уторак, 03. мај 2011.

Kisa i moje nove cipele - cetrdeset i drugi deo

Sedela sam i jela kolace. Pocelo je kao da ne ispadnem nepristojna... Jedan mi je iscurio na moje decentno i ekleticno crnilo. Sa sve orasima.
Setila sam se kako sam se napila sa Hamzom. Sta je to sa mnom i sa muslimanima u Srbiji??? Navode me na prezderavanje. Sedela sam, slusala i umesto knedli, gutala te teske i lepljive slatkise koje odavno ne volim...kako li cu se samo slatko ispovracati...
Gospodin je bio opasno iznenadjen mojim apetititom. Valjda je naucio na licemerne novopazarske bule koje sigurno pred muskarcem usta nisu otvarale, osim u nekim prilikama...
Razumete sta hocu da kazem!?
Sa ceznjom sam se setila studentskih dana, kada smo sa ovakvim slatkisima mlatili po finom avganistancu.
Eto, to je moja najgora mrlja na savesti.
Pa sta?
Nista...
Morala sam nesto da kazem:"Uvazeni gospodine", nakasljala sam se prociscujuci grlo od meda - " da je sinoc bilo autobusa, ne bih ni bila sa Vama ovde na razgovoru...Molim Vas"...
Htela sam jos da kazem da skrati pricu, pa da krenem mojoj kuci, ali se on slatko nasmejao: "Pa sta Vi mislite gde ste?! Pa mi imamo bolje veze do Beograda nego Ovca, Borca i Crvenka koji su samo sa druge strane pancevackog mosta. Autobus, moja Vladislava, za Beograd ide na svaki sat, nego sam hteo da Vas vidim...Jos se prepricava prica o vama i onoj zmijurini u Turskoj. Ah, tako ste me nasmejali...Kako se ono zvala zmija!?"
"Bo", procedila sam kroz zube, potpuno ponizena, trpajuci jos jedan zalogaj baklave u usta. Pogledala sam cipele. Bile su umazane od meda koji je, ko zna kako, kapljao sa kolaca. Odlucila sam da kad dodjem kuci sve sa sebe bacim u kantu za djubre. I vise se ne osvrcem.
Kako je poceo da se smeje, tako je i prestao. Pogled mu je sve vreme bio zlurad i potcenjujuci, sa malom dozom dosade. Osecala sam se kao Ahmet Nurudin kad ide da moli milost za brata, a svi od kojih ista zavisi, gledaju kroz njega kao kroz staklo.
"Ustvari, imam zadatak za Vas, Vladislava. Inace, ne brinite za povratak. Vratice Vas Goran. Poznajete ga, zar ne?" Upitao je vise retorski, nego zainteresovano.
Klimnula sam glavom, pomireno.
"Treba da uz Torinski, koji Vam je vracen, dodate i klauzulu koja ce zadovoljiti nas Bosnjake u svim carstvima...Ona je spremna. Ne treba da Vam kazem, od kolikog je znacaja, da tih par recenica provucete u Ministarstvu..."
Htela sam da prokomentarisem, ali sam zaustavljena jednim pokretom njegove obrve... "Znate da Vasa vlada sve vise zavisi od Turske drzave, i ekonomski i kulturno...Klauzula je pripremljena u Turskoj. Nismo hteli da namecemo sporazum, pa smo pustili da sve izgleda kao kradja.. Da se sve resi tiho i bez buke. Kada je o obrazovanju mladih rec, svi smo osetljivi...Izraziti i radikalni sledbenici bi se ljutili da uzimam ista iz Evrope...A ja nisam tako kratkovid...Treba uzimati sa svih strana...a to kazite ministru. Neka to izgleda kao potez dobre volje Srbije...I svi cemo biti zadovoljni..."
Naglo je ustao, sto je bio jasan znak da je audiencija, sada je bilo jasno da je o tome rec, gotova.
Njegov cuvar mi je otvorio vrata i ja sam sva ulepljena, otpustena.
"Samo idite do recepcije, tamo Vas ceka dokument". Rekao mi je gorila naprslim glasom.
Gospodin Mehmedspasic je vec bio zaronio u neke papire,jedva mi klimnuvsi glavom na pozdrav.
Na recepciji sam dobila kovertu i komentar, da me auto ceka na prilazu zgradi.
Sve je bilo organizovano savrseno.
Kisa je stala, a magla se davno povukla. To sam videla i kroz prozor prijemne sobe.
Isla sam u mojim umazanim cipelama ka Goranu, koji je polu seretski,polu zabrinuto, izvirivao kroz prozor:"Pravo za Beograd, a?"
"A moje stvari?"
"Ma sve sam Ti spakovao. Sedaj! Idemo kuci!"
"Za Beograd".Pomislila sam sa olaksanjem.
Постави коментар