понедељак, 11. фебруар 2008.

Najlepša ljubavna priča - Aleksandra Nikolić Matić

Pored velike reke na čijim su razuđenim obalama stanovale mnoge države, šume, planine, gradovi i sela, čitava istorija, sadašnjost i predpostavimo, budućnost velikog dela Evrope, živeli su dvoje staraca. Zvali su se Milan i Ivanka. Živeli su tamo gde "Dunav ljubi nebo". Skoro na samom ušću Save u Dunav. Videli su perspektivu starog Zemuna, Gardoša, Kule i ribarskih čamaca sa jedne, a beogradskog industrijskog bloka sa druge strane, pored koga se tek nazirao Kalemegdan. U sredini, između te dve perspektive treperio je leti, kada bi se Dunav povukao pesak velikog ostrva i boja novobeogradskih solitera, koji, kao da su pripadali nebu, a ne obalama. Tako, sa druge strane reke, imali su kuću. U tom šumskom naselju nije bilo ni pravog puta, bilo je tik uz nasip, izgrađeno privremeno, na prostoru poljoprivrednog dobra, koje ga je moglo svaki čas sravniti sa zemljom, da ni traga ne ostane.U kući su imali zečeve, divotne bele patke koje su se leti mešale sa divljim, petliće i kokice, psa i dve mačke. Imali su i negovan travnjak, jedan orah, puno grožđa, cveće, ljute paprike, ogromne paradajze i krastavce, tikvice i kupine. Bilo je tu i bresaka, kajsija, jabuka i šljiva... I dvoje unuka. I dva sina. I ribarske mreže i čamac i puno alata. I jednu pušku, kojom su se zimi- zlu ne trebalo - mogli braniti od zalutalih, smrznutih i gladnih probisveta, koji bi stizali ko zna odakle sa te banatske strane da gledaju sa čežnjom preko reke. Kao da bi tamo za njih bilo boljeg života... Ivanka je stigla u tu neobičnu divljinu, tako naočigled velikog grada u poznim Milanovim godinama. Bila je vitka i treperava, kao neka ukrasna stabljika. Milan je bio naučen na jake vetrove koji progrizaju meso do kosti, ljute zime i često podmuklu vodurinu. Večito u borbi sa elementima, nije ni primetio da mu je prva žena iskopnila. Tiho, bez prebacivanja što ju je iz udobnosti grada preselio u negostoljubivo stanište, je i umrla. Za razliku od osetljive prve žene, Ivanka je imala dublji koren. Imala je i težak život, koji ju je prekalio, a ne uništio, kako to često biva... Ipak, nešto je bilo i u konstituciji. Bila je borac. Od momenta kada je stigla na reku - sadila je sve što se moglo posaditi, iako je reka, kada bi došle velike poplave, sve to odnosila. Sadila je već pomenute kupine, smokve, bundeve! nešto je ostajalo, a nešto istrulilo. Tako su se životni ciklusi smenjivali...



Ivanka je bila ratno siroče. Posle kraćeg boravka u domu, čega se nije ni sećala, već 1947-e ju je iz doma izveo neki dalji rođak. Bio je to rođak njene herojske majke, koja je svoj život dala braneći nju, svojim telom od zalutalog šrapnela na početku rata. Preživela je zahvaljujući nepoznatim dojkama i ženama koje su je prenosile iz ruke u ruku. Kako se moglo. Ratni vihor joj je odneo oca, koji nije ni znao, kada je odlazio u rat, da mu je žena trudna...Pošto je njihovo selo bilo spaljeno, a otac mrtav, takođe, dugo godina nije znala ni ko je. Ujak je mislio da je dovoljno ljubazno od njega što ju je primio u kuću, a ne još da joj priča o Bosni i o majci...Ne sada, kada su živeli u velikom gradu. Kao prava nesrećna sirotica, retko je dobijala osmeh, a samilost i toplinu doma, nikada. U ujakovoj kući sve je bilo na minut, ne na sat. Ianko nije imao svoje dete, nikad nije prigrlio sestrino. Imao je ženu, jednu osušenu krušku. Što je bivala starija i počinjala da pupi, bilo je sve gore. Ujna sa stisnutim usnama, ujak sa sjajem u oku. Ivanka je instinktivno, znala da se čuva. Nije dizala glavu i bila je smerna. Gutala je suze i grdnju svakodnevno. Kada je išla po hleb, na primer, do pekare je uvek trčala, jer joj je ujak davao dva minuta manje nego što joj treba da stigne kući brzim hodom. Tako ne bi mogla da otkine ni mrvicu vrele vekne. Jela je hranu od juče, ma kako to u priči patetično i neverovatno zvučalo. A ako bi zakasnila, zatvarali su je u ledenu i mračnu ostavu... Ipak, taj trk po hleb, bilo je retko doba dana kada je mogla da se posveti sebi. Kada je bilo lepo vreme, ona bi se urnebesno spuštala niz strminu, da bi u povratkuz imala više vremena za plavo nebo nad njom i veliki grad oko nje....



Jako rano je otišla iz te kuće. Već kao nesvršena učenica osmoljetke. Otišla je da služi u jednoj već tada bogataškoj kući. Drug je bio ratni heroj iz njenog kraja, koji se kao "Oficir s ružom" "udao" u velegradu...On ju je razumeo i bio blagonaklon. Valjda ga je podsećala na devojčice iz rodnog kraja. Ponekad je od gospođa drugarice dobijala poneku prelepu, malo nošenu haljinu, koja je brzo prestajala da landara na njenom sve raskošnijem telu. Iako više nije bila gladna, a ni premorena, jer je imala slobodne dane, bila je jako usamljena. Posebno u svojim lunjanjima gradom... Svog prvog muža upoznala je u svojim samotnim šetnjama. On je živeo nedaleko od kuće u kojoj je služila, i kao pravi velegradski probisvet brzo je shvatio ko je Ivanka. Zalutala, sveža i netaknuta. Nije on bio istrošen i star. Ne, nikako. Bio je mlad i strašno, strašno iskvaren. Obijanjima trafika, ženama sa štajge, žickanjem i bandama... Stvari su se desile brzo. lagao ju je strasno, valjda unapred osećajući da će ona biti jedino čisot u njegovom životu izvan zatvora. Ona je bila presrećna, a on se naravno, lažno predstavljao. Kao asketa. I kao "inžinjer". Jedino što nije krio, bilo je da je razmaženi jedinac. Njegovi roditelji su je primili oberučke, misleći da će se razbludni život sina ženidbom promeniti. Na početku je to tako i izgledalo. Možda je to što je ona prebrzo ostala u drugom stanju prouzrokovalo i urnebesan sunovrat. Ko zna? Njen muž, i sam derište nije umeo da prihvati odgovornost. Brzo se slomio. Već u šestom- sedmom mesecu njene trudnoće neobjašnjivo je nestajao. Vraćao se sa skupocenim poklonima. Ona je mislila da radi nešto važno i lepo. kada je mali Stevan napunio godinu, posle jednog muževljevog tajanstvenog izbivanja, koje je već bacilo senku na njiho, naoko idiličan porodični život- jednog ranog jutra, saznala je istinu. Njen lepi muž je bio običan lopov.Uhvaćen u mrežu pohlepe, ovog puta je prešao granicu i ubio i čoveka. Provalio je u jednu vilu za koju je mislio da je prazna. A gazda se baš probudio i branio svoj posed... čak su i nju ispitivali, misleći da su u dosluhu. Ona je danima držala u rukama malog sina - zagrcnuta, zblanuta, užasnuta.Njen mali lepi život se razbio u paramparčad. Osim bez muža, ostala je i bez iluzija. Sve sem nbjenog dečaka je bila laž. Ogorčena i zgađena na svekra i svekrvu koji su joj tako sebično krili istinu, otišla je iz te kuće, da se više nikad ne vrati. Golgota je trajala godinama. Radila je kao servirka, spremačica pa i kuvarica. Dlanovi su joj bili puni žuljeva, a srce slomljeno. I sve je to istina... Najstrašnije je bilo što je svog tića ostavljala samog. Već sa dve -tri godine. U iznajmljenoj sobici. Po ceo dan. Da se snalazi. Da plače, da gladuje, da uči sam sebe da ide na nošu. Jaooj. Bilo je to strašno vreme. Sa mužem se videla samo jednom kada mu je otišla u posetu. Kao da je tada sišla u mutnu i duboku vodurinu. Pokazao joj je pravo lice. Zlobno, cinično, grabljivo. Nije ni pitao za sina. Jaooj. Bilo je to strašno vreme.

Milan je i njoj stigao u srednjim godinama, kad je progutano mnogo suza i sahranjeno puno snova. Došao je tvrd, već ispucao od dunavskih vetrova. Imao je divnu osobinu da osvaja strpljenjem, blagošću i poverenjem. Rekao joj je "Ostani". I ona je ostala. Osunčala se, porasla i procvetala.
Postala pomalo vlasna. Ključarica kuće. Domaćica. Majka. Milan je kao i ona bio siroče. Njega je rat dočekao kao dečkića. kao momak, ipak je uspeo da odlomi komadić entuzijazma u izgradnji socijalizma. Bio je akcijaš, udarnik. Kasnije, metalac. Pobednik i kreator. Njih dvoje su bili nepobedivi. Njen i njegov sin iz prvog braka su rasli zajedno, nikad u svađi, uvek zahvalni na blagom životu. Razumeli su kad Ivanka nekad prasne, jer toliko godina se suzdržavala...

Dakle...Bila je to kuća sa patkama i mačkama, šljivama i orasima...

Onda je došla velika voda. Ona stogodišnja. Pokrila je sve... Mrtve životinje su plovile kroz dvorišta. Mutna, ledena vodurina je klokotala rušeći sve pred sobom. Milan se razboleo. Oni su jedini ostali da vise na čardaku, kao dve pokisle ptice koje neće da napuste svoje ognjište...Kada se voda povukla i ostala blatišta i lomovi, niko nije mogao da nađe Milana i Ivanku. Priča se da su šajkom odplovili u večnost...

Čujem da će tu, u blizini, podići most.
Постави коментар