Velika zemlja

1.

...Kada sam pobegla sa stare planete, nisam to uradila iz hira. Jedan dan sam se vozila heliobusom ulicom kroz koju stalno prolazim i nisam prepoznala njen izgled. To me je užasnulo. Beda, izobličena lica, arhitektura grada koji se širio kao neka guka u svim pravcima, gore u nebo, dole pod zemlju. Na zemlji odavno nije bilo mesta. Nestašica vode, energenata i osnovnih životnih namirnica čiji sam ukus već davno zaboravila... Usamljenost u gomili koja je ličila na potpuni armagedon, ako je iko više čitao prastare tekstove i znao šta je to. Svet se promenio i ja to nisam mogla da podnesem.

Skok kroz hiper svemir nije bio takav kako je pisalo u turističkim vodičima koji su trebali da ti putovanje ogade, a ne da te  na njega privuku.Tek mali štrecaj; više kao kosmički uzdah, neki mali zaokret kroz crvotočinu, ništa drugo.

Nisam imala da platim drugačije nego svojim sećanjima. Njih sam sve prodala jednom navigatoru za malo mesto u najlošijoj klasi. Kapsula je bila tako tesna da sam mislila da ću se udaviti. Stajala sam u njoj u nekom polufetusnom položaju, onako kako se živelo u lošim stanovima koji su, kada se Azija sasvim raširila po svetu, bile deo onog standarda na koji su se ljudi polako navikavali. Spavaš u stanu u jednoj smeni, u svojoj posudi, onda ideš dalje u dan i poslove koje obavljaš. Bez suvišnog tereta, bez ličnih stvari... Tako sam naučila da u poslednjim decenijama dišem štedljivo, da u noćima bez polusna, osluškujući pažljivo, da te neko ne...

Kada smo sleteli, iako sam bila blago omamljena od leta, ili od opijuma kojim sam se dobro napušila (Kinezi nikada nisu bili blesavi), bilo mi je jasno da je druga planeta, totalni promašaj. Postala sam svesna da turistički vodiči nisu lagali i da nije bilo izlaza. Pakao je bio svuda. I na nebu i na zemlji. Pustinski krajolik je bio veličanstven i užasan u isti mah. Nekoliko zvezdanih tela je obasjavalo prostor kontinuirano, pa je pustinja ličila na senku nekadašnjeg Las Vegasa, non stop. Crvena, plava, ljubičasta, zelena. Nigde nije bilo žutog sjaja okrepljujućeg zemaljskog Sunca koje se ipak, ipak, kada bi se atmosfera malo razbistrila moglo videti na Majci Zemlji.

Raj na drugom svetu je bio samo...urbani mit.

Bila sam beskrajno tužna.

Prihvatni centar je ličio na one centre u kojima sam bila i na Zemlji dok sam radila za UN. Lekarski pregledi, zaštitna oprema, plač dece, male porcije. Gužva, neizvesnost, miris straha. Ko si, odakle si, šta očekuješ od nove planete, kako možeš da budeš koristan? Vađenje starih čipova, ubrizgavanje novih. Sve je trebalo platiti, a ja, ja nisam imala nikakav novac. Sećanja, kojih je bilo, o još kako, sećanja na smeh, lepotu, sjaj, kupanja u divnim morima i ljubavi, sam već prodala onom prevarantu.

Onda se desilo čudo. Jedno crveno jutro, dok sam izmoždena ležala (blagoslov pravog kreveta je bio jedini luksuz u mom novom domu) oporavljajući se od ljubičaste noći u kojoj sam se osećala kao nekad ribice koje sam gledala u akvarijumu moga detinjstva, dišući na škrge, koje naravno nisam imala, ponuđeno mi je da učestvujem u takmičenju  kojim bi otplatila dugove prema novom domu, i ako pobedim, mogućnost dobijanja nagrade. Život na delu planete, koji je ipak postojao, što sam saznala tom prilikom. Život u izobilju, lepoti i sunčevom sjaju koji smo zaboravili. Svako ću biti u dobitku, mislila sam, ako Vas ne ubiju, rekli su mi.

Rukavica je bačena, pomislila sam sa strepnjom.

Avantura je valjda mogla da počne.

Dobro mi bilo, crveno jutro u Bašti crvenog sljeza, pomislila sam skoro šeretski.

Jedva sam disala.

2.

Eskalacija geopolitičkih tenzija čini se da vuče Zemlju u pravcu povećanja militarizacije svemira i zaštite postojećih sredstava, sa rastom fondova za obezbeđivanje sredstava za zaštitu svemira kao rezultat. Svemir postaje sve manji, bliži, i jeftiniji, iznova pokrećući privredu koja stagnira već́ decenijama i otvara prostor za nove aplikacije, tehnologiji i konkurenciju. Šta ako vam kažemo da je  već u 21 veku slanje u svemir koštalo 11 puta manje nego pre 5 godina i da sateliti mogu da koštaju 100 puta manje? Naša sposobnost da se otisnemo u svemir se  promenila u poslednjih 5 godina više nego tokom celog prethodnog perioda istraživanja svemira. Novi lakši pristup može radikalno promeniti naše aktivnosti u svemiru.

Niski troškovi lansiranja omogućavaju primenu jeftinih satelita sa kraćim očekivanim trajanjem života smanjuju barijere za komercijalne, vojne i naučne aktivnosti u svemiru. "Sazvežđa" odnosno flote ili konstelacije manjih satelita sada mogu da obavljaju posao starijih satelita uz značajne uštede u troškovima. Bez ove visoke barijere ulaska, ekonomija svemira može da se podvrgne eri kreativne destrukcije. Proizvođači satelitske opreme i provajderi lansirnih rampi moraju brzo reagovati i sami sebe ponovo redefinisati da bi uspeli da iskoriste ono što može biti tržište sa visokim rastom. Zašto je to važno? Jeftiniji pristup svemiru je ono. što ovu igru čini ponovo živom.

Poslednje dve zemaljske godine ja sam uglavnom provela pušeći opijum, jer više nisam mogla da podnesem banalnost svakodnevice. Opijum mi je takođe pomagao da zaspim. Bez njega je sve bilo nemoguće. Ukidao mi je snove, tako da sam padala u bezbedno ništavilo. Noć bez opijuma je bila pravo mučenje. Puna šumova i buke, osluškivanja mogućeg asasina. Velika greška je bila što sam pristala na beta verziju čipova, koji su osim ličnih podataka ubrizgavali i realiti programe, filmove, pa čak i sećanja onih koji su svoja prodali velikim reklamnim kompanijama, ili političkim kampanjama. Sa malo vežbe, opcija se mogla isključiti ili se navići na nju, onako kako se čovek nauči na buku ulice. Nisam bila dovoljno imuna na tuđa osećanja, jednostavno mi se previše toga vrzmalo po glavi. Posla je bilo i preko glave. Stalni protok grupa koje se dolazile i kretale se sa jednog dela sveta u drugi, kao da je negde bilo bolje. Galimatijas jezika i kultura u prožimanju. Razne vrste usluga koje sam sa ovako mnogo životnog iskustva mogla da ponudim.

Trange frange, tante za kukuriku, tamo vamo, gore dole. Sve ostalo je bila prokleta umreženost, a ja - ja sam uvek bila individua i sve me je strašno zamaralo.

Ono što je bilo najproblematičnije je činjenica da je nekadašnji san o otiskivanju van zemlje sad bio realnost,

A svemir je bio hladan i neprijateljski, ništa bliži nego kada smo začarani sa Zemlje gledali u noćno nebo.

Kako god, nazad se nije moglo.  Bila sam ovde, a ne tamo, na Zemlji. Ovde, gde su sve privatne relacije bile ukinute i gde sam mogla da budem vazduh, ako sam to htela.

Nisam najbolje razumela sva zamršena pravila takmičenja, ili ih nisam ni dobila do kraja. Na glavnom sastanku, kada su nas postrojavali u grupe, shvatila sam da se svako bori protiv određene osobe u rešavanju nekih zadataka, koji su bili najraznovrsniji. Neka vrsta Opstanka kombinovana sa kvizovima tako popularnim u doba televizije, kako se zvao medij pre digitalne revolucije, a pre moždane evolucije.

U suštini, nisu me interesovali ostali takmičari, i onako je bilo vremena da ih upoznam. Mnogi od njih su mogli da mi budu deca, toliko su bili mlađi, pomislila sam, ali nisu. Mogla sam da ih hladno ubijem, ne trepnuvši, znala sam.

Ali i to je mogla da bude čista iluzija, kao i činjenica da nisam znala protiv koga zaista igram.

Bilo je to kao u onom kvizu iz dvadesetog veka: da li ste Vi Petar Petrović, osvajač dalekog svemirskog raja?

Osoba A. Ja sam Petar Petrović...

Osoba B. Ja sam Petar Petrović, osvajač...

Osoba C. Ja sam Petar Petrović osvajač dalekog...

Osoba D. Ja sam Petar Petrović osvajač dalekog svemirskog...

Utopija.

Stajala sam u pustinji opskrbljena malom kacigom za dodatni kiseonik, i finim naočarima podešenim  ne samo za zaštitu od vetra nego i za dobar vid, dok je vetar, užasno jak vetar, nemilosrdno duvao.