недеља, 10. новембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Nedugo zatim, u Konzulat su stigli majstori za grejanje. Bilo ih je, ako sam dobro izbrojala, petorica. Vrlo ozbiljni, sa prilicno sofisticiranim alatom…
Konzul se uzasno nervirao zbog zavlacenja u sve prostorije, pa cak i njegove privatne. Pitala sam se, obzirom koliko je trckao okolo, sta tek on krije ovde??? I ne diluje li drogu, mozda.
Vec sam ga videla kako povlaci crtu sa bocom viskija ispred sebe i sa devojkom u oskudnom donjem vesu koja mu igra u krilu, dok druga drogirana, a maloletna, lezi na krevetu. Na to mi je licila drzava cela, ustvari. Na perverznog starca koji koristi svaku mogucu priliku…
Da pojebe nesto.
B. me je stalno sokolio da budem od koristi, mrdajuci znacajno obrvama.
Trebalo mi je dobrih pola sata da ukapiram da su momci tu ne zbog cevi nego zbog obijene Sobe.
B. mi je na kraju sapnuo da je to bila najbolje obucena grupa operativaca u ovom delu Evrope koju je mogao da sastavi za tako kratko vreme i da se suzdrzim od lupetanja. Na racun konzula pogotovo, da ne bi napravila medjunarodni incident. Ipak je konzulat bio teritorija Srbije a ni jedan od njih nije bio ni Srbin, a boga mi, ni Rumun.
Pogledala sam ga zaprepasceno – kako je on mogao znati da ja o Konzulu mislim prostacki???
Nasmejao se suvo, pricala sam sama sa sobom, a on je citao ni manje ni vise, sa mojih usana…
Pitala sam ga zabrinuto, da li je primetio i ranije to, da pricam sama sa sobom…
Opet me je odmerio od glave do pete bezobrazno i rekao da jeste…I da cemo i to resiti na obostrano zadovoljstvo…
Dok su mi se usta susila, osetila sam krvav trag izmedju nogu…
Izem ti zene. Moracu po nove cipele pomislila sam pacenicki, flertujuci sama sa sobom..
Otisla sam u kupatilo u kome je bio zaglavljen jedan operativac.
Zamolila sam ga da izadje napolje, sto je on mrzovoljno ucinio, komentarisuci da neko nesto mora i opraviti, vec kad su tu, da stvari ne bi izmakle kontroli.
Dok sam se tusirala drugi put danas, krv je curila neumitno iz mene. Opet sam bila pod stresom.
Doviknula sam mu da su tu zbog grejanja, a ne zbog vodovoda. On je mumlao da je on nekad, u drugom zivotu, zaista bio vodoinstalater, a da nama kupatilo curi na sve strane. 
“Kao i ja”, otelo mi se nesmotreno.
On nije nista komentarisao.
Kada sam izasla iz kupatila, pogledao me je prezrivo.
U svetu tajnih agenata nije bilo iznenadnih menstruacija, izgleda.
Kada su momci otisli, tiho sam upitala B., kada cemo znati neki rezultat.
Kratko mi je rekao da ja svakako necu znati nista i nista ne treba ni da znam.
U ovako zategnutom politickom momentu izmedju Rumunije i Srbije, kada se pitanje Vlaha ostavlja kao otvoreno, nikakve diplomatske katastrofe nisu u igri.
Moj zadatak je da pomognem kako mogu, a ne da odmazem suvisnim pitanjima.
Trazio mi je da mu predam predmete, a za uzvrat, odvesce me kod cuvenog medjunarodnog krijumcara umetnina koji je ziveo, u penziji odavno, u blizini Konzulata.
Sa zaljenjem sam mu dala iste, misleci kako ce mi nedostajati cela prica…
Ne znajuci da prica u stvari, jos nije ni pocela…

петак, 8. новембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Spavala sam. Spavala i sanjala. Pusta polja, reku kako tece, sebe pored. Pored reke Dunava, sedela sam i…Novu godinu bez sinova, prolece u beharu usamljeno. Gusti i tmasti sneg. Sanjala sam trazeci izgubljene slike Vukovara, one iz vizije. Mucila sam se. Pa se onda nisam mucila. Sanjala sam sebe kao Ofeliju, kao Penelopu, kao Madam Baterflaj. Videla sam se u banalnoj situaciji. Kako prebiram kao po nekoj ohladjenoj i ustajaloj hrani…Sanjala sam, jedva cekajuci jutro.
Ustala sam u divno i blistavo, koje je danu davalo razlog za jasno i razumno. Tusirala sam se dugo, pustajuci da kapljice vode speru sa mog tela secanje na lose snove.
U dnu stomaka sam osetila uzbudjenje, koje se polako sirilo preko prepona do karlice. Moje telo je izgleda reagovalo brze od moga uma. Avantura se mogla nanjusiti u vazduhu…
Ipak, nesto me je zuljalo. Dok sam pila kafu, shvatila sam sta. U Sobi u kojoj sam nasla predmete mozda je ipak bilo i nekih tragova…U Sobi sam ostavila i kutiju sa pismom, koje, sada sam shvatila, uopste nisam procitala kako treba. Pitala sam se da li je mozda vreme da sve to pokazem B.?
Da se ne natezem i coveku ukazem poverenje.
Bilo je prilicno rano i u kuci su izgleda svi spavali.
Na prilicno vlazna stopala sam navukla neke vunene carape. Iste sam kupila na nekom izletu koje su zene pravile za Divu i na koji su mene pozvale, reda radi. Bila sam  skoro uvredjena. Takva lepota u podnozju ne znam koje planine, meni ne bi bila dostupna, da sam bila sama. Manastiri i crkve iz 16.og veka, kraj porodice Batori. Najcuvenija Batori, Erzebet je bila dostojna svih transilvanijskih prica…U njenoj porodici je već bilo dosta slučajeva mentalnih poremećaja. Naročito je u njenoj bliskoj familiji bilo svirepih mučitelja, silovatelja i osoba koje se bave veštičarenjem. Posto je u Maramuresu (ako sam dobro zapamtila naziv mesta) bila i fabrika cuvenog rumunskog sampanjca, sve smo se otkinule. Cak i Diva. Tu sam, zaboravila sam da Vam prijavim, pocela da je zovem njenim pravim imenom, Jelena. Presle smo i na ti. Kikotale smo se kao blesave, pripite tako. Upala sam i u neki ledeni planinski potocic. Tada sam kupila neke bozanstvene etno carapice, crveno bele da se ugrejem. A i pomalo smo se uplasile…Jebes Drakulu. On je seksi. Ali krvava grofica Erzebet koja se kupa u krvi drugih zena… Nije sala.
No…
Pocela sam da pricam o carapama, umesto o cipelama.
Cudna su vremena dosla, dragi moji, cudna.
Zadnja.
Dakle, obula sam carapke, posoljala neke kucne papuce, natukla neki debeli frotirski bade mantil i odjurila preko dvorista do bastenske kucice.
B. mi je otvorio vrata, kao da me je cekao iza njih. Nisam morala ni da kucam.
Samo sam podigla obrvu, a on se nasmesio krajickom usana. Oci su mu bile hladne i pomalo kao da sam ga zabavljala…
Kao da je mislio da sam mu dosla u sobu zbog…neceg drugog, a ne posla.
Odmerio me je od glave do pete, vrlo otvoreno, sto dugo godina osim mog muza niko nije radio. Osusila su mi se usta i na tren sam pomislila da mozda i nisam dosla u njegovu sobu zbog posla…
Napetost u vazduhu je prekinula zvonjava ulazne kapije. Osetila sam olaksanje…Ili ne. Na ekranima sigurnosnih kamera se videlo, da se Konzul vraca…Ko zna odakle. Nikome nije polagao racune.
Trenutak je prosao i ja sam B., kada je otvorio kapiju i pozdravio Konzula, pozvala da krene za mnom.
Da ne bi lutala, krenula sam hodnikom kojim sam prvi put isla. Malo smo puzali, pa se malo penjali. B. je bio na korak iza mene, cuteci.
Kada sam stigla do vrata Sobe, slavobitno sam ih otvorila, ostavljajuci prostor da B. prvi udje. On je usao i sa upitnim pogledom se okrenuo prema meni:”Sta..”
Zavirila sam nestrpljivo preko njegovog ramena.
Soba je bila potpuno prazna.
Samo goli zidovi i nista, nista vise…

уторак, 5. новембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Diva je ipak bila kljuc. Kljuc za sasvim jednu novu grupu ljudi. Rumunske elite, ne dijaspore i nasih ljudi. Sledeci dani su se nizali u jednom furioznom ritmu. Soarei, recitali, matinei, partiji, zurke, sedeljke, ruckovi…Tek sam sad uz svu ironiju koju sam nosila videla pravu moc filmske i pozorisne umetnosti, cak iako ste prodavali ideolosku maglu, u najmanju ruku. Ona je bila deo istorije jugosolvenskog filma i mnogi nisu mislili kao ja. Jedan dan smo bile cak i u prestonici gde smo se srele sa ekipom filma koji je ove godine dobio prvu nagradu na najcuvenijem medjunarodnom evropskom filmskom festivalu…Glavna glumica i Diva su bile slicnih godina i poznavale su se, po svemu sudeci, ceo vek.
Citav glamurozni susret je zasenila pojava visokog gosta iz Bugarske, Todorova, koji me o boze, nije cak ni prepoznao. Ipak, prepoznali su me ljudi iz njegovog protokola. Jedan me je servilno pozdravio, sa pitanjem, kako su mi se dopale cizme?
Dok sam ja pokusavala mucajuci da postavim pitanje zasto takav poklon, i da pretpostavim da je u pitanju neka greska protokol me je nestrpljivo prekinuo. Ledeni komentar koji je usledio je bio, otprilike, da “gospodin Todorov nikad ne gresi” i da “verovatno ima svoje razloge za takav galantan gest, koji je, uzgred budi receno, sitnica”. Te, da “cu sigurno na vreme saznati odakle interesovanje za moju personu jednog takvog velikana”.
Mislim…to mi jj bilo previse. Zastao mi je koktel od nekih plodova mora u grlu i u sebe sam srucila punu casu nekog zlatnog rumunskog vina, slatkog i mirisnog koje je vuklo na medovacu ili suvarak…
Postacu pijandura, casnu rec.…Sledece jutro sam jedva ustala. A i ko ne bi posle toliko alkohola!?
Pogledala sam na sat, bilo je proslo podne. Nevoljno sam se odvukla do trpezarije gde je Diva vec pila kafu. Bila je odmorna kao neki raskosan, tek pomalo uveli, krupan cvet. Bila sam ocarana njenom karizmnom koju sam nevoljno morala da priznam.
Uostalom, nikad nisam mrzela druge zene. Prosto me nisu interesovale.
Divu si morao da primetis, hteo to ili ne. Bilo mi je jasno zasto je tako dugo opstala na sceni…
Kao svaki sonar, uhvatila je u delicu sekunde moju promenu raspolozenja. Potpuno me je osvojila pricama iz sveta srpske kinematografije. Bila je ziva hodajuca enciklopedija istog.
Grickala sam svezi ananas, pila moj nes i uzivala, posle dugo vremena, slusajuci carobno Iza kulisa, uzivo.
B. nam je doneo sveze cvece i ja sam u delicu sekunde, videla njen preobrazaj iz matrone u nekad tako fatalnu zensku… Pomislila sam melanholicno, kako cak ni za B. ne dozivljavam takve preobrazaje…
I gorko pomislila na moga muza.
Bivseg, naravno.
No, zivot se kretao napred. Miholjsko leto je trajalo i ako je bio novembar. Jutra su bila hladna, a dani zlatni i osuncani. Suskalo je lisce po glavnoj temisvarskoj dzadi i pored reke.
Shvatila sam u trenutku da je vreme ipak proslo i da mi Diva nije nikakva konkurencija. Ne zato sto ne bi mogla da osvoji i mnogo mladjeg muskarca, nego zato sto prosto…Svako ima svoj zivot i svoju sudbinu. Verovali Vi u sudbinu ili ne.
Malo sam se opustila i kad sam konacno ugrabila priliku da budem sa B. nasamo, pokazala sam mu svoj ulov. On je bio istinski odusevljen , posto je to bio prvi dragoceni trag posle , kako je rekao, dugo vremena. Odmah je otvorio katalog ukradenih predmeta. Blago je pripadalo vukovarskom muzeju. Bila sam potresena. Setila sam se svojih neverovatnih vizija. Ono sto je B. bunilo, je sta je radilo u srpskom Konzulatu u Temisvaru. Poslednji trag je vodio na jedan veliki aerodrom Evrope gde su neki od takvih artefakata bili zaglavljeni godinama kao deo spasene zbirke prikazane u jednom srpskom kulturnom centru dijaspore. Carina te zemlje, nije pustala tu zbirku, jer nije bilo odgovarajucih papira za iste. Mrmljao je uznemireno B. uz svedeni komentar da je to jos jedan od sramotnih poteza srpske kulturne politike. Em krades, em ne vodis racuna o ukradenom. Ili vec…Nisam ga najbolje razumela.
Inace, necu da kazem o kojoj je zemlji rec. Necu diplomatske skandale. Ja sam ipak sluzbenik Srbije na privremenom radu…
Uostalom, sve je ovo fikcija, da se ne zaboravi…
Svi u Konzulatu su to vece ranije legli.
Zaspala sam sa sva tri predmeta u krevetu, koja nisam predala B. i ako je on to insistirao. Pogotovo sto su isti bili na spisku potpuno nestalih, a najdragocenijih. Rekla sam da cu mu ih dati, ali da mi treba jos par dana da ih malo proucim. Lagala sam bezocno, ocekujuci jos kakav tranzit u neko drugo vreme kroz njih, kao kroz portale. Trljala sam ih kao da sam Aladin i da posedujem carobnu lampu. Od vizija nije bilo nista. Zaspala sam, sa jos uvek vinskom musicom na vrh nosa. Izgleda da se jos nisam otreznila…

недеља, 27. октобар 2013.

Ne znam ti ja nista

Bila sam malo kuci. I na poslu, u ministarstvu, prvi put od kad su postavili novog ministra. Nikad nisam videla tako nesto, pa mi je bilo zanimljivo. U ministarstvu prosvete su nekako stvari bile manje glamurozne, na drugi nacin pod lupom javnosti, pa nikad nije bilo bas ovako. A ovo! Sodoma i Gomora. Savremeni Vavilon ( volim to skoro koketno poredjenje kad god hocu da ispadnem pametna) . Svi se prave da govore isti jezik, a niko ne zna sta ovaj drugi prica. Svi j… jedan drugog i vicu “vidi ruke”.
Neki su mi se bas zgadili. Oni najglasniji, koji su bili protiv dolaska novog ministra: “Te on je pravi umetnik, te ekscentrik je, te…”
Prvi su isli na legalo.
Kao kod Nusica, majke mi. Pisar Vica iz Sumnjivog lica. Gogoljeve Mrtve duse.
Brojgel i Hieronimus Bos u jednom snovidjenju, strahovitom.
Gledala sam kako u tako neverovatnom trenutku , fremu jednom, travestiraju od poslusnika jednog ministra u poslusnika drugog. Kako od partijskih govana postaju svetski ljudi, siroke ruke i blistavih manira.
Niko se nije cak ni zacrveneo. Ili zamucao u trenutku tako besramnog laganja.
Gledali su me sa prezirom sto se ne ukljucujem u kavalkadu groktanja, mukanja i njiskanja pred ministrovom kancelarijom.
Kao i uvek bila sam oprezna…
Vikend sam provela na reci, na kojoj davno nisam bila. Posetila sam i ribara koji me je onomad pronasao, polumrtvu. Bez reci smo se vozili po mocnom Dunavu. Bio je divan, pomalo prohladan dan. Pescane plaze su se tek pomaljale na blagosolvenom prolecnom suncu. Svetlost se leskala po vodi, opasno penusavoj i talasastoj, kao velike zlatne ploce. Nebo je bilo bez oblacka, prosarano tek po nekim tragom mlaznjaka. U vazduhu je klizio jedan mocni jastreb sirom rasirenih krila…
Eh, da sam ptica, pa da odletim u drugi zivot, pomislila sam zalostivo, omamljena suncem.Odjednom je u mojoj dusi nastala jesen…Kao da je svaki susret sa rekom i starim ribarom moj zivot menjao za jednu dekadu. Ili sam i to samo sanjala.
Kuci sam stigla sa dzepovima punim oraha, pomalo crvljivih, ali ipak slatkih i masnih, promrzla i rascupana. U korpi sam donela 11 ogromnih, zrelih, zutih kao dukat dunja, koje su me setile na detinjstvo. Na nasu baku i nas tri koje u velikim bracnim krevetima, pod debelim jorgancinama, pred spavanje slusamo radio, dok nas dunje posmatraju sa vrhova ogromnih sifonjera. Posle cucorenja bi slusale Selo veselo, a ujutru Dobro jutro deco. Baka, koju smo zvali majka bi nas nocu obilazila i ususkavala. To je bilo vreme kada se lecilo preznojavanjem, a ne tusiranjem, tako da smo uvek posle spavanja bile usmurane i pomalo  iscrpljene. Trebalo je preziveti toliko perja na sebi…
U secanje na baku sam napravila od dunja kitnikez sa orasima, koji sam dugo mesala na sporetu drvenom varjacom, bas kako je to nekada radila ona u letnjoj kujni, dole niz gonak.
Pozvala sam i sestre i imale smo idilicno vece. Smejale smo se i secale detinjstva. Cekala sam sinove da se jave na Skype.
 Pricale smo sa njima. Odrasli su i pomalo se promenili. Imali neki seretluk u pogledu i poneku boricu u osmehu. Nostalgija ih je gusila, videlo se. Kada su videli kitnikez, obojica su se uozbiljili i na brzinu zavrsili razgovor…Bila sam tuzna. Pile smo visnjevacu koje je pravila jedna od sestara, jele kitnikez, a ja sam se, ko zna koji put ove godine, napila.
Tako pripite smo kasnije isle u pozoriste i gledale novu Gospodju ministarku, koju je glumio jedan muskarac. O boze! Sve je licilo na moje Ministarstvo, travestirano, karnevalsko i prostacko. Odjednom sam se otreznila.
Dolazila je zima, a ja sam se u ponedeljak vracala za Temisvar.
 Ujutru su me zvali sa posla, po starom dobrom komunistickom obicaju. U poslednji trenutak, bre! Insistirali su na najboljem sluzbenom automobilu ne ministarstva, nego Vlade. Bila sam iznenadjena. Objasnjeno mi je da sa mnom ide cuvena udovica cuvenog glumca … Pomislila sam da to lici na dvorsku kamarilu, a ne demokratiju, no nisam imala izbora. Auto je dosao po mene, crn i besuman, sa crnim i besumnim vozacem koji je licio na gorilu.
Na Dedinju smo bili za sedam minuta. Gospodja je isplovila iz svog apartmana a ja sam pomislila na Mortisu Adams iz istoimene serije…
Naravno da sam znala ko je ona. Ako se nisam bas i prisecala njenih uloga, njenih sisa i te kako jesam. Moj otac ju je obozavao. Ja sam prezirala njenog muza i nju i njihove potomke.
Veciti Robespjer sa svih barikada. Uvek povisenog tona u ulozi svih srpskohrvatskih dvorova poslednjih 50 godina. Pomislila sam: Boze, dokle? Dokle kulturtregeri koji kroje umetnicku scenu. Dokle poslusnici svih vlasti. Kad ce vec jednom da pomru…Svi odreda…
Setila sam se jedne njene uloge na Sterijinom pozorju na kome sam se te godine slucajno nasla, jos uvek radeci u prosveti. Dvadeset minuta njenog preglumljenog pateticnog jecaja u naduvanom monologu,koji je oduzela glavnom glumcu. Diva srpske scene.
O kako cu ovo preziveti!?
Dakle, kad Diva ide u Rumuniju, to vise nije drugorazredna dijaspora srpska. Ima i tu novca, jer koliko sam znala, Diva nikad nije nigde isla bez dobrog honorara, bar. Mada sam mislila da je njeno polje interesovanja bilo iskljucivo slovenska dusa.
Diva je bila sirokog osmeha, radila je na tome da me sarmira. To me nije ni malo iznenadjivalo…Sav taj svet je mislio da smo isti. Mi sluzbenici i oni na sisi drzave. Uhvatila sam sebe da netremice buljim u njenu bistu u retrovizoru automobila. Jos je bila dobrodrzeca.
Dan je bio divan, put cist i lep i do Temisvara smo stigli zacas. Pao mi je mrak na oci kada sam shvatila da cu ja biti domacica Divi i da ona namerava da ostane sa mnom sve dok se monografija ne dovrsi. Od kad je ostarila, postala je sjajna pesnikinja, sto ce biti divno za monografiju, nakrivila je glavu govoreci to, poklanjajuci mi jedan blistavi osmeh. I smeh iz dubine grla.
Povecavao se broj aktera u prici, sto me nije bas radovalo.
A ja sa tajnama nisam mrdnula ni pedalj.
B. se ludo zabavljao, videla sam mu to po vrhu nosa. Napravio je divne cvetne aranzmane, servilno se udvarajuci nasoj cuvenoj gosci, koliko je to bilo moguce, u njegovom polozaju.
A ja sam postajala ljubomorna…
***
To vece sam konacno, kada se zavrsila jedna duga vecera sa puno nazdravljanja cuvenoj gosci i secanju na njenog muza, ponovo pronasla sobu. U njoj nisam nasla nista novo, osim osecaja bezrazlozne smirenosti. Kao da ce sve biti u redu, odjednom je osecaj bio takav.
Legla sam da spavam sa glavicama belog luka na natkasni.
Ne znam sta su mi one trebale.

субота, 5. октобар 2013.

Ne znam ti ja nista

Posle uzbudljivog otkrica ovog prepodneva, dan sam provela lunjajuci po kuci. Imala sam jedan problem. Nisam imala poverenja u mog sagovornika, ni malo. Sve mi je bilo neverovatno. Kakvu sam ja ulogu mogla da imam uopste u tim dogadjajima? I o kojim je dogadjajima bilo rec ustvari?  
Moj ljubazni bastovan, koga cu od sada zvati B. mi je jos svasta ispricao. Sustina je bila da se u Rumuniji nalazila veza koja je ukradene umetnine iz Evrope slala u Ameriku i da je jedan deo vukovarskog blaga opljackanog u tamosnjem muzeju devedesetih, pa izgubljen dvehiljaditih bio skriven u ovom gradu, po tragovima i dojavama sudeci…
 Da su u te dogadaje bile umesane srpske paravojne formacije koje su maskirane zivele posle devedesetih kojekuda i da je Cvetan Todorov bio karika koja je povezivala medjunarodne trgovce umetnina sa kradljivcima. 
Sve je zvucalo tako logicno i cisto, a ja sam i dalje bila u nedoumici.
B. mi je rekao takodje, da mene nisu ni hteli da umesaju u dogadaje, ali da sam se umesala sama. Tacnije, da me je umesao poklon koji sam dobila od Todorova u vidu onih zmiujurina na cizmicama.
Zasto je jedna gospa srednjih godina (krvava, poprilicno, sto bi se moglo okarakterisati i kao klimaktericna) uopste trebala Todorovu koji je mogao da ima koju god je hteo lepoticu iz celog sveta ( i sire, i sire)… To nije bilo jasno.
Nisam B. rekla nista o otkricu koje sam imala. Ni rec o sobi i predmetima. Nisam zelela da me tako zgodan muskarac dozivi kao histericnu i ludu pedestogodisnjakinju sa krizom svesti i morala.
Nisam sa B. zelela da delim nista… osim kreveta.
A i do toga je bilo daleko.
Ono sto jeste bilo na nivou neverovatnog, bila je cinjenica da nigde nisam mogla u kuci da pronadjem sobu u kojoj sam nasla predmete, iako sam odmah posle razgovora sa B. jurnula u nju…Licila mi je na dobar trag.
 Bila sam malo kuci. I na poslu, u ministarstvu, prvi put od kad su postavili novog ministra. Nikad nisam videla tako nesto, pa mi je bilo zanimljivo. U ministarstvu prosvete su nekako stvari bile manje glamurozne, na drugi nacin pod lupom javnosti, pa nikad nije bilo bas ovako. A ovo! Sodoma i Gomora. Savremeni Vavilon ( volim to skoro koketno poredjenje kad god hocu da ispadnem pametna) . Svi se prave da govore isti jezik, a niko ne zna sta ovaj drugi prica. Svi j… jedan drugog i vicu “vidi ruke”.
Neki su mi se bas zgadili. Oni najglasniji, koji su bili protiv dolaska novog ministra: “Te on je pravi umetnik, te ekscentrik je, te…”
Prvi su isli na legalo.
Kao kod Nusica, majke mi. Pisar Vica iz Sumnjivog lica. Gogoljeve Mrtve duse.
Brojgel i Hieronimus Bos u jednom snovidjenju, strahovitom.
Gledala sam kako u tako neverovatnom trenutku , fremu jednom, travestiraju od poslusnika jednog ministra u poslusnika drugog. Kako od partijskih govana postaju svetski ljudi, siroke ruke i blistavih manira.
Niko se nije cak ni zacrveneo. Ili zamucao u trenutku tako besramnog laganja.
Gledali su me sa prezirom sto se ne ukljucujem u kavalkadu groktanja, mukanja i njiskanja pred ministrovom kancelarijom.
Kao i uvek bila sam oprezna…
Vikend sam provela na reci, na kojoj davno nisam bila. Posetila sam i ribara koji me je onomad pronasao, polumrtvu. Bez reci smo se vozili po mocnom Dunavu. Bio je divan, pomalo prohladan dan. Pescane plaze su se tek pomaljale na blagosolvenom prolecnom suncu. Svetlost se leskala po vodi, opasno penusavoj i talasastoj, kao velike zlatne ploce. Nebo je bilo bez oblacka, prosarano tek po nekim tragom mlaznjaka. U vazduhu je klizio jedan mocni jastreb sirom rasirenih krila…
Eh, da sam ptica, pa da odletim u drugi zivot, pomislila sam zalostivo, omamljena suncem.

недеља, 29. септембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Sledeci dan sam jedva docekala. Krvava do kolena i sva obamrla, lupala sam vec oko 11 pre podne na vrata naseg bastovana, koji je ziveo u kucici pored ulazne kapije. U poslednje vreme je bio i vratar, posto je ministarstvo u napadu stednje pootpustalo pola zaposlenih. Cinjenica da je stari bastovan imao ulogu bodyguarda nije ulivala sigurnost, a bogami ni respekt. Licili smo na cvecaru a ne na Konzulat, pomislila sam ironicno…
Da sam koristila najbolju mogucu asocijaciju u alanfordovskom smislu nije mi bilo ni na kraj pameti..
Otvorio mi je vrata sa blagim osmejkom u uglu ociju. Licio je pre na nekog tibetanskog trenera tigrova, odjednom sam se lecnula, nego na bastovana.
Kada sam ga pogledala malo bolje, shvatila sam da nije ni tako star. Ispod iznosenih starih tregerusa i kockaste kosulje, virila je cista svila i mocan bivolski vrat…
Hm. Bio je prilicno uzbudljiv.
Ovo je sad licilo na jeftinu pricu iz serijala Emanuela. Sta? Sad se palim na bastovane? Da mi posadi kitu cveca??? 
Bez reci mi je ponudio divan lingistul za sedenje i limunadu, kakva se mogla piti samo u Temisvaru.
Kada me je smestio, zakljucao je vrata, pazljivo izvirujuci iza zavese, koju je takodje navukao.
Skinuo je kockastu kosulju i siroko se nasmejao.
O moj bogo!
Ko je rekao da ovo nece biti erotski roman???
Podsetio me je na Gorana, mog kompanjona iz avanture Kisa i moje nove cipele.
Samo je Goran bio mladji i sladji. A ovo. Ovo je bila Oluja. Pescana. Mracna. Iz najdublje dzungle. Divlja zivotinja. Mocni panter. Goranov otac, u najbolju ruku.
Poceo je da prica, dok sam se ja nalivala limunadama, zureci izgladnelo u njega.
Jebo me pesnik, pomislila sam. 
Dakle: On jeste bio Goranov ucitelj i mentor.
Dakle: On je bio specijalac na tajnom zadatku.
Dakle: trebalo je uloviti medjunarodnu grupu krijumacara umetnina.
dakle: ja sam bila Izabrana da taj zadatak ispratim u ime majcice Srbije.
Jebala me majcica Srbija da me jebala vise puta, pomislila sam pacenicki sve vise krvareci.
Ne pamtim da sam bila kod ginekologa, pomislila sam.
Treba mi tusiranje, pomislila sam.
Upiskicu se od silne limunade, pomislila sam…
Sto bre nisu uzeli nekog istoricara umetnosti da juri lopove po EU, zavapila sam glasno!?

субота, 28. септембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Tih dana se nista posebno vise nije desavalo. Iz Ministarstva su duvali neki novi vetrovi, koji su se ovde u dijaspori jedva osecali. Vise kao promaja. Vratili su nam prinadleznosti. To radi svaka nova vlast, dok se ne ustali. Ovi sa komentarom da dijaspora ne sme da trpi… pa sam opet uzivala u naznakama blagog luksuza. Jela sam ribu, neke pastrmke rumunske bozanstvene, pila neka opora vina i manje vise lunjala pripita po gradu koji je, kako se vreme prolepsavalo, sve vise cvetao.
Sve me je zuljalo kao lose skrojena cipela, ali sam se nekako osecala sapeto, beznadezno i mutno. Ponesto se dalo pripisati vinu, ali ponesto je bilo i neresivo.
Pokusavala sam da sebe ubedim da je sve bio samo los san, ali sam pogled na predmete, koji su mi sada stajali u sefu (sto sam vam mozda Vec i rekla) mi je ledio krv u zilama. I Vukovar i rat i proslost i sadasnjost i buducnost…
Bila sam u jebenom Alefu i nisam imala nikavu moc da se izvucem iz istog.
Prihvatila sam cak i udvaranje jednog lokalnog pesnika, koji je bio bolji na racima nego na delu, koliko god to jeftino i banalno zvucalo. Moram da kazem, za sve one koji su ocekivali bilo kakav erotski prizvuk, pobogu u zenskom romanu, mogu samo da se manu citanja istog.
Ovo je politicki triler sa primesama fantastike. Toliko.
Jedino sto je valjalo u celoj toj epizodi je da sam bila manje usamljena, sada kada sam sinove videla samo preko ekrana i da su me manje gnjavile gospe iz dijaspore. Inace posao zbog koga sam bila tu, objavljivanje onog kapitalnog dela, nije bio ni pri kraju. 
I usla sam mu u nekoliko pesama.
Koje su mu bile bolje od …
Pa, i to je nesto. Ako ne slatki limun i kiselo grozdje, ako razumete sta sam htela da kazem…
Kad nisam svrljala po Temisvaru, sedela bih u basti konzulata citajuci knjige koje sam nasla u istom. Poduhvatila sam se Lorensa Darela i Aleksandrijskog kvarteta, koji nekada davno, nisam uspela da procitam.  Sada sam to radila sa lakocom. Mislim da je to imalo veze sa godinama. Ili sa sposobnoscu da istovremeno radim vise stvari odjednom. Mislim da se to danas zove multitasking.
Ono vrljas mobilni telefon i sedis i pravis se da slusas dosadni kolegijum, brifing, sastanak, sednicu, predavanje…
Ili kuvas rucak i surfujes po internetu.
Pricas sa sestrama i prelistavas novine.
Flertujes sa dva muskarca u isto vreme.
Tako ja dozivljavam Darela. Jedno oko cita jednu pricu a drugo..neku sasvim, sasvim drugu.
Sedela sam dakle u basti na suncu i zmirkala citajuci knjigu rasejano misleci i dalje na svog bivseg muza, koga evidentno i pored svega, nisam prestala da volim. Ta svest i spoznaja su me zaista pokosili. Pitala sam se, inspirisana knjigom u kolikoj meri nas ljubav opravdava kad povredjujemo ono sto volimo? I da li je to uopste ljubav?
Zmirkala sam lagano uzbudjena erotikom Aleksandrije i spijunske afere glavnog junaka kada sam osetila senku hladovine iznad prevrele glave. 
Podigla sam pogled sa knjige i videla bastovana, koji je u rukama drzo malu cinijicu.
Pruzio mi ju je sa malim osmejkom u uglu usana, ni malo servilno me gledajuci pravo u oci. Bila sam prilicno iznenadjena, jer osoblje Konzulata nije stupalo ni u kakve kontakte sa domacim zivljem zaposlenim u njemu.
To je bilo neko nepisano pravilo, bar sam ja tako mislila, o zivotu u diplomatskim predstavnistvima. Pokusala sam da na rumunskom, koji sam pomalo sricala, pitam sta mi to pruza.
Bastovan mi je na odlicnom srpskom, sto me je prilicno iznenadilo rekao…”slatko od ruzinih latica.Latice majske roze ruže. Njen miris je jakog inteziteta. Vidim citate Darela…Da sam znao, da ga volite, ovog proleca bih vam napravio usecerene ljubicice kakve se jedu u tom delu sveta i njegovim romanima…”
Bila sam iskreno ocarana darom koji mi se nudio.  Uzela sam neuglednu cinijicu iz koje se zlatio ovaj slatki nektar i polako zahvatila jednu kasicicu…Bilo je to vise od hrane… Bilo je to secanje na divne godine braka sa muzem i sinove kada su bili mali i mene koja nasmejana i mlada pravim sok od crvenih mirisnih puzavica. Na belu kosulju moga muza koju sam kupila pa umazala te noci kada smo ulepljeni sokom vodili ljubav, mozda poslednji put iskreno i sa strascu.
Rastuzila sam se. 
Rekla sam “Hvala” i zagrcnula se. Pogledala sam ga upitno. Dodao mi je i casu ledene vode koja je bila spremna na malom srebrnom posluzavniku.
Posto sam popila casu upitala sam ga :”Odakle ovakva lepota u basti Konzulata?” I bez ikakve ironije”Kakav ste Vi to bastovan koji pravi ovakvo nostalgicno slatko. Rastuzili ste me opasno”.
“Gospodja je suvise osetljiva” rekao je. “Nisam to ocekivao od Vas”
“Sta znaci niste to ocekivali od mene?” upitala sam iznenadjeno.
“Pa, dok sam Vas cekao”.
“Kako dok ste me cekali?” upitala sam ja, alarm je pocinjao da zvoni.
O boze, mislila sam Aleksandrijski kvartet uzivo!!! Doba spijunaze i senki u predvecerje.
” Ja sam Vasa nova veza” rekao je bastovan, lagano se naklonivsi.
U momentu sam osetila kako sam dobila menstruaciju.
Tako je to kad zena udje u izvesne godine.
Cim se uzbudi, odmah prokrvari.
Moram otici do Mola da kupim neke nove cipele, panicno sam pomislila.


понедељак, 15. јул 2013.

Marginalije, ili zasto ne slusam narodnjake

Ne volim da pisem o svakodnevici. Banalna je i dosadna. U mom slucaju kao neka visoka kula sastavljena od navika, suzenih izbora i briga samohranog roditelja sto sam vec godinama. Udovicki status moze da uzbudjuje samo zlurade i dokone umove, kakvima sam, na zalost, cesto okruzena.
Sto vise procitanih knjiga, to manje prijatelja, pronadjoh nedavno. Ne znam cije je. Ali lici.
Kada sam bila mala moja omiljena bajka bila je Andersenova Snezna kraljica.  Identifikacije sa Gerdom se nikada nisam oslobodila, koliko god se trudila. Spasiti Gerda sa dalekog severa i ugrejati ga svojom ljubavlju. Biti akciona heroina na jedan uvrnut nacin u potrazi za ljubavlju. Ljubavlju cije i srce i oko postaju zli usled komadica onog uzasnog ogledala sto se razbilo i rasulo po celom svetu…
1996. godine otac srpske nacije, Dobrica Cosic objavi svoje Vreme vlasti1. Radim u RTS TV NS. Novosadski sajam knjiga, vodim knjizevno podne predstavljanja  pomenute knjige. Vodimo Dobricu Cosica na rucak u neki kineski restoran kod spomenika Svetozaru Mileticu. Secam se da je na rucku bio Rajko Petrov Nogo, autor jos uvek aktuelne Golubnjace Jovan Radulovic i ne mogu da se setim, ko je bio izdavac te knjige!? BIGZ, Nolit, Prosveta, pojma nemam. Imam 32 godine i cvrsto verujem da je umetnost, iako je rat oko nas i u redakciji svakodnevno, izvan i iznad svega. U to i dalje verujem ponekad.
Imam 32 godine i potpuno sam anonimno simpaticno lice pred kojim se slobodno i otvoreno prica.
I tako, prica Dobrica Cosic o raznim knjizevnim i politickim temama, i onda uz put isprica, kako je posle drugog svetskog rata na jednom partijskom sastanku dobio zadatak da sa Josifom Slavenskim napravi nacrt kakva ce se muzika slusati u Jugoslaviji u narednim decenijama. I tu, rec po rec, Josif i Dobrica se ozbiljno sporeckase oko zadatka. Po sopstvenim recima, Dobrica je bio za zapadnjacku orijentaciju, a autor Balkanofonije i Simfonije Orijenta, Slavenski, za balkansku orijentaciju. Na sirem partijskom sastanku, kad se glasalo, opcija Slavenskog pobedi. I na tom jedinom rucku na koji sam ja vodila cuvenog pisca, koga mozete negirati ali ga ne mozete izostaviti, da se razumemo, Dobrica umorno uzdahne:”I tako danas slusamo Cecu.”..
Mislim. Ja nisam nista zaboravila. Ni kako je bilo devedesetih. Ni Arkana ni uzas turbofolka, ni malog vlasnika ruzicaste televizije kako potrckuje sa ostalom svitom i dvorskom kamarilom za autorkom Noci i dana ciji su nadahnuti tekstovi u novinama skidali glave. Dok su “filosofi”, od kojih su danas mnoge znamenite licnosti srpske kulture po Srbiji,  bljuvali hvalospeve na racun njenog knjizevnog dela. I onda, kad taj ideolog devedesetih koji je otvorio vrata bedi duha, siromastvu i prostakluka i jednoj poseljacenoj Srbiji sponzorusa i ratnih profitera, otvori devedeset tv kanala i jos se slika na istim, sa sve pricom o tome kako se obraca urbanoj ciljnoj grupi, prozivajuci jedine tragove istinske demokratije (ako je uopste ima na ovim prostorima, ako je uopste ima igde) meni pozli.
I setim se raspadnutog ogledala koje siri zlo po celom svetu. I ledi srca i oci.
I nemoj neko vise da mi pomene narodnjacke koncerte. I pevaljke. I reality programe.
Ej bre, pa moji klinci u Saobracajnoj skoli u Zemunu, sa periferije, marginalci, pisu bolje sastave o temama, Za i protiv reality programa i Izmedju Guce i Egzita od cele srpske intelektualne elite. Ako i nje ima. Ako i nje ima…
I moji klinci i Biljana Kordic i ja smo svetski prvaci u jednoj akciji u kojoj je ucestvovalo 49 skola iz celog sveta. I vest smo poslali i Tanjugu i Beti, i Studiju B i RTS i…ma svima redom. I to je objavio samo radio Beograd Prvi program. Da se neko posibao, naprostacio, nalupetao i nakrao, bilo bi na svim medijima…
Pre neki dan mi Marina Abramovic postala prijateljica na facebooku. Prvo mal nisam pala u nesvest kad sam videla da ima profil, a onda mal nisam pala u nesvest kada je prihvatila zahtev za druzenje. Pa onda mal nisam pala u nesvest jer izgleda da ona sama zaista postuje, kao i sav ostali svet.
Ona je za mene uvek bila nepristajanje. Umetnik zivota i smrti. Usamljenosti sa jedne strane i opake, mocne seksualnosti sa druge. Totalnog, asolutnog . Fine ironije. I grubog sarkazma. Zena koja je umela i koja ume da prica price, na svoj, beskompromisni nacin.
Kod nje sam nasla,  citirala je nekog, bas me briga koga, da je umetnost rat, a ne fina i udobna lepota, kulturtregeraska.
Nego kako. Nego kako! Nema kompromisa i pristajanja!
Nema banalnosti i lose muzike, jeftinog humora i lakih knjizevnih resenja, da bih nastavila svoj roman.
A od kad sam bila na koncertu omiljene mi grupe Jamiroqai u prvom redu i od kad mi je Dzej Kej pevao licno u mene gledajuci, sto sam mozda pomalo i umislila, moju najomiljeniju pesmu na svetu Cosmic girl…
Mislim…Nemoj neko da me dira.
Imam i jos neke nove sjajne, brilijantne drugarice umetnice skroz, ovde u ovom virtuelnom svetu. Njima posvecujem ovaj mali post.
Meni je tek danas danas pocelo leto.

четвртак, 30. мај 2013.

..I malo o Puliceru

 
Uvod, koji treba da posluzi u svrhu samoreklame:

Najcesce pisem, kada ne pisem svoje price, o politici i filmovima. Ni u jedno se u sustini ne razumem i nisam iz te struke, pa mi lako. Nisam emotivno obojena. O filmovima pisem kao strasni ljubitelj, o politici kao strasni mrzitelj. Nisam clan ni udruzenja filmskih radnika, a ni jedne stranke i boli me dupe. Mogu da me... U isto poljube.
Ponekad pisem i o zivotu, u kome sam, bar se nadam, aktivan ucesnik. Mislim, ne lezim i blejim.
Medjutim, kada me zivot prestigne fantasticnoscu fakta, u odnosu na moje skromne knjizevnicke artefakte, izgubim inspiraciju. I ne mogu da pisem. I sad se moja sirota Vladislava muci tamo u Temisvaru (moj novi roman Ne znam ti ja nista), a ja ni makac. Pa se onda nerviram. A kad procitam i neki dobar roman, sto mi je struka (mislim magistratura na zensko pismo i srpska knjizevnost, dugogodisnji rad u kulturi RTS, pa posle u srednjoj skoli), tek onda haos. Budem ljubomorna sto ja ne pisem tako dobro. Pojedem se ziva. Pa onda pocnem da imitiram i prepisujem omiljenog pisca. Pa moram da brisem post, jer ja nisam lopov i ne kitim se tudjim perjem. Dodje mi da se aktiviram i u Udruzenju knjizevnika Vojvodine, ciji sam jos clan, valjda. Al ne placam clanarinu pa su me mozda i izbacili.
I jos i placem kad je knjiga dobra.
Da zakljucimo: retko citam poslednjih godina, da ne prepisujem tudje divne price. A i dosadilo mi da citam druge. Nek malo citaju mene, pobogu!
Dakle, posle dugo vremena sam plakala, zato sto je knjiga dobro napisana. Mada sumnjam u prevod. I u izdavaca. Ne mogu da verujem u konstrukciju recenice koja je ponudjena. I u gomilu pravopisnih gresaka... Uzas.
Necu da napisem o kom izdavacu je rec. Ne zasluzuje ni ime da mu pomenem. Na ovom svetu, gladnom informacija, je i negativna reklama, reklama. To je opste poznato. 
Mislim, placem i kad je knjiga losa. Ali, ovo je drugacije. Skroz. 

Razrada, koja je logican nastavak posta o raku, dojkama i Andjelini Dzoli. Treba da posluzi da se isti procita, pre ovog. 

Kad procitam dobru knjigu, setim se koliko je rec mocno oruzje i koliko je lepota, cak i kad je o estetici ruznog, nama jadnim malim smrtnicima, neophodna. Jer nekad to zaboravim, udavljena u fantasticnoj svakodnevici. Pri tom termin fantasticno koristim ne kao super, vec kao cistu gotiku. Ili epiku, ponekad, da predahnem.
Prva knjiga, koju sam istinski volela iz savremene knjizevnosti je bila Makinovo Francusko zavestanje, za koju je dobio Gokurovu nagradu. Mislim da nikada vise nije dosegao taj fantasticni tekst. I mislim da nikada nisam plakala vise zato sto je neko majstor pripovedanja. Naravno, to nije prva knjiga koju pamtim, nego ona kada sam odrasla i poprilicno izbrusila svoj ukus. Pre toga sam zivela daveci se tonama klasicnih tekstova, romana, pesama, memoara, zapisa, putopisa, drama, epova, stripova. 
Mislim, nije bilo interneta.
E takve knjige, maestralno napisane kakva je bila Makinova, sam trazila kao bisere, jedva ih pabirceci.
Poslednjih godina, u moru zaista sjajnih pisaca, jedina dva pisca u cijim romanima sam zaista uzivala, bili su Michael Uelbeck, i Doris Lesing. Uelbeck je prosle godine dobio Gonkura za Kartu i teritoriju, Lesingova je ovencana Nobelovom nagradom. Citam da je Uelbek ovih dana na velika zvona izdao, posle dugog niza godina zbirku pesama. Mogu da mislim na sta to lici. Na uzas, ujed, apsurd i ironiju na granici pornografije. Kakvi su uostalom i njegovi romani. Bez izuzetka. I Elemntarne cestice i Ostrvo i Prosirenje podrucja borbe i Platforma. U jednom od njih, na kraju romana, u buducnosti vidimo hordu koja nadvijena nad katastrofu planete, jede svoje slabe prezivele. Pod bakljama. Lesingova me je od svih tekstova sa nogu oborila Memoarima prezivele. U tom uzasnom utopiskom romanu ponovo vlada zakon horde. Glavna junakinja je mojih, nesrecnih srednjih godina i gleda kroz prozor jezivi zivot koji vlada. Bestijalan i brutalan. Pod bakljama. U hordama. I izlaza nema.
"Ne znam kojim će se oružjem voditi treći svjetski rat, ali znam da će se četvrti voditi kolcima i kamenjem" Albert EinsteinDakle, otkrila sam novi roman, po kome je snimljen i film. I dobio je Pulicerovu nagradu i to ne ove godine.. I plakala sam. I dobila sam zelju da ga prepisujem.
Iz recenzije:
Snimljen prema istoimenom romanu Cormaca McCarthyja, za koji je dobio Pulicerovu nagradu, The Road je epska postapokaliptična priča o putovanju oca (Viggo Mortensen) i sina (Kodi Smit-McPhee) kroz opustošene predele Zemlje ubrzo posle nepoznate apokalipse koja je uništila civilizaciju i veći deo života na planeti...

Sta je ono u tom romanu sto me je posebno uzbudilo i zbog cega napisah ovoliki tekst?

Zakljucak, u kome nalazite zasto treba citati Kormaka MekKartija i o cemu ja to, pobogu, pricam sa svojom ljubavlju za katastroficno, fantastiku i apsurd:

Dakle, otac i sin putuju uzasnom planetom.  Roman sledi tu liniju katastroficnog Uelbeka i Lesingove.
Horde, bestijalnost, uzasna seksualnost koja ne bira, kanibalizam. Nema zakona. Gradovi su mrtvi. Ptice su mrtve. Planetom duvaju ledeni vetrovi. Nema hrane, nema svetlosti. I baklje su retkost.  
Ono sto ovaj roman cini izuzetnim je da za razliku od dvoje pominjanih, MekKarti na kraju romana bira zivot. A ne smrt i katastrofu. Nade ima. Decak je moderni Prometej koji nosi svetlost. On je zivot sam. Moderni Prometej koji nosi plamen. 
I sto bi rekao Alihodza Mutavelic; "Ali neka, mislio je on dalje. Ako se ovde rusi, negde se gradi. Ima valjda jos mirnih krajeva i razumnih ljudi."
I to je ta lepota o kojoj govorim. 
I od koje nikada necu odustati.

Toliko o Puliceru. 

Poslednja akciona heroina, Andjelina i malo o Puliceru

Vec danima razmisljam kako silno zelim da napisem jedan post o dojkama Angeline Jolie i oklevam, licno je opasno. Naslov nosim od kada sam procitala neverovatnu vest za koju sam mislila da je novinarska patka i mislim na moju bivsu kumu i drugaricu, jos od prvog dana studija (pre trideset godina, da preciziram) koja mi je nedavno rekla u privatnoj prepisci da joj dugo nisam napisala nikavo lepo pismo koje sam obecala, vec sve nesto, sturo, u kratkim recenicama, bezlicno. Ovo je dakle, pismo i za nju, u Vankuveru…Napisano danas, jer sam u Blicu videla tekst sa naslovom Heroina koji se pozabavio istom temom. Pa ako budem oklevala, neko ce mi ukrasti nenapisan tekst.
Poenta je, da je licno postalo javno i da svako od nas ko se bavi bilo kojim oblikom javnog izrazavanja svojih stavova, umetnosti, svoje figure, politickih odluka, jednoga dana predje granicu. I duboko privatno postane globalno.
Sta hocu da kazem?
Meni je otac umro od raka na dan kad sam zavrsila fakultet. Umirao je 80 dana vezan za aparate, jer mu je rak otkriven prekasno, pri operaciji. Sirio se od debelog creva, preko jetre. Imao je 47 godina i skoro trideset pet- sest kilograma kad je umro. Dok je umirao, u kuci su nam se namnozili pacovi. Moj pas, veliki sarplaninac je tulio danima. Posle njegove smrti, u teskim mukama, ja sam izgubila menstruaciju. Trebalo mi je tri godine da se oporavim, fizicki. Psihicku bol sam savladala, skoro deset godina kasnije, kad mi se rodio sin. To me je utesilo. Kada idem na pregled dojki, obicno od straha padnem u nesvest. Prosle godine sam jednu probusila nekim italijanskim j…… grudnjakom. Mal nisam dobila nervni slom.
Na ivici sam nervnog sloma i kad citam baljezgarije dokonih, vulgarnih i prostih koji prave sale na racun njenog gesta. Dize mi se kosa na glavi od njenog gesta. Duboko sam potresena odlukom koju je donela. A i ona je zena od krvi i mesa koja je sa nama htela da podeli ono sto je muci, kao i svi ostali na javnoj sceni, koja je i ovaj internet, uostalom.
Tako ja to vidim.
Samo sto sam godinama za nju mislila da je Lara Croft, pa sam tuzna, jer sam izgubila i poslednju heroinu. A heroine zaista izgleda ne postoje, na zalost.
A kada je rec o Holivudu, jos o dve neverovatne tatine devojcice, sto sam i sama. Mislim, tatina cerka. A sto mozete zakljuciti iz prethodnog teksta.
Ja sam mom ocu bila jedino dete.
Andjelina je cerka glumca Jona Voighta, za one koji ne znaju.
Obozavam filmove Sofie Coppole. Ona je cerka Frensisa Forda Coppole. Od tate ne volim nista osim onog Drakule. Vidim da se na 66. filmskom festivalu u Kanu, ovih dana, pojavila sa novim naslovom, Bling ring. Jedva cekam da ga gledam. Mislim da mi je njen film Izgubljeno u prevodu, jedan od omiljenih u zivotu. Kada se Bill Murray i lepa Scarlett Johansson, na kraju neverovatne nedelje u Tokiju, razidju bez reci, uz neki mali sapat. Jer je cesto zivot takav.
Volim i Somewhere, kad na kraju filma Stephen Dorff ode u dupe na vasar. Ili vec negde. Volim kad Kirsten Dunst u ulozi Marije Antoanete ode na gubliste kao u zivot.
Gledajte ovaj film. Otkrila sam ga ovih dana.
Kolaci i cipele, blazirano i raskosno. Ironicno i kao novo citanje. Kritika, koja je film rasturila, i onako cesto pojma nema.
Znam, verujte mi na rec. Da se ne hvalisem ovde o danima proslim.
Druga cerka, tacnije unuka je Zoe Kazan i jos jedan film za preporuku, Ruby Sparks, proslogodisnja produkcija. Zoe je napisala scenario i glavna je glumica u filmu. Zoe je unuka Elie Kazana koji i danas vazi za jednog od rezisera sa najvecim uticajem na Brodvej i Holivud. U filmu je reziser Jonathan Dayton, a njen partner Paul Dano. Obojicu smo gledali u sjajnom i duhovitom Mala mis Sansajn..
Zoe ima lakocu.O boze. Kako pise! Kako glumi! Kako bi lepo bilo imati njenu lakocu postojanja. I pisanja.
Prica filma, koji je po zanru, fantasticna ljubavna komedija, je prica o piscu koji gubi inspiraciju, a isto vremeno ima problem i sa ljubavnim zivotom. I onda, uz pisanje novog teksta o savrsenoj ljubavnici, istu materijalizuje…
Razumete?
Pricam o genima.
O deci i roditeljima.
O necijoj lakoci i necijoj tugi. Pricam o raku i sisama. O umiranju. I zivotu.
O Puliceru kasnije, umorila sam se.

понедељак, 8. април 2013.

Ne znam ti ja nista

Dakle, kada sam pronasla one neverovatne predmete, krst, ikonu i putir, sa sve onom kutijom i pismom koje me je zuljalo, brze bolje sam se istim putem, posrcuci od uzbudjenja i znatizelje vratila u normalni zivot iz Sobe. Sve sam ostavila na dno mog ormana, pod neku prostirku i posto je vec bilo kasno posle podne, resila da izadjem napolje. Malo razbistrim glavu i nesto pojedem... Nije mi se jelo samoj, pa sam odperjala do jednog lepog vinskog bara, gde sam pojela nesto sira i popila jednu casu laganog belog vina. Osamucena, koje od vina, koje od pronalaska, setala sam po gradu...Pored reke, preko trgova. Prodavalo se cvece, bio je blistav ranoproletnji dan, golubovi su sletali blizu mene, tako su bili pitomi. Odsetala sam do trznog centra, pored botanicke baste, zeljno udisuci jos uvek prohladni, ali mirisni vazduh. Mirisalo je na tajnu, avanturu i budjenje prirode.
Ne mogu da pisem sta sam sve kupila...Sramota me. Dala sam oduska svom nemiru kroz kupovinu. Na kraju sam, usta punih Mocart kugli, zavrsila u bioskopu, na nekom artificijelnom filmu koji ama bas nista nisam razumela. Samo cu reci da sam u retro fazonu kupila divne i skupocene simi lakovane cipele, crno - bele, kao u dobra stara vremena. Da mi se dusa razgali.
Vratila sam se u konzulat dosta kasno, malo pricala preko kompa sa sinovima i otisla na spavanje...
Spavala sam snom pravednika, dok me u neko doba nije probudila mrtva tisina koja je vladala u sobi. Tisina i hladnoca kakvu nisam osetila ni onda u Turskoj, pri susretu sa onom zmijurinom..
Skocila sam iz kreveta, kao oparena i brzo upalila svetlo. O spavanju vise nije moglo biti ni reci. Upalila sam i rezervnu grejalicu, jer je u konzulatu cesto nocu bilo hladnjikavo, obzirom da su radijatori bili ukljuceni samo danju. Videla sam da se istrosila baterija u satu i da je to bio razlog iznenadne tisine, a kroz prozor se, sto je bilo neverovatno, obzirom na divan dan koji nije nagovestavao tako nesto, videlo da provejava neki redak sneg. Grejalica mi nije bila dovoljna, pa sam otvorila orman u koji sam spustila artefakte, da uzmem rezervno cebence i pokrijem se dodatno. Htela sam samo da proverim da li je sve na svom mestu, pa sam zavirila ispod pokrivaca. Kad sam vec zavirila, resila sam i da se pozabavim istim. Rekoh, spavanje je bilo zavrseno...Uzela sam sva tri predmeta (pismo sam ostavila za kasnije) i stavila ih zajedno sa prekrivacem na krevet. Umotala sam se i ugnjezdila u isti. Pustila sam muziku i sad je zivot vec izgledao normalnije. Uzela sam krpicu za brisanje naocara koja je bila od jelenske kozice da malo skinem gar sa predmeta. Crveni dragi kamen mi je naravno privlacio najvecu paznju, pa sam krenula da pazljivo brisem krst koji sam imala u rukama.
A onda se desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u pidzami i dalje, ali vise ne u mom krevetu. Bila sam negde u mraku dok se vrlo blizu, odmah sam prepoznala zvuk, iako sam ga znala samo iz filmova cuo zvuk stektanja mitraljeza. Potmuli povici i krici. Zvuci rata. Osetio se miris zgarista i neki odvratni miris koji mi je prevrnuo utrobu, automatski me terajuci na povracanje. Kosa mi se dizala na glavi, a glasovi nekih ljudi, bili su sve blizi. Culo se, grubo i resko, kao stektanje besnog psa: "Ma daj, sta ce nam te krstace i case i ikone. Ona druga ekipa uzima televizore, sta mi radimo. Gde si nas to doveo, govori, nemoj da provociras ili..."
Drugi glas je bio tisi, mazan i ljigav. Nisam ga najbolje cula.. Vajlda se udvarao onom stektavom. Cuo se i nervozan smeh i jos neki mrmljajuci glasovi.
Jedan je komentarisao, kako je sve pantalone isprskao krvlju, danas, kad je...Dalje nisam cula, glas je uminuo. A meni je postalo jasno zasto mi je bilo hladno, kao da sam umrla to vece. Mozda i jesam.
Cula se lupa i mazni i licemerni glas je rekao:"Dzoni je trazio iskljucivo ovu zbirku. Ona na trzistu umetnina ima..."
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u proslosti nekog divnog baroknog rada. U daljini se videla reka koja je opasno licila na Dunav. Bila sam ispred nekog dvorca. Bilo je divno jutro. Jedan zgodan muskarac je govorio divnoj mladoj zeni:"Stigao je i krst. Rubin je..." Ona se srecno smejala.
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u tom istom gradu, juce, danas, sutra. Dvorac jer bio u ruinama. Pored dvorca se nalazila bina. Jedan opasno zgodan frajer, roker je pevao neke opake pesme protiv Srba. Bila sam na nekavim demonstracijama. Zato su mi se smucile one u Beogradu, koje sam vam pominjala. I ovde se pominjao Bog i krst, samo je to bio kriz. A ja u boga u politici ne verujem. Ja u boga uopste ne verujem. I urlalo se protiv cirilice. A u cirilicu verujem. Kao u Sveto pismo.
 I nosile su se plakate na kojima je pisalo: Branili smo Vukovar, latinicom a NE VUKOVAR, cirilicom.
I ja sam kao u mocnom Borhesovom Alefu videla sve. I zbegove i nesrecu i rat i tugu. Sve. U jednom dugom i strasnom gutljaju nemoci ovih nasih prostora....
Probudila sam se sa krstom u ruci...
Smrznuta, zaprljana, ispovracana.
Bila sam, sa olaksanjem sam shvatila, u mom krevetu u konzulatu...
Ali, ovakva situacija nije bila resenje. Moja putovanja kroz vreme nisu bila resenje.
Pomislila sam po prvi put od kada se to pocelo desavati, da je vreme da stvari racionalizujem. I odem kod psihologa. Definitivno mi je falila daska u glavi.
Ili novi muz, mozda.

недеља, 7. април 2013.

Ne znam ti ja nista

..Ovog vikenda, tacnije cele nedelje, sam navraga, bila u Beogradu. Klinci, ali i moji lepi sinovi, koriste jedan krajnje ruzan termin za osecanje dosade i beznadja koje te obuzme kad neko gusi: smorio sam se, smorila sam se.
E ja sam se smorila. Smorio me je sivo oblacno nebo, bez naznake sunca i ledeni prolecni dani. Smorio me i Martovski filmski festival dokumentarnog filma, u kome sam  godinama uzivala, sa infantilnim izborom nagradjenih radova, spremnih za neku perverznu tinedzersku zurku. O zlim devojcicama i hipnotisanoj gomili. Naduvanim tinedzerima koji furaju komunisticku ideologiju (!?) a roditelji ih salju u Britaniju i Svajcarsku da se skoluju. Smara me cak i ovo sto sad radim, a to je prepricavanje istih pretencioznih animacija i dokumentaraca.
Smorilo me je i ministarstvo u kome je krenula frka oko tendera, a posebno su me smarali Srbi iz Rumunije kojima nije bilo jasno da skoro gotov projekat za koji je bilo novca kod njih (mislim na vec pominjanu monografiju) sad treba stavljati na nekakav tender, po novim srpskim zakonima. Predsednik drustva, sa kojim sam po ceo dan bila on line se uznemireno drao preko Skypa, da ce svi Srbi u Rumuniji preci u Rumune, ako se posao ne zavrsi, pod hitno, do zadovoljavajuceg kraja...
Nasla sam se i sa jednom od autorki monografije, jednom sitnom zbrckanom plavusom iz .... ...., koja je gnjavila o promenama koje je trebalo uneti u vec davno zavsen tekst, jer je ona dosla do novih saznanja...
Novih saznanja, moje dupe, kao da nisam videla svu njenu beznadeznost u detaljima i nevaznim sitnicama.
Sa dosadom sam buljila u moje nove crne kozne cizme sa visokom sarom, grube i bahate, kako sam se i sama osecala, kada sam god pricala sa tom baba devojkom. Ta zena je budila najgore u meni, dok sam sa njom i dosadom u drustvu, prelazila hiljaditi put tekst koji je trebalo ispraviti. Budila je svojom usplahirenom revnoscu, lenjost i i ironiju. I svest da i sama odavno nisam bila ljubljena.
Sto se njoj na nosu videlo.
A meni, meni, samo u oku.
I mom srcu, koje je bilo sve tuznije.
Posebno me je smorilo prelazenje Trga Republike u nedelju, dok je komunisticka ikonografija plesala, po ko zna koji put svoj divlji travestirani ples. Bio je to neki skup posvecen Kosovu, dok su zice iznad grada tonule nisko, nize, praveci od Beograda ogroman kavez u kome sam osetila da mi nikada necemo biti deo Evrope.
I opet mi se, blasfemicno, Temisvar, na zalost, ucinio lepsi od Beograda.
Sto je do pre neku godinu, priznacete, bilo nemoguce.
A sta mi se tamo desavalo...
Ajao, kad Vam ispricam, pascete na dupe.
Bez greske.