Kisa i moje nove cipele - deveti deo

Dizem slusalicu:"Halo!"
U glasu mi je treperilo.Kola se krecu. Adrenalin raste, kao da kupujem...Glas je meni negde daleko poznat:"Vladislava, saradnik sam doktora Steve P. Od sada cu sa Vama komunicirati ja, a ne profesor. Da li je to jasno?"
Glas je blago zapovednicki,sa notom ironije, autoritativan.Ipak, suvise sam uzbudjena da analiziram podatak o dalekom prepoznavanju.
"Da,naravno",kazem,"cekam prvi zadatak". Boze,kao u petparackim spijunskim filmovima!
Gledam kroz prozor.Opet pada kisa,a vece se spusta u bojama plavog i zelenog, raskosnog proleca.
"Veceras nam je hitno potreban nacrt torinskog sporazuma.."
"Kako to mislite,veceras?" Sada sam vec zabrinuta.
"Imate li skener?"
"Naravno,ali"...
"Kada ga nabavite,snimite nam ga i posaljite nam ga na adresu.....@yahoomail.com"
"Cekajte, ne mislite da cu valjda veceras da idem u Ministarstvo...Kako da opravdam kasni dolazak!?"
"Vladislava, to je vas problem. Vi ste se obavezali.Cekamo izvestaj,obavezno pre ponoci.Laku noc".
Pobogu,petak vece,a ja po kisi treba da izadjem.I da se vratim na posao...Sta da kazem muzu?
Sta da kazem nocnom cuvaru u Ministarstvu?! Kako da iznesem taj dokument?!Da ga fotokopiram!?
Pa u Ministarstvu nikad ne radi foto-kopir aparat...Da ga saljem odatle!?Kako da...Imam svega pet sati vremena,moram da pozurim.Mislicu usput.Prvi put posle dugo vremena, oblacim crno.Mahinalno,kao kada sam bila studentkinja,stavljam najsvetliji puder, crnu olovku i maskaru, bez trunka rumenila.Ta dramatika mi je odradjivala bar cetvrtinu na ispitima. Bleda, ispijena studentkinja, koju ne interesuje nista sem ispita koji polaze...Mahinalno sam se nasmejala sama sebi.Drama je tu, ne treba mi sminka.Narucujem taksi, muz me gleda zaprepasceno;kad sam ja vikend zapocinjala obucena u crno, izlazeci z kuce bez najave. Momci su srecom, kod drugara. U trku muzu lazem da sam zaboravila na poslu neki izvestaj i da moram da ga "proradim za vikend". On se smeje iznenadjeno.Setim se teksta iz dnevnih novina, o visku savetnika u ministarstvima i da su se u Vladi uzburkali duhovi...kao, bice smanjenja broja savetnika, pa se ponovo treba dokazivati....Muz uzima novine. Da, tekst je tu.Tesko sakrivam uzbudjenje. On kaze - "pa sta,nije prvi put da Vas prozivaju,uradices to u ponedeljak...Sami smo kuci, mislio sam da se kupamo zajedno u onoj tvojoj slatkoj peni..."Zastajem za trenutak, skoro uzbudjena,osecam cak i bradavice da mi se krute...Ali,brzam "Moram da idem, ovo je sad drugacije...Ako cemo u Evropu"...Vicem vec sa vrha stepenica, izlazeci iz stana...Taksista je stigao, ja ga pozurujem, vozimo se oko Zeljeznicke stanice...Trazim otvorenu prodavnicu,trafiku, da kupim nesto za nocnog portira...cak ga ni ne poznajem...Kupujem pivo,sok,neki keks,cokoladu,muski magazin...
Ispred ministarstva sam. Krupno udahnem vazduh.Ulazim nasmejana, drzeci propusnicu ispred sebe.
Portir je mlad, plavusan,skoro ne dize pogled. Upisuje vreme dolaska jer je automatika ugasena. Pregleda mi kesu. Nudim mu nesto i brbljam sto na sat;kao kakvo vreme, kisa pada i cipele sam upropastila (fine mekane crne mokasine,za maciji hod- naravno, nije im nista)i izem ti petak i drzavu u kojoj covek i uvece mora na posao.Kao, zaboravila sam nesto..Kao,brzo cu...Moze slobodno da uzme pivo? (Odmahuje glavom)Keks?("Ne,ne hvala gospodjo Petrovic", cita sa kartice -samo bi novine da prekrati dugo vreme.Vidim da ceznjutljivo gleda cokoladu.Guram mu je pod nos sa najsirim osmehom, kao i novine...Ulazim konacno.Penjem se liftom do n...tog sprata.Tu je moja kancelarija. Bucno palim svetlo,pevusim,palim komp, odvrcem muziku sa njega...Dalje cu morati peske.Tiho se sunjam iz moje kancelarije. Vazna dokumenta nisu u njoj, vec u ministrovom kabinetu. Cak nisam ni videla nacrt sporazuma..Pretpostavljam gde je.
Sunjam se po pozarnim stepenicama. Mrak oko mene, ustajao vazduh, prasina. Zapinjem, kao u svakom spijunskom filmu za nesto. Brojim spratove. Gresim..Oseca se ustajao vazduh pun zadaha duvana i kafe. Na pogresnom sam spratu,u mraku. Brojim u sebi...popela sam se dva sprata vise nego sto je trebalo. Silazim..Noga mi se opet zaplice u lepljive trake kojima se omotava hartija za stampanje..Moram reci na brifingu-da nam je firma neuredna...Imamo li mi spremacice?!Ma sta sad mislim?! Gluposti, suzdrzacu se od komentara na temu spremacica...Od kad se pa ja interesujem za to?!Sta cu reci?! Eto,tako, nocu se ja spremala da provalim u ministrovu kancelariju, kad zamalo nisam noge slomila!!!
Na dobrom sam spratu.Ulazim u kancelariju...Mobilnim telefonom (fini Samsung Diva)osvetljavam prostor...polako se navikavam na polumrak.Ostrim...Vidim ministrov sto..I..evo ga! Sporazum, nezasticen, potpisan, zavrsen!Bice lakse nego sto sam mislila...Odjednom se cuju koraci!Pa sta je ovo!? Zar mali ne cita muski magazin?!Sakrivam se brzo u ogroman bar pored radnog stola. Hvala bogu,pa sam malecna!Scucurena izmedju flasa najfinijeg konjaka...mali je odbio pivo!?Pa sta radi!? Dolazi gore da pine ministrovo pice? Virim kroz poluotvorena vratasca bara,uzasnuta!
Vrata se otvaraju, baterija sara po prostoriji. Gasi se i ja vidim da je to onaj sumnjicavi debeli brka, koji nas zene svaki put odmeri kad dolazimo na posao, a cesto i pretresa.Cak znam i njegovo ime.Boza...Radi dugo kao portir.Stari vuk.Znaci, dvojica rade nocu...Da znam, za drugi put!Sta mi je!? Koji drugi put!? I sta ako Boza otvori bar!? Sta cu mu reci? Da sam solo drinkerka, koja nocu mulja po ministrovim konjacima?!Vrata se ipak zatvaraju. Ostajem u baru dobrih desetak minuta. Mozda i duze. Gola sam voda.Dodje mi da nesto popijem. Od muke. Sva sam utrnula. Dobro su mi dosli onih par casova joge na koje nisam nastavila da idem, jer nije to za mene. 100% sam balkanka, kupoholicarska. Iskobeljam se iz bara. Uzimam dokument. Ne treba mi ni Divino svetlo.Teturam niz stepenice do moje kancelarije.Sedim dugo i sminkam se. Tako dolazim sebi. Imam jednu Pupa kolekciju na poslu, za zlu ne trebalo.Uspravljam se, izlazim u lift iz kancelarije. Sa sirokim osmehom pozdravljam oba portira. Boza me gleda podozrivo, a plavusan zahvalno,jer sam mu ostavila magazin. Polako peske krecem kuci. Noc je sad vedra, a ja imam dosta vremena do ponoci. Plocnici su oprani. Sve mirise na prolece...

Kisa i moje nove cipele - osmi deo

I sta sad? Divni aprilski dani prolaze, a niko mi se ne javlja. Tajac.

Pre neki dan sam se opet suocila sa bedom i mrakom  naseg grada. Bila sam u kupovini u jednom od mojih omiljenih trznih centara.Ispred mene je bila zena koja je pokusavala da plati racun sa karticom na kojoj nije imala novac.Vracala je predmet po predmet. hleb,jaja,voce,mleko...Na kraju je rekla:Pokusacu sutra ponovo. Svi smo cutali.I prodavacica i citav red kupaca koji se napravio dok je trgovkinja na njeno insistiranje provlacila karticu na 800,700,600,500,300 dinara... U novcaniku je imala nesto vise od 500 dinara. Racun je u startu bio 1600 dinara...Znala je od samog pocetka. Sta je htela? Da se neko sazali na zenu u Moninom koznom mantilu?I plati racun?! Ili se nadala da u nekom nevidljivom poslanstvu pakuju novac za zene u nevolji i salju im na racune?! Pokrivaju minuse?! Stajali smo posramljeni.Niko se nije bunio.Kada se tuzna kupovina zavrsila, a ja stigla na red, trgovkinja me je samo tiho upitala? Imam li ja novca na racunu? Pretpostavljam da imam, rekoh,a sa zebnjom pomislih na Kupusa i na to da mogu brzo da izgubim sigurnost.Presedose mi tirkizne carapice i vesic u istoj boji, koji sam kupila na akciji.Dok sam se vozila u autobusu,opet sam slusala onog sto peva Zdravka Colica.Sada sam se smejala sa olaksanjem.Nisam se nervirala. Njegovo ludilo je bilo skoro utesno u odnosu na oluju koja je besnela u mojoj glavi...

Stalno imam utisak da me neko prati. Ispred nase zgrade je automobil slican onom kakav me je vozio u Maderu...

Skoro isti takav je i ispred ministarstva, sa drugim tablicama,samo...Posle te voznje sa tirkiznim stvarcicama u kesici, pokusala sam da pobegnem...Odjurila sam opet na Usce, zadrzala se par sati.Cula se sa prijateljicama,pozvala ih na kafu.Popila je. Isla po prodavnicama. Muz i sinovi nisu prestajali da me zivkaju. Muz ce mi do kraja pomisliti da imam neku aferu.Kada sam izasla iz usca, bio je vec mrak...I bas sam odahnula, kad...Kraickom oka...Onaj isti automobil, koji me prati, kada sam u kucnom izdanju. 

Ovo cekanje me ubija. 

To vece sam pekla sjajnu curetinu za veceru koju sam posluzila momcima sa tartar sosom (bila je malo suva), tostom i krastavcicima.Svi smo se opustili i puno se smejali...A onda je zazvonio telefon...