Najlepša ljubavna priča - Aleksandra Nikolić Matić

Pored velike reke na čijim su razuđenim obalama stanovale mnoge države, šume, planine, gradovi i sela, čitava istorija, sadašnjost i predpostavimo, budućnost velikog dela Evrope, živeli su dvoje staraca. Zvali su se Milan i Ivanka. Živeli su tamo gde "Dunav ljubi nebo". Skoro na samom ušću Save u Dunav. Videli su perspektivu starog Zemuna, Gardoša, Kule i ribarskih čamaca sa jedne, a beogradskog industrijskog bloka sa druge strane, pored koga se tek nazirao Kalemegdan. U sredini, između te dve perspektive treperio je leti, kada bi se Dunav povukao pesak velikog ostrva i boja novobeogradskih solitera, koji, kao da su pripadali nebu, a ne obalama. Tako, sa druge strane reke, imali su kuću. U tom šumskom naselju nije bilo ni pravog puta, bilo je tik uz nasip, izgrađeno privremeno, na prostoru poljoprivrednog dobra, koje ga je moglo svaki čas sravniti sa zemljom, da ni traga ne ostane.U kući su imali zečeve, divotne bele patke koje su se leti mešale sa divljim, petliće i kokice, psa i dve mačke. Imali su i negovan travnjak, jedan orah, puno grožđa, cveće, ljute paprike, ogromne paradajze i krastavce, tikvice i kupine. Bilo je tu i bresaka, kajsija, jabuka i šljiva... I dvoje unuka. I dva sina. I ribarske mreže i čamac i puno alata. I jednu pušku, kojom su se zimi- zlu ne trebalo - mogli braniti od zalutalih, smrznutih i gladnih probisveta, koji bi stizali ko zna odakle sa te banatske strane da gledaju sa čežnjom preko reke. Kao da bi tamo za njih bilo boljeg života... Ivanka je stigla u tu neobičnu divljinu, tako naočigled velikog grada u poznim Milanovim godinama. Bila je vitka i treperava, kao neka ukrasna stabljika. Milan je bio naučen na jake vetrove koji progrizaju meso do kosti, ljute zime i često podmuklu vodurinu. Večito u borbi sa elementima, nije ni primetio da mu je prva žena iskopnila. Tiho, bez prebacivanja što ju je iz udobnosti grada preselio u negostoljubivo stanište, je i umrla. Za razliku od osetljive prve žene, Ivanka je imala dublji koren. Imala je i težak život, koji ju je prekalio, a ne uništio, kako to često biva... Ipak, nešto je bilo i u konstituciji. Bila je borac. Od momenta kada je stigla na reku - sadila je sve što se moglo posaditi, iako je reka, kada bi došle velike poplave, sve to odnosila. Sadila je već pomenute kupine, smokve, bundeve! nešto je ostajalo, a nešto istrulilo. Tako su se životni ciklusi smenjivali...



Ivanka je bila ratno siroče. Posle kraćeg boravka u domu, čega se nije ni sećala, već 1947-e ju je iz doma izveo neki dalji rođak. Bio je to rođak njene herojske majke, koja je svoj život dala braneći nju, svojim telom od zalutalog šrapnela na početku rata. Preživela je zahvaljujući nepoznatim dojkama i ženama koje su je prenosile iz ruke u ruku. Kako se moglo. Ratni vihor joj je odneo oca, koji nije ni znao, kada je odlazio u rat, da mu je žena trudna...Pošto je njihovo selo bilo spaljeno, a otac mrtav, takođe, dugo godina nije znala ni ko je. Ujak je mislio da je dovoljno ljubazno od njega što ju je primio u kuću, a ne još da joj priča o Bosni i o majci...Ne sada, kada su živeli u velikom gradu. Kao prava nesrećna sirotica, retko je dobijala osmeh, a samilost i toplinu doma, nikada. U ujakovoj kući sve je bilo na minut, ne na sat. Ianko nije imao svoje dete, nikad nije prigrlio sestrino. Imao je ženu, jednu osušenu krušku. Što je bivala starija i počinjala da pupi, bilo je sve gore. Ujna sa stisnutim usnama, ujak sa sjajem u oku. Ivanka je instinktivno, znala da se čuva. Nije dizala glavu i bila je smerna. Gutala je suze i grdnju svakodnevno. Kada je išla po hleb, na primer, do pekare je uvek trčala, jer joj je ujak davao dva minuta manje nego što joj treba da stigne kući brzim hodom. Tako ne bi mogla da otkine ni mrvicu vrele vekne. Jela je hranu od juče, ma kako to u priči patetično i neverovatno zvučalo. A ako bi zakasnila, zatvarali su je u ledenu i mračnu ostavu... Ipak, taj trk po hleb, bilo je retko doba dana kada je mogla da se posveti sebi. Kada je bilo lepo vreme, ona bi se urnebesno spuštala niz strminu, da bi u povratkuz imala više vremena za plavo nebo nad njom i veliki grad oko nje....



Jako rano je otišla iz te kuće. Već kao nesvršena učenica osmoljetke. Otišla je da služi u jednoj već tada bogataškoj kući. Drug je bio ratni heroj iz njenog kraja, koji se kao "Oficir s ružom" "udao" u velegradu...On ju je razumeo i bio blagonaklon. Valjda ga je podsećala na devojčice iz rodnog kraja. Ponekad je od gospođa drugarice dobijala poneku prelepu, malo nošenu haljinu, koja je brzo prestajala da landara na njenom sve raskošnijem telu. Iako više nije bila gladna, a ni premorena, jer je imala slobodne dane, bila je jako usamljena. Posebno u svojim lunjanjima gradom... Svog prvog muža upoznala je u svojim samotnim šetnjama. On je živeo nedaleko od kuće u kojoj je služila, i kao pravi velegradski probisvet brzo je shvatio ko je Ivanka. Zalutala, sveža i netaknuta. Nije on bio istrošen i star. Ne, nikako. Bio je mlad i strašno, strašno iskvaren. Obijanjima trafika, ženama sa štajge, žickanjem i bandama... Stvari su se desile brzo. lagao ju je strasno, valjda unapred osećajući da će ona biti jedino čisot u njegovom životu izvan zatvora. Ona je bila presrećna, a on se naravno, lažno predstavljao. Kao asketa. I kao "inžinjer". Jedino što nije krio, bilo je da je razmaženi jedinac. Njegovi roditelji su je primili oberučke, misleći da će se razbludni život sina ženidbom promeniti. Na početku je to tako i izgledalo. Možda je to što je ona prebrzo ostala u drugom stanju prouzrokovalo i urnebesan sunovrat. Ko zna? Njen muž, i sam derište nije umeo da prihvati odgovornost. Brzo se slomio. Već u šestom- sedmom mesecu njene trudnoće neobjašnjivo je nestajao. Vraćao se sa skupocenim poklonima. Ona je mislila da radi nešto važno i lepo. kada je mali Stevan napunio godinu, posle jednog muževljevog tajanstvenog izbivanja, koje je već bacilo senku na njiho, naoko idiličan porodični život- jednog ranog jutra, saznala je istinu. Njen lepi muž je bio običan lopov.Uhvaćen u mrežu pohlepe, ovog puta je prešao granicu i ubio i čoveka. Provalio je u jednu vilu za koju je mislio da je prazna. A gazda se baš probudio i branio svoj posed... čak su i nju ispitivali, misleći da su u dosluhu. Ona je danima držala u rukama malog sina - zagrcnuta, zblanuta, užasnuta.Njen mali lepi život se razbio u paramparčad. Osim bez muža, ostala je i bez iluzija. Sve sem nbjenog dečaka je bila laž. Ogorčena i zgađena na svekra i svekrvu koji su joj tako sebično krili istinu, otišla je iz te kuće, da se više nikad ne vrati. Golgota je trajala godinama. Radila je kao servirka, spremačica pa i kuvarica. Dlanovi su joj bili puni žuljeva, a srce slomljeno. I sve je to istina... Najstrašnije je bilo što je svog tića ostavljala samog. Već sa dve -tri godine. U iznajmljenoj sobici. Po ceo dan. Da se snalazi. Da plače, da gladuje, da uči sam sebe da ide na nošu. Jaooj. Bilo je to strašno vreme. Sa mužem se videla samo jednom kada mu je otišla u posetu. Kao da je tada sišla u mutnu i duboku vodurinu. Pokazao joj je pravo lice. Zlobno, cinično, grabljivo. Nije ni pitao za sina. Jaooj. Bilo je to strašno vreme.

Milan je i njoj stigao u srednjim godinama, kad je progutano mnogo suza i sahranjeno puno snova. Došao je tvrd, već ispucao od dunavskih vetrova. Imao je divnu osobinu da osvaja strpljenjem, blagošću i poverenjem. Rekao joj je "Ostani". I ona je ostala. Osunčala se, porasla i procvetala.
Postala pomalo vlasna. Ključarica kuće. Domaćica. Majka. Milan je kao i ona bio siroče. Njega je rat dočekao kao dečkića. kao momak, ipak je uspeo da odlomi komadić entuzijazma u izgradnji socijalizma. Bio je akcijaš, udarnik. Kasnije, metalac. Pobednik i kreator. Njih dvoje su bili nepobedivi. Njen i njegov sin iz prvog braka su rasli zajedno, nikad u svađi, uvek zahvalni na blagom životu. Razumeli su kad Ivanka nekad prasne, jer toliko godina se suzdržavala...

Dakle...Bila je to kuća sa patkama i mačkama, šljivama i orasima...

Onda je došla velika voda. Ona stogodišnja. Pokrila je sve... Mrtve životinje su plovile kroz dvorišta. Mutna, ledena vodurina je klokotala rušeći sve pred sobom. Milan se razboleo. Oni su jedini ostali da vise na čardaku, kao dve pokisle ptice koje neće da napuste svoje ognjište...Kada se voda povukla i ostala blatišta i lomovi, niko nije mogao da nađe Milana i Ivanku. Priča se da su šajkom odplovili u večnost...

Čujem da će tu, u blizini, podići most.

Rasuti komadići smisla

Bez obzira na loš ten, uzana ramena, klempave uši i groznu naviku da ne čuje nikog do sebe, Dragan je prvih godina, kada je iz prestonice stigao u M., požnjeo ogroman uspeh među lokalnim udavačama. Sveže diplomirani lekar u varoši gde se mladi muškarci zaustavljaju na čitanju sportske prognoze i žute štampe, bio je pravi vrisak za iole poštene dame svih generacija. U M. je stigao, kada su iz M. najviše odlazili. Oni mlađi na studije, stariji na rad u veće gradove.
Dragan je stigao iz novobeogradskih solitera, gonjen željom da se vrati u prostore iz kojih je njegov deda, kao bez glave pobegao, gušen ustajalom svakodnevicom. Imao je plemenitu nameru da istraži svoje korene, i manje plemenitu, da bude redak zver u belom mantilu koji su u Beogradu nosile na stotine njegovih kolega.
U suštini, Dragan je, iako egocentrik, sanjao o velikoj ljubavi bez zadrške, na"raskošnim zelenim poljima njegovog rodnog kraja", kako je voleo da ističe.
Posle niza okršaja na ljubavnom polju, pa jedne strasne veze sa ženom koja ga nije razumela i nije videla njegovu melanholiju, zagledana u snežni mantil, Dragan je postao samouveren i skoro privlačan muškarac. Skrasio se sa Vesnom, koja je pretila da postane baba-devojka, i koja je, jedva ga dočekavši snažno prigrabila dizgine njihovih sudbina u svoje ruke. Njen otac je bio alkoholičar, a ono na šta nije računala bio je tanani sklop Draganovih živaca, koji ga je polako a sigurno terao u isti porok. Zagledana u beli mantil, dugo nije videla da živi sudbinu svoje majke, ali ju je ta sudbina sprečila da sa Draganom ima decu. Bar je strogom kontracepcijom sprečavala poznati skript! Dakle, Vesna i Dragan nisu imali dece. Dragan se sve više povlačio od ljudi, a za vreme 98-e i bombardovanja Srbije, počeo je da tvrdi da je smislio spas srpskog roda; tvrdio je da može da lično kontroliše unutrašnji pritisak ušiju NATO pilota, na taj im način znatno smanjujući agresivnost. Nekoliko dana pošto je obznanio dragoceno otkriće, počeo je da fotografiše. Slikao je sve - slučajne prolaznike, barice na trotoarima, ćoškove, nečije laktove, ramena, krovove, terase, prozore, automobilske gume, pseća govanca, ručkove, izloge, đubrišta, vozove...
Jednom se dogovorio sa ženom jednog našeg čuvenog umetnika, čiji su koreni kao i njegovi bili u varošici, da fotografiše njihovu porodičnu kuću, ni po čemu karakterističnu, ne bi li se lakše prodala. Slikao je za vreme vazdušnih uzbuna - krov, doksat, uglove, dimnjak. Slikao je dvorište i ulaz, prazne sobe sa strašću osuđenog na smrt. Jednoga dana, kada su udari bombi bili blizu, bliže nego inače, da su se čak i stakla na prozorima tresla, umesto da siđe u podrum, popeo se na tavan. Na još nefotografisanom tavanu bila je čudom ili namerno, zaboravljena izvanredna zbirka fotografija letelica iz svih vremena. Brujanje Nato aviona bilo je sve bliže i Dragan se brzo odlučio za fotografiju letelice Senka, koja se, čim je seo u nju, vinula visoko iznad domašaja radara.
Sledećeg jutra, mahom muški deo varošice M. zadovoljno je raznosio komadiće te noći, nad nebom Srbije, srušenog Nebeskog sokola,vrhunca STELT tehnologije

Jasna ili "Odbegla mlada" na srpski način

...čini mi se da je njena priroda uvek bila pomalo zamućena, i da nikad nije bila prozračna kao ime koje je nosila. Ponekad me je podsećala na Dafinu,ženu Vuka Isakoviča, iz znamenitih Seoba, kada se preselila u Zemun. Kod devera Aranđela, ona nikad nije bila takva - sa ženama je pušila, pila, psovala i ogovarala. Ipak, Aranđel je Dafini bio izgleda jedini moguć izbor, a jasna ih je uvek imala. Na pretek...
Kao devojčica,štrkljasta i šarenih očiju, koje su bile skoro razroke, u pubertetu se pretvorila u oblu, a ipak vitku dugonogu mladu ženu, za koju se ne zna gde gleda.
Urođenu upornost nasledila je od majke, koja je pored beskrajno dobroćudnog oca uvek pravila velike poslove uz koje se kapital polako, ali sigurno uvećavao.U Srem, nenaviknut na žene biznismene, među prvima je donela sbijansku promućurnost i neku mašinu za obradu plastike, sa kojom se više nego dobro zarađivalo. A radilo se mnogo...Majka i Jasna odlučile su, da bi uz nju najbolje "išao" beli mantil, tik iznad fino oblikovanih kolena. Tako je Jasna, teškom mukom, posle 12 dugih godina i uz promenu više fakultetskih centara,završila medicinu!Pošto se jedva provukla kroz fakultet, mogli smo da zaključimo da nije inteligentna, već uporna...I verovatno, moćnih instikata koji su je, ne samo spašavali, već, što se videlo kasnije i činili srećnom.
Što se muškaraca tiče...e, njih je trošila u veeelikim količinama...Dok je za druge, manje vešte žene, seks bio siguran put da NE DOBIJU ono što žele, za nju je put preko kreveta bio najsigurniji. Ona je znala tajnu, kako da tim putem izdejstvuje sve što joj treba. Bračne ponude pogotovo...
Prvi put je bila verena, dok smo se mi ostale u generaciji još uvek igrale sa lutkama, krišom, doduše. Verila se za Božu, naočitog dasu iz jedne od prvih preduzetničkih porodica u gradu. Ostavila ga je na dan uoči svadbe, kada ne samo da je kupljena venčanica,već su bile napravljene i sve torte.To je ujedno bio i skandal godine u našem malom mestu. Događaj joj je obezbedio imidž fatalne žene. Nagoveštaji nove ljubavne oluje se desio u njenim dvadesetim. Tada se kao princ pojavio, neznano otkuda, neki zgodni stranac. On se nije plašio Jasne i bio je probisvet. to smo saznali kasnije. Majka mu je živela u inostranstvu, a on je menjao mesta boravka kao neka moderna skitnica, nigde se ne zadržavajući predugo. Oženio se njome za tili čas, useljavajući se u veliku porodičnu kuću. Posle par godina burnih svađa i pomirenja, njen zgodni muž je nestao, zajedno sa novcem sa zajedničkog računa.Jasna je bila zabezeknuta i kako je kasnije govorila istinski povređena. Ta prevara joj je pokazala "da ne treba verovati ni jednom muškarcu". To je bio sjajan izgovor za ono kasnije.
Posle je došao Nikola,koga je upoznala kao kolegu sa fakulteta. Ovo dvoje mladih medicinara, skrasilo se u jednom malom stančiću na periferiji Beograda, koji na njeno insistiranje nisu delili sa Nikolinim roditeljima.Ovi su,izbegavši strašni rat, sa babom i dedom delili sobicu zemunskog samačkog hotela.More sebičluka je preplavilo njene obale kada je mužu nabila na nos njegovu izbegličku sudbinu. Kada je napokon počela da radi u struci,kao poželjna ali ne tako mlada doktorka, počela je da skuplja zlato. Ono je posebno isticalo njene šarene oči i beli mantil...Kupila je i stan sebi od zaostavštine ostale za sada već, pokojnim ocem i napokon se suštinski odvojila od majke. Sledeći muž je bio grubi, bogati seljak, koji je bio očaran komadom koji je ulovio. Njenu odanost, kao pravi skorojević je plaćao skupo.Brak je trajao do momenta kada je njoj potavljen ultimatum-odlazak na selo gde se bogatstvo sticalo i brika o ostareloj majci, ili... U tridest petoj ju je osvojio kapetan broda(!), ne uvek prisutan zbog prirode posla, što joj je savršeno odgovaralo. Proširenje poslovne aktivnosti usmerilo ju je na drevne kineske veštine,uz koje je u kombinaciji sa tradicionalnom, odlično zarađivala.Iz posla se povukla na kraće vreme u momentu kada je napokon ostala u drugomstanju. Dobila je bliznakinje, koje su zajedno sa njom, na susretu koje je organizovao ženski časopis,proglašene za najmajku i najblizance kraja XX veka! Naslovne stranice svih porodičnih magazina bile su njene, što je u suštini bilo potvrda onoga što je uvek znala o sebi. A to je - da je najsavršenija žena na svetu.