недеља, 20. март 2011.

Kisa i moje nove cipele - trideset i osmi deo

Nemam pojma sta smo vecerali. Preplakala sam celu veceru. Nemam pojma ni kad se prijavio na recepciji, ni kad smo se popeli u sobu. Nemam pojma...
Doneo mi je poklon,koji nisam ni pogledala i rekao mi da treba da idemo kuci i da se manem corava posla i sta mi je falilo, dok je on bio po sluzbenim putovanjima a ja kupovala, kupovala, kupovala! Pitao me je sta se to desava sa mnom,kakva sam zena to postala i dokle tako?
Da njemu treba zena, a ne medjunarodni spijun. To mi je rekao. I da ne bi ni dosao, da nisam u toj vukojebini. I to je rekao, a on nikad ne psuje. Zapalio je cigaretu, a on ne pusi. Kada sam ga pitala za druge zene, cutao je. Kada sam ga pitala da li me voli, cutao je. Kada sam pitala da li mogu da zavrsim bar zapoceto, cutao je. Rekla sam mu da onda ostajem i da on moze da ide. Ne uvece, nego ujutru, zato sto kisa pada. Rekla sam mu da uzme drugu sobu i da ne mogu da provedem noc sa njim. To sam rekla vise iz ocaja, kao najekstremniju meru, a on se odmah slozio...Izasao je iz sobe bez reci. Celu sam noc povracala. Zaspala sam izmucena u neko doba.
Recepcija me je probudila u devet sati. Pitala sam ih gde mi je muz, a recepcionerka mi je ljubazno i sa nekim zluradim zadovoljstvom u glasu rekla da""se gospodin odjavio rano ujutru i izleteo iz hotela kao furija"...
Eto.
Toliko o ljubavi.
Nije mi ostavio ni poruku na recepciji.
Odmotala sam poklon. Bila je to divna zelena Hermesova marama. Valjda je to bio novootkriveni smisao za humor - zeleno, muslimani, Novi Pazar, nikabi, burke, zarovi, feredze...
Nije mi bilo smesno. Ni malo.
Mozda bi on voleo da ja tako zivim - zavijena u svoje kupovine i svoju usamljenost...
Ne znam. Stara Vladislava bi sad sigurno mnogo mislila o tome.
Nova ima vrlo skori sastanak sa Muftijom...
Постави коментар