четвртак, 17. март 2016.

Velika zemlja

3.
Planeta se zove Godzila. Veća je od Zemlje sa nešto jačom gravitacijom, toliko da sam malo spora i moram da koristim kapsulu za disanje, iako vazduh obiluje kiseonikom i peskom, usred užasnog vetra koji po svemu sudeći ne planira da stane. Da nemam masku sigurno bih vrlo brzo bila i slepa i udavljena, a to je najmanje što želim. Život je za mene uvek najlepši izazov.
Volim ga.. Smrt u pesku ne dolazi u obzir.
Gravitaciona sila je proporcionalna proizvodu masa dva tela i kvadratu rastojanja. Veličina tu nema ulogu. Ako je neko telo veće ne znači da ima veću masu. Samo telo nema gravitacionu silu, potrebno je još jedno, jer je to sila izmedju dva tela. Veličina u svemiru nije bitna, tamo možes da budes mali kao igla, a da budes težak milijardu tona, to je nesto nepojmivo za zemaljski život.
Nepojmiva je i kafana na obzorju (ako se tako može zvati kontinuirani kosmički lajtšou kome prisustvujem) pustinje. Kroz nju prolazi granica dve zemaljske korporacije koje se otimaju za Godzilu, javlja mi čip. To je krajnje neobično, ako je ova planeta tako pusta, kako izgleda na prvi pogled. Nešto je trulo u državi Danskoj, pomislila sam nepoverljivo. Kada konačno uspem da otvorim vrata, vetar huji unutra, zajedno sa mnom i peskom.
Nikada nisam videla tako nešto.
Prepuna kosmičkog ološa sa jedne i zvezdanih putnika sa druge strane, kafana je najluđa pušionica opijuma koju vidim, a na Zemlji, staroj zemlji sam videla baš svašta.
Skidam kacigu i dočekuje me muk.
Jedina sam žena unutra, a pozicija žene čak ni u svemiru, nikad nije sigurna.
Nedostaje mi prijatelj.
I pištolj, šapuće glas u meni.
Vremena su mutna, a đavo je odneo šalu.
4.
Iako smo bili udaljeni milijardama svetlosnih godina od Zemlje i na Godzili je bila vidljiva jadna moda ovoga doba. Naime već duže vreme dikatat za modne frikove je bio Pokret za prava izumrlih životinja, a činjenica je bila da si mogao da odštampaš svaki organ, osim mozga, što je podrazumevalo, po genetskom kodu i svaki deo izumrle životinjske vrste.
Dok je srednji pol često i birao neke hermafroditske dodatke, žene su se najrađe kitile repom od lisice, ponekom zmijskom glavom, nogom od srne ili leopardovskim accessesorizom, šta god. Retko koja žena bi nosila rog belog nosoroga na čelu ili grivu belog lava. To je ostajalo za iskusne muškarce.
Meni je ta moda bila patetična i bogohulna i bila sam cela ja. Mada sam imala malu bioničku pomoć. Ali, o tome, ako bude bilo vremena.
Sada u ovom kosmičkom ništavilu, u kafani na kraju svemira, bila sam okružena sa nekoliko aligatorskih hrbata, par pandinih šapa, dve vilice divlje svinje...A o divljim mačkama i pticama visokoletačima da ne govorim. Bilo je tu čak i petlovih kresta, šapa domaćih pasa i rogova bika.
O onome što je eventualno moglo biti u zaštitnim pantalonama, nisam smela ni da pomislim.
Baš sam se uplašila.
Srećom, tišina je kratko trajala.
Glas o novom takmičenju je stigao i do uživalaca opijuma.
Uđite, sedite za šank, draga moja, širokim osmehom hijene obratio mi se po svemu sudeći domaćin kuće.
Vadeći divnu, potpuno retro flašicu prepunu neke providne tečnosti, koju je stavljao pred mene, ukazivao mi je dobrodošlicu.
Šta je ovo? Pitala sam, a već sam znala odgovor. Domaćin se nasmešio, još šire.
Bila je to flašica čiste divne vode, koju nisam pila decenijama...
Voda bi mogla da bude spas, pomislila sam žedno, osvrćući se oko sebe.
Ekipa se kladila u pobednike, javljao mi je čip.
...Nalazim se na Godzili,u pesku, u BOSS Velikom zidu, superjatu galaksija koje ima prečnik od milijardu svetlosnih godina, u okviru 830 galaksija raspoređenih u četiri super jata, 10000 puta većem od Mlečnog puta i pokušavam da pijem vodu.
Zatvorila sam oči i prinela flašicu usnama....
Mogla sam isto tako i da plačem.
No, trebalo je biti štedljiv i ne rasipati se.
5.
"Sada kada sam Vas upoznao, shvatio sam da su sve o Vama izmišljotine. Nećete preživeti Godzilu. Trebaće Vam sponzor".
Spustila sam flašicu, a da sam tek dotakla grlić. Žedno sam se oblizivala.
"O čemu govorite"? Pitala sam domaćina, koji mi je sad kada sam prestala da se plašim, izgledao manje kao hijena, više kao vuk. Popila sam gutljaj vode. U telu mi se rascvetalo hiljadu cvetova. Obrisala sam krišom suzu u kraju oka.
"Pa znate, osim što se kladimo u to ko će biti pobednik, velike i male kompanije preko svojih ljudi angažuju igrače da budu deo njihovog tima. Noseći njihovo ime, reklamiraju brend. Ovde sa nama su letači iz najudaljenijih kutaka svemira. Niko nije usamljen. Svi rade za nekoga".
Bila sam prilično iznenađena. Ovo je bila era kapitalizma o kojoj sam samo čitala. Na Zemlji je bila davno napuštena, još onda kada su krenule velike migracije. Grupe su se brinule za potrebe svojih ljudi, kao nekakva horda, krdo, šta li. Velike humanitarne organizacije su jedva egzistirale, kao i eksploatatori. Sve je bilo, manje ili više, iskorišćeno. Rudna bogatstva, mora, energenti. Sve.
Živelo se od danas do sutra.
Ovde je dakle bilo šta da se eksploatiše, pomislila sam sa nadom.
"Osim toga," nastavio je moj domaćin, dok su se par njih zainteresovano muvali oko nas,"sad kada sam vas čuo, tačnije kada Vas je čuo moj čip, jasno mi je da ste potpuno sami ovde".
"Godzila je velika, i nije mesto za samu ženu, posebno ne svežu, sa Zemlje, poput Tebe" dobacio je jedan rogonja koji je sedeo za šankom. Domaćin ga je nestrpljivo ućutkao, mašući rukom:"Neki su se već reklamirali da radiš za njih, a potpuno je jasno, igraš samo za sebe. Uzmi lulu, pa ćemo nastaviti kad se opustiš".
"Kakvo pušenje", rekla sam tiho i zabrinuto, "neću više liznuti opijum. Treba mi trezna glava, ako hoću da preživim". Nisam bila budala, valjda.
A onda sam šapnula još tiše, na uvo domaćina, "Gde i kako mogu da nabavim oružje na Godzili"?
"Tu su predstavnici i Unlimited Korea i Reunion Star West, pa pogledaj sama", profrktao je domaćin.
"Previše se očekuje od mene," pomislila sam, popivši flašicu vode konačno do kraja.
Постави коментар