уторак, 13. децембар 2016.

Velika zemlja

Nešto o mojoj nadgradnji. Dok sam još živela na Zemlji, onoj staroj, jedno vreme sam bila ratnik, čime se ne ponosim. Bilo je to davno.  Zato sam i otišla sa Zemlje. Videla sam kraj jednog sveta. Videla sam kraj jednog velikog dela Afrike i njenog bogatstva. Učestvovala sam u uništenju Balkana. Na planinama Perua, u Belim Kordiljerima, tako visoko, visoko sledeći tradiciju gerilskog ratovanja, još nekad davno Gusmana i njegovih sledbenika su započeli rekonstrukciju Komunističke partije. Polukolonijalno i polufeudalno društvo su pokušavali da preurede nasiljem. Alfa i omega Gusmanove ideologije je bilo marksističko – maoističko stanovište socijalnog poretka, zasnovanog na stalnim konfliktima. U skladu sa maoističkom doktrinom,  videli su nasilje kao prirodan i neizbežan fenomen, kao manifestaciju sukoba. Dakle, nasilje nije bilo samo sredstvo rušenja nepravednog i iskvarenog poretka, već i način dolaska do bolje budućnosti u kojoj bi ugnjetavani i
marginalizovani postali građani jednakih prava. Prevarili su se. Preteča kompanija overlordova i Westa i Koreje su još tada planirali dominaciju. Unajmljivali su plaćenike da uništavaju stanovništvo, onako kako su velike ekonomije jele prirodna bogatstva, eksploatišući ih. Posle jedne akcije, koje se gadim, na najvišoj tački Belih Kordiljera, Uaskaranu, unajmila sam lokalnog vodiča da mi pokaže lepotu. Sam vrh Uaskaran obrastao je sa preko 800 različitih biljaka, podeljenih u preko 100 zasebnih vrsta. Zraci tropskog sunca omogućavali su da na ovim visinama  uspevaju mnoge cvetnice među kojima ima najviše orhideja i bromelija. Tamo je  rasla i jedinstvena vrsta planinske bromelije pod nazivom puja. Ovo je bila fascinantna biljka čiji cvetovi mogu narasti do 10 m, što ovaj cvet čini najvećim koji postoji na  Zemlji. Puja je vrsta cveta koji može da živi i do 100 godina. Lokalno indijansko stanovništvo poznaje ove zabačene visinske predele kao svoj džep. Oni tvrde da pojedine vrste cvetova cvetaju izuzetno retko, na svakih 8-12 godina. Zadivljujuće je da ove biljke imaju povezan bioritam, cvetaju u isto vreme, razvijaju se istom brzinom i na taj način pomažu sebi proces oprašivanja i razmnožavanja. Bilo je vreme cvetanja, leto i htela sam da vidim Puju. Penjući se na jednu stenu, pala sam u ledničko jezero u podnožju iste. Dok sam se preturala, potpuno sam smrskala kosti jedne šake, izazvavši mini lavinu kamenja koje se prevrtalo zajedno sa mnom. Bilo je bolno ali nije bilo strašno. Pošto je bila u pitanju leva šaka, a ja bila plaćenik u svetu u kome se moglo kupiti šta si hteo, dobila sam bioničku šaku. Moja levica je mogla dakle, da živi  i bez mene.
Ne znam zašto sam Vam ovo ispričala. Valjda sam Vas zavolela, šta li. Pa govorim o prošlosti koja je milionima svetlosnih godina iza.
Neću više.
Čeka me velika avantura Velike zemlje.
La Vita nuova, indeed.

субота, 19. новембар 2016.

Velika zemlja

Prva istinski ozbiljna stvar koju su mi pokazali, meni tako zapitanoj nad egzistencijom Velike zemlje, desila se sledeći dan. Bila sam sa svežim modricama od zabave prethodno veče, iz koje me je izvuklo obezbeđenje kockarnice, u ranim jutarnjim časovima, ako se išta moglo tumačiti kao jutro na Godzilli.
Najveća koncentracija siromaštva i gladi na Zemlji je bila vezana za Južnu Aziju i subsaharski pojas Afrike. Zemlja, stara Majka, nije morala da čeka 2070. da bi se u lancu ishrane desila katastrofa. Već se 2030, desio pad od 30 % u proizvodnji kukuruza usled klimatskih promena. Pad od 30% u kontekstu povećanja populacije bio je strašna kriza hrane. Na tv smo, onom klasičnom, kakav je tada još postojao, gledali kako druga deca umiru od gladi. Ja sam tada bila mala, ali sam imala nanu koja je umela da seje, žanje i upali vatru na ognjištu.
Dok je ognjište postojalo.
Trezor Sudnjeg dana otvoren je na zemlji, još ranije, pre velike gladi. U njemu, na tada još severu Evrope, sačuvano je 860.000 uzoraka različitih vrsta semena iz skoro svake zemlje na svetu. Njegov cilj je bio da sačuva važne poljoprivredne useve, poput pasulja, pšenice i pirinča, kao i drugih biljaka u slučaju globalne katastrofe. Pri put je otvoren kada je oštećen, nakon četiri godine građanskog rata u Siriji, glavni bliskoistočni izvor važnih semena u Alepu. Međunarodni centar za poljoprivredno istraživanje suvih oblasti koji se nalazio u Alepu, bio je primoran da se 2012. godine preseli u Bejrut. Međutim, uprkos tom potezu banka semena više nije mogla da ispuni svoju ulogu uzgajanja i distribuiranja semena širom Bliskog istoka. Zbog toga je od Svalbard trezora za semena zatraženo povlačenje 130 od 325 kutija koje su im prošlih godina poslali na čuvanje. Okviran broj semena je 116.000.
Sada je to seme nedostajalo. Seme je bilo prvi putnik u svemir i prvi gost Godzille koji ju je naselio. Ceo Svaldbard je bio ovde.
Bila sam to jutro, u divnom Nojevom kovčegu i mogla sam očarana da posmatram i učestvujem u nastanku novog sveta.
Ja, samo mala žena, bez nadogradnji.
Ulog je bio sve veći .

среда, 24. август 2016.

Velika zemlja

13
Historija magistra vitae…Da su ljudi sa stare zemlje ikako mogli da dopru do ovog saznanja, možda se sada ne bi vraćali hordi. Možda ne bi bilo ratova, ni gladi. Grabljivaca koji samo čekaju miris krvi da se bace na umiruće. Možda, da smo mogli da učimo i  bili spremni na to: Kako je Godzila pojela sama sebe u visokom stepenu svoga razvoja. Kako su malobrojni preostali stanovnici pobegli sa planete ko zna gde u svemir, bežeći od smrtonosnog virusa koji su sami napravili…
Eh, utopija.
Eh, Grad Sunca.
Eh, renesansa.
Skoro dečije vajkanje.
Sa tugom sam se setila zemaljskih reka koje su u mome detinjstvu još uvek plavo tekle…
Rekli su mi kako na planeti postoje tragovi i zapisi koji upućuju na u pesku nestale gradove i kako je moj zadatak, kao i ostalih izabranih, da iste nađem i da od Godzile, uz pomoć zapisa stanovnika stare planete, napravimo divan novi svet. Ili njihovih preostali mašina, to nismo znali sa sigurnošću.
No, sve je trebalo da ostane pod velom tajne, dok se ne povežu činjenice i uradi ono što je potrebno. Zašto sam ja izabrana, za tako težak zadatak o kome je bilo tako malo podataka, umesto da igram klasičnu zabavnu društvenu igru ni West ni Koreja nisu imali pojma, a mladi prorok je nestao, što, tako su mi rekli, nije bilo ništa novo.
Pobunjenici su nastavljali sa napadima, kako su nas sve više promovisali kao takmičare, na taj način sakrivajući našu pravu ulogu. Užasno me je zamaralo što je svako sebično vodio samo svoju brigu i što nikako nisam mogla da se zbližim ni sa jednim od tri pola. Informacije su bile polovične, grupa nije postojala, a posao je bio više nego bitan za celu rasu, na oba sveta. O civilizacijskom šoku koji smo svi osetili sa svešću da konačno nismo sami, ne mogu ni da govorim.
Još uvek mi se vrti u glavi.
Jedno veče su nas izveli u najluksuzniji klub koji sam videla u životu, a videla sam ih na zemlji baš svakakvih. Ogromni stakleni svodovi kroz koji su se videle sve boje Godzile. Pustinski krajolik je bio veličanstven i užasan u isti mah. Nekoliko zvezdanih tela je obasjavalo prostor kontinuirano, pa je pustinja ličila na senku nekadašnjeg Las Vegasa, non stop. Crvena, plava, ljubičasta, zelena, već sam vam rekla. Unutra, zaslepljujuća belina, krzno, bleštavi metal, koža, svila. Samo najbolje iz svere inžernjeringa.
Potpuno retro kockarnica je imala kuriozum da si kroz ogromna vrata ulazna vrata na recepciju stizao direktno iz svog hoverkrafta. Opijum je bio vrhunski, pila se čista voda sa kockicama leda što nisam videla nikada.
Nas su snimali non stop, na oba sveta. Gomila interaktivnih ekrana sa kojih su se vrtela naša lica. Fama se širila, a da se ništa ustvari nije desilo. Pesme su se pevale.
Ne znam šta mi je trebalo, da sama izlazim u pustinju Godzile, kao da sam van kockarnice mogla da udahnem lekoviti planinski vazduh Zemlje.
Kako sam izašla napolje, tako se na mene obrušilo tri, četiri pobunjenika, jedan je stajao po strani, mislila sam da mu je žao ( posle sam shvatila da čuva stražu) silovitim udarcem me oborili na zemlju (!?) i šutirali svom snagom. Već obučena pentjak-silatom, savila sam se kao jež, čuvajući lice i meke organe. Setila sam se tada, da su tako na zemlji kamenovali neverne žene u nekim krajevima sveta…
A ja, ja sam samo jebeno pričala svoje priče.

уторак, 23. август 2016.

Velika zemlja

12
Sledećih mesec dana po zemaljskom vremenu bio je pravi haos. Puškaranja frakcije pobunjenika sa obe korporacije su bila skoro svakodnevna. Pobunjenici su hteli vrli novi svet bez ograda, jer zato su napustili staru planetu, a korporacije se nisu dale. Moja uloga je bila skoro potkusurivačka, tako sam je doživljavala. Malo su se cenjkali, međusobno, malo me seljakali sa odredišta na odredište, sa još par izabranih, koji, kao ni ja nisu znali koje je naš glavni zadatak. Slabo smo se družili i komunicirali, osim kada su nas upgrejdovali, što su činili skoro svakodnevno. Meni su se najviše dopadale skoro zaboravljene veštine dalekog Istoka. Za mene su odabrali, zbog relativno male visine, svega 168 cm, pentjak silat sa kojim se nikad nisam srela na Zemlji. Interesantna je činjenica da Pentjak – silat nikada nije bio predmet posebnih duhovnih spekulacija, niti privilegija svešteničkog staleža. To je javna veština odbrane, borba protiv neprijatelja. Nastala je u močvarama, džunglama, pustošima, i bila je način da se pojedinac odbrani od zveri, od neprijateljski nastrojenih suseda, od bilo kakve opasnosti. Veština je nastala iz težnje da se preživi i opstane u surovim i negostoljubivim uslovima, čak kao intuitivno, instiktivno, poslednje sredstvo odbrane fizičkog integriteta i imovine, često i života. Na pentjak – silat se najbolje može primeniti teza pojedinih teoretičara borilačkih veština, koji njihovo generalno poreklo vide u čovekovom primarnom nagonu za preživljavanjem, nagonu za samoodržanjem. Kao veština realne borbe, pentjak – silat ne poznaje pripremnu tehniku u vidu zagrevanja i slično, jer se smatra da pojedinac neće imati vremena niti prilike da se pripremi odnosno zagreje kad mu zapreti realna opasnost, već mora da joj se suprotstavi takav kakav je zatečen.
Postoji još jedna razlika između „klasičnih“ borilačkih veština i pentjak – silata. U tradiciji, ali i u istoriji (japanskih) borilačkih veština, rad na tehnici veštine je poseban rad, ima ritualni uvod i završetak, odvija se po strogim pravilima, studiozan je i unapred planiran. Pentjak – silat je mnogo bliži improvizaciji. On se vežba svuda, po stenama, planinama, na putevima, pri čemu se tehnika adaptira postojećim uslovima.
Ovakav pristup veštini najuočljiviji je u tehnici, koja je maksimalno adaptirana podneblju, standardnoj građi stanovnika (niži rast, vitkost), primeni u svim uslovima i, pre svega, svojoj osnovnoj nameni – odbrani od realne opasnosti. Stavovi su većinom vrlo niski, često ukrštenih nogu, promenljivog prenosa težine tela sa jedne noge na drugu, za neuvežbanog vrlo neudobni. Začuđujuće je to da poznavaoci veštine Pentjak – silata bez ikakve pripreme i bez štetnih posledica odmah zauzimaju niske stavove, koriste vrlo razvijeno asinhrono, ili ređe, sinhrono negeometrijsko kretanje čija je putanja kriva linija, obično nekanonizovano, već prilagođeno upotrebi, i pri tom izvode visoke udarce nogom, čija putanja često zavisi od realno date, borilačke situacije. Ručna tehnika je u potpunosti prilagođena telesnoj građi tamošnjeg življa: to su brze, često kratke tehnike, a koriste se gotovo sve moguće udarne površine otvorene i zatvorene ruke: sve površine pesnice, prsti, bridovi šake i dlanovi. Naravno, najveći problem je bila brzina koja mi nije bila zadovoljavajuća, pogotovo jer se gravitacija Velike zemlje ipak razlikovala od one, zemaljske. Iako to na Zemlji skoro nije bilo moguće, korporacije su zajedno, uspeli da mi vrate i dosta sećanja koje sam rasprodala poslednjih godina, tako da sam bila prilično celovita i u dobroj formi. Opijum naravno, nije dolazio u obzir.
Neki poznavaoci ove veštine tvrde da svaki od elemenata tehnike ima neki ekvivalenat u prirodi, bilo da predstavlja neke od pokreta svojstvenih životinjama, neki od čovekovih pokreta pri svakodnevnom radu i sl., pri čemu se, doduše neeksplicitno, koristi princip maksimuma energije, a ti „prirodni pokreti“ su obično vrlo pogodni za brza i snažna energetska pražnjenja. Imrovizacija, snalažljivost, adaptiranje na realnu situaciju – suština je tehnike veštine, tehnika kojoj je prvenstvena namena odbrana, i nju eksperti tako i prezentuju, uvek u akciji, u borbi, u realnoj situaciji. Stoga je jedan deo tehnike veštine orijentisan na odbranu od hladnog oružja koje poznaju domoroci, a to su dugački noževi, kratki zakrivljeni mačevi-bodeži i slično, a što se u ovako praktičnoj veštini može i očekivati.
Dodirne tačke ove veštine valja tražiti u samoodbrambenom momentu, oponašanju prirode, tokova pokreta životinja, drevnim verzijama veština, dok su razlike na drugim poljima sa drugim veštinama više ili manje prisutne, što, naravno, ne znači njihovo potenciranje već uočavanje u ime potpunije informacije. Odsustvo filozofske osnove, izuzev neke rudimentarne povezanosti veštine sa pojedincima, vidarima, travarima, vračima, kao i isključiva odbrambena namena, činile su ovu veštinu vrlo specifičnom, a meni su svakako pretstavljali olakšanje, pošto sam ja, to je već bilo jasno, imala izgrađen književni ukus, a u bogove nisam verovala.
Sam početak puškaranja je bio sasvim komičan, mogu da kažem to iz perspektive nekoga ko ga je preživeo. Ležali smo ispod kreveta, sa peskom u ustima, gospodin iz Westa i Taj iz Koreje. Selima, Alexa je umirala od straha, a ja nisam znala ni ko pije ni ko plaća. Obojica su govorila u isti mah, pa sam tek kasnije rekonstruisala događaje. Dakle, pobunjenici nisu znali ono što ja znam sada, od čega mi se vrti u glavi, iako se za to čovečanstvo sprema vekovima, a da su znali, ne bi se ni bunili. Pobunjenici su korporacije smatrale eksploatatorima, koji će uništiti Godzilu i njene još do kraja neistražene resurse, preslikavajući odnose sa Zemlje. Dok sam virila ispod kreveta a i u kasnijim danima, ponekad bih videla lice ponekog pobunjenika. Bili su lepi, kao što je uvek lepa revolucija. Obučeni u crveno i crno, eros i tanatos, bili su binarni, arhetipski model. Očito su imali dobru prezentaciju. Dodala bih da je prezentacija nekad sve, u surovom svetu korporacija.
Da nisam saznala šta mi je zadatak, vrlo brzo, pobegla bih sa Pobunjenicima. Ovako, iako sam do zla boga bila bez nekog intimnog uporišta, bila sam spremna.
Istina o Godzili je bila neverovatna i ujedinjavala je obe korporacije u zajedničkom cilju. Ishod se zaista nije mogao predvideti, iako sam sumnjala da potajno svako vuče na svoju stranu i već unapred dezavuiše konkurenciju.
A istina je bila veličanstvena i unapred mi stvarala vrtoglavicu, sušeći mi već dovoljno suva usta: Nismo sami u svemiru.

субота, 09. јул 2016.

Velika zemlja

11.
Predstavnik Westa je bio sasvim otmen gospodin, vitak, manikiran, suvonjav, obučen po poslednjoj modi. Da na levom ramenu nije imao malog lisca, mogao je da prođe kao džentlmen u bilo kojoj eri. Vanvremenski. Jasnog i oštrog pogleda, odmah mi se dopao, iako sam mrzela Alaha, jednog jedinog, a volela bogove Istoka koji su otvarali tako mnogo mogućnosti za jedno ljudsko biće, kakvo god ono bilo. „Gde nema prilike nema ni greha“, kako bi rekao učitelj Ce.
Sa Tajom i sa njim, Nahrudinom, kako sam kasnije saznala da se zove, trebalo je da se dogovorim oko svoje budućnosti i izbora koji bi verovatno trebala da napravim. Ispod oka sam zurila u Tajovo lice koje je polovinom bilo prekriveno nekom finom maskom. Kada je primetio da zurim, mahinalno se uhvatio za lice, napravivši bolnu grimasu.
I dalje sam bila užasno gluva, što je počinjalo da me čini nesigurnom. Nisam pamtila vreme bez čipa. Bilo je ogoljujuće i zastrašujuće.
Trebalo je vratiti se sebi.
U suštini, razgovor je bio presipanje iz šupljeg u prazno. Pili smo vodu, što je, bilo je potpuno jasno, bio najveći mogući luksuz planete. Kroz prozore sam videla da se sprema ogromna oluja. Žuti oblaci su jurili preko pustinje. Čuo se opak vetar kako huči, šibajući pesak koji se pomerao kao veliko more za vreme uragana.
Setila sam se sa čežnjom ogromnih i plavih zemaljskih voda. I svoga divnog sina, koji je, davno, otišao sa ženom svoga života i hordom. Setila sam se, kada smo nekad, dok smo još bili zajedno, kako je njoj, jednom, spasao život u moru. Ona nije bila dobar plivač i imala je astmu. Napad se desio u vodi. Kako ju je vadio obamrlu, skoro ugušenu od spazma i vode, kako sam je grlila dok se borila za vazduh, širom raširenih očiju punih suza, grčevito me držeći za ruku. Kako je on munjevito pronašao na plaži neku ženu koja je imala lek i kako joj ga je dao…Kako joj se život vraćao u telo, zajedno sa kiseonikom i kako sam tada pomislila…Kako je krhka i lomljiva i kako smo se voleli svi…Oh!
Divni život!
A imali smo ga samo jedan.
Taj me je blago dotakao po ramenu, što je za mene bilo sasvim otrežnjujuće.
„Kada ćete mi vratiti čip?“ upitala sam. To je i bila prva stvar koju sam rekla, posle kurtoaznog upoznavanja.
Taj se nasmejao,  a Nahrudin je odgovorio; „Nema šta da Vam vraćamo. U našem svetu nema čipova. Mi imamo proroka“
„Kakav Vaš svet? Kakav prorok? O čemu govorite?“, upitala sam, zaista radoznalo.
„Zar nismo na God..“, Taj me je prekinuo u pola reči, nimalo diplomatski. „Jesmo, draga, na Godzili smo. Moj vrli kolega, hoće da ti kaže, da West ima živog boga koji misli za sve i da u tom svetu nema mesta za pojedinačna mišljenja“.
Nahrudin je samo klimnuo glavom.“To ima velikih prednosti, znate, draga Selima…Mogu da Vas zovem tako, zar ne?“
Taj se nasmešio:“ Naša Alexa  nije donela nikakvu odluku.“
„Gospodo, stanite, nisam ja nikava ratnica koja može da se bori u bilo kojoj borbi. Uopšte nisam kompetitivna.To je bilo nekad…Sad samo želim miran i udoban život…“ rekla sam skoro plačući.
„Nemam nikakva pojačanja, impante i nadogradnje, plašim se gomile stvari i iskreno, ovde sam usamljena kao pas. Jedino koga sam videla za sve ovo vreme je bio neki dečak, mladić, šta li…“
„Neka je slava Alahu“ rekao je naš domaćin, zahvalno pogledavši na gore. Onda me je značajno pogledao  i svečano rekao.“ Nije to nikakav dečak, draga Selima, to je naš Prorok. Javlja se retkima i uzima oblik kakav on želi.Videla si živog boga. On Te voli, a Ti mora da si izabrana.“
Kakva izabrana, pomislila sam zabrinuto…
„Da li to znači da sam slobodna i da mogu da idem kuda hoću“, upitala sam, drhtavim glasom, dok se slabašna nada ulivala u moje uplašeno srce.
oluja je napolju besnela.

About these ads
Occasionally, some of your visitors may see an advertisement here
You can hide these ads completely by upgrading to one of our paid plans.

недеља, 03. јул 2016.

Velika zemlja

10
„Zvaćemo Vas Selima, Alexa ne dolazi u obzir. Ti ludi Koreanci su sasvim izgubili svoje korene. Posle velike podele, Zemlja je zaista ušla u haos“.
Ležala sam u krevetu i slušala ih, pomirena. Dve Westovke su klimale glavom, slične kao jaje jajetu. Ne spolja, iznutra, videla sam ih skroz. Utemeljene na pravilima korporacije bile su kao ona gomila koju sam viđala na staroj Zemlji. Rušimo pravila da bi pravili nova. Još tvrđa, konzervativnija, retrogradnija. Neomarksistkinje, moj kurac. To nije postojalo. Pogotovo ako se kuneš u Alaha. I radiš za Reunion Star West.
A ja u bogove nisam verovala.
Ovako sa distance, ceo West mi je ličio na džamiju. Allahu Akbar, aha. Alah je višak, tako ja mislim.
Sa jedne strane horde, sa druge mala grupa neoklasicista. Aha, jebem ih ja, mrzela sam ih sve.
Mrsila sam to sebi u bradu, ali su me one čule. Nasmešene, klimale su glavom zadovoljno: „Vi ste draga Aleksandra, rođena pod srećnom zvezdom. Šta bi bilo sa Vama da nas naš brod nije spasao iz one pustoši u svemiru?“Rekla je jedna.
„A vremenom ćete prihvatiti principe naše vere, videćete“ rekla je druga, proročkim glasom.
„Kao da ste u poziciji da birate“, rekla je prva odjednom ledeno.
„A bićete i bogato nagrađene, ni ne sanjate koliko“, rekla je druga pretenciozno.
Prozrela sam njihovu igru i ovako slomljena.
Bila je to stara igra sa Zemlje, dobar i loš policajac. Trgovac. Zao i još zliji, pomislila sam. Gde postoje dobri odnosi u korporacijama? Homo homini lupus est, pomislila sam. Imala sam i čudnu tišinu u glavi. Posle sudara i bega od Westovskih hoverkrafta, izgleda mi se novi čip ugasio, apsorbovao,smrzao, šta li.
Zaspala sam momentalno, potpuno rušeći konvencije lepog vaspitanja, pred njima, kao da sam bila sama. U suštini, danima sam spavala, kao da sam čekala da umrem, iako sam, ako ćemo realno, upravo živela novi život.
Na Godzili, spašena od smrzavanja na još uvek nepoznatoj planeti, udaljena eonima od Zemlje.
I sanjala sam. Isti san. Most vrlo tanušan, preko velike žute reke, kad stanem na njega, gazim po vodi, ulazim u vodu, a hodam. Christo. Hristesa, jadna, jedna. Jedina
…U  suštini, spašavanje je bilo krajnje jednostavno. Kada sam se onesvestila, na planetu Haumea, u Kojperovom pojasu, nekoliko godina udaljenom od Godzile, odmah je sleteo brod Westa. Spašavanje je bilo krajnje jednostavno.  I moj saputnik i ja smo bili živi, doduše, „jedva odajući znake vitalnih funkcija“. Monitoringom su utvrđena teža oštećenja, mnoštvo lomova i promrzlina. Ipak, sve je bilo najbolje u svim svetovima u kojima smo mogli da se nađemo. Taja su, tako sam ga zvala u sebi, vratili Koreji, mene odveli u svoje sedište. Kada sam, mnogo kasnije, saznala da sam spašena sa patuljaste planete jajastog izgleda, okovanog kristalima leda koja se zove po havajskoj  boginji plodnosti, smejala sam se. Smejala sam se što sam živa.
Lečili su me mesecima. Spavala sam nedeljama.
Kada sam mogla da ustajem, hodala sam pustim hodnicima potpuno belog bolničkog krila koje je više ličilo na ludnicu, nego na prijatno mesto za oporavak. Život je za mene uvek bio pun jarkih boja, crno je asociralo na uzbuđenja, a belo je ličilo na istu onu ledenu smrt koju sam mogla da nađem na Haumei. Da me nisu pronašli.
Nekoliko dana samo je tu bio neki više dečak nego mladić u jednoj od soba, čije sam prisustvo jako osećala. Prvo sam posle dugo vremena videla normalno, uredno i nahranjeno dete, vrlo koncentrisano. Na  zemlji su se deca izgubljena, valjala po putevima, više ličeći na male životinje nego na ljudska bića. Deca povlašćenih su bila zaštićena kao beli medvedi. Prvi put sam ih i videla u prihavtnom centru kada smo sleteli na Godzilu.
Ovaj dečak nije dizao glavu. Igrao se sa nekom skalamerijom od kocaka, šipki,elipsi, šrafova, svih dimenzija i boja koje je slagao u neverovatne oblike i forme. Životinja, ptica, gradova i zvezdanih sistema. Kada bi napravio nešto, par sekundi bi to gledao, a onda rušio sve. Činilo mi se da gradi sa beskrajnim zadovoljstvom i ruši razočarano. Šta je taj dečak video iza horizonta, nisam mogla da znam. Čip mi se, kako sam Vam već rekla, pokvario.
Ipak, bila sam fascinirana. Umetnost je za mene bila najveća i jedina magija. A u njegovom dodiru na kockama je bilo toga: čiste, moćne, zanosne umetnosti. Koja može da spase život. Kao Aska pred stotinu vukova.
Svaki dan su me stavljali u neku kupku koja je ličila na plodovu vodu i tako i mirisala, od čega mi je bilo muka. Kao da se rađaš ponovo iz neke veštačke vulve, što nije bilo bezbolno. Hoću li posle rekonstrukcije biti bolja i lepša ja?
Militantna kraljica bez svoje zemlje, korena, nasleđa? Carica makovog zrna?
Sumnjala sam u sve, pa i u svoj zdrav razum.
Kada su posle nekoliko dana odveli dečaka, pojavio se ozbiljan igrač ispred Westa. Bilo mi je jasno da stiže konačna ponuda i da se sa tim nije šaliti.
Taj dan sam se čak i ukrasila, nekim perjem i zlatnim i ružičastim senkama koje su tako dobro prijanjale uz pesak Godzile.
Bila sam smirena i opuštena, skoro vedra.
Zgrada Westovaca nije bila u obliku džamije, zaista, nego u obliku vrlo raširenih krila neke ptice. Bilo mi je jasno da je koštala čitavo bogatstvo. Ogromne staklene površine koje u vremenu sna bile zatamnjivane i blistava belina oštrih ivica je moćno izranjala iz peska. Pre nego će predstavnik Westa ući, pogledala sam kroz prozor u jednolični peščani pejzaž ispred tvrđave. Zaista Westova zgrada, a videla sam oba krila, najviše je ličila na dobar omaž naci Berlinu, alias starom Rimu. Ispred zgrade,  na hovrekaftdromu, vibrirala su iznad peska, dva hoverkrafta, jedan Korejin, jedan Westov.
Šta je ovo, zapitala sam se, onako gluva iznutra, bez ikakve, davno zaspale intuicije, uništene čipovima.  Sastanak na vrhu?
Draga moja Selima, tačnije …Alexa…Aleksandra, možete da birate. Okrenula sam se ka unutrašnjosti prostorije odakle je dopirao poznati glas. Bio je to Taj, manje više, glavom i bradom.
O bože, mislila sam da je ovde reč o životu i smrti! Pomislila sam iznenađeno.

петак, 03. јун 2016.

Velika zemlja

9
..."Zvaćemo vas Alexa. To je efektnije od Vašeg imena, Aleksandra. Ko se još zove tako?"nasmejao se Unlimited Korea, prezrivo. I maj Taj je izgledao kao da se smeje. Ne kaže se uzalud da kućni ljubimci počnu da liče na svoje gospodare, i obrnuto. Unlimited je bio jedna odvratna otrovnica, bilo je jasno.
Prevukao je rukom po mojim leđima. Skroz, do poslednjeg kičmenog pršljena. Skoro sam se onesvestila. Nisam volela da mi zalaze sa leđa. Nisam volela ni da se jebem tako. Kad god sam hodala, dobar deo svesti mi je bio iza leđa. Nisam imala dobra iskustva sa događajima iza leđa. Nekoliko puta sam i jedva živa ostala.
Brzo sam se spakovala, kao da sam imala neki prtljag. U krajnjoj liniji, kao da sam imala i neki izbor.
Unlimited Korea je bio čitav moj novi život. Mogućnost novog života, ispravila sam se. Moram naučiti da ih volim, pomislila sam zabrinuto.
Tako je to sa velikim korporacijama. Moraš voleti ono što radiš, ili si mrtav.
"Muerte", kao da je siktao Taj.
Ispred staništa nas je čekao najlepši hoverkraft koji sam videla u životu. Na crvenom suncu, izgledao je kao velika riba nasukana na pesku.
Bilo je jako toplo, i pustinja Godzile u sazvežđu Bossa je disala svojim specifičnim ritmom, skoro pulsirajući. Čim smo se smestili, podigao se i krenuli smo klizeći po pesku kao po vodi.
Trebali smo da odemo u sedište Unlimiteda, gde ću proći standardnu takmičarsku obuku.
Jebene Igre gladi pomislila sam. Jebeni stari filmovi, pomislila sam.
"Mnogo psuješ, Alexa, to je odlika slabih. Moraš naučiti da sublimiraš svoj bes i nemoć". Rekao je glasno moj vodič i domaćin.
"Puši kurac", pomislila sam.
"Izvini", rekla sam.
Prvi put se zaista nasmejao. "Prestani da pominješ genitalije. Ako hoćeš  seks, samo reci. Ili pomisli, sredićemo Ti nešto, ako ti ja nisam dovoljan."
Ćutala sam i gledala kroz prozor, u sve vreme isti pejzaž, bez igde ičega. Nebo i pesak, koji su promicali velikom brzinom.
Taj je mirovao naslonjen ležeći na ramenu Unlimiteda.
Koncentrisala sam se na potragu Korejinog imena. Nigde ga nisam nalazila, kao da nije bio ljudsko biće. Pretraživala sam baze podataka, adresare koji su mi ostali sa zemlje i koji nikome nisu trebali kada sam prodavala sećanja.
Šta je ovo?
Taman sam se spremila da ga pitam, ko je on ustvari, kada su se iza jedne dine pojavila tri ogromna hoverkrafta koja su više ličila na ajkule nego na vozila. Kretale su se ogromnom brzinom. Na jednoj sam videla oznaku RSW.
"Brzi su", rekao je Korea, majstorski upravljajući svojom mašinom. Povećao je brzinu na maksimum. "Mislio sam da će me napasti pre nego što uđem kod Tebe, još noćas".
Konkurencija, dakle, pomislila sam.
"Da, ne mogu da zamisle Westovci da se dokopamo nekoga pre njih". Pritisnuo je jedan displej i mašina se polako transformisala u malu letelicu.
Dobro, ne baš tako malu.
Nisko smo leteli iznad pejzaža koji je počeo da se menja. Visoki useci, ogromni kanjoni su me podsetili sa nostalgijom na Kolorado u kome sam odrasla.
"Imali su gubitke na prethodnom takmičenju, pa su nervozni i agesivni".
Naglo je promenio pravac i jedan hoverkraft se svom snagom zabio u ogromnu stenu koja je ličila na izvaljenu veliku kljovu divljeg vepra.
Taj i ja smo se tumbali po kabini. Jednog momenta mi se uspuzao na nogu i obmotao se. Leden.
Smrzla sam se. Čvrsto sam se rukama uhvatila za naslon stolice u kojoj sam sedela, preplašena.
U kabini je bilo previše adrenalina.
Pomislila sam, ako  se Taj  povredi, ispašće mu čip... Uzela sam ga, nežno u ruke, puštajući naslon. Jedva sam se suzdržavala da ne povraćam. Pomislila sam da ga udavim svojim rukama.
"Da se nisi usudila", čula sam zapovednički, besan glas Koreje u svom mozgu. "Smiri se, meditiraj", nastavio je blaže. "Koncentriši se, ovo ti je prva lekcija. Beg iz pakla iz ruku neprijatelja".
Druga dva hoverkrafta su promenili formaciju. Jedan nam je nestao iz vidokruga, dok je drugi bio tik do nas. Bilo mi je jasno šta rade. Čak i meni, koja nikad nije učestvovala u ludoj trci na Bossu.
"Spremaju se da nam prepreče put", rekao je Koreja.
Hoverkraft nas je gurao prema ogromnoj steni koja je izgledalo je, dotiče nebo.
"Prešli su se, ovo nije običan hoverkraft", rekao je Koreja zadovoljno. Leteli smo velikom brzinom, penjući se uz stenu kojoj nije bilo kraja, vertikalno. Sa druge strane, odjednom iznad nas, pojavio se i drugi hover u koga smo mogli samo da uletimo, da bi poginuli svi zajedno.
Opraštala sam se od života.
Hoverkraft pored nas nas je udarao svom silinom, oštećujući nam uređaje za navigaciju.
Koreja je odjednom pritisnuo malo crveno dugme i mi smo se našli u hiper svemiru.
Ošamućena, samo sam videla ogromnu stenu, deo repa neke komete, sigurno, u dubokom svemiru, koja je letela pravo na nas. Udarac je bio silovit.
Leteli smo negde, na neku planetu, ili satelit oko Godzile, nisam znala. Koreja je bio suviše zauzet pokušajima da uspori pad dok smo ulazili u orbitu da bi se bavio mnome. Udarac je bio silovit, tako strašno, da sam ja izgubila svest.
...
Kada sam se probudila, videla sam mrtvu zmiju, nabodenu na neki šiljak koji je izleteo iz poda pri padu pored mene. Mogla sam to biti i ja, pomislila sam sa olakšanjem i užasom. Koreja je ležao naslonjen na komande, obeznanjen ili mrtav, nisam znala, u gomili stakla, loma, delova metala. Kroz prozor se videla ogromna zaleđena površina nekog sasvim drugog sveta. Meni se sa čela cedila krv, ulazeći mi direktno u usta.
Nema veze, pomislila sam srećno, živa sam.
Valjda su ovi iz Westa uspeli da nas isprate doovde.
Počelo je da mi se vrti u glavi. Verovatno od potresa mozga. Poslednje što sam pomislila, pre nego sam utonula u bezdan, bilo je; "A šta ako me niko ne pronađe? Tako mrzim zimu".


недеља, 22. мај 2016.

Velika zemlja

8
Bila sam u heliobusu, u Italiji, jako sam žurila da vidim ostatke Venecije, padala je neka mala kišica, heliobus nije imao  krov, digla sam ruku da se zaštitim od kiše, možda je bila kisela, nokti su mi bili iznenađujuće kratki. Neko je vikao požuri, požuri, ja sam bila zbunjena, bilo je mnogo lepo, ništa kiselo, blago i meko, svileno, ali zar nisam napustila Zemlju?
Trgla sam se.
Probudila sam se sa olakšanjem. Oko mene je bio mrkli mrak. Uplašila sam se strašno. Gde sam?
Na Godzili nije bilo moguće spavati u mrklom mraku.
Bilo je užasno hladno, lebdela sam u nečem ledenom. Nisam mogla da vrisnem. Kao da sam bila mrtva, a nisam, osećala sam da se gušim, smrzavam, da nemam osećaj za prostor i vreme…
Trgla sam se. Sa olakšanjem ovog puta. Samo sam sanjala. U snu san. Samo sam sanjala.
Ko šiša ledeni svemir, tako dalek i nedostupan.
Bila sam tamo gde sam želela da budem.
Odahnula sam. Nasmešila se u snu. Na zemlji nije bilo šanse da sanjam. Nikako. Stalno sam se nekoga ili nečega bojala i spavala sam uvek samo jednim delom svesti.
Zadovoljno sam se protegla u krevetu. Kakvo je zadovoljstvo spavati. Kakvo fantastično iskustvo.. Spavajući, doticala sam samu sebe. Sve je bilo na mestu. Dojke, bokovi, noge, obe ruke. Sve je bilo u redu.
Krajičkom svesti osetila sam i da je stao vetar. Lekovita tišina Velike zemlje.
Odjednom sam osetila nečije neodređeno prisustvo. Nisam osećala strah u prvi mah, samo znatiželju.
Pa onda strah.
Leden.
Potpuno sam se probudila ne pomerajući se. Štedljivo sam disala.
Neko je bio u mojoj sobi.
Čip je bio potpuno uključen. Konektovala sam se.
Sad sam kroz trepavice videla i siluetu.  Bila je muška. Mada, ko će ga znati.
Osećala sam querr, do kostiju. Tu nikada nisam grešila. Melanž nikada nije bio jasniji. Mirisao je.
Progovorio je, direktno u čip, vrlo glasno, naglo i ledeno: „Crveno jutro je odavno prisutno. Dignite pokretni zid i pustite dan da uđe.“
A onda malo tiše i toplije: „Na Godzilli ne gubimo vreme“.
Nešto je zasiktalo, iza njega. Uplašila sam se. Šta je ovo, jebo te?
Književnost za decu?
Zmija mladoženja?
Jebeni Hari Poter?
„Nemojte biti uplašeni“ dodao je pomirljivo. „Dresirana je. Ujeda po naređenju
Jedva sam pomerila ruku, a ona je zašištala. Tako mi i treba kad sam izabrala peščanu planetu da vladam svetom. Kraljica, moj k….pomislila sam zgrožena.
Tražila sam grčevito dugme za spuštanje zida preko svog čipa.
Kada se konačno jutro sjurilo svom snagom u sobu, jasno sam videla izuzetno lepog i muževnog Kineza, koga sam videla juče u pušionici. Domaćin mi ga je označio kao predstavnika Unlimited Korea.
Gledao me je mirno, ne menjajući izraz lica. Pokrila sam se do grla, skupivši noge. Bila sam u pustinji i bilo mi je užasno hladno.
„Bićete naš čovek“. Rekao je, zaista, posle nekog vremena.
Glas mu je bio suviše afektiran za tako zgodnog čoveka.
„Prokleta pederčina“, pomislila sam, automatski se izvinjavajući.
On je pomerio divnu manikiranu ruku sa sjajno ispoliranim noktima iz širokih svilenih rukava. A iz rukava je izvirala i glava zmije.
„Jebene nadogradnje“, pomislila sam zgađeno.
„Nije nadogradnja i nisam peder. Volim sve. Volim i Vas tako uplašenu.“ A onda raspoloženije. „Ovo je moj ljubimac. Prokrijumčaren je sa zemlje. Jedan je od poslednjih živih primeraka. Sad mu tražim ženku, ovde će im biti lepo. Ovo je kopneni tajpan. Moj Taj. Srodnik  je“običnog” tajpana,  živeo je u Australiji i ima najjači  otrov od svih kopnenih zmija na celom svetu. Ovo je najotrovnija zmija koju ćete verovatno ikada sresti, Maksimalno ubrizgava 110 miligrama, što je dovoljno da ubije 100 ljudi.  Pedeset puta je otrovniji od obične kobre. Srećom, nije preterano agresivan i ljudi na njega retko naleću. A Taj ima i čip.Smrt inače nastupa posle 45 minuta.“..
Ćutala sam.
„Koštao je pravo bogatstvo“. Dodao je zadovoljno, dok mu se zmijurina uspela do ramena, obmotajući mu celu ruku.
Odjednom sam mrzela odvratnog Brus Lija i celu groznu veliku planetu.
Sada se nasmejao skoro srećan. „Nije sve tako crno, draga moja.“
A onda je dodao jetko:“Crnje je„.
Pogledala sam se u crnom displeju aparata za održavanje vlažnosti u sobi. Oči su mi bile razrogačene od straha, a lice potpuno ubledelo. Nisam volela zmije, pogotovo ne najotrovnije na svetu. „Šta treba da radim?“ Upitala sam slabašno.
Ustao je u jednom potezu, gibajući se.
Tajpan je zašištao.
„Spremite se draga moja, treba da smislimo strategiju za vas, Vi ste žena sa ogromnim potencijalom“.
„Kakvu strategiju?“  Upitala sam zabrinuto, držeći se podalje od nezvanog gosta.
„Umeće ratovanja“, dodao je nonšalantno.
Jebo te i Brus Li i Sun Tzu, pomislila sam rezignirano.
Unlimited Korea me je pogledao koketno:“Može“.
Zaboravila sam da možemo da čitamo misli.

понедељак, 25. април 2016.

Velika zemlja

7.
A u knjizi je pisalo:
Fr. 1 Kobile koje me nose, dokle god srce mi žudi, vukle su kad su me boginje povele na put glasovit s onu što stranu svih naselja  nosi čovjeka znalca. Njime bjeh nošen: njim su me nosile kobile mudre, vukle su kola, dok su ih djevojke vodile putem. Uglavljena osovina puštaše pištave zvuke, žareći (sva se) (jer dva su je hitra vrtjela točka s jedne i s druge strane) kada su Helija kćeri, ostaviv nastambu Noći, hitale (mene) da prate u susret svjetlu, skinuvši s glava rukama vela. Ondje su dveri (što vode) na putove Noći i Dana, i njih omeđuje nadvratak zajedno s kamenim pragom; sama su (vrata) eterska, u njima velika krila; Dike s kaznama mnogim drži im ključeve dvojne. Njoj se obrate djevojke riječima blagim i vješto (nju) nagovore da im zasun što zatvara čvrsto smakne okretno s dveri; poletjevši, njihova krila širom se otvore, okrenu sasvim u suprotnom smjeru uglavljene stožere, cijele od mjedi i koje snažno su držali šiljci i klinovi. Upravo kroz njih ravno su djevojke vodile cestom kola i konje. Primi me boginja naklono, desnu (mi) uhvati ruku svojom rukom i riječ mi ovako progovori, reče: „Mladiću kojega prate besmrtni (ovi) vozači, kojega kobile nose dok prilaziš mojemu domu, zdravo, jer nije to pogubna sudbina nagnala ići ovim putem (daleko je izvan ljudskih putanja), nego pravda i pravednost. Potrebno sve je da spoznaš – lijepo zaokružene Istine sigurno srce, a i dokazâ istine lišena smrtnikâ mnijenja. Ipak, naučit ćeš  i to kako je mišljenja takva nužno ispitati brižljivo posve kroz sve u svemu.
Fr. 2 Hajde, kazat ću, a ti slušaj, zapamti riječi, Koji su samo zamislivi istraživanja puti: prema jednome bitak jest a nebitka nema – staza je (to) uvjerenja (/koja/ Istinu slijedi); prema drugome nebitak jest i nužno postoji – to je, kažem ti, sasvim nespoznatljiva staza: ne možeš spoznati ono što nije (jer moguće nije) niti izreći.
Fr. 3 … jer isto je misliti (kao) i biti.
Fr. 4 Gledaj: što izmiče umu stalno je prisutno u njem; neće on, naime, odvajati biće od veze s bićem niti (kad je) rasuto posvud po kozmosu cijelom niti (u jedno) zbito.
Fr. 5 Jer nije mi važno gdje ću da počnem: opet ću natrag onamo doći.
Fr. 6 Nužno je reći i misliti: postoji biće. Dok bitak postoji, ništa ne postoji – promisli, nalažem, o tom. S puta te takva istraživanja prvo, zatim i s onoga kojim ljudi što ne znaju ništa lutaju dvoglavi. Naime, vodi im um što tumara smutnja u njihovim grudima; oni se nositi daju, gluhi i slijepi, zbunjeni, bez rasuđivanja rulja, koji smatraju da su bitak i nebitak isto (ali) i neisto; (za njih) u svemu je povratna staza.
Fr. 7,8 Nikada neće nadvladati to da nebiće jeste, od toga puta istraživanja razum odvrati, neka te navika s mnogo iskustva tim putem ne nagna da bez pogleda upravljaš oči, zaglušen sluh i jezik, nego prosudi mišlju prijeporni dokaz koji ti iznosim. Jedino opis preostaje puta prema kom (biće) postoji. Na njemu vrlo su mnogi znaci da je nenastalo i neuništivo biće, jer je cjelovito (ono)8 , nepomično, bez završetka ;niti je bilo niti će biti, čitavo sad je, jedno, neprekidno. Kakav ćeš tražiti nastanak njemu? Kako se, odakle razvilo? Da je iz nebića, neću dati da kažeš ni misliš: ni misliti, naime, ni reći ne smiješ da nebiće jest. Jer, da se iz ničega rodi, koja bi nužda ga, kasnije ili prije, potakla? Tako je nužno sasvim da jeste ili da nije. Nikada dokaza moći iz nebića pristati neće da se što rađa do nebića. Stog, ne popustivši negve, ne dade Dike da nastane niti da propadne (biće) nego (ga čvrsto) drži; a odluka o tom je ova: jest ih nije. Odlučeno je – kako je nužno – da se napušta put nezamisliv i neizreciv (istinit nije), a drži se zbiljskog i pravog puta. Kako bi moglo propasti biće 11? Nastati kako? Ako je nastalo, ako (tek) nastaje, (tad) ne postoji. Tako se ugasnu nastanak, ne zna se (tako) za propast. Nije ni djeljivo jer je cijelo jednako (sebi), ničega nema više da njemu okupljanje priječi niti manje, već cijelo puno sasvim je bića. I neprekidno sve je, jer prianja biće uz biće. Uz to je nepokretno u međama golemih veza bez početka i kraja: daleko su izgnani jako propast i nastanak. – otjera (njih) nepobitan dokaz. Isto i u istom ostaje, počiva sâmo po sebi; na mjestu stalno ostaje tako, jer moćna ga Nužnost drži u vezama međe što ga okružuje (sasvim). Zbog toga ne smije biti beskonačno da bude: tako mu ne treba ništa, onako bi trebalo svega. Isto je misliti (kao) i ono o čemu se misli; nećeš, naime, bez bića u kojem je (to) izrečeno pronaći mišljenje: drugoga nema niti će biti ičega osim bića – okovala ga Moira nepokretno i cijelo da bude. Sve što su ljudi nazvali, s vjerom da istinu vide, tek pusto je ime: nastanak (kao) i propast, nebitak (kao) i bitak, promjena mjesta (kao) i mijena blistavih boja. A jer ima krajnju granicu, sa svih je strana konačno, nalik na masu lijepe okrugle kugle, posvud od središta jednako daleko: potreba nema ovdje i ondje da bude što veće ili što manje. Nebića nema koje bi priječilo suvislost njemu, nema ni bića koje bi bilo tu više a tamo manje od bića, jer sve neokrnjeno postoji: sebi odasvud isto, jednako doseže međe. S tim ti o istini pouzdan govor i misao (svoju) svršavam. Odsada slušaj mnijenja smrtnikâ (ljudi) pa ćeš čuti moje riječi o poretku lažnom. Njihov je nazor da dvama oblicima ime se daje – jednome od njih ne treba ono (zalutali to su). Lik im razlučiše oprečno, suprotne značajke svakom od njih pridaše: ovdje je plamen eterski ognja, blag i veoma lagan, sebi istovetan svuda, no neistovetan s drugim; ondje je sušta suprotnost: mrkla noć, a njezin je lik i zbijen i težak. Poredak iznosim taj ti što suvislim čini se posve, zato da nikad se ne daš zavesti smrtnika stavom.
Fr. 9 No kad sve je nazvano (imenom) svjetla i noći, pa je po vlastitim silama (nazvano) ovo i ono, jednako puno je svjetla sve i nevidljive noći, u istom razmjeru, izvan obojega ničega nema.
Fr. 10 (Tako) ćeš etersku prirodu i sva u eteru zviježđa pronići, kao i razorni učinak svjetlosti čiste blistava Sunca, i odakle (sve) su nastale (zvijezde), čut ćeš o učinku, prirodi Mjeseca putanje kružne s okruglim očima, o Nebu uokrug saznat ćeš isto odakle nasta i kako ga vodi i okova Nužnost da bi zvijezda držalo međe.
Fr. 11 … kako su Zemlja, Sunce i Mjesec, i sveobuhvatni eter i mliječna staza, najudaljeniji Olimp, te topla zvjezdana snaga stali da postaju.
Fr. 12 (Prsteni) uži nemiješane puni su vatre, slijedeći puni su noći, gdje dio plamena struji; u sredini je boginja koja upravlja svima. Potpuno, naime, rađanjem mrskim i parenjem vlada,šalje na parenje mužjaku ženku, i suprotno opet mužjaka ženki.
Fr. 13 Najprije Erosa od svih bogova izmisli ona.
Fr. 14 zajmljeno svjetlo, noćna luč što obilazi Zemlju
Fr. 15 okrećući se stalno prema zrakama Sunca
Fr. 16 Kao što u svakog udovi, smiješani, lutaju mnogo, tako i um se u ljudima javlja; jer isto za ljude, za sve i svakog (čovjeka sasvim) je ono što misli priroda udova: misao naime je pretežni dio. Fr. 17 Zdesna dječake, slijeva opet djevojčice…
Fr. 18 Kad muškarac i žena pomiješaju ljubavne klice, djelatna sila u žilama stvara iz različne krvi, držeći (pravi) omjer, dobro građena tijela. Ako bi sile, kad smiješa se sjeme, došle u sukob, pa u smiješanu tijelu ne bi se slile u jednu, strašno bi dvojnim sjemenom škodile spolu što niče.
Fr. 19 Tako su nastale (stvari) – po mnijenju –, i sada su (takve), te i ubuduće rast će i iščezavati (zatim); a svakoj od njih su ljudi nadjeli posebno ime.“*
Knjiga mi je ispala iz ruke. Konačno sam zaspala.

*U tekstu korišćeni fragmenti, Parmenid, Grčka filozofija, prevod Dubravko Škiljan Zagreb 1995.

петак, 15. април 2016.

Velika zemlja

Na Zemlji, staroj zemlji, udaljenoj tako mnogo eona, seks je bio zamarajuće raznovrstan. Reprodukcija ne. Za bogate je bilo sačuvano ono najbolje. Bogati su bili retki i za njih je bilo omogućeno uživanje u dizanju svojih potomaka. Zdravih primeraka čistih rasnih odlika je bilo malo. Oni su uzgajani, pošto bi jajna ćelija bila oplođena, u inkubatoru. Svemir je rastao u orahovoj ljusci. Svetina, pusta svetina je imala na raspoloženju gomilu dodataka. Ono hleba i igara iz starog Rima se pretvorilo u seks i grad, tačnije razvalinu istog. Mogao si da svršavaš u bilo čemu. Nebrojene proteze, čipovi, virtuelni odnosi, klonirane i dobro trenirane životinje za seks sa njima, sparivanje u grupi, paru, sa devojčicama i dečacima, sa srednjim polom… Deca su bila svačija i ničija i nije se previše polagalo u njih. Onako divlja, rasla su, često sa degenerativnim promenama u neke nove zemljane koji su meni bili strani. Željne krvi i plena. Samo im je to bilo važno. Ta gomilanja odnosa koji su počinjali jako rano, od mnogih je pravilo zastrašujuće male kreature. Uvek bih se setila Kafkinog Procesa i devojčica u slikarevom ateljeu koje su se neprimereno ponašale za svoje godine… Taj pisac je eto, tako davno, dao sliku mogućeg sveta u kome svako od nas može da završi prerezanog vrata u nekom kamenolomu.
Poslednjih zemaljskih godina, moj život se eto pretvorio u jedan takav virtuelni, koji je , ako ništa drugo, bio potpuno antiseptičan i višestruko orgazmičan, ako bih se upustila u neku strasnu avanturu, koja se jednog trenutka, uvek pretvarala u ogromne količine opijuma i malo tucanja.
Vita nuova, vita nuova, ponavljala sam ushićeno dok sam se spremala za počinak. Bez obzira na sve, nova planeta, tako velika i nepoznata, bila je fantastičan izazov koji sam strasno želela da doživim.
Sutra je bio novi dan na Godzilli. Napolju je bila peščana oluja.
Uzela sam da čitam knjigu.

четвртак, 17. март 2016.

Velika zemlja

3.
Planeta se zove Godzila. Veća je od Zemlje sa nešto jačom gravitacijom, toliko da sam malo spora i moram da koristim kapsulu za disanje, iako vazduh obiluje kiseonikom i peskom, usred užasnog vetra koji po svemu sudeći ne planira da stane. Da nemam masku sigurno bih vrlo brzo bila i slepa i udavljena, a to je najmanje što želim. Život je za mene uvek najlepši izazov.
Volim ga.. Smrt u pesku ne dolazi u obzir.
Gravitaciona sila je proporcionalna proizvodu masa dva tela i kvadratu rastojanja. Veličina tu nema ulogu. Ako je neko telo veće ne znači da ima veću masu. Samo telo nema gravitacionu silu, potrebno je još jedno, jer je to sila izmedju dva tela. Veličina u svemiru nije bitna, tamo možes da budes mali kao igla, a da budes težak milijardu tona, to je nesto nepojmivo za zemaljski život.
Nepojmiva je i kafana na obzorju (ako se tako može zvati kontinuirani kosmički lajtšou kome prisustvujem) pustinje. Kroz nju prolazi granica dve zemaljske korporacije koje se otimaju za Godzilu, javlja mi čip. To je krajnje neobično, ako je ova planeta tako pusta, kako izgleda na prvi pogled. Nešto je trulo u državi Danskoj, pomislila sam nepoverljivo. Kada konačno uspem da otvorim vrata, vetar huji unutra, zajedno sa mnom i peskom.
Nikada nisam videla tako nešto.
Prepuna kosmičkog ološa sa jedne i zvezdanih putnika sa druge strane, kafana je najluđa pušionica opijuma koju vidim, a na Zemlji, staroj zemlji sam videla baš svašta.
Skidam kacigu i dočekuje me muk.
Jedina sam žena unutra, a pozicija žene čak ni u svemiru, nikad nije sigurna.
Nedostaje mi prijatelj.
I pištolj, šapuće glas u meni.
Vremena su mutna, a đavo je odneo šalu.
4.
Iako smo bili udaljeni milijardama svetlosnih godina od Zemlje i na Godzili je bila vidljiva jadna moda ovoga doba. Naime već duže vreme dikatat za modne frikove je bio Pokret za prava izumrlih životinja, a činjenica je bila da si mogao da odštampaš svaki organ, osim mozga, što je podrazumevalo, po genetskom kodu i svaki deo izumrle životinjske vrste.
Dok je srednji pol često i birao neke hermafroditske dodatke, žene su se najrađe kitile repom od lisice, ponekom zmijskom glavom, nogom od srne ili leopardovskim accessesorizom, šta god. Retko koja žena bi nosila rog belog nosoroga na čelu ili grivu belog lava. To je ostajalo za iskusne muškarce.
Meni je ta moda bila patetična i bogohulna i bila sam cela ja. Mada sam imala malu bioničku pomoć. Ali, o tome, ako bude bilo vremena.
Sada u ovom kosmičkom ništavilu, u kafani na kraju svemira, bila sam okružena sa nekoliko aligatorskih hrbata, par pandinih šapa, dve vilice divlje svinje...A o divljim mačkama i pticama visokoletačima da ne govorim. Bilo je tu čak i petlovih kresta, šapa domaćih pasa i rogova bika.
O onome što je eventualno moglo biti u zaštitnim pantalonama, nisam smela ni da pomislim.
Baš sam se uplašila.
Srećom, tišina je kratko trajala.
Glas o novom takmičenju je stigao i do uživalaca opijuma.
Uđite, sedite za šank, draga moja, širokim osmehom hijene obratio mi se po svemu sudeći domaćin kuće.
Vadeći divnu, potpuno retro flašicu prepunu neke providne tečnosti, koju je stavljao pred mene, ukazivao mi je dobrodošlicu.
Šta je ovo? Pitala sam, a već sam znala odgovor. Domaćin se nasmešio, još šire.
Bila je to flašica čiste divne vode, koju nisam pila decenijama...
Voda bi mogla da bude spas, pomislila sam žedno, osvrćući se oko sebe.
Ekipa se kladila u pobednike, javljao mi je čip.
...Nalazim se na Godzili,u pesku, u BOSS Velikom zidu, superjatu galaksija koje ima prečnik od milijardu svetlosnih godina, u okviru 830 galaksija raspoređenih u četiri super jata, 10000 puta većem od Mlečnog puta i pokušavam da pijem vodu.
Zatvorila sam oči i prinela flašicu usnama....
Mogla sam isto tako i da plačem.
No, trebalo je biti štedljiv i ne rasipati se.
5.
"Sada kada sam Vas upoznao, shvatio sam da su sve o Vama izmišljotine. Nećete preživeti Godzilu. Trebaće Vam sponzor".
Spustila sam flašicu, a da sam tek dotakla grlić. Žedno sam se oblizivala.
"O čemu govorite"? Pitala sam domaćina, koji mi je sad kada sam prestala da se plašim, izgledao manje kao hijena, više kao vuk. Popila sam gutljaj vode. U telu mi se rascvetalo hiljadu cvetova. Obrisala sam krišom suzu u kraju oka.
"Pa znate, osim što se kladimo u to ko će biti pobednik, velike i male kompanije preko svojih ljudi angažuju igrače da budu deo njihovog tima. Noseći njihovo ime, reklamiraju brend. Ovde sa nama su letači iz najudaljenijih kutaka svemira. Niko nije usamljen. Svi rade za nekoga".
Bila sam prilično iznenađena. Ovo je bila era kapitalizma o kojoj sam samo čitala. Na Zemlji je bila davno napuštena, još onda kada su krenule velike migracije. Grupe su se brinule za potrebe svojih ljudi, kao nekakva horda, krdo, šta li. Velike humanitarne organizacije su jedva egzistirale, kao i eksploatatori. Sve je bilo, manje ili više, iskorišćeno. Rudna bogatstva, mora, energenti. Sve.
Živelo se od danas do sutra.
Ovde je dakle bilo šta da se eksploatiše, pomislila sam sa nadom.
"Osim toga," nastavio je moj domaćin, dok su se par njih zainteresovano muvali oko nas,"sad kada sam vas čuo, tačnije kada Vas je čuo moj čip, jasno mi je da ste potpuno sami ovde".
"Godzila je velika, i nije mesto za samu ženu, posebno ne svežu, sa Zemlje, poput Tebe" dobacio je jedan rogonja koji je sedeo za šankom. Domaćin ga je nestrpljivo ućutkao, mašući rukom:"Neki su se već reklamirali da radiš za njih, a potpuno je jasno, igraš samo za sebe. Uzmi lulu, pa ćemo nastaviti kad se opustiš".
"Kakvo pušenje", rekla sam tiho i zabrinuto, "neću više liznuti opijum. Treba mi trezna glava, ako hoću da preživim". Nisam bila budala, valjda.
A onda sam šapnula još tiše, na uvo domaćina, "Gde i kako mogu da nabavim oružje na Godzili"?
"Tu su predstavnici i Unlimited Korea i Reunion Star West, pa pogledaj sama", profrktao je domaćin.
"Previše se očekuje od mene," pomislila sam, popivši flašicu vode konačno do kraja.