je njegov deda, kao bez glave pobegao, gušen ustajalom svakodnevicom. Imao je plemenitu nameru da istraži svoje korene, i manje plemenitu, da bude redak zver u belom mantilu koji su u Beogradu nosile na stotine njegovih kolega.
U suštini, Dragan je, iako egocentrik, sanjao o velikoj ljubavi bez zadrške, na"raskošnim zelenim poljima njegovog rodnog kraja", kako je voleo da ističe.
Posle niza okršaja na ljubavnom polju, pa jedne strasne veze sa ženom koja ga nije razumela i nije videla njegovu melanholiju, zagledana u snežni mantil, Dragan je postao samouveren i skoro privlačan muškarac. Skrasio se sa Vesnom, koja je pretila da postane baba-devojka, i koja je, jedva ga dočekavši snažno prigrabila dizgine njihovih sudbina u svoje ruke. Njen otac je bio alkoholičar, a ono na šta nije računala bio je tanani sklop Draganovih živaca, koji ga je polako a sigurno terao u isti porok. Zagledana u beli mantil, dugo nije videla da živi sudbinu svoje majke, ali ju je ta sudbina sprečila da sa Draganom ima decu. Bar je strogom kontracepcijom sprečavala poznati skript! Dakle, Vesna i Dragan nisu imali dece. Dragan se sve više povlačio od ljudi, a za vreme 98-e i bombardovanja Srbije, počeo je da tvrdi da je smislio spas srpskog roda; tvrdio je da može da lično kontroliše unutrašnji pritisak ušiju NATO pilota, na taj im način znatno smanjujući agresivnost. Nekoliko dana pošto je obznanio dragoceno otkriće, počeo je da fotografiše. Slikao je sve - slučajne prolaznike, barice na trotoarima, ćoškove, nečije laktove, ramena, krovove, terase, prozore, automobilske gume, pseća govanca, ručkove, izloge, đubrišta, vozove...
Jednom se dogovorio sa ženom jednog našeg čuvenog umetnika, čiji su koreni kao i njegovi bili u varošici, da fotografiše njihovu porodičnu kuću, ni po čemu karakterističnu, ne bi li se lakše prodala. Slikao je za vreme vazdušnih uzbuna - krov, doksat, uglove, dimnjak. Slikao je dvorište i ulaz, prazne sobe sa strašću osuđenog na smrt. Jednoga dana, kada su udari bombi bili blizu, bliže nego inače, da su se čak i stakla na prozorima tresla, umesto da siđe u podrum, popeo se na tavan. Na još nefotografisanom tavanu bila je čudom ili namerno, zaboravljena izvanredna zbirka fotografija letelica iz svih vremena. Brujanje Nato aviona bilo je sve bliže i Dragan se brzo odlučio za fotografiju letelice Senka, koja se, čim je seo u nju, vinula visoko iznad domašaja radara.
Sledećeg jutra, mahom muški deo varošice M. zadovoljno je raznosio komadiće te noći, nad nebom Srbije, srušenog Nebeskog sokola,vrhunca STELT tehnologije