Dok je iz uvazenog Mehmedpasica sipala bujica, narcisoidna i opasna, mislila sam i o sebi. Kako ne mogu vecno ostati u Novom Pazaru. I kako se, kad tad, moram vratiti svojoj kuci. I kako, odjednom mi je bilo kristalno jasno, i dalje volim svoga muza. I kako moramo naci zajednicki put kroz ovu maglustinu od naseg zivota. I kako, dok smo isli iz restorana do sobe, u tih nekoliko zajednickih koraka , sam imala jasan osecaj zajednistva...Kao kad nekog izgubljenog pronadjes. I kako ova prica mora imati srecan kraj.
Jer se samo price sa srecnim krajem citaju.
Mehmedspasic je i dalje govorio. Verovatno ga je moje cutanje provociralo. Verovatno sam delovala nepristojno, mada sam se trudila da gledam smerno, u vrhove svojih cipela...Kako je monolog isao dalje, nazirala se i moja uloga u ovoj raboti:nametnuti evropske standarde obrazovnom procesu koji se opasno opire evropeizaciji...Na sta bi licilo u krajnjoj liniji, da ekstremni verski vodja, musliman, namece , bez obzira na Univerzitet, ciji je osnivac bio, evropske standarde.
Trebalo je od Evrope uzeti najbolje sto je davala, provuci to izmedju redova, da se ne primeti. Tiho i necujno. Odatle i zena u celoj prici. Nisam bila bitna ja. Bila sam samo pion, napokon sam shvatila.
Zena nece udarati na sva zvona. Nece biti VAZNA i nametljiva. Nece traziti specijalnu nagradu i biti heroj. Zena ce proci, neumitno i neprimetno, kako prolazimo sve. I niko je nece primetiti...Osim...Ako ima dobre cipele. I noge. Da iste iznese. Opet sam pogledala u vrhove mojih.
Da li se to vidi mala mrlja od blata na njima!?
Da li cu proci u ovoj teskoj prici neokaljano?
Ili ce me ona zauvek promeniti?
Ili sam vec promenjena, samo ne vidim to!?
Нема коментара:
Постави коментар