Trice i prasina...ili jadi neobjavljene Kafine

...Uvek mi se cinilo, da pored svih velikih i pretencioznih filmova u kojima sam uzivala, kada je o politici rec, jos uvek najvise volim scenu Carli Caplina iz Velikog diktatora, u kome se on poigrava, u ulozi Vodje, sa velikim balonom u obliku globusa, koji na kraju - pukne...
Velika ocekivanja...
Od politike, umetnosti, zivota... Tako je to kod mene...
Celo leto sam radoznalo iscekivala predstavu Nikite Milivojevica Henri VI koja je svoju premijeru imala proletos u Globu, u Britaniji kao prvo izvodjenje Sekspira u ovom mitskom teatru na srpskom jeziku.
Cekala sam je, podsecajuci se, kako sam uzivala nesrecnih devedesetih u Nikitinoj verziji Banovic Strahinje, kada je Branimir Popovic, kao Vlah Alija na motoru uletao na scenu, gde smo sedeli i mi publika, ostavljajuci nas bez daha...Od demonskog, mladog, zanosnog... Kako obezbedjenje nekog od predsednika (Zorana Lilica, valjda) nije htelo da pusti autora Vladimira Arsenijevica, koji je tek dobio NINovu nagradu, a kasnio na izvodjenje, onako mladog i tek izaslog iz kuvarske struke (valjda!?) na Nikitinu verziju U potpalublju na Sterijinom pozorju...Kako sam volela San letnje noci sa onom zanosnom modnom revijom vencanica A.Atlagic i kako sam plakala za Maksimom Crnojevicem, mada mi je bio malko dosadan, moram priznati...
Sa sve onim boginjama i zrtvovanjem...Maksim Crnojevic, mislim...
Onda je dosao kraj devedesetih i moja trudnoca i ja sam prestala da radim u RTS, a Nikita je malo bio u pecalbi...Pa ga ja vise nisam pratila, ali sam ga i dalje volela...Kao Sremca, bar. On iz Indjije, ja iz Rume rodom...A cini mi se da sam nekad davno, dok sam radila u televiziji i neke intervjue radila sa njim...Nebitno.
Nisam vise u toj prici...Pominjem je tako, vise radi pripovedanja...I da se sto bolje dozivi stepen moje zelje da gledam Sekspiraov komad, koji nisam citala, recicu i to posteno.
Predstavu gledam na zatvaranju Bojcinskog kulturnog leta, za dzaba, u srcu svinjskog Srema. Prohladno vece  posle divne setnje izmedju sremskih sela, sa drugaricom. Laju sremacke kere... U kafani u Bojcinskoj sumi, koja je tik do scene, svadba sa sve muzikom na razglas. A na sceni...
O boze...Da sam je gledala za lovu, bila bih bas ljuta...Ko Krleza bih nekad, ustala i izasla iz prvog reda...
Mora da su to moja velika ocekivanja...
Jedna zbrka od Rata Ruza i Jovanke Orleanke i sukoba i spletki na dvoru...
Sjajna i mastovita scenografija Borisa Maksimovica, koja ide od Arturovog okruglog stola, do talasa mora..Izvrstan scenski pokret..Sofisticiran i sveden...
Ma znam ja da je komad nedovrsen i da je i Nikiti ovo prvi deo triologije...
Pa malo estrade, tek kapljica u uvodjenju naseg melosa kroz muziciranje Bore Dugica...
Da Engleze zabavi, a nama kaze da je prica o sukobima oko vlasti, nasa danasnja prica, a ne nekog tamo poludelog HenrijaVI sto je kao beba seo na vlast...
Ono sto me je potreslo i zbog cega posle skoro godinu dana sedoh ponovo da pisem blog je kraj predstave u kojoj su nama publici u oci baceni posmrtni ostatci vladara, koji su samo digli veliku prasinu...i nista vise...
Kao pepeo pepelu...
Kao mnogo buke ni oko cega...
Kao moja cela godina, bez pisanja.
Kao Modelsica u Skupstini. Videla sam je napucenu u nekim leopardastim cipelama u nekom zenskom casopisu ovih dana...
To ide uz ukus i pucenje i nekih muskih visokih funkcionera ovih dana...
Kao moje ukradene cizme iz podruma i najbolje kisne cipele (samo jedne, druga mi je ostavljena na sred istog ) umesto pronadjenog izdavaca za objavljivanje mog romana Kisa i moje nove cipele.
Valjda je lopov citao moj roman!
Valda misli da sam ja iz nekog spijunskog filma, sta li!?
Bar neko da ga procita, laskam sebi.
Posto mi ni jedan od tri ozbiljna izdavaca, kojima sam se obratila isti nije ni pipnuo...
E, o tome sam htela da pisem...
Jedan cuveni, iz Novog Sada, koga poznajem dvadest i pet godina mi je rekao da nema kome da ga da, da ga procita !
Jedan cuveni iz Beograda, kome sam u kucu odlazila davnih godina njegove teske mladosti, kada je bio samo talentovani pesnik se pravi da me ne prepoznaje, od kad sam mu roman poslala...
 Jedna od vodecih teoreticarki srpske kulture mi je napisala veliko, ali bas veeeliko pismo (za to vreme je mogla da me procita) zasto ne moze da me cita...Tih dana je bas objavila, posto je bila u ziriju za dodelu NINove nagrade, nadahnut tekst o tome kako u srpskoj kulturi NEMA dobrog novog romana..I sa njom se poznajem bar dvadeset pet godina, mislim...
To su ljudi sa kojima sam intenzivno saradjivala, da se razumemo, ne neki tamo poznanici...
U sustini, osecam se kao nesrecna junakinja neke tragedije...
U svakom smislu...
I jos nesto...
Ovih dana sam citala i o smeni Kokana Mladenovica u Ateljeu 212. I njega se secam kada je devedesetih, smelo istupao na vec pominjanom Sterijinom pozorju, koje ga je i napravilo, protiv rezima Slobodana Milosevica i njegove klike, od kojih su neki i sad uspesni i uzireni u srpskoj politici.
Izmedju redova vidim, na zalost,o lovi je rec...
Mislim da je tako i sa mojim, nazovite, bednim slucajem...
O lovi i o prasini je rec.
Trice i k... prasina.
Ali, ja cu nastaviti da pisem...

Kisa i moje nove cipele - KRAJ

...Kuci sam stigla u potpunoj groznici.
Muz i sinovi su me gledali zaprepasceno i zabrinuto.
Moj dragi, pazljivi muz mi je skuvao jedan divan caj od jasmina u koga je dodao dosta meda od bagema. Cela kuca je mirisala. Dan ranije (ili godinu ipo ranije, kako Vam drago) napravila sam divne medenjake sa puno oraha, vanil secera, meda, djumbira i limunove korice koje mi je servirao sa cajem.
U vodu za kupanje je sipao morske soli i bukvalno me oterao na kupanje. Komentarisali su sva trojica da me je uhvatila Bozicna groznica i da sam prava kupoholicarka. Smejali su se mojim novim cipelama, blagonaklono.
Ja sam uranjala i izranjala iz vode, sve vreme misleci, da ako izronim, naci cu se na obali Dunava, na vikendici, sama, godinu ipo dana kasnije.
U kadi sam jela mirisne kolacice i pila mirisni caj, duboko disuci...
Vece smo proveli mirno, u skladu sa praznicima koje smo slavili.
Nisam ni novine citala.
Uvece smo legli da spavamo relativno rano.
Muz je sa nekim pricao telefonom, kada sam ja usla u sobu, naglo je prekinuo razgovor.
Da se to desilo pre, pojela bi me ljubomora.
Sada sam bila potpuno mirna.
Nije me bilo briga.
Poljubila sam ga ovlas i zaspala, konacno ubedjena da je ipak sve bio samo san...
Ujutru, probudila me je zvonjava telefona.
Bio je to poznat glas: " Vladislava, moramo se naci pod hitno...Nista nije gotovo".
Ili jeste? 

Kisa i moje nove cipele - sezdeseti deo

Izgleda da sam zadremala...
Oko mene je odjednom bilo bucno.
Bila sam na Uscu, buljeci zaprepasceno u par cipela na mojim nogama.
Pa zar te nisam kupila jos prosle godine!?
Pa zar je zivot samo san!?
Borhes?
Kalderon?
Pored onih cipela koje sam probala, bio je par izuvenih i blatnjavih,  takodje novih.
Koje nisam obula, mislila sam groznicavo, od Bozica prosle godine...
Zavukla sam ruku u torbu i uzela mobilni.
Bila je to...Diva??
Pa zar nisam promenila mobilni telefon?
Iznad mene je stajala prodavacica, koja me je zabrinuto gledala sa casom vode u ruci:" Gospodjo, da li ste dobro? Odjednom je izgledalo kao da niste ovde. Cak smo se uplasili da nemate neki napad..Evo, casa vode za Vas..."
"Koji je datum?" Prekinula sam je, hvatajuci je za ruku sa casom vode, tako jako, da se malo tecnosti izlilo na cipelu koju sam probala...
" Gospodjo, pa Bozic je.." mrmljala je ona prekorno, vise gledajuci polivenu cipelu nego mene..."Moracete da platite..."
"Ma koja godina?" Pitala sam je ja, sa teskobom.
"Gospodjo, salite se sa mnom. To nije lepo, na nogama sam vec deset sati, a ovo su rasprodaje..."
"Molim Vas", vapila sam.
"Upravo je pocela 2010." Rekla je prodavacica uvredjeno.
Zgrabila sam casu i naiskap popila vodu.
Platila sam novi par cipela i izletela sa Usca.
Napolju je videlo se, upravo prestala kisa.

Kisa i moje nove cipele - pedeset i deveti deo

...Dosadilo mi je. Sve mi je dosadilo, mislila sam sedeci pored Dunava i po ko zna koji put prevrcuci svoj zivot kroz mutne vode ove velike i teske reke.
Na lepom plavom Dunavu, moje dupe! Nekad bilo!
Cudni su ti dunasvski alasi. Nista te ne pitaju. Moj spasilac  je bio ubedjen da sam pokusala samoubistvo, a ne da me je vadio iz ralja mocne politicke struje. Zaista. Hranio me je dimljenim stukicama i pekao mi smudja u pivu.
Lozio mi vatru uvece i uopste nije pitao ni da li treba nekog da zove...
Posle onog prvog komentara.
Prala sam mu sudove i iskrpila mu neku pocepanu mrezu.
Kada se vratio iz ribarenja, samo me je iznenadjeno pogledao.
Rekla sam mu da imam i ja kucu na Dunavu.
Promrmljao je:" Sve je onda, jasno".
Ujutru me je probudio rano i samo rekao:"Hajde da Te odvezem do Tvoje kuce, gospoja".
Klimnula sam glavom.
Bilo je divno jesenje jutro, sa tek po malo magle na vrhovima dunavskih talasa. Vozio je uzvodno, pa je put od pancevacke obale do Crvenke, i Batinog kanala gde je bila moja kuca, malo duze trajao.
Mislila sam kako bi najbolje bilo da nestanem.
Kako mi je zivot pruzio novu sansu, koju ne treba tek tako da prokockam.
Kada sam se iskrcala na obalu i pozdravila sa starinom, kome ni ime nisam znala, otkljucala sam svoju kucu rezervnim kljucem ispod stepenika ( ziveli smo u sojenici, ako sam to propustila da Vam kazem), skuvala sebi jednu veliku kafu i sela umotana u vrecu za spavanje na jos prohladnu terasu.
Magla se spustala sve vise.

                                               U najavi: kraj romana Kisa i moje nove cipele
                                                               

Kisa i moje nove cipele - pedeset i osmi deo

Mrak po drugi put... Mislila sam, dok mi je uzasan bol u potiljku parao mozak.  Dok sam se lagano budila, obuzeo me je strasan talas mucnine. Morala sam da povracam. Iz mene je curila vodurina...Verovatno sam povratila pola Dunava, mislila sam, a onda sam opet izgubila svest.
Bila sam u bunilu. Trcala sam kroz neki polumrak, trazeci neke papire, kroz ogromni sivi arhiv.
Kad god bih se priblizila nekom tekstu, obuzimalo me je takvo gadjenje i takav bol u potiljku, da bih morala da se .. probudim, po svemu sudeci.
Ipak, u svemu tome, mada sam mislila da je vrlo moguce da sam mrtva, nije bilo nelagodno. Bilo je relativno mekano i nije bilo mokro. Cula se reka, ali vise kao sum nego kao mesto u kome ja gubim zivot... Sledeci put kada sam se probudila, videla sam da sam u nekakvoj kucici u kojoj je bubnjala pecka i sa cijih drvenih zidova su vislile ribarske mreze.
Pojavio se i moj domacin i spasilac: bio je to nekakav ribar, poput onih na koje sam navikla oko moje kuce na reci.
Trepnula sam i slabasno mu se nasmesila.
On me je pogledao i rekao; "E gospoja, ne vredi se samoubistvo u tvojim godinama. Grehota je. I za boga i za ljude. Imas li Ti gospoja dece i nekog coveka? Nisam nasao nikava dokumenta kod tebe sem nekih pocepanih papircina koje nista ne razumem, sa nekim velikim pecatima..."
Skocila sam iz kreveta ne obracajuci paznju na to da sam bila odevena, po svemu sudeci, samo u gornji deo najbolje domacinove pidzame, koja je smrdela na masinsko ulje, rakiju i duvan, od cega mi je bilo jos gore.
"Pobogu, gde mi je Torinski?" Vrisnula sam, ocajnicki.
Od naglog skoka, opet mi se zavrtelo u glavi, pa sam iznemoglo pala na krevet.
"Kakav T..orski?" Pitao je
"Ma sta ste to nasli kod mene?" Pitala sam tiho jecajuci.
" Ma evo ovo" - pokazao mi je on  mokre ostatke Torinskog sporazuma, pocepane na vise delova i umazane nekim zelenim blatom. Odmah sam ih prepoznala.
Izes i Novi Sad i Tursku i Bugarsku i Novi Pazar i Beograd, neutesno sam plakala, znajuci da je ceo posao otisao do djavola, bas kao i ja sama.

Kisa i moje nove cipele - pedeset i sedmi deo

U toj belini i gluhoti, zazvonio mi je telefon. Bio je to moj zamalo bivsi muz, koji je izgleda imao sjajan osecaj da najnusi... Moj strah, kanda.
Pitao me je nesto banalno, tipa, gde su carape koje sam pre neki dan oprala, ali to je bilo dovoljno da me malo izbaci iz tripa u kome sam, po svemu sudeci bila. Dobro dosla u stvaran svet, Vladislava, rekla sam sama sebi.
Nisam imala pojma gde sam ostavila carape, sto mi se sve cesce desavalo. Da gluposti ostavljam za sobom. Makar to bile i carape nasih sinova.
Makar to bile i carape moga muza za koga i dalje ne znam gde zivi. Da li se to on neprimetno vratio kuci!?
Nemam pojma.
I pojma nemam.
Sa olaksanjem sam usla u dijalog sa njim, pokusavajuci uzaludno da nabodem gde su, do djavola carape.
U glavi mi se muvao malopredjasnji susret, koji je bio tako tipicno faustovski ( Ni djavo nije tako crn, kao sto izgleda) da je licio na jeftin roman.
Do djavola.
Opet sam osetila miris barustine koji se sirio oko mene kao neka nezaustavljiva masna mrlja.
Cini mi se da sam zalutala, gore nego dok sam u Novom Pazaru trazila zgradu Univerziteta.
Odjednom sam shvatila da ne hodam po trotoaru, nego da mi se cipele zavlace u meki pesak dunavske obale.
Osetila sam jak udarac u potiljak.
Oko mene je bio mrkli mrak.

Kisa i moje nove cipele - pedeset i sesti deo

Mrzovoljna i sa tezinom u stomaku, kao kakvom povecom pesnicom, izasla sam u odjednom svetlo pancevacko jutro. Bilo je vreme da posetim bivsu fabriku spajalica u cijem prostoru je bio sada departman.
Spajamo ljude, mislila sam ja saljivo, hrabreci se.
Departman je bio za razliku od novopazarskog, prilicno skroman, sto me je prilicno iznenadilo. I gospodin u sivom tergal odelu je izgledao, dosta pristojno, sto je za mene bilo takodje, moram priznati, prijatno iznenadjenje. Pruzio mi je ruku, a onda je usledio sok: imala sam utisak, kada sam pruzila ruku i kada me je uhvatio za istu, da milujem ruznu zmijsku krljust. Stisak nije bio slabiji od Boovog. Ali, Booov je bio leden i velicanstven. Ovaj je bio, leden i uzasan. Zasmrdela je bara oko mene. Kosa mi se digla od uzasa.
Kao da sedim naspram.......licno.
Osetila sam strasnu mucninu i glavobolju.
Gospodinov glas je bio metalan i suskajuci, suv, kao ostra hartija.
Nisu me ponudili ni kafom.
Receno mi je, otprilike, izmedju ostalog ovo: da se nase ministarstvo lepo nosi u tri jebene picke materine, da su oni na Bolonjskom sporazumu i da ih boli k.... za Torinski...I onako ni jedan srpski Univerzitet nije na spisku pet stotina pravih...
Da me ne zavara periferija i fabricki kraj u kome su, te da ce skoro sutra, preci u velelepno zdanje u centru Panceva. I jos: da su ciljevi Internacionalnog mnogo siri, dalekosezniji i ozbiljniji nego sto ja mogu i da zamislim.
"To je vec pitanje dominacije na Balkanu", skoro je sistao gospodin palacajuci ostrim jezickom izmedju zuba.
Sistanje i skripa su se zaustavili, a gospodin je naglo zacutao. Isto tako je naglo i ustao te se, uz jos jedan jezivi stisak ruke, pozdravio sa mnom. Nestao je takvom brzinom da mi se cinilo da sam samo sanjala. Jedan ruzan san...
Nas ulici sam bila neverovatno brzo, kapirajuci sav znacaj onoga sto se upravo nije desilo.
Ma kakva saradnja i zajednicki interesi...
Nema od Srbije nista...
Nista, kao ni od nasih sporazuma.
Sunce je na ulici nestalo jednako kako se i pojavilo, cule su se sirene koje su nagovestavale visok stepen zagadjenja vazduha. Magla koja je pala, odjednom, bila je tako gusta i tmasta, da sam jedva disala.
Oci su mi se napunile suzama, a pluca smogom.
Ponestajalo mi je vazduha.

Kisa i moje nove cipele - pedeset i peti deo

Stigla sam prerano. Dok sam u umazanoj pekari pijuci losu kafu i jeduci neverovatno ukusnu buhtlu iz koje je curio divan domaci dzem, gledala u pancevacku rusticnu secesiju i provincijski bidermajer gradjevina, razmisljala sam o jednom filmu koji me je ovih dana potpuno dotukao. Melanholija Larsa Fon Trira, cije sam filmove Europu i Kroz talase nekad obozavala do ludila i suza...
Mislila sam o depresiji i melanholiji koje su me obuzimale sve cesce i kojima ni sjajne cipele nisu mogle da pomognu... Mislila sam o junakinjama filma koje na kraju, posto je otac porodice u nemogucnosti da zaustavi propast, izvrsio samoubistvo, ostaju same sa detetom, u suzama, pred sudar sa drugom planetom. I kako u tom filmu, koji je presao svaku granicu ljudskosti, u sustini, nema dalje.
I kako ni u zivotu, ponekad, nema dalje.
Srknula sam jos jedan gutljaj lose kafe, a bozanstveni dzem od nekih divnih bobica mi se slio iz usta na bradu. Polizala sam zalostivo isti. Bio je tako...Nostalgican, taj ukus, da mi je odmah bilo bolje.
Ma nije valjda susret sa odeljkom jednog univerziteta, ravan propasti sveta... Hrabrila sam i bodrila samu sebe, narucujuci i jednu buhtlu sa makom. I ovako je jos bilo, tek svitanje.
Izula sam i cipelu sa noge, koja me je zuljala.

Kisa i moje nove cipele - pedeset i cetvrti deo

Ih, bre. Da sam bar Isidora, pa da iz Panceva zbrisem na sever...Ili muskarac, Crnjanski svakako, pa da pozovem njihovog dekana na fudbal, koji kao odlicno igram, i ako ja pobedim... Ima Torinski da se potpise...Jakako. Dasta. I svasta.
Nego, znate li da su Isidora Sekulic i Crnjanski dvadeset godina kasnije, stvarno bili nastavnici u Pancevu?
Ne znam sta ce mi to, ali prelistavajuci kulturnu istoriju Panceva, bezala sam iz sumornog Beo voza i jos sumornijeg dana, putujuci konacno na zakazano mesto. Na ispostavu novopazarskog Univerziteta...
Bas sam sad nasla da putujem!
Samo par dana posle onog cuda u Sarajevu.
Izgleda da je sada bilo jasno i laicima, da se novopazarci nece poklanjati nikome, i da ce destabilizovati sve sto se moze destabilizovati.
Juce sam opet isla kod Ministra, ne bi li otkazala ovaj besmislen put, a on me je pogledao tako ledeno...Da sam se smrzla.
"Hajte Vladislava, manje price, vise rada. Samo Vi idite na sastanak. Moramo pokazati dobru volju...Uostalom zeno, zaprecili ste mi put, pa pomerite se malo, ne mogu od Vas kroz hodnik da prodjem...O ljudi...Moracu sekretaricu i u klozet da vodim sa sobom..." Mrmljao je sad vec nestrpljivo do krajnih granica, ministar.
Na putu do WC.
Sta da Vam kazem? Kriva sam.
Bila sam ocajna. Prvo u njegovom ormanu, a sad kod njegovog toaleta...
Jebacina cista.
Ugrizla sam se za usnu.
Ovo je bilo previse za moj ukus. Necu vise psovati, obecavam.
Cim me je nazvala Ministrova sekretarica, i pre nego sto mi je rekla, znala sam sta ce to biti.
Prvi put u zivotu Vladislavi Petrovic je poslovni sastanak zakazao neko drugi, a ne ona sama...
Eto.
A za psovke...Stvarno je bilo previse.

U Pancevo sam stigla izguzvana, sa onim specificnim mirisom zeljeznice koji davno nisam osetila... Od detinstva mojih decaka, koje sam, bez obzira na guzve cesto vozila od Vuka do Zemuna, da deca vide i osete caroliju putovanja.
To sam uvek radila krisom od muza, a on bi nas svaki put provalio po mirisu.
On nije voleo te sentimentalne gluposti i zarazu koju bi klinci mogli da dobiju...
A ja bih im obavezno kupila burek i tako bi jeli burek iz masnog papira i vozili se.
Mislim da me je to negde i samu vracalo u sretne dane moga ranog detinjstva, kada smo, pre nego sto smo kupili Skodu, pa posle boga mi i Ajkulu, isli na more vozom.
Secam se jednog bracnog para koji je do Sida, na vozu Beograd - Ploce, vec pojeo celo pile kupljeno na zeleznickoj stanici i celu jednu tepsiju bureka...
Majke mi!
A sto bih Vas lagala?
Dakle, posle jednog ozbiljnijeg zastoja na mostu, stigla sam u Pancevo , ledenog jutra, skoro jos po mraku, leta gospodnjeg , 29. oktobra 2011...

Kisa i moje nove cipele, pedeset i treci deo

Sledeci dan sam sve perjajuci bila na poslu. Odmah u ministrovoj kancelariji. On je bio jako neraspolozen, studenti Filozofskog i Filoloskog fakulteta su mu se penjali po glavi. Pokusala sam da odlozim neizbezno, mrljajuci kako idem u Banat, a to je Vojvodina, pa novosadski univerzitet...On se skoro izderao na mene - "Mani se novosadaskog, bre, oni se bave ekologijom... Brisi u Pancevo. Nema vise femkanja. Vidis da im dekanu ni Turska ne dopusta da se prtlja u politiku. Sad je vreme da im pruzimo ruku. Ovo je pitanje od nacionalnog znacaja. Shvatas li Ti to uopste?!" Odmerio me je poluprezrivo, polusazaljivo, kao da sam neki neizleciv slucaj od koga je i bog digao ruke. "Toliko si putovala...Drzava Ti je omogucila takve benefite... Znas li Ti zeno, gde zivis uopste??? Vreme je da platis ovaj lepi zivot koji si vodila toliko godina." Rekao je na kraju skoro pomirljivo.
Pobogu, kakvi dugovi. Mislila sam ja dok sam cutala zagledana u vrhove svojih bez cipela. Kakvi crni dugovi... Ako ih Boo nije naplatio, ne znam ko ce...
Pogledala sam ga svojim najtuznijim pogledom, koji zaista nije bio manipulativan, ni trunku, onim pogledom kojim sam nekad, kada su bili mladji, gledala sinove kada sam pokusavala da ih nagovorim na nesto sto za njih ni u kom slucaju nije dolazilo u obzir.
Samo ovo nije bio pogled moleciv, nego pogled ruznih pancevackih isparenja i maglustina...
Oh. Crnjanski. I Pancevo i reka i barustine i umiranje.
Umiranje.
Odoh ja u patetiku, u picku materinu!

Kisa i moje nove cipele - pedeset i drugi deo

Kako god bilo, strasno i pretece, nove cipele bar kratkotrajno ispune prazninu. To je bar jasno.
Ovih dana sam citala da su u modi one boje koze, "koje vizuelno izduzuju nogu", pa sam u skladu sa istim trendovima, sestre zene britanskog princa,(HA!) odmah kupila dva para. Jedne prakticne, sa zumbanim djonom, stabilne i nepromocive, prve jesenje, naravno firmirane i druge, Perline, vise u boji uvelog zlatnog lisca koje se sprema da padne na nas grad, nego u boji moje preplanule koze. Vrtoglave, pomalo kic, sa malo strasa i sa spicem koji bi se lepo zabio u dupe svakome ko bi pokusao da ugrozi moju individuu. Ako bi pokusao.
No salu na stranu, kako je stvarnost uvek fantasticnija od teksta koji pisem,i ja sam se u stvarnosti susrela sa porodicom moga komsije koji je dobio svilen gajtan.
Njegova majka me je, kada sam isla da im izjavim saucescsce i ponudim neophodnu komsijsku pomoc, sva uvela i uvijena u crno, suzno nudila domacim sokom od breskve. Njegova zena i sin su komentarisali da nije bilo nikakve istrage, a sin je rekao da ce on toljagom presuditi onome ko je to uradio njegovom ocu...
Eh, dragi moj, kada bi to bilo tako jednostavno...Mislila sam ja pijuci rakiju za dusu komsije.
Ma, znamo se godinama.
Kada smo konacno sahranili komsiju, bacila sam se na mesenje i kuvanje.
Ne bi li me i to udaljilo od obaveza koje su me cekale na poslu.
Konacno sam naucila da pravim krofne, iako su i moje sestre i moja majka imale citav niz najrazlicitijih trikova za postizanje zlatnozute supljine u istim.
Pravila sam krofne do iznemoglosti, posebno onih ledenih dana koji nisu licili na letnje.
Moji sinovi su bili izrazito zadovoljni: kuca je ponovo licila na dom, a mirisi kuhinje su privukli i mog muza da cesce svraca.
No, ja i dalje nisam bila srecna. Zuljala su me ona muzevljeva druzenja sa drugim zenama (nista nisam zaboravila, naravno), zuljalo me je lose vreme, pa lepo vreme, pa najradosniji muslimanski praznik, a u Srbiji: Ramazanski Bajram...
Jebali nas muslimani!
A i ako ce...Kanda skoro.
Bas sam peti sat relaksirano i koncentrisano, posto sam ustala u cetiri ujutru, da to radim po jeftinoj struji, mesala varjacom po najvecoj serpi sa divnim i mirisnim sljivama od kojih sam pravila dzem sa vrlo malo secera i ni malo aditiva, jer krofne nisu krofne bez dobrog pekmeza, kad je zazvonio telefon.
Bilo je pola devet ujutru, kasni avgust, a na telefonu je bio ministar, licno.
Bez ikavog pijeteta i popustljivosti - pretecim glasom sipao je na mene.
Nesto u stilu - dokle mislim da budem na odmoru i da "vucem dupe u Pancevo, momentalno".
I kada sam rekla da ce pekmez da mi zagori - " jebo me pekmez".
Verovali ili ne, tim recima.

Kisa i moje nove cipele - pedeset i prvi deo

Vise mi ni cipele ne mogu pomoci!
Temperatura u gradu je rasla, a sa temperaturom i moj osecaj beznadja.
Zato sam resila da napravim veliko spremanje.
Kad ne mogu u zivotu, gde je sve postajalo sve teze, ono bar u kuci. Uzela sam bolovanje, bez obzira na Ministrovo insistiranje da pod hitno zavrsavam posao u Pancevu.
Pobegla sam glavom bez obzira. Zvao me je i Goran i dr Kupus i Hamza, bas ovim redom. Sinovi su komentarisali, da imam visoku temperaturu i gusobolju i da ne mogu da se javim. Nikom.
Gorana sam ipak nazvala na neki broj koji je ostavio mom mladjem sinu. Rekao je da nije u Srbiji i da ce me on nazvati. To me je malo umirilo. Brine o meni!
Valjda nece dopustiti da se ledena ruka sa gajtanom spusti i na moj vrat. Dok sam pricala sa njim, mlatila sam nogama u mojim svilenim nebesko plavim papucicama koje sam donela iz Turske. Bile su decenntne i krajnje neuobicajene za islam, sa samo jednim zanosnim perom na njima. Osecala sam se kao rajska ptica, ugrozena vrsta, naravno.
Goran mi je rekao da se ne brinem, da ja nisam kriminalac i da moj komsija sigurno nije udavljen zbog obrazovanja i Torinskog sporazuma. Ko zna kakve je poslove on obavljao...Na moje insistiranje, samo je rekao da je on bio dvostruki igrac i da je suvise znao o nekim mnogo vecim poslovima za koje ja bolje da ni ne znam...Zbog svoje bezbrednosti, dodao je , sada vec ironicno.
Ipak, meni je neki glas u uhu saputao, da to nekako ipak ima veze sa mnom i sa celom gungulom u kojoj sam.
Izes proklete evropske integracije, mrmljala sam sebi u bradu, dok sam pomerala namestaj.
Jebo me Torinski, dok sam prala prozore i da bog da svi pocrkali, dok sam lastila parkete...

Kisa i moje nove cipele - pedeseti deo

Nocas sam opet sanjala zmijurinu. Nikad vecu. Sklanjam se da me ne ujede, a ona pokazuje znake blagonaklonosti. Uvija se oko mene kao pas, a ja znam i vidim da nije. Belicasta, velika, sluzava.
Ustaje i oblaci odelo od zmijske koze. Hoda kao covek. Sakriva rep i upasuje ga u pantalone da se ne vidi. Ali vidi se, jebi ga, rastimovano hoda, zmija je, a ne covek.
Boze!
Vidovita sam nacisto.
Ujutru sam ustala potpuno osamucena. Jucerasnji dan na poslu mi je bio totalno porazavajuci, pa onda mama i sestre i sad ova luda noc koja se nikako nije zavrsavala.
U ogledalu sam videla podocnjake jos crnje nego juce.
Pogledala sam se i sa ledja, da taj rep koji sam sanjala, kojim slucajem nije moj. Iza mene, na zalost nista nije bilo. Nista sa mene nije ni visilo.
Eh. Kamo lepe srece da je sakriveno repiste bilo moje.
Bar bi sve podavila. Kao Boo.
Na poslu sam dobila slobodan dan, zbog jucerasnjeg poginuca.
A sva ona Ministrova obecanja o povratku na stare obaveze su izgledala, kao i ona koja je davao naciji.
Prazna prica!
Nas Ministar je bio tipican demagog.
Ponekad sam se pitala, kako je moguce, da nas prosecan politicar izgleda isto kao i oni kada sam bila dete.
Mozda oni ne umiru?
Mozda ih drze u nekom zombilendu i pustaju po potrebi?
Funkcija i politicar po potrebi?
Fraza i obecanje po potrebi?
Eto, radila sam u srcu drzavne uprave, a nisam znala najvaznije odgovore.
Jos jednom sam samoironicno pomislila, da nikad od mene...
Nista...
Jos uvek su mi pred ocima igrali krstici statistickih podataka koje sam ubacivala u kompjuter juce, posle male mature.
Celo ministarstvo je radilo punom parom, ali gde mene da zapadne takva pilula?
Ma, nisam ja ni najmladja da radim takav statisticki posao.
Objasnjenje je bilo da to svake godine zapadne nekog drugog, da se ni mi iz samog vrha uprave ne mozemo izvlaciti, da nemamo dovoljno ljudi (!?) i da sam stigla na red.
Tako su mi kroz ruke prosle sve nade, sva znanja i strahovi osmaka Srbije.
Svih 80000 strahova i nada.
Kamioni testova.
Pocesala sam se po ruci po kojoj sam se bila osula nekim ljuspicastim osipom.
Pomislila sam da bih trebala da odem kod koznog lekara svakako.
Mora da sam alergicna na papir.
A mozda i menjam kozu.
Ko ce ga znati!?
Obukla sam se bolje nego ovih dana, jer je prilicno zahladnelo, a i krenula je da pada i neka kisa.
Opet sam isla u prodavnicu sa osecanjem straha i gadjenja, pred jos uvek neskinutim snom sa sebe.
Na ulici sam srela jednu komsinicu, koja je uvek znala sta se desava u kraju.
Mislim, mi smo svi voajeri u neku ruku,volimo da znamo sta se desava u nasem okruzenju.
Kad nisam kupovala, moram priznati, bolovala sam od radoznalosti.
Nije imalo smisla da joj krijem da mi muz vec danima ( mesecima) nije kuci,pa sam je informisala u kojoj smo sad fazi, te kako smo isli porodicno na veceru.
Jedva me je slusala, sve vreme masuci rukom, da me zaustavi:
"Je li komsinice, pa Vi ne znate?"
"Sta treba da znam?" Upitala sam zabrinuto.
Pogledala me je uplaseno:"Znam da ste putovali u Novi Pazar...Komsija, Vas komsija je nocas nadjen mrtav"...
"Koji moj komsija"? Pretrnula sam, unapred znajuci odgovor...
"Znate koji" , prosaptala je.
"kako je stradao? Neko ga je upucao?" Pitala sam ja, uzalud se nadajuci.
"Ne, udavljen je. Velikim i belim svilenim gajtanom..."

Kisa i moje nove cipele - cetrdeset i deveti deo

Quod est inferius, est sicut id quod est superius...
Ono sto je dole, odgovara onome sto je gore...
Hermes Trismegistos


Sledeci dan su mi dosle obe sestre. I mama. Kao u mirovnu misiju. Osetila sam ozbiljnu nelagodnost. Slicnu onoj kakvu sam osetila kad sam pricala sa komsijom.
U stvari, nocas sam osetila, dok sam spavala, ozbiljan pritisak na grudima...
Kada sam otvorila oci, u krevetu pored mene, umesto mog muza, videla sam komsiju kako zuri. Ne pomera se. Samo zuri, onim njegovim urokljivim ocima. Pravo u moj mozak!!!
I nije ni go, ni u pidzami, pa da pomislim na nezdravu erotsku klimu koju sam verovatno sama stvorila oko sebe, nego onako obucen, u neku svilenu trenerku kakve je voleo da nosi; zeleno- plavu, naravno, u bojama lokal patriotskim.
Munze konza svuda. I na Novom Beogradu.
Zatreptala sam u soku, a on je nestao.
Da su tada i petlovi zakukurikali, kunem se, umrla bih!!!
Naravno, posle toga, o spavanju nije bilo ni reci.
I sad, posle takve noci ( a i na poslu je bilo ludo) samo su mi nedostajale njih tri.
Unosile su mi se u lice i huktale.
Kao tri Parke, boze me oprosti, pomislila sam.
Samo sto su imale odgovarajuci broj ociju.
Valjda bih Parke lakse podnela. One su imale samo jedno oko.
A ove sest razrogacenih...
Onda su mi izvadile poklon...
Mili boze, zabezeknula sam se!!!
Cak mi je neprijatno da govorim o tome.
Ipak sam ja opasno delikatna dama.
Bez obzira na sve!
Ja sam cutala i prevrtala po poklonima, a mama je, mrtva ozbiljna progovorila.
U stilu - da nije normalno da zena mojih godina zivi u celibatu i da ako necu da se mirim sa muzem, treba da krenem dalje...Pa su mi eto, njih tri, dosle da mi kazu da imam njihov blagoslov. Sa poklonima. U ruzicastoj, crnoj i drecavo crvenoj boji.
Ne mogu da kazem da je to bio neukusan poklon...
Daleko od toga.
To je stvarno bio neverovatno seksi cipkani ves.
Nesto sto nije bilo grudnjak ni donji ves...
Nesto sto je bilo trake cipke koje se preklapaju preko grudi, pa pozadi kao duboko izrezano preko guze, pa onda neke trake sa strane... Cudo.
Eroticno do granice nepodnosljivog.
Ali, ja sam nosla iskljucivo boju bisera, peska, vanile i bez kao ves. Nikada nista ruzicasto, to svakako ne. Vulgarno i kurvanjski.
Crno kao fatalno i crveno kao vamp.
Sedela sam sa ogromnim podocnjacima i gledala belo u njih tri.
A onda sam pocela da se smejem.
Smejala sam se i dok su pile kafu i dok sam ih pratila.
Sestre su bile uvredjene, a mama bas zabrinuta.
Mrmljala je nesto u stilu, da mi je klimaks bas rano poceo, a sestre, da sam nezahvalna.
Cuj klimaks?!
Zena na medjunarodnoj spijunazi i klimaks!?
Ma, hajte, molim Vas...
A i nek sam nezahvalna.
Nek ture poklon sebi u...