петак, 01. октобар 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeset i peti deo

Iselio se. Samo je presekao. Otisao. Ni rec nije rekao...
A dolazi zima...
Boze, vapi nevernica iz mene, kako cu preziveti neljubljena...
Sinovi celu pricu dozivljavaju kao krizu srednjih godina. Stariji, sa blagom tugom, mladji sa malom ljutnjom... Dobro je sto su dovoljno odrasli.
A ja, vecna devojcica, primila sam nam u kucu jednog malog Ukrajinca. Sad imam tri sina. Utesno je, a i dusa manje boli. Zove se Dima, ima oooogromne oci, topao osmeh i duge i vitke udove. Plavusan, lepo i uredno osisan. Mama osim njega ima i cerku. Tata im je umro kada je Dima imao sedam godina, a sestrica jednu. Sada ima trinaest. Dosao je u Beograd na Radost Evrope, deciji festival koji sam ja jos kao devojcica obozavala. Obzirom da je nasa kuca vrila od tri kceri, moja mama nikada nije zelela da primimo neko dete.
Tako sam ja uvek pocetkom oktobra bezuspesno sanjala daljine.
Kao zena uvek pre svega okrenuta svojoj porodici, nisam do ove godine ni razmisljala van porodicnih okvira. Dimin dolazak me je potakao; nas troje smo se pitali kako cemo razgovarati sa malim decakom, ako ne zna ruski ili engleski. Koji je to jezik? Ukrajinski? I kako izgledaju Ukrajinci, uopste?
Onda je stigao Dima. Na naciscem ruskom, koji ja inace odlicno govorim , a i nasi decaci natucaju, rekao je za nas stan da je lep i ogroman (iako to realno i nije) i da se u Ukrajini zivi mnogo skromnije...Premotavala sam po glavi. Gas, narandzasta revolucija, Julija Timosenko...Kijev...
Moj stariji sin se nasmesio, onako mocan i misicav, gibak kao mladi bog i crni panter i rekao, sto me je iznenadilo, da smo i mi, kao Ukrajinci, imali inflaciju, i da je zivot u nasem domu cist privid. I da mi srbi mnogo teze zivimo. I da njegova mama (na sta sam ja pocrvenela) carobnim stapicem uspeva da postigne taj privid.
Toliko sam bila iznenadjena njegovim pohvalama i lucidnim komentarima, da sam ga, zanemarivsi diplomatiju, odmah upitala, odakle zna za inflaciju u Ukrajini...Pogledao me je ispod njegovih obrvuski koje je nasledio od pokojnog svekra i rekao : "Mama, pa ja uvek sve znam...A i odavno nisam mali. A i secam se kako si mladjem bratu prala pelene rucno u devedesestim...A i citao sam. I imam prijatelje u celom svetu...I sta Ti mislis uopste o meni!?"
Dakle, Dimin dolazak me je potakao da odjednom, u uzasnom delicu, shvatim koliko je cela istocna Evropa krvarila u prethodnim decenijama. I koliko svi licimo jedni na druge. I mi u bivsim SFRJ, sa istim, a tako razlicitim jezicima i svi narodi ispali iz nekada mocnog SSSR.
Ovi mutni jesenji dani i suskavo lisce pod nogama napravise od mene filozofa.
I nekakvog, po svemu sudeci, nostalgicara...
Ipak, raskosna jesen od Beograda pravi geto. Nazalost.
Gradski prevoz koji kasni, kolone automobila u kojima sedi po jedan sebicni srbin..I guzve, guzve, guzve.
Prodavnice u kojima nema mleka, pa secera, pa ulje iz robnih rezervi.
I beda, opet.
Moram sebi kupiti jedne crvene cizme, gumene, za dugacka hodanja po gradu koji polako gubi trku.
Sa vremenom, Evropom, sa mnom.
...
A jos nisam nazvala Onura...
Постави коментар