Dan me nije slusao. Ustala sam sa takvim osecanjem mucnine da bih mogla ponovo napisati Sartra. Celog. I njegov Zid i Mucninu. Trebalo mi je sigurno dvadeset minuta buljenja u jednu tacku, da bih se osvestila. Momci su me upitno gledali, zavirujuci u nasu spavacu sobu. Muz je vec ustao (kad pre!?) i otisao od kuce. Nikakvu poruku nije ostavio. Nocu sam ga, kao kroz maglu, osetila kada se uvlacio u krevet. I kada je ustao iz njega, vrlo brzo, vukuci prekrivac da legne negde drugde. Valjda je spavao na sofi u dnevnoj sobi. Kao da nije cuo moje "ostani". A mozda to i nisam rekla. Mozda sam samo sanjala. Zazvonio je telefon, tako jako, da mi je probusio bolnu tacku u mozgu, negde blizu slepoocnice.
"Halo, gospodjo Vladislava, ovde Vas novi vozac, Goran. Vama sam sav na usluzi". Cula sam uzbudljiv i mlad muski glas sa druge strane. Sta to znaci, SAV!?
"Ah, da, mi danas krecemo na put", rekoh, zevajuci.
"Oprostite sto sam Vas probudio, tako neuvidjavno sa moje strane, samo sam hteo da Vas podsetim da krecemo odmah posle rucka. Imamo uplacen hotel u tom gradu u Bugarskoj, i cak i neku kasnu veceru, ako sam dobro razumeo...Pa sam mislio zbog granice da krenemo malo ranije..."
"Mi necemo imati problema na granici?"
"Svakako ne, ali je sezona godisnjih odmora, guzve su na putevima ogromne. Mozemo li da krenemo oko 11.00, da ne cekamo dvojku, kako su nam u putnom nalogu napisali?"
"Znate sta, Gorane, znam da ce ovo zvucati neprofesionalno, ali sam ja imala nekih privatnih obaveza, pa se jos nisam spremila",lagala sam bezocno,"neka ostane u 14.00, molim Vas".
Sta sad, da mu jos kazem kako sam se sinoc napila!?
Znate da to ne dolazi u obzir. Nikako ne dolazi u obzir.
Spakovala sam se, kao i uvek, uredno. Moji lepi firmirani smedji koferi su bili dupke puni. Cak sam ponela i one droljaste cipele Pigalle pumps od Loubotina.
Posle jake kafe i dugog tusiranja, naprskala sam se dobro jednim opojnim Kenzom, obukla najuze farmerice koje imam i navrnula manolice sa perjem! Kad je bal, nek ide zivot!!!
Samo je jedan.
Ni sama nisam znala koliko sam u pravu.
Muzu sam ostavila jedno zanosno pismo. I koliko ga volim i koliko ucestvujem u spasavanju obrazovnog sistema celog Balkana, a ne samo Srbije, i koliko ce mi nedostajati i gde je klopa za klince.
Njih dvojicu sam posteno izljubila (od kad su stariji, TO nikako ne smem da radim) i dala im hiljadu i jedan savet. Stariji se smejao, a mladji je bio ljut na mene:
"Boze, majka, pa kao da se neces vratiti. Nije ti ovo prvo putovanje"
Majka! Bila sam na ivici suza. Od kad mi se nije tako obratio.
Ali, velike devojke u manolicama ne placu.
One krisom brisu oci.
Tacno u dva, stigao je auto ministarstva.
Neka besna limuzina, kakvu nisam ni znala da imamo u voznom parku. Crna kao noc. I Goran, u istom paketu. BMW serije 7, blindiran, kasnije sam saznala. Kad mi je otvorio vrata, opet sam osetila od juce poznato grcenje u stomaku; strah. Auto je bio potpuno crn, ne samo spolja, nego i iznutra. Kao luksuzan mrtvacki kovceg.
Bilo mi je jasno, zasto se zaposlene u Ministarstvu pale na tog frajera. Bio je gibak kao crni panter, vucijih celjusti i sjajnih ociju. Pomislila sam, kako li svetle u mraku!?? Njegove oci, mislim.
Da se razumemo, Goran ni malo nije licio na vozaca, pre na nekog opakog telohranitelja iz filmova sa XXX. Ne onih za odrasle, nego onih sa onim zgodnim celavim glumcem... Vin Dieselom, tako se zove, ako se ne varam.
O bogo, pa ovo ce biti uzbudljivo, pomislila sam dok je strah odjednom nestajao!
Cutali smo satima.
Lecila sam se od ponizenja koje mi je svojim cutanjem svakodnevno nanosio muz, ali i od jucerasnje pijanke. Ispostavilo se, da i Goranu takav ritam odgovara.
Serija 7 je cistila nase puteve kao oluja. Leteli smo kroz siromasnu Srbiju i kisu, koja je u medjuvremenu pocela.
Ali, o putu sam vam vec pricala...
U Blagoevgrad smo stigli vec oko deset sati. Posto je ipak bilo kasno, vecera sa ljudima sa Univerziteta je bila odlozena za sutra uvece. Ja sam narucila mali hladan obrok u sobi.
Ne znam sta je radio Goran.
Hotel je bio, za divno cudo, cist i topao. Posebno mi je prijao posle one kisurine. Perje na manolicama samo sto nije otpalo.
Svanulo je divno, skoro ruzicasto jutro. Rano sam se probudila, kao i uvek, kada sam mirna i spokojna. Sada sam bila sve, samo to ne. Probudilo me je uzbudjenje pred novi zadatak.
Na Univerzitet sam stigla tacno u devet. Goran je bio sjajan saradnik, tih, tacan i precizan.
Pored njega sam se osecala sigurno, i moram priznati, privlacno. Umeo je zeni da da na znacaju.
Cim sam sela sa Bugarima za sto, bilo mi je jasno, zasto su zemlja sa najvise propusta i neregularnosti u EU, kako ih je procenio Brisel. Kao da sam sedela sa nekim kafedzijama, a ne univerzitetskim profesorima. Predsednik saveta za sprovodjenje torinskog sporazuma na njihovom Univerzitetu mi je non stop namigivao, i cak pokusao da me ispod stola gurka cipelom. Govorili su na svom jeziku, ja na ruskom, ali sam se brzo, obzirom na okolnosti, prebacila na srpski, tako smo se bolje razumeli. Sve vreme su govorili "njama problem", sto je trebalo da znaci, "nema problema" i "relaks, relaks" sto je valjda znacilo "opusteno".
Pa sta je ovo? Sa kim ja to pricam!?
Nista nisu potpisali. I ja u stvari nista nisam uradila. Obecali su mi da cemo razgovor nastaviti u "intimnijem drustvu", za vecerom.
Ljutito sam sela u auto,do koga me je ispratila skoro cela delegacija. Dve profersorke su me ljubomorno merkale i pre nego sto su videle vozaca, a kad su videle Gorana i auto, samo sto nisu pukle od muke.
Nek crknu, bar neku satisfakciju da imam za ovo gubljenje vremena!
,
уторак, 27. јул 2010.
недеља, 25. јул 2010.
Kisa i moje nove cipele - sesnaesti deo
Kada sam usla, on je ustao i posao prema meni. Tigrastog osmeha prema zeni u haljini sa pitonovim printom. Pomislila sam na pesmu Viljema Blejka: "Tigre! Tigre! plame što sjaje Sred šuma noći, ruka čija je Besmrtna, ili oko čije Tvorac strašne ti simetrije?"
Opet sam progutala knedlu."Moram nesto da popijem", prosaputala sam umesto pozdrava. On se nasmejao krajem usana. Oci su mu bile ledene. Takvog sam ga se i secala.
Ne mogu i necu da Vam pricam sta mi je sve rekao tog kisnog popodneva. Medjunacionalni sukobi se u Bosni, u njegovim pricama, jos nisu zavrsavali...U svakom slucaju, sad sam znala ko je"moj stari prijatelj iz sarajevske Medrese",kako se izrazio moj sef, Ministar licno.
Dao mi je imena, kontakte, sve. Objasnio kako da komuniciram, a da me shvate kao ozbiljnog igraca a ne sluzbenicu ministarstva iz Srbije. Rekao mi da mi je stil grozan (!?) i da ga za put ucinim profesionalnijim. Objasnio mi da male bivse jugoslovenske republike ipak moraju da se drze zajedno, iako to ne izgleda tako. Nisam kapirala za koga radi. Nisam kapirala ni dalekovidost plana. Ni dalje nisam kapirala ni sta cu ja u Turskoj?
"Ma opusti se, Ti si srednje resenje. Poznajes nas dvojicu, a radis u Ministarstvu. Bez obzira, sta god mislila, mi smo svi dobri momci. Cuvamo evropske vrednosti, verovala ili ne. Odluka da to budes Ti, doneta je jos posle Tvog puta u Brisel...Sa kim si se tamo druzila?"
"Ma, samo sa jednim hrvatskim kolegom, on je iz Ministarstva znanosti,obrazovanja i sporta..Stalno je jeo vafle i udvarao mi se..."
Hamzo je podigao obrvu .
"Sta Ti to znaci?" upitala sam.
"Boze ostala si naivna, kao i kad smo bili studenti. To me je uvek ocaravalo kod Tebe. Stalno sam zeleo da Ti ga uvalim, ne zbog ljubavi, nego da progledas...Da mi nisi nasla dnevnik, svasta bi bilo. Mozda bih se i zaljubio u lovinu..."
Moram jos jednom da podvucem, da sam ostala da sedim za stolom, samo zato sto sam ga se jezivo plasila, a ne zato sto su me njegove skarednosti uzbudjivale.
"Hamzo, mnogo je lazi izreceno i tada i sada, sa Tvoje strane. Kako da Ti verujem?"
"Svi mi radimo protiv americke dominacije u Evropi. Svako na svoj nacin, veruj mi"
"I kolega sa vaflima?"
"I kolega sa vaflima." Rekao je Hamza umirujucim tonom.
Nista mu nisam verovala.
Ali, nisam imala izbora.
Dakle, dva univerziteta u Blagoevgradu i putovanje u Ismir.
"Torinski sporazum ce mi doci glave", pomislila sam, ni sama ne sluteci koliko istine ima u tome.
Cak sam i vecerala sa Hamzom. Nisam imala gde da zurim. Sinovi su isli svojim putem, a muz mi nije odgovorio ni na jednu poruku koju sam mu poslala.
Cak smo se i smejali. I pored svega, Hamza je imao puno duha i uvek je umeo da me zasmeje. Malo sam popila i ispricala mu cak i o problemima sa muzem. On je meni ispricao, mozda po prvi put iskreno, po nesto o svom privatnom zivotu. Kako je posle godina lutanja po zenskim krevetima upoznao svoju zenu. Kojoj je bio prvi. Savrsenu muslimanku. Cak mi je pokazao i njenu sliku. Lepa, beloputa, fragilna smedjokosa. Sliku je nosio kod srca. Sa njom je imao dve kceri. Nasmejala sam se, sad ce on morati da se brine o casti svojih kceri. I da ih cuva. Kao da je od njega neki otac mogao da sacuva svoju cerku!?
Skoro sam zaboravila na mutne godine iza nas i njegovo ne malo ucesce u dogadjajima, koji od njega nisu pravili dobrog momka.
To ne, svakako.
Mislim da sam mu bila tako jadna, da cak nije ni pokusao nesto sa mnom. Rekao je, da je videvsi me u toj haljini, tako uplasenu, izgubio svaku zelju za seksom.
Strpao me je u taksi oko desetke, i rekao da se dobro naspavam, jer vec ujutru krecem na put...Poljubio me je u celo (!?), mahnuo mi i odjezdio nazad u hotel.
Ja sam kuci stigla poluonesvescena. Odmah sam povracala u kupatilu, sve po haljini, koju sam iste sekunde bacila u kantu za smece. Na stolu me je cekala poruka gde su decaci, ali od muza ni retka.
Pala sam na krevet u vesu i zaspala, dok mi se isti vrteo kao karusel.
Opet sam progutala knedlu."Moram nesto da popijem", prosaputala sam umesto pozdrava. On se nasmejao krajem usana. Oci su mu bile ledene. Takvog sam ga se i secala.
Ne mogu i necu da Vam pricam sta mi je sve rekao tog kisnog popodneva. Medjunacionalni sukobi se u Bosni, u njegovim pricama, jos nisu zavrsavali...U svakom slucaju, sad sam znala ko je"moj stari prijatelj iz sarajevske Medrese",kako se izrazio moj sef, Ministar licno.
Dao mi je imena, kontakte, sve. Objasnio kako da komuniciram, a da me shvate kao ozbiljnog igraca a ne sluzbenicu ministarstva iz Srbije. Rekao mi da mi je stil grozan (!?) i da ga za put ucinim profesionalnijim. Objasnio mi da male bivse jugoslovenske republike ipak moraju da se drze zajedno, iako to ne izgleda tako. Nisam kapirala za koga radi. Nisam kapirala ni dalekovidost plana. Ni dalje nisam kapirala ni sta cu ja u Turskoj?
"Ma opusti se, Ti si srednje resenje. Poznajes nas dvojicu, a radis u Ministarstvu. Bez obzira, sta god mislila, mi smo svi dobri momci. Cuvamo evropske vrednosti, verovala ili ne. Odluka da to budes Ti, doneta je jos posle Tvog puta u Brisel...Sa kim si se tamo druzila?"
"Ma, samo sa jednim hrvatskim kolegom, on je iz Ministarstva znanosti,obrazovanja i sporta..Stalno je jeo vafle i udvarao mi se..."
Hamzo je podigao obrvu .
"Sta Ti to znaci?" upitala sam.
"Boze ostala si naivna, kao i kad smo bili studenti. To me je uvek ocaravalo kod Tebe. Stalno sam zeleo da Ti ga uvalim, ne zbog ljubavi, nego da progledas...Da mi nisi nasla dnevnik, svasta bi bilo. Mozda bih se i zaljubio u lovinu..."
Moram jos jednom da podvucem, da sam ostala da sedim za stolom, samo zato sto sam ga se jezivo plasila, a ne zato sto su me njegove skarednosti uzbudjivale.
"Hamzo, mnogo je lazi izreceno i tada i sada, sa Tvoje strane. Kako da Ti verujem?"
"Svi mi radimo protiv americke dominacije u Evropi. Svako na svoj nacin, veruj mi"
"I kolega sa vaflima?"
"I kolega sa vaflima." Rekao je Hamza umirujucim tonom.
Nista mu nisam verovala.
Ali, nisam imala izbora.
Dakle, dva univerziteta u Blagoevgradu i putovanje u Ismir.
"Torinski sporazum ce mi doci glave", pomislila sam, ni sama ne sluteci koliko istine ima u tome.
Cak sam i vecerala sa Hamzom. Nisam imala gde da zurim. Sinovi su isli svojim putem, a muz mi nije odgovorio ni na jednu poruku koju sam mu poslala.
Cak smo se i smejali. I pored svega, Hamza je imao puno duha i uvek je umeo da me zasmeje. Malo sam popila i ispricala mu cak i o problemima sa muzem. On je meni ispricao, mozda po prvi put iskreno, po nesto o svom privatnom zivotu. Kako je posle godina lutanja po zenskim krevetima upoznao svoju zenu. Kojoj je bio prvi. Savrsenu muslimanku. Cak mi je pokazao i njenu sliku. Lepa, beloputa, fragilna smedjokosa. Sliku je nosio kod srca. Sa njom je imao dve kceri. Nasmejala sam se, sad ce on morati da se brine o casti svojih kceri. I da ih cuva. Kao da je od njega neki otac mogao da sacuva svoju cerku!?
Skoro sam zaboravila na mutne godine iza nas i njegovo ne malo ucesce u dogadjajima, koji od njega nisu pravili dobrog momka.
To ne, svakako.
Mislim da sam mu bila tako jadna, da cak nije ni pokusao nesto sa mnom. Rekao je, da je videvsi me u toj haljini, tako uplasenu, izgubio svaku zelju za seksom.
Strpao me je u taksi oko desetke, i rekao da se dobro naspavam, jer vec ujutru krecem na put...Poljubio me je u celo (!?), mahnuo mi i odjezdio nazad u hotel.
Ja sam kuci stigla poluonesvescena. Odmah sam povracala u kupatilu, sve po haljini, koju sam iste sekunde bacila u kantu za smece. Na stolu me je cekala poruka gde su decaci, ali od muza ni retka.
Pala sam na krevet u vesu i zaspala, dok mi se isti vrteo kao karusel.
понедељак, 19. јул 2010.
Kisa i moje nove cipele - petnaesti deo
"Kakav Ismir!?I kakva pobogu, sarajevska Medresa!?"upitah ja, sada vec na ivici nervnog sloma.
"Razgovor je zavrsen.Sada Vas molim da se obratite mojoj sekretarici za detalje puta. Imam vazan posao. Do vidjenja".
Tako me je iskulirao Ministar.
Ne mogu da dodjem sebi. Dakle, ostajem bez muza i bez stila - kriticki sam odmerila svoju siluetu na prozorskom oknu. A i bez razuma, nastavila sam ironicno.
Sa vrtoglavicom sam se uputila do naseg racunovodstva u koje me je najavila Ministrova sekretarica.
Dobila sam putne naloge i informaciju da ce mi drustvo praviti novi vozac ministarstva, koji vozi Ministra samo u specijalnim prilikama, neki Goran, ako sam dobro razumela. Sve tri sluzbenice su se kikotale na pomen njegovog imena, a dve su i pocrvenele. Na moj upitan pogled, rekle su mi da je Goran ubedljivo najbolje parce piletine (!?)koje se moze zamisliti. I da mi bas zavide. I da bi du.. prodale da putuju sa njim... I do Panceva, a ne na tako dalek put...Devojke su me malo opustile i razveselile. Ionako sam u novoj fazi zivota. Mozda bih mogla sada da se upustim i u strasnu avanturu!? Ovako frivolna, mislim.
Groznicavo nastavljam da razmisljam o ministrovim recima. Kako on zna sta se meni desilo u Novom Sadu?! O kakvim mojim prijateljima on prica? O Kupusu? Pa on nije musliman. Odjednom povezujem.. I poznati glas koji se predstavlja kao saradnik dr Kupusa i toda sam sporazum dobila, a ne ukrala iz ministarstva. Dakle, to je regionalno povezivanje!!!
Mislila sam kada sam slusala price starijih kolega o Titovom vremenu, onda kada sam se zaposlila, da je isto zauvek proslo...Ocito sam se grdno varala...
Vibracija iz torbice. Neko me zove. Dizem slusalicu,a jos sam u liftu firme. Kako se vesti brzo sire. Al sluzba radi !!!
Daleki poznati glas saradnika dr Kupusa, koga cujem sa druge strane dobija i svoje ime: Hamzo Mirzic, nas davno izgubljeni kolega sa postdiplomskih, najbolji Kupusov drug. Kako sam mogla da ga zaboravim?
Bio je najveci zavodnik na studijama. Spavao je sa svim zenama koje su to mogle i htele. Svilen u ponasanju, misicavog tela jednog izgladnelog lava. Bivsi siromasan, negde od Tuzle, jedan medju sedmoricom brace, izdrzavao se noseci dzakove preko studenjaka, u ono sretno socijalisticko vreme u kome sam ja naivno verovala da svi zive isto - odlicno.
Vec tada, bio je fanatican pristalica svoje vere. Nikada nije jeo sa nama hriscanima strogo se pridrzavajuci svojih rituala, za koje bi ga mi, tada bez osecaja nacionalnog identiteta i nikakvih verskih, sigurno zezali. Bio je strasno zavodljiv, pisao neznu poeziju, zanosno mirisao i izgledao. Nedostajalo je tek, tek, da me zavede, na Kupusovu zalost, da jednom prilikom, na nekoj zajednickoj sedeljci, nisam slucajno otvorila njegov dnevnik. Misleci da je poezija u pitanju, uzela sam da citam, slobodno, posto je neke od pesama posvetio i meni. On je spremao pice, pa nije video sta citam. Dnevnik je bio najneverovatnije pornografsko stivo koje sam videla u zivotu: detaljan opis seksa sa svakom od njegovih zena. Susreti sa dve - tri zene istog dana. Minutaza, poze, ginekoloski pogled na vulvu doticne... Sve po redu.. Kada sam ga sokirana upitala sta je to, on je sa osmehom rekao da je to muska stvar i da vodi beleske o zenama sa kojima spava, da ga neka slucajno ne bi navela da se zeni. Ako ostane u drugom stanju, jer on se cuva i ne svrsava ni u jednu... Setila sam se njegovih zena. Jedne udate koja ga je i finansirala povremeno, jedne slatke male, koju je on ostavljao nocima da place na njegovom pragu, ne pustajuci je unutra... Bio je demon, sardonican i sarkastican. Tada sam ga se prvi put uplasila...
Sada sam se opet bojala. Bio je to on, licno. "Hamzo?"promucala sam. "Hamzo", rekoh malo sigurnijom glasom "ti li si? sto se ne predstavljas? Koliko se godina nismo videli? Dvadeset?"
"Dvadeset i cetiri, draga moja, dvadeset i cetiri. Cekao sam da se sama setis. Sada se moramo videti, svakako. I to odmah."
"Sta, pa ti si u Beogradu ?!" osecala sam kako mi se dlanovi znoje i vrtoglavica pojacava:"dosao si da se vidis sa mnom specijalno".Osecala sam da je stvar krupna i da to jedva mogu da svarim...
"Da, tu sam na Slaviji u hotelu. Dodji, cekam te u baru." Zvucao je vise nego zapovednicki.
Isla sam, dok su mi klecala kolena. Peske naravno, u mojoj zmijskoj haljini. Pocinjala je kisa. Opet, stoti put ovoga leta. Stikle su mi proklizavale po trotoaru, dok mi se lak, namerno lose nanesen ljustio...
"Razgovor je zavrsen.Sada Vas molim da se obratite mojoj sekretarici za detalje puta. Imam vazan posao. Do vidjenja".
Tako me je iskulirao Ministar.
Ne mogu da dodjem sebi. Dakle, ostajem bez muza i bez stila - kriticki sam odmerila svoju siluetu na prozorskom oknu. A i bez razuma, nastavila sam ironicno.
Sa vrtoglavicom sam se uputila do naseg racunovodstva u koje me je najavila Ministrova sekretarica.
Dobila sam putne naloge i informaciju da ce mi drustvo praviti novi vozac ministarstva, koji vozi Ministra samo u specijalnim prilikama, neki Goran, ako sam dobro razumela. Sve tri sluzbenice su se kikotale na pomen njegovog imena, a dve su i pocrvenele. Na moj upitan pogled, rekle su mi da je Goran ubedljivo najbolje parce piletine (!?)koje se moze zamisliti. I da mi bas zavide. I da bi du.. prodale da putuju sa njim... I do Panceva, a ne na tako dalek put...Devojke su me malo opustile i razveselile. Ionako sam u novoj fazi zivota. Mozda bih mogla sada da se upustim i u strasnu avanturu!? Ovako frivolna, mislim.
Groznicavo nastavljam da razmisljam o ministrovim recima. Kako on zna sta se meni desilo u Novom Sadu?! O kakvim mojim prijateljima on prica? O Kupusu? Pa on nije musliman. Odjednom povezujem.. I poznati glas koji se predstavlja kao saradnik dr Kupusa i toda sam sporazum dobila, a ne ukrala iz ministarstva. Dakle, to je regionalno povezivanje!!!
Mislila sam kada sam slusala price starijih kolega o Titovom vremenu, onda kada sam se zaposlila, da je isto zauvek proslo...Ocito sam se grdno varala...
Vibracija iz torbice. Neko me zove. Dizem slusalicu,a jos sam u liftu firme. Kako se vesti brzo sire. Al sluzba radi !!!
Daleki poznati glas saradnika dr Kupusa, koga cujem sa druge strane dobija i svoje ime: Hamzo Mirzic, nas davno izgubljeni kolega sa postdiplomskih, najbolji Kupusov drug. Kako sam mogla da ga zaboravim?
Bio je najveci zavodnik na studijama. Spavao je sa svim zenama koje su to mogle i htele. Svilen u ponasanju, misicavog tela jednog izgladnelog lava. Bivsi siromasan, negde od Tuzle, jedan medju sedmoricom brace, izdrzavao se noseci dzakove preko studenjaka, u ono sretno socijalisticko vreme u kome sam ja naivno verovala da svi zive isto - odlicno.
Vec tada, bio je fanatican pristalica svoje vere. Nikada nije jeo sa nama hriscanima strogo se pridrzavajuci svojih rituala, za koje bi ga mi, tada bez osecaja nacionalnog identiteta i nikakvih verskih, sigurno zezali. Bio je strasno zavodljiv, pisao neznu poeziju, zanosno mirisao i izgledao. Nedostajalo je tek, tek, da me zavede, na Kupusovu zalost, da jednom prilikom, na nekoj zajednickoj sedeljci, nisam slucajno otvorila njegov dnevnik. Misleci da je poezija u pitanju, uzela sam da citam, slobodno, posto je neke od pesama posvetio i meni. On je spremao pice, pa nije video sta citam. Dnevnik je bio najneverovatnije pornografsko stivo koje sam videla u zivotu: detaljan opis seksa sa svakom od njegovih zena. Susreti sa dve - tri zene istog dana. Minutaza, poze, ginekoloski pogled na vulvu doticne... Sve po redu.. Kada sam ga sokirana upitala sta je to, on je sa osmehom rekao da je to muska stvar i da vodi beleske o zenama sa kojima spava, da ga neka slucajno ne bi navela da se zeni. Ako ostane u drugom stanju, jer on se cuva i ne svrsava ni u jednu... Setila sam se njegovih zena. Jedne udate koja ga je i finansirala povremeno, jedne slatke male, koju je on ostavljao nocima da place na njegovom pragu, ne pustajuci je unutra... Bio je demon, sardonican i sarkastican. Tada sam ga se prvi put uplasila...
Sada sam se opet bojala. Bio je to on, licno. "Hamzo?"promucala sam. "Hamzo", rekoh malo sigurnijom glasom "ti li si? sto se ne predstavljas? Koliko se godina nismo videli? Dvadeset?"
"Dvadeset i cetiri, draga moja, dvadeset i cetiri. Cekao sam da se sama setis. Sada se moramo videti, svakako. I to odmah."
"Sta, pa ti si u Beogradu ?!" osecala sam kako mi se dlanovi znoje i vrtoglavica pojacava:"dosao si da se vidis sa mnom specijalno".Osecala sam da je stvar krupna i da to jedva mogu da svarim...
"Da, tu sam na Slaviji u hotelu. Dodji, cekam te u baru." Zvucao je vise nego zapovednicki.
Isla sam, dok su mi klecala kolena. Peske naravno, u mojoj zmijskoj haljini. Pocinjala je kisa. Opet, stoti put ovoga leta. Stikle su mi proklizavale po trotoaru, dok mi se lak, namerno lose nanesen ljustio...
недеља, 18. јул 2010.
Kisa i moje nove cipele - cetrnaesti deo
Pronaci smisao u obrazovnom procesu Srbije je isto kao na sajtu Ministarstva prosvete pronaci neku informaciju za kratko vreme - ko to uspe, svaka mu cast!
Idite na sajt, pa probajte da pronadjete neki podatak. Bilo kakav!
U stvari, toliko sam se uplasila svega sto se desilo, da oklevam sa pisanjem. Odugovlacim. Mnogo toga je na kocki. Zato malo kritikujem firmu koja me hlebom hrani...
A da vam iskreno kazem, od kad me je ona zmija davila, jedva govorim.
Mada, taj siroti piton mi je mozda i brak spasao.
Mada, to sa spasavanjem braka jos visi na koncu.
Sta bre, treba iz Turske da me dovozi klinika A....ve helikopterom, pa da on obrati paznju na mene!?
Dakle, sve redom.
Ovako je to bilo:Posle povratka iz zlosrecnog Sorenta, te nasih sinova iz letnjih kampusa,imala sam nekoliko dana mira."Ledeno doba", kako sam ga vec nazvala. Jedno jutro, jos sam bila sanjiva, pozvala me je Ministrova sekretarica licno. Bila sam ljuta - ipak sam ja drzavni sluzbenik na GO. Sto me uznemirava!?
Kaze, trazi me Ministar, hitno. Salje vozaca po mene. Njegov auto. Za 15 - 20 minuta, zavisi od guzve u saobracaju...
Obukoh se ja u nekom kemp fazonu. Namerno. Kao odraz stanja mog duha. Kic teski! Neku haljinu sarenu, sinteticku, od pre sto godina sto imam i neke crne sandale sa malo iskrivljenim stiklama. A haljinu mi kupila tetka iz Amerike ( kao da je znala, sirota, sta ce da me snadje) sa zmijskim dezenom!? Mislim, sta reci. Kad sam na odmoru, neka me ne diraju.
Na odmoru sam. I tacka.
Stigla sam i nokte da namazem, drecavo, crveno. E kad sam za kupljenje pred kucom, ima sta ministar i da vidi. Inace, koristim iskljucivo bezbojni lak i imam uredne nokte. Cak sam ih malo i trljala dok se nisu osusili, da delujem neuredno. Kezual, kao.
Ministar je izgledao tako zabrinuto, da me je samo letimicno okrznuo pogledom, podigavsi usput jedva primetno obrvu. Malo se lecnuo - u stilu - pa zar ovoj da dajem zadatke...ali se brzo pribrao...
Situacija je dakle bila goruca...
Poceo je nesto oko bezbednosti drzave i visih nacionalnih interesa, te kako se moramo izdici iznad situacije...Da smo mi svi sluzbenici koji moraju da polazu racuna Drzavi licno i svom narodu i tako...
O bogo moj, sta je ovo!?
Pocela sam od nervoze da guzvam krajeve suknje.
I jos, da je on nije siguran da tako delikatan zadatak moze da poveri meni, ali da drugovi na visim pozicijama misle obzirom na moje veze...
"Koji drugovi!? Kakve veze?" Upitala sam povisenim tonom.
Prvi put me je pogledao i obratio mi se direktno: "Vasa epizoda u Novom Sadu nije ostala neprimecena, ako ste to mislili, koleginice. A i Vase komunikacije sa kolegama sa postdiplomskih studija sa Univerziteta u okruzenju..."
Nebo mi je palo na glavu...
Mislim da sam cak i pocrvenela...
Dakle, "zadatak Vam je", nastavio je "da odete u Bugarsku, i tamo na Drzavnom univerzitetu u Blagoevgradu, predstavite nacrt torinskog..."
"Pa oni su u EU", ne pazeci na etikeciju, prekinula sam Ministra...
On je nastavio, tonom profesora koji koristi na katedri kada brucose upoznaje sa planom i programom studija..."Medjudzavna saradnja je neophodna, koleginice. Mnogi nasi profesori iz Novog Pazara su tamo, na tom Univerzitetu gostujuci. Neki su ga i studirali...Osim toga, u istom gradu je jedan Americki univerzitet koji moze da nam bude koristan. Uskoro cemo imati ozbiljne goste iz Turske, moramo biti spremni na otvorenu i tolerantnu komunikaciju na svim nivoima. Obrazovanje je vazan segment evroazijskih integracija..."
Zanemela sam.
"U svemu tome, vaznu ulogu ima Vas prijatelj iz sarajevske medrese", nastavio je, "njegovi kontakti ce Vam pomoci da se infiltrirate u intelektualni krug Ismira.."
"Kakav Ismir!?" zavapila sam !!!
"Ma da, posle Bugarske idete za Tursku. Ceka vas opasna avantura, draga moja."
Idite na sajt, pa probajte da pronadjete neki podatak. Bilo kakav!
U stvari, toliko sam se uplasila svega sto se desilo, da oklevam sa pisanjem. Odugovlacim. Mnogo toga je na kocki. Zato malo kritikujem firmu koja me hlebom hrani...
A da vam iskreno kazem, od kad me je ona zmija davila, jedva govorim.
Mada, taj siroti piton mi je mozda i brak spasao.
Mada, to sa spasavanjem braka jos visi na koncu.
Sta bre, treba iz Turske da me dovozi klinika A....ve helikopterom, pa da on obrati paznju na mene!?
Dakle, sve redom.
Ovako je to bilo:Posle povratka iz zlosrecnog Sorenta, te nasih sinova iz letnjih kampusa,imala sam nekoliko dana mira."Ledeno doba", kako sam ga vec nazvala. Jedno jutro, jos sam bila sanjiva, pozvala me je Ministrova sekretarica licno. Bila sam ljuta - ipak sam ja drzavni sluzbenik na GO. Sto me uznemirava!?
Kaze, trazi me Ministar, hitno. Salje vozaca po mene. Njegov auto. Za 15 - 20 minuta, zavisi od guzve u saobracaju...
Obukoh se ja u nekom kemp fazonu. Namerno. Kao odraz stanja mog duha. Kic teski! Neku haljinu sarenu, sinteticku, od pre sto godina sto imam i neke crne sandale sa malo iskrivljenim stiklama. A haljinu mi kupila tetka iz Amerike ( kao da je znala, sirota, sta ce da me snadje) sa zmijskim dezenom!? Mislim, sta reci. Kad sam na odmoru, neka me ne diraju.
Na odmoru sam. I tacka.
Stigla sam i nokte da namazem, drecavo, crveno. E kad sam za kupljenje pred kucom, ima sta ministar i da vidi. Inace, koristim iskljucivo bezbojni lak i imam uredne nokte. Cak sam ih malo i trljala dok se nisu osusili, da delujem neuredno. Kezual, kao.
Ministar je izgledao tako zabrinuto, da me je samo letimicno okrznuo pogledom, podigavsi usput jedva primetno obrvu. Malo se lecnuo - u stilu - pa zar ovoj da dajem zadatke...ali se brzo pribrao...
Situacija je dakle bila goruca...
Poceo je nesto oko bezbednosti drzave i visih nacionalnih interesa, te kako se moramo izdici iznad situacije...Da smo mi svi sluzbenici koji moraju da polazu racuna Drzavi licno i svom narodu i tako...
O bogo moj, sta je ovo!?
Pocela sam od nervoze da guzvam krajeve suknje.
I jos, da je on nije siguran da tako delikatan zadatak moze da poveri meni, ali da drugovi na visim pozicijama misle obzirom na moje veze...
"Koji drugovi!? Kakve veze?" Upitala sam povisenim tonom.
Prvi put me je pogledao i obratio mi se direktno: "Vasa epizoda u Novom Sadu nije ostala neprimecena, ako ste to mislili, koleginice. A i Vase komunikacije sa kolegama sa postdiplomskih studija sa Univerziteta u okruzenju..."
Nebo mi je palo na glavu...
Mislim da sam cak i pocrvenela...
Dakle, "zadatak Vam je", nastavio je "da odete u Bugarsku, i tamo na Drzavnom univerzitetu u Blagoevgradu, predstavite nacrt torinskog..."
"Pa oni su u EU", ne pazeci na etikeciju, prekinula sam Ministra...
On je nastavio, tonom profesora koji koristi na katedri kada brucose upoznaje sa planom i programom studija..."Medjudzavna saradnja je neophodna, koleginice. Mnogi nasi profesori iz Novog Pazara su tamo, na tom Univerzitetu gostujuci. Neki su ga i studirali...Osim toga, u istom gradu je jedan Americki univerzitet koji moze da nam bude koristan. Uskoro cemo imati ozbiljne goste iz Turske, moramo biti spremni na otvorenu i tolerantnu komunikaciju na svim nivoima. Obrazovanje je vazan segment evroazijskih integracija..."
Zanemela sam.
"U svemu tome, vaznu ulogu ima Vas prijatelj iz sarajevske medrese", nastavio je, "njegovi kontakti ce Vam pomoci da se infiltrirate u intelektualni krug Ismira.."
"Kakav Ismir!?" zavapila sam !!!
"Ma da, posle Bugarske idete za Tursku. Ceka vas opasna avantura, draga moja."
Kisa i moje nove cipele - cetrnaesti deo
Pronaci smisao u obrazovnom procesu Srbije je isto kao na sajtu Ministarstva prosvete pronaci neku informaciju zakratko vreme - ko to uspe, svaka mu cast!
Idite na sajt, pa probajte da pronadjete neki podatak. Bilo kakav!
U stvari, toliko sam se uplasila svega sto se desilo, da oklevam sa pisanjem.Odugovlacim.Mnogo toga je na kocki.Zato malo kritikujem firmu koja me hlebom hrani...
A da vam iskreno kazem, od kad me je ona zmija davila, jedva govorim.
Mada, taj siroti piton mi je mozda i brak spasao.
Mada, to sa spasavanjem braka jos visi na koncu.
Sta bre, treba iz Turske da me dovozi klinika A....ve helikopterom,pa da on obrati paznju na mene!?
Dakle, sve redom.
Ovako je to bilo:Posle povratka iz zlosrecnog Sorenta, te nasih sinova iz letnjih kampusa,imala sam nekoliko dana mira."Ledeno doba",kako sam ga vec nazvala. Jedno jutro, jos sam bila sanjiva, pozvala me je Ministrova sekretarica licno. Bila sam ljuta - ipak sam ja drzavni sluzbenik na GO. Sto me uznemirava!?
Kaze, trazi me Ministar, hitno. Salje vozaca po mene. Njegov auto. Za 15 - 20 minuta, zavisi od guzve u saobracaju...
Obukoh se ja u nekom kemp fazonu. Namerno. Kao odraz stanja mog duha. Kic teski! Neku haljinu sarenu,sinteticku, od pre sto godina sto imam i neke crne sandale sa malo iskrivljenim stiklama. A haljinu mi kupila tetka iz Amerike ( kao da je znala, sirota, sta ce da me snadje) sa zmijskim dezenom!? Mislim, sta reci. Kad sam na odmoru, neka me ne diraju.
Na odmoru sam. I tacka.
Stigla sam i nokte da namazem, drecavo, crveno. E kad sam za kupljenje pred kucom, ima sta ministar i da vidi. Inace, koristim iskljucivo bezbojni lak i imam uredne nokte. Cak sam ih malo i trljala dok se nisu osusili, da delujem neuredno. Kezual, kao.
Ministar je izgledao tako zabrinuto, da me je samo letimicno okrznuo pogledom, podigavsi usput jedva primetno jednu obrvu. malo se lecnuo - u stilu - pa zar ovoj da dajem zadatke...ali se brzo pribrao...
Situacija je dakle bila goruca...
Poceo je nesto oko bezbednosti drzave i visih nacionalnih interesa, te kako se moramo izdici iznad situacije...da smo mi svi sluzbenici koji moraju da polazu racuna Drzavi licno i svom narodu i tako...
O bogo moj,sta je ovo!?
Pocela sam od nervoze da guzvam krajeve suknje.
I jos, da je on nije siguran da tako delikatan zadatak moze da poveri meni, ali da drugovi na visim pozicijama misle obzirom na moje veze...
"Koji drugovi!? Kakve veze?" Upitala sam povisenim tonom.
Prvi put me je pogledao i obratio mi se direktno: "Vasa epizoda u Novom Sadu nije ostala neprimecena,ako ste to mislili, koleginice.A i Vase komunikacije sa kolegama sa postdiplomskih studija sa Univerziteta u okruzenju..."
Nebo mi je palo na glavu...
Mislim da sam cak i pocrvenela...
Dakle, "zadatak Vam je",nastavio je "da odete u Bugarsku, i tamo na Drzavnom univerzitetu u Blagoevgradu, predstavite nacrt torinskog..."
"Pa oni su u EU",ne pazeci na etikeciju, prekinula sam Ministra...
On je nastavio, tonom profesora koji koristi na katedri kada brucose upoznaje sa planom i programom studija
Idite na sajt, pa probajte da pronadjete neki podatak. Bilo kakav!
U stvari, toliko sam se uplasila svega sto se desilo, da oklevam sa pisanjem.Odugovlacim.Mnogo toga je na kocki.Zato malo kritikujem firmu koja me hlebom hrani...
A da vam iskreno kazem, od kad me je ona zmija davila, jedva govorim.
Mada, taj siroti piton mi je mozda i brak spasao.
Mada, to sa spasavanjem braka jos visi na koncu.
Sta bre, treba iz Turske da me dovozi klinika A....ve helikopterom,pa da on obrati paznju na mene!?
Dakle, sve redom.
Ovako je to bilo:Posle povratka iz zlosrecnog Sorenta, te nasih sinova iz letnjih kampusa,imala sam nekoliko dana mira."Ledeno doba",kako sam ga vec nazvala. Jedno jutro, jos sam bila sanjiva, pozvala me je Ministrova sekretarica licno. Bila sam ljuta - ipak sam ja drzavni sluzbenik na GO. Sto me uznemirava!?
Kaze, trazi me Ministar, hitno. Salje vozaca po mene. Njegov auto. Za 15 - 20 minuta, zavisi od guzve u saobracaju...
Obukoh se ja u nekom kemp fazonu. Namerno. Kao odraz stanja mog duha. Kic teski! Neku haljinu sarenu,sinteticku, od pre sto godina sto imam i neke crne sandale sa malo iskrivljenim stiklama. A haljinu mi kupila tetka iz Amerike ( kao da je znala, sirota, sta ce da me snadje) sa zmijskim dezenom!? Mislim, sta reci. Kad sam na odmoru, neka me ne diraju.
Na odmoru sam. I tacka.
Stigla sam i nokte da namazem, drecavo, crveno. E kad sam za kupljenje pred kucom, ima sta ministar i da vidi. Inace, koristim iskljucivo bezbojni lak i imam uredne nokte. Cak sam ih malo i trljala dok se nisu osusili, da delujem neuredno. Kezual, kao.
Ministar je izgledao tako zabrinuto, da me je samo letimicno okrznuo pogledom, podigavsi usput jedva primetno jednu obrvu. malo se lecnuo - u stilu - pa zar ovoj da dajem zadatke...ali se brzo pribrao...
Situacija je dakle bila goruca...
Poceo je nesto oko bezbednosti drzave i visih nacionalnih interesa, te kako se moramo izdici iznad situacije...da smo mi svi sluzbenici koji moraju da polazu racuna Drzavi licno i svom narodu i tako...
O bogo moj,sta je ovo!?
Pocela sam od nervoze da guzvam krajeve suknje.
I jos, da je on nije siguran da tako delikatan zadatak moze da poveri meni, ali da drugovi na visim pozicijama misle obzirom na moje veze...
"Koji drugovi!? Kakve veze?" Upitala sam povisenim tonom.
Prvi put me je pogledao i obratio mi se direktno: "Vasa epizoda u Novom Sadu nije ostala neprimecena,ako ste to mislili, koleginice.A i Vase komunikacije sa kolegama sa postdiplomskih studija sa Univerziteta u okruzenju..."
Nebo mi je palo na glavu...
Mislim da sam cak i pocrvenela...
Dakle, "zadatak Vam je",nastavio je "da odete u Bugarsku, i tamo na Drzavnom univerzitetu u Blagoevgradu, predstavite nacrt torinskog..."
"Pa oni su u EU",ne pazeci na etikeciju, prekinula sam Ministra...
On je nastavio, tonom profesora koji koristi na katedri kada brucose upoznaje sa planom i programom studija
петак, 16. јул 2010.
Kisa i moje nove cipele - trinaesti deo
Velik je to posao. Sacuvati muza. A ja sam nekako zakljucila da mi je svejedno. Neka cuti. Mene je istina oslobodila i osecam se tako lako. Skoro frivolno. Skoro spremno na razvod. Ako njemu ne znace OVOLIKE godine braka, sto bi meni znacile? Sto smo mi zene drugacije od njih, muskih? Nije nama nista teze da presecemo. Ma, presecicu, ako treba.
Mozda taj nas brak u kome sam ja toliko kupovala i nije bas bio idealan. Mislim, uvek je on imao karijeru, a ne ja. Ja sam isla na posao, a on je imao biznis. A mozda je ovo sto pricam efekat "kiselog grozdja". Mozda ne mogu da podnesem pomisao da ga gubim...
Ma cutim ja, cutim. A dosta sam i govorila. Pre neki dan je nesto mrmljao sebi u bradu, ali ga nisam najbolje razumela. Valjda nesto tipa "zbog dece"!?
Mene nikad nisu interesovale sudbine drugih zena, sem mozda mojih sestara. Ali slucajno znam sudbinu dve moje drugarice (jedna iz skolskih dana, druga sa posla) koje su ostale bez muza u kljucnom momentu zivota - kada su bile bolesne i najranivije. Pa i ovo moje se moze shvatiti kao bolest. Teska i opasna. Po zivot. A mozda i neizleciva.
Uostalom, sta je to sa muskarcima? Zar ni jedan posao ne mogu da izvedu kako treba?
Cutanje svakako nije nacin sa mnom.
No, mi smo se vratili iz Italije i nastavili zivot, na izgled po starom.
Samo sto on nocu spava u dnevnoj sobi. Ponekad me pogleda upitno kad krecem na posao i osecam da prisluskuje moje telefonske razgovore. Ipak, ima dana kada ga uopste nema. Cak sam nasla u kompu broj telefona neke nepoznate zenske osobe. Mail ovakve sadrzine "izgubila sam Tvoj broj, zovi na..."
Jutros sam, dok sam sirila ves ( i ja to radim, naravno, pa sta ste mislili?!) na zici naisla na velikog vilinog konjica i pozelela da sam on. Da odletim u svojoj lepoti prema suncu, a posle da me nema...
U svoj toj emotivnoj gunguli i hladnom ratu izmedju mene i muza, moja karijera medjunarodnog spijuna ide dalje. Na zalost.
Bila sam u Bugarskoj i Turskoj. Jako sam se uplasila. Pa sta sam ja - pomiritelj velikih sila!?
Pre nego Vam ispricam kako sam prosla tamo, neke impresije o ove dve zemlje koje na srecu, ranije nisam posecivala...
Putovali smo kroz Bugarsku kolima. Kisa je lila - bas kao i u Srbiji. Bugarska je plivala kao ceo Balkan. Odjednom Markesovi romani dobise siri znacaj, a Juzna Amerika se preseli ovamo...Mislila sam da je samo Srbiji lose. Mislila sam da se samo Srbija gusi u kisi i dugovima...Da li me je ova slika sveta utesila?
Da li treba uopste da komentarisem!?
Da li ste procitali naslov mog romana?
Odseli smo u nekoj vuko.....i koja ima cak dva univerziteta !? Jedan drzavni i jedan americki.Moram odmah da napisem kako se mesto zove, jer cu posle zaboraviti: Blagoevgrad. Kada smo sledeci dan (vozaci ja, to je bila cela delegacija) nastavili put iz Univerzitetskog kampusa ka Turskoj, svanulo je divno suncano jutro. Rode su nas pratile celim putem. Rode na stubovima bandera u svakom i najsivljem bugarskom seocetu...citava ogromna gnezda roda...Kao da i za ovu zemlju ima nade. Kod nas, rode vidjam samo u banatskim selima, a i tamo sve redje, kad putujem ka Vrscu ili Beloj Crkvi, nesto sluzbeno.
Putevi bez zastoja, njive poorane...Na putu do Bugarske cak tri zastoja u Srbiji; jedan prelazak preko Gazele, i dva sudara. Sudar kod Dimitrovgrada nam jer oduzeo skoro tri sata cekanja...
Koliko je lakse putovati avionom. Nista od toga ne vidite i svet se cini idealnim.
Samo, kakav je bio let?
U stvari sam zahvalna mom Ministarstvu i Vladi sto je uvevsi mere stednje za nas manje sluzbenike, mene aterirala na zemlju. Skroz. Da vidim bedu voljene nam zemlje u svim njenim aspektima. Mada posao koji sam ja sada obavljala nije bio za zenu. Posebno u Turskoj. Mozda je ministar to i hteo? da posao ne bude uradjen? Ko ce ga znati...
Bas mi je tesko...
A Turska?
Ona je ooogromna.Osvajacka sila. Moc islama. Ima delova koji lice na Ameriku, tacnije Kaliforniju. Alternativno vidovi elektricne energije- vetrenjace. Ogromni shoping centri pored puteva. Imala sam osecaj da nas jedno ogromno americko oko gleda iz svemira ceo nas put...
Mozda taj nas brak u kome sam ja toliko kupovala i nije bas bio idealan. Mislim, uvek je on imao karijeru, a ne ja. Ja sam isla na posao, a on je imao biznis. A mozda je ovo sto pricam efekat "kiselog grozdja". Mozda ne mogu da podnesem pomisao da ga gubim...
Ma cutim ja, cutim. A dosta sam i govorila. Pre neki dan je nesto mrmljao sebi u bradu, ali ga nisam najbolje razumela. Valjda nesto tipa "zbog dece"!?
Mene nikad nisu interesovale sudbine drugih zena, sem mozda mojih sestara. Ali slucajno znam sudbinu dve moje drugarice (jedna iz skolskih dana, druga sa posla) koje su ostale bez muza u kljucnom momentu zivota - kada su bile bolesne i najranivije. Pa i ovo moje se moze shvatiti kao bolest. Teska i opasna. Po zivot. A mozda i neizleciva.
Uostalom, sta je to sa muskarcima? Zar ni jedan posao ne mogu da izvedu kako treba?
Cutanje svakako nije nacin sa mnom.
No, mi smo se vratili iz Italije i nastavili zivot, na izgled po starom.
Samo sto on nocu spava u dnevnoj sobi. Ponekad me pogleda upitno kad krecem na posao i osecam da prisluskuje moje telefonske razgovore. Ipak, ima dana kada ga uopste nema. Cak sam nasla u kompu broj telefona neke nepoznate zenske osobe. Mail ovakve sadrzine "izgubila sam Tvoj broj, zovi na..."
Jutros sam, dok sam sirila ves ( i ja to radim, naravno, pa sta ste mislili?!) na zici naisla na velikog vilinog konjica i pozelela da sam on. Da odletim u svojoj lepoti prema suncu, a posle da me nema...
U svoj toj emotivnoj gunguli i hladnom ratu izmedju mene i muza, moja karijera medjunarodnog spijuna ide dalje. Na zalost.
Bila sam u Bugarskoj i Turskoj. Jako sam se uplasila. Pa sta sam ja - pomiritelj velikih sila!?
Pre nego Vam ispricam kako sam prosla tamo, neke impresije o ove dve zemlje koje na srecu, ranije nisam posecivala...
Putovali smo kroz Bugarsku kolima. Kisa je lila - bas kao i u Srbiji. Bugarska je plivala kao ceo Balkan. Odjednom Markesovi romani dobise siri znacaj, a Juzna Amerika se preseli ovamo...Mislila sam da je samo Srbiji lose. Mislila sam da se samo Srbija gusi u kisi i dugovima...Da li me je ova slika sveta utesila?
Da li treba uopste da komentarisem!?
Da li ste procitali naslov mog romana?
Odseli smo u nekoj vuko.....i koja ima cak dva univerziteta !? Jedan drzavni i jedan americki.Moram odmah da napisem kako se mesto zove, jer cu posle zaboraviti: Blagoevgrad. Kada smo sledeci dan (vozaci ja, to je bila cela delegacija) nastavili put iz Univerzitetskog kampusa ka Turskoj, svanulo je divno suncano jutro. Rode su nas pratile celim putem. Rode na stubovima bandera u svakom i najsivljem bugarskom seocetu...citava ogromna gnezda roda...Kao da i za ovu zemlju ima nade. Kod nas, rode vidjam samo u banatskim selima, a i tamo sve redje, kad putujem ka Vrscu ili Beloj Crkvi, nesto sluzbeno.
Putevi bez zastoja, njive poorane...Na putu do Bugarske cak tri zastoja u Srbiji; jedan prelazak preko Gazele, i dva sudara. Sudar kod Dimitrovgrada nam jer oduzeo skoro tri sata cekanja...
Koliko je lakse putovati avionom. Nista od toga ne vidite i svet se cini idealnim.
Samo, kakav je bio let?
U stvari sam zahvalna mom Ministarstvu i Vladi sto je uvevsi mere stednje za nas manje sluzbenike, mene aterirala na zemlju. Skroz. Da vidim bedu voljene nam zemlje u svim njenim aspektima. Mada posao koji sam ja sada obavljala nije bio za zenu. Posebno u Turskoj. Mozda je ministar to i hteo? da posao ne bude uradjen? Ko ce ga znati...
Bas mi je tesko...
A Turska?
Ona je ooogromna.Osvajacka sila. Moc islama. Ima delova koji lice na Ameriku, tacnije Kaliforniju. Alternativno vidovi elektricne energije- vetrenjace. Ogromni shoping centri pored puteva. Imala sam osecaj da nas jedno ogromno americko oko gleda iz svemira ceo nas put...
четвртак, 15. јул 2010.
Kisa i moje nove cipele - dvanaesti deo
Strasno. Sve je stalo. Beograd se topi u jari, a ja zivim u ledenom dobu. Ne znam sta mi je to trebalo.Stvarno ne znam. Mislim, da kazem istinu muzu. Koja zena govori istinu!? I TO MUZU!?
Koja!?
Dakle,sad zivim sa posledicama istine...A imam toliko obaveza...Sorento nije bio pun pogodak.Smislila sam, da je pravo vreme da kazem cime se u poslednje vreme bavim, dragom u Sorentu. Naivno verujuci da ce ljute papricice,limun i narandza, te Tirensko more mu definitivno pomutiti pamet...U Sorentu smo bili smesteni na obroncima Vezuva, u jednom pitoresknom klub hotelu kaskadno gradjenom,za koji verujte, Vi sa srpskim primanjima ne zelite da znate koliko staje pansion. Svaka kaskada je jedan izazov - na jednom spratu je sistem otvorenih djakuzija, u koje kada sednete, gledate direktno u raskosni tirkiz tirenskog mora, na vise njih su najraznovrsniji restorani, a na ostalim mali bungalovi u kojima imas sve sto ti je potrebno. I vise od toga. Miris mediterana, eukaliptusa, ogromnih limunova, koji su u ovom svetu velicine omanjih dinja, oleandera i ruzmarina su me podsetili na onu divnu pesmu Jovana Ducica koju recitujem u svakom susretu sa raskosi mora:"Nad ostrvom punim cempresa i bora,mlado,krupno sunce przi puno plama..."
E,u takvoj jednoj scenografiji, posadih ja muza,odmah prvo jutro, za vreme dorucka,da mu kazem istinu.Sve sam mu ispricala. Sve. Dok sam govorila, vec sam videla kako se ona tri para vrtoglavih stikala oprastaju od vrelih italijanskih noci sa muzem...Rekla sam mu i kako sam osecala zimus da mi je zivot tesan(sta mi bi!?)i o kupovini u kojoj sam se gusila i konacno, o susretu sa Kupusom... O napadu u Novom Sadu,o uceni, o sporazumu...Sve.
On je sedeo sokiran.Sunce je potamnilo.Cutao je. Zavrsio dorucak. Rekao da ide na plivanje. Survao se niz onih nekoliko stotina stepenica do nase male plaze u podnozju Vezuva sa koje je pucao pogled na ceo Sorento u stenama.Ja sam trcala za njim, lomeci se niz stepenice. Sta je ovo!? Pa zar posle toliko godina ne poznajem sopstvenog muza!? Zar je toliko uskih vidika? Tako sebican? Uronila sam u more ciji je ukus bio slican Jadranskom, onih srecnih godina letovanja u Dubrovniku i skakanja sa stene na Lokrumu. Cak me je i miris mora podsetio na mladost. Boze u toj lepoti,osetila sam se toliko staro.I tim cutanjem, toliko zaprljano.Kao da sam uradila nesto lose.Izdala otadzbinu, ili nasu porodicu...
Cutao je cele nedelje. Svako je odlazio za sebe na plivanje. Ja nisam otisla ni do jedne fine robne kuce za koju znam da u Sorentu ima stalna snizenja. Nismo otisli ni do Kaprija. Ni do Pozitana i Amalfija...Nigde. Ja sam ustajala rano ujutru, radila vezbe, gledala sa terase na kojoj je bio natkriven neki zanosno mirisni ruzmarin more i duboko disala. Pila ledenu kafu koju sam sama spremala(imali smo kuhinjicu u bungalovu) i odlazila na rana plivanja.Sunce je busilo morsku povrsinu,treperilo i poigravalo se sa mojim osecanjima. Zatvorenih ociju lebdela sam svako jutro. I cekala. Da on nesto kaze. Bilo sta.
Koja!?
Dakle,sad zivim sa posledicama istine...A imam toliko obaveza...Sorento nije bio pun pogodak.Smislila sam, da je pravo vreme da kazem cime se u poslednje vreme bavim, dragom u Sorentu. Naivno verujuci da ce ljute papricice,limun i narandza, te Tirensko more mu definitivno pomutiti pamet...U Sorentu smo bili smesteni na obroncima Vezuva, u jednom pitoresknom klub hotelu kaskadno gradjenom,za koji verujte, Vi sa srpskim primanjima ne zelite da znate koliko staje pansion. Svaka kaskada je jedan izazov - na jednom spratu je sistem otvorenih djakuzija, u koje kada sednete, gledate direktno u raskosni tirkiz tirenskog mora, na vise njih su najraznovrsniji restorani, a na ostalim mali bungalovi u kojima imas sve sto ti je potrebno. I vise od toga. Miris mediterana, eukaliptusa, ogromnih limunova, koji su u ovom svetu velicine omanjih dinja, oleandera i ruzmarina su me podsetili na onu divnu pesmu Jovana Ducica koju recitujem u svakom susretu sa raskosi mora:"Nad ostrvom punim cempresa i bora,mlado,krupno sunce przi puno plama..."
E,u takvoj jednoj scenografiji, posadih ja muza,odmah prvo jutro, za vreme dorucka,da mu kazem istinu.Sve sam mu ispricala. Sve. Dok sam govorila, vec sam videla kako se ona tri para vrtoglavih stikala oprastaju od vrelih italijanskih noci sa muzem...Rekla sam mu i kako sam osecala zimus da mi je zivot tesan(sta mi bi!?)i o kupovini u kojoj sam se gusila i konacno, o susretu sa Kupusom... O napadu u Novom Sadu,o uceni, o sporazumu...Sve.
On je sedeo sokiran.Sunce je potamnilo.Cutao je. Zavrsio dorucak. Rekao da ide na plivanje. Survao se niz onih nekoliko stotina stepenica do nase male plaze u podnozju Vezuva sa koje je pucao pogled na ceo Sorento u stenama.Ja sam trcala za njim, lomeci se niz stepenice. Sta je ovo!? Pa zar posle toliko godina ne poznajem sopstvenog muza!? Zar je toliko uskih vidika? Tako sebican? Uronila sam u more ciji je ukus bio slican Jadranskom, onih srecnih godina letovanja u Dubrovniku i skakanja sa stene na Lokrumu. Cak me je i miris mora podsetio na mladost. Boze u toj lepoti,osetila sam se toliko staro.I tim cutanjem, toliko zaprljano.Kao da sam uradila nesto lose.Izdala otadzbinu, ili nasu porodicu...
Cutao je cele nedelje. Svako je odlazio za sebe na plivanje. Ja nisam otisla ni do jedne fine robne kuce za koju znam da u Sorentu ima stalna snizenja. Nismo otisli ni do Kaprija. Ni do Pozitana i Amalfija...Nigde. Ja sam ustajala rano ujutru, radila vezbe, gledala sa terase na kojoj je bio natkriven neki zanosno mirisni ruzmarin more i duboko disala. Pila ledenu kafu koju sam sama spremala(imali smo kuhinjicu u bungalovu) i odlazila na rana plivanja.Sunce je busilo morsku povrsinu,treperilo i poigravalo se sa mojim osecanjima. Zatvorenih ociju lebdela sam svako jutro. I cekala. Da on nesto kaze. Bilo sta.
Пријавите се на:
Постови (Atom)