понедељак, 23. мај 2011.

Kisa i moje nove cipele - cetrdeset i cetvrti deo

Kuca je bila u poprilicnom neredu, kada sam se napokon nasla u njoj. Stajala sam na vratima zeljno udisuci poznati miris. Momci su me oberucke docekali. Podsetili su me na vreme kad su bili mali i kada smo bili bez dilema. Svi smo bili srecni. Pricali smo u isti glas.
Beograde, Beograde, na uscu dveju reka ispod Avale, pevalo je moje srce, moja krv, moj zivot. "Necu vise da putujem nigde". Objavila sam im, skidajuci pocepane carape sa nogu.
"Crna majko, sta Ti je to. Gde su ti cipele!?" Pitao je moj mladji. Stariji ga je zaustavio jednim pokretom ruke, komentarisuci da im se otac redovno javlja i da mu je ispricao, do detalja, nas susret u Novom Pazaru. Pitao me je, da li moze da mu javi da sam stigla.
Klimnula sam glavom. Zivot nam se vracao u normalne tokove.
Bar sam se tome nadala.
Posle kupanja i pijenja nesice sa momcima, te detaljnog izvestaja koji sam im konacno podnela, legla sam da spavam.
Ne treba ni da vam kazem koliko se moj mladji decak uzrujao, kada je konacno sklopio celu pricu. Bio je uzasnut i ocaran u isti mah. "Moja majka, tajni agent 001!!! Kako cu ovo preziveti!? Sad mi je jasno sto se tata tako naljutio. Nije fer, trebala si ranije sve da nam ispricas". Stariji je cutao. Iz njegovog pogleda sam shvatila da mu je otac rekao sve, odavno. Imala sam zmajeve za sinove, pevalo je moje srce, po drugi put ovog dana.
Beograd mi je bio divan. Mirisan, pun rascvetalog bilja i vetra, kao i moja porodica.
Posle desetocasovnog sna u kome nisam nista sanjala, ustala sam, spremila veliki dorucak koji sam pojela zajedno sa sinovima. Razgovarala sam i sa muzem. Kratko, ali slatko. Manje je bolelo.
Vikend koji je bio preda mnom, sam provela na reci.
Na stazi ispred kuce suncala se jedna velika i raskosna belouska, koja je podigla glavu kada me je videla, cak ni ne bezeci.
Izgleda sam naucila nemusti jezik.
Bila sam junakinja bajke.
Beograde, Beograde.
Постави коментар