Karijera jednog smutljivca, Aleksandra Nikolić Matić

Moj glavni urednik je nestao! Iako, ponekad mi se čini, obzirom na more medija dostupnih svima, da ga vidim kako prolazi kroz neki kadar. Sedi na nekoj sednici upravnog odbora, ili tapše na nekoj svečanoj akademiji... Proces nestanka je izgleda bio dugotrajan, jer on je na kraju, nestao na radnom mestu! Ponekad mi se učini čak da vidim redakcijsku ispravku moga teksta ispisanu njegovim rukopisom! Ubrzo pošto se zaposlio, procenio je koji je njegov domet i šta nedostaje redakciji. Nebo je bilo njegov limit, a put do zvezda posut prisluškivanjima, nameštaljkama i prevarama. Tvrdio je da kad jednom uđeš među odabrane, u veliku kancelariju, nikada više ne izlaziš odatle. Tvoja reprezentativna stolica eksperta samo menja ime, ništa drugo. Na početku je kao pravi Lucifer, bio ljubazan sa svima i družio se sa avangardom. To mu je donelo imidž blagog čoveka, širokih nadzora. Sedeo je u malenoj kancelariji punoj kolega i velikih ideja. Kako je napredovao na profesionalnoj lestvici, postajao je sve gori. Osoran prema podređenim, pokoran prema nadređenima. Svet ideja doživljavao je kao svog suparnika, polako se okružujući uskogrudim, licemernim i netalentovanim saradnicima, u čijim licima se ogledao. Takvi, netalentovani, biti zahvalni što su primećeni, pa će ispunjavati i njegove najbizarnije želje. Postajao je sve pohlepniji - hteo je sve velik, glamurozno i bogato. Ništa nije bilo sveto i ništa nedodirljivo. Tokom uspona, oženio se ženom sličnom sebi - grubom, ambicioznom i genijalno pametnom da te osobine sakrije iza obrazine šarmantne intelektualke. Zajedno su počeli da vode ceo sistem, tako da se nikad nije znalo "ko kosi, a ko vodu nosi".

Nestao je kada je napokon sebi obezbedio kancelarijski prostor veličine omanjeg fudbalskog terena. Nekih 140 kvadrata, koliko je, ako ne i nešto više iznosio i prostor stana u kome je živeo. Neko je valjda procenio da njegova fizička veličina nije proporcionalna kvadratima koje je posedovao. Jednoga jutra, posle duge rasprave koja se čula prethodne večeri, spremačica nije mogla da otvori vrata njegove kancelarije. Iz nje je još mirisalo na cigarete i dobar alkohol, i kao da se i dalje čuo žagor...Vrata su, čini se, bila zaključana iznutra...Kako je živ posao u redakciji..! Tetkica je zvala momke iz obezbeđenja, pa bravara. Svi zajedno su provalili vrata i uleteli u velelepnu kancelariju, u kojoj se, na stolu u pepeljari, još uvek dimila upaljena cigara. Jedna od onih moćnijih, kubanskih. fotelja malog despota je bila ulegnuta, kao da je on tek sad ustao iz nje. Na više upaljenih ekrana zvrjali su informativni programi raznih TV stanica i razmene. Čak ni telefonska slušalica nije bila na mestu, kao da je on prekinut u razgovoru na brzinu istu ostavio, da bi se posle par sekundi vratio. Vrata koja su provalili, bila su jedina kroz koja se moglo proći, jer su prozori bili hermetički zatvoreni. Vetrilo se naravno, preko složenog ventilacionog sistema.

Njegovu gospođu su posle ovog nestanka svi izbegavali, jer su na svetlo dana isplivale njegove nepodopštine. duboko u sebi, ona je prvi put osećala strepnju - činilo joj se da su ipak negde pogrešili. Da su se grabeći, odali pohlepom. Ruku na srce, jedno vreme je stvari vodila sama, izgovarajući se muževljevom zaboravnošću. Ipak, stvari su brzo izašle na videlo, obzirom da se tetkica izbrbljala! Izbrbljala se novinarki koja je mislila da ima posebno mesto u urednikovom srcu! Ova je, čuvši strašnu istinu, da njega nigde nema, i da ga žena traži čak i pod šifrovanim oglasima u novinama, vest brže- bolje raširila po branši. Stvari su reorganizovane, iako se supruga zabarikadirala u njegovoj kancelariji. Izbačena je na jedvite jade, ali su joj privatne prostorije ostale (onih drugih više od 140 kvadrata!), iz dužnog poštovanja prema zaslugama gospodina supruga.

Ali, kako sam Vam rekao, gospodo na početku priče; eto njega opet! nije iluzija njegovo prisustvo. I to ne bilo gde - nego u prestonici, u najvažnijoj sferi javnog života - politici i informisanju. kada mu se pomene nestanak, tajanstveno se smeška, tvrdeći isto - kad jednom uđeš u veliku kancelariju, nikad iz nje ne izlaziš... Žena mu je odahnula.