недеља, 07. јул 2019.

O lekovitom značaju teatra

Need your support to keep delivering quality journalism and literature to maintain our openness and to protect my precious independence. Every reader contribution, big or small, is so valuable. Support me from as little as 1€ – and it only takes a minute. Thank you.
https://www.patreon.com/aleksandranm


O lekovitom značaju teatra
… Prvi put sam htela da pobegnem sa nekim pozorištem sredinom devedesetih kada sam gledala i učestvovala (tada prvi put i to) u radionici Massima Đanetija  koji je na Petrovaradinskoj tvrđavi predstavio sa svojim pozorištem Specchi e Memorie neku neverovatnu verziju Judite, koja je mene potpuno obezglavila :). Ne mogu da Vam linkujem odlomak predstave, jer Infant svoju arhivu na internetu pravi tek posle dvehiljadite, a ni Italijani nisu bolji. Nemaju je ni toliko.
Šta me je posebno ostavilo bez daha:
Bilo je jako hladno veče i ja sam bila u zimskoj jakni, posle neke ledene dunavske kiše. Glavna glumica je celu predstavu odigrala u vodi staklenog bazena. Bila je gola, pod mokrim velovima. Posle predstave sam pravila intervju sa njom. Ja sam se tresla od hladnoće; ona nije mrdnula obrvom. Između ostalog, osim pozorišnog, Đaneti je koristio i metod Gurđijeva za vežbu pred izvođenje pozorišnog čina.
Gurđijev je učio da većina ljudi živi svoje živote u stanju hipnotičkog „budnog spavanja“, ali da je to stanje moguće transcendirati u više stanje i os­tvariti u sebi puni ljudski potencijal.
Da bi se to postiglo u praksi Gurđijev je razvio metod koji je nazvao „Delo“ (u smislu „rad na sebi“) ili „Metod“  a njegov metod buđenja svesti razlikuje se od puta fakira, monaha ili jogija, pa je tako ova duhovna disciplina nazvana četvrti put. Gurđijev je izvršio snažan uticaj na mnoge savremene mistike, umetnike, pisce i mislioce, uključujući Oša, Kita Džereta, Džordža Rasela, Alana Votsa, Timotija Lirija, Roberta Antona Vilsona, Karlosa Kastanedu. Njegovi najpoznatiji učenici su bili P. D. Uspenski, Džon Benet, Olga Hartman. Alister Krouli je više puta posetio njegov institut .
Tako mladoj i zagledanoj u zvezde kombinacija umetnosti i metafizike, činila se kao najbolji put u umetnost.
Nisam pobegla sa teatrom iz novinarstva. Umesto toga, 1998. rodila sam mog sina i na kratko, napravila pauzu pobegavši u najlepše moguće umetničko delo, bar za mene, majčinstvo. Da tada nisam otišla iz novinarstva…razbolela bih se i umrla. Toliko sam osetljiva, to sada znam.
Te prve godine nastanka Infanta koji upravo ovih dana počinje u Novom Sadu su bile godine teškog kulturnog i ekonomskog embarga nad Srbijom devedesetih. Modernih tendencija izvan lokala (dobro se sećam cele pozorišne scene u Vojvodini jer sam je vrlo pomno pratila deset godina) nije bilo baš previše. Infant je izašao iz Malog pozorja koje sam pratila baš tih poslednjih godina njegovog trajanja, do 1994 .
Poetička pozadina ovog festivala je meandrirala i menjala se kao i sami artefakti. Tako je u programskoj knjižici sedmog festivala zapisano da „Malo pozorje nije festival, nadmetanje, nego akcija, istraživanje, sa posebnom idejom da se otkrije, prevrednuje ili ospori mlada pozorišna produkcija. Zato je i (ono) samo eksperiment u smislu festivala, jer je ugrađeno u širu duhovnu osnovu od pozorišne”, da bi nešto kasnije konstatovano da ono nastoji da u svom repertoaru sadrži predstave koje podrazumevaju eksperiment kao formu istraživanja u pozorišnom mediju. Pred njegov kraj, metamorfozu, njegove ambicije su da afirmiše „novu pozorišnu praksu koja je u direktnoj suprotnosti sa okoštalim pozorišnim formama: realizmom, psihološkim i ilustrativnim teatrom kao i otvaranje prema drugim medijima, visokoj tehnologiji, likovnosti, pokretu, plesu; dalje, otvorenost prema svim novim promišljanjima i uzurpacijama osnovnih elemenata pozorišnog čina: tradicije, glume, teksta, režije. Takođe, tu je i otvorena podrška ’novoj dramaturgiji’”.Simon Grabovac
Dakle, tih devedesetih je za mene, ali i mnoge druge Novosađane, odlazak na Infant bio neka vrsta duhovne lične higijene i širom otvorenog prozora koji je gledao u Evropu i ako hoćete, u ceo svet…
Iz moje višedecenijske pedagoške prakse, znam odlično šta znači dati učenicima mogućnost da iz pozicije, često autsajdera, razmahnu krilima i uđu u svet pozorišne igre. Svi se doživotno zaljube u pozorište, a mnogi i razreše svoje mladalačke dileme, strahove, nedoumice, nesigurnosti…
O sjajnoj komunikaciji koju ostvarujete sa decom na taj način, ne treba ni da govorim. Ovde na blogu, imam mnoštvo dokaza za takvu tvrdnju.
Najveličanstveniji uticaj pozorišta je svakako onaj koji utiče na na rehabilitaciju najskrajnutijih i najugroženijih grupa.
Prvi put sam se susrela sa uticajem pozorišta na zatvorenike u filmu braće Tavijani, Cezar mora da umre, koji je dobio Zlatnog medveda na 62. filmskom festivalu u Berlinu.
Junaci filma su pravi zatvorenici kojima je umetnost postala hleb nasušni i najvažnija životna potreba. Svedena i minimalistička, u jednoj crno beloj gami, ova priča, italijanska Prokleta avlija je potresna, duhovita i šokantna u isti mah. Jedan od robijaša ( a svi su u višedecenijskim kaznama) kaže: „Otkad sam otkrio umetnost, ova ćelija je postala pravi zatvor“.
Već sam pisala kako sam se srela sa Aleksandrom Jelić i njenim projektom Aps art teatra.
Aleksandra već deset godina radi sa zatvorenicima najrazličitije pozorišne projekte.
Poslednji je sastavljen od sedam video radova nastalih u okviru projekta Art paket. Realizovao ga je ApsArt Centar za pozorišna istraživanja, u okviru koga su kroz kreativan proces osuđenici Okružnog zatvora u Beogradu dolazili u dodir i interakciju sa umetničkim delima iz kolekcije Narodnog muzeja.
dramaturg: Bogdan Španjević
voditelj procesa i reditelj video radova: Aleksandra Jelić
montaža i animacija: Darko Duckin
ton majstor: Velibor Hajduković i Boris Mijatović
muzika: Boris Mijatović
Projekat podržala Fondacija Jelena Šantić
Produkcija: ApsArt Centar za pozorišna istraživanja
slike su deo kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu
Ono što je mene potpuno očaralo i potreslo je ta minimalistička gama u svakom od izraza:  neznatna intervencija u likovnosti kroz animaciju, jedno sigurno i pouzdano oko kamere, tek čujna muzička podloga, dovoljno raskošna da i za sebe bude jedno malo remek delo, koja ne malo doprinosi atmosferi  teskobe pred ljudskim krvavim pričama, taj svedeni jezik ulice i bolnih životnih priča koje su iznedrene svaka u par rečenica…A svaka priča…ljudske sudbine. I bol. I teskoba. I katarza.
Ono što nosi ovaj Art paket je jedna nova umetnička  stvarnost izvedena iz likovnosti i zatvorskih priča, koje ovako, postaju fantastičnije od bilo kakave izmišljene fantastične priče.
Potresno i uzbudljivo, bolno i strašno. A to umetnost treba da radi. Da pomera granice. I bola i lepote.
Video instalacije ste „uživo“ mogli da vidite 20. i 21. juna 2019. u Ostavinskoj galeriji u Beogradu.