четвртак, 09. јун 2011.

Kisa i moje nove cipele - cetrdeset i sesti deo

Joooj. Sanjam Nedodiju, a nalazim Stradiju.
Pogledala sam u moje anatomske papucice, koje sam sad jedino mogla da obujem, posle onih egzibicija.
Mislim na stil bosonoca kontesa, naravno.
Pobeci u tekst, nestati sasvim, istopiti se zajedno sa kisnim kapima koje precesto padaju ove godine na zemlju Srbiju.
Precesto.
Mogla bih da placem.
Opet. Opet. I opet. Do kraja zivota.
Ako ga igde ima.
Jer, moj sve vise lici na imitaciju.
Komsija me je seretski pogledao:"Gde si, bre, gospodjo. Sta ima?"
"Nista. Stigla sam kuci". Promrsila sam ja.
Jedva.
" Cujem i muz ti se vraca, a?"
Pogledala sam ga zaprepasceno.
Stajao je i cerio se, kao da je znao sve o mom zivotu.
Mislim, bas SVE.
Setila sam se one price njegove cerke kad je bila mala. Kako tatica prisluskuje sa svojim kolegama na nekoj masini.
"Pa, to je dobra vest" Rekoh pomireno, svesna da nesto negirati ili se zatrpavati recima ne vredi.
Sve je jasno.
"Nikad od mene ministar. Ne bih ja mogla sa ovakvima..." Pomislila sam.
"Slusaj, oni dole prave i akademiju nauka, a ti ides na bolovanje. Povezuj, zavrsavaj poslove, radi. Ne sedi. Treba nas ojacati. Treba pokazati dobru volju. A sa njom ide i kontrola. Nosi taj sporazum u Pancevo. Sta cekas?"
Komsija je, sada sam bila sigurna, necastivi licno.
Najezila sam se.
Vidojkoviceve Kandze su mi se zarivale u vrat.
"Uh, komsija... Opasan si...Ko si ti u stvari?" Zapitala sam, trudeci se da zvucim bezbrizno.
"Tvoja necista savest"". Brecnuo se on na mene.
"Sta bre seres. Kao da me ne znas."
"Ma, ne znam ni sebe..."
Tuzno sam dodala.
U samousluzi sam kupila: kefir, crni hleb i jedan bavarski, mleko sa smanjenim procentom masnoce, maslinovo ulje, nesicu, kafu, nesto voca i malo ribe.
Trebace mi omega tri masne kiseline.
Постави коментар