Beograd, okupan suncem, imao je dimenziju zaboravljene lepote. Čak ni
oronule fasade na perspektivi grada nisu bile toliko poražavajuće.
Uobičajila sam da hodam pored reke. Posle svega onoga, trebao mi je svež
vazduh, koga je ovde bilo na pretek. Posebno sam volela tu razliku koju
su nudili Zemun, Novi Beograd i savski potez pored Sajma. Zemun sa
razlivenom rekom i šmekom austrougarske palanke, a boga mi i bastiona
protiv varvara u prošlosti, Novi Beograd kao mastodont komunističke
arhitekture, pored reke sa ogromnim zelenim potezom i konačno,
beogradska strana, puna krša, metalnih olupina, polusrušenih zgrada,
željezničkih pragova. Beograd na vodi. Moj k..., mislila bih dok bi
raspoložena hodala pored olupina, jer bi mi se uvek, otprilike na istom
mestu u šetnji, osmeh vrećao na lice i u sebi bi počinjala da pevam.
Život je neosporno bio lep i jako sam ga volela. Bez daljnjeg. Posebno
sam volela susret sa suncem koje bi, pošto bih šetala posle podne,
nasedalo na onih nekoliko mostova u mojoj perspektivi ka Adi Ciganliji.
Krupno, zimsko, skoro neverovatno. Blještalo je po vodi, crveno,
nagoveštavajući vetrove, bledo, nagoveštavajući mir. Jedan dan je bio
fantastičan. Jako topao, toliko, da su mnogi u sred januara trčali u
majicama kratkih rukava. Odjednom se, baš na istom mestu, negde u
blizini Novog na Adi, dan pretvorio u olujni. Mračan i zastrašujuć.
Počeo je da duva ledeni vetar, a sunce je nestalo iza tako debelog
oblaka da je u po dana pala tama. Zahladnelo je neverovatno, a sledeće
jutro je grad bio okovan ledom.
Ali, to je prolazno. Sunce je brzo otopilo skoro sve.
Ima Seoba, ali smrti nema...
Moja novonastala pozicija u Ministarstvu, ma koliko se trudila da budem nevidljiva, nije bila zahvalna. Iza mene je bila senka moćne Amerike, koja je virila kao postava na kaputu loše isrojenom. Uprava nije znala kako da s ophodi prema meni. Zvali su me čak sa sobom i u Beč na ono preuzimanje. Odbila sam. Šta je tamo imala da radi mala službenica Ministarstva kulture i onako?
A onda je jednog dana zazvonio telefon, onako, značajno.
Ali, to je prolazno. Sunce je brzo otopilo skoro sve.
Ima Seoba, ali smrti nema...
Moja novonastala pozicija u Ministarstvu, ma koliko se trudila da budem nevidljiva, nije bila zahvalna. Iza mene je bila senka moćne Amerike, koja je virila kao postava na kaputu loše isrojenom. Uprava nije znala kako da s ophodi prema meni. Zvali su me čak sa sobom i u Beč na ono preuzimanje. Odbila sam. Šta je tamo imala da radi mala službenica Ministarstva kulture i onako?
A onda je jednog dana zazvonio telefon, onako, značajno.