...Dosadilo mi je. Sve mi je dosadilo, mislila sam sedeci pored Dunava i po ko zna koji put prevrcuci svoj zivot kroz mutne vode ove velike i teske reke.
Na lepom plavom Dunavu, moje dupe! Nekad bilo!
Cudni su ti dunasvski alasi. Nista te ne pitaju. Moj spasilac je bio ubedjen da sam pokusala samoubistvo, a ne da me je vadio iz ralja mocne politicke struje. Zaista. Hranio me je dimljenim stukicama i pekao mi smudja u pivu.
Lozio mi vatru uvece i uopste nije pitao ni da li treba nekog da zove...
Posle onog prvog komentara.
Prala sam mu sudove i iskrpila mu neku pocepanu mrezu.
Kada se vratio iz ribarenja, samo me je iznenadjeno pogledao.
Rekla sam mu da imam i ja kucu na Dunavu.
Promrmljao je:" Sve je onda, jasno".
Ujutru me je probudio rano i samo rekao:"Hajde da Te odvezem do Tvoje kuce, gospoja".
Klimnula sam glavom.
Bilo je divno jesenje jutro, sa tek po malo magle na vrhovima dunavskih talasa. Vozio je uzvodno, pa je put od pancevacke obale do Crvenke, i Batinog kanala gde je bila moja kuca, malo duze trajao.
Mislila sam kako bi najbolje bilo da nestanem.
Kako mi je zivot pruzio novu sansu, koju ne treba tek tako da prokockam.
Kada sam se iskrcala na obalu i pozdravila sa starinom, kome ni ime nisam znala, otkljucala sam svoju kucu rezervnim kljucem ispod stepenika ( ziveli smo u sojenici, ako sam to propustila da Vam kazem), skuvala sebi jednu veliku kafu i sela umotana u vrecu za spavanje na jos prohladnu terasu.
Magla se spustala sve vise.
Na lepom plavom Dunavu, moje dupe! Nekad bilo!
Cudni su ti dunasvski alasi. Nista te ne pitaju. Moj spasilac je bio ubedjen da sam pokusala samoubistvo, a ne da me je vadio iz ralja mocne politicke struje. Zaista. Hranio me je dimljenim stukicama i pekao mi smudja u pivu.
Lozio mi vatru uvece i uopste nije pitao ni da li treba nekog da zove...
Posle onog prvog komentara.
Prala sam mu sudove i iskrpila mu neku pocepanu mrezu.
Kada se vratio iz ribarenja, samo me je iznenadjeno pogledao.
Rekla sam mu da imam i ja kucu na Dunavu.
Promrmljao je:" Sve je onda, jasno".
Ujutru me je probudio rano i samo rekao:"Hajde da Te odvezem do Tvoje kuce, gospoja".
Klimnula sam glavom.
Bilo je divno jesenje jutro, sa tek po malo magle na vrhovima dunavskih talasa. Vozio je uzvodno, pa je put od pancevacke obale do Crvenke, i Batinog kanala gde je bila moja kuca, malo duze trajao.
Mislila sam kako bi najbolje bilo da nestanem.
Kako mi je zivot pruzio novu sansu, koju ne treba tek tako da prokockam.
Kada sam se iskrcala na obalu i pozdravila sa starinom, kome ni ime nisam znala, otkljucala sam svoju kucu rezervnim kljucem ispod stepenika ( ziveli smo u sojenici, ako sam to propustila da Vam kazem), skuvala sebi jednu veliku kafu i sela umotana u vrecu za spavanje na jos prohladnu terasu.
Magla se spustala sve vise.
Нема коментара:
Постави коментар