Umetnički institut sam obilazila samo spolja, vozeci bicikli, po
Milenijumskom parku. To sam radila, dok sam se oporavljala od one gadne
saobraćajke, a vreme postalo lepo i blago. Nisam bila unutra. Naročito
me je očaralo novo krilo gde je i bila Magritova izložba. Bila je to
prava poslastica za oko i dušu. Čitav niz galerija koji su obuhvatali
moj omiljeni period u evropskom slikarstvu, od 1900. do 1950. Kad god
sam na tako reprezenativnom mestu, čini mi se, nigde više nisam
ushićena. Neka vrsta duhovne lenjosti mi nije nikad dozvoljavala da do
kraja uživam u muzici. Zato sam uvek do kraja uživala u vizuelnom. Bre,
volim lepotu, pa nek ide život. Prvi put u Italiji sam, kao tinejdžerka,
dobila temperaturu na nervnoj bazi, skoro 39 stepeni, pred slikarstvom .
Jedva sam gledala od vrtoglavice...Odavno nisam imala taj osećaj, koji
se vratio svom silinom. Mislim da sam imala i temperaturu. Bila sam
očarana i samim zdanjem, posebno tim neverovatnim staklenim krovom koji
je kao leteći ćilim lebdeo nad zdanjem. Oh.
Dosta dugo sam sama lutala po izlozbi, jedva slušajući po svemu sudeći, sjajnog kustosa. Čini mi se da sam bila jedna od retkih zabludelih koji je nisu slušali. Moji domaćini, sa kojima sam došla, su se takođe izgubili u lepoti nadrealističkog majstora.
Duže vreme sam se zadržala pred njegovim Ljubavnicima. Dvoje ljudi pokrivenih, skoro zadavljenih glava u poljupcu. Navodno je tako nađena njegova majka koja se udavila, sa majicom preko lica, što je mladi Rene video: " Moje slike su vidljivi prizori koji ništa ne skrivaju; one izazivaju misteriju i, doista, kada neko gleda moje slike, postavi sebi jednostavno pitanje: što to znači. Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nespoznatljiva."
Lebdela sam u svetu Magritovih apsurda, kada mi je diskretno prišao jedan mladi čovek i povukao me u stranu. Gospodin, pa mi je rekao ime i prezime skroz nepoznato, me je čekao u Terzu Pianu, po dogovoru.
Bila sam zadivljena kako je jedan takav lik dobio američko državljanstvo i novi identitet.
America, promised land.
America, the land of opportunity?
Dosta dugo sam sama lutala po izlozbi, jedva slušajući po svemu sudeći, sjajnog kustosa. Čini mi se da sam bila jedna od retkih zabludelih koji je nisu slušali. Moji domaćini, sa kojima sam došla, su se takođe izgubili u lepoti nadrealističkog majstora.
Duže vreme sam se zadržala pred njegovim Ljubavnicima. Dvoje ljudi pokrivenih, skoro zadavljenih glava u poljupcu. Navodno je tako nađena njegova majka koja se udavila, sa majicom preko lica, što je mladi Rene video: " Moje slike su vidljivi prizori koji ništa ne skrivaju; one izazivaju misteriju i, doista, kada neko gleda moje slike, postavi sebi jednostavno pitanje: što to znači. Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nespoznatljiva."
Lebdela sam u svetu Magritovih apsurda, kada mi je diskretno prišao jedan mladi čovek i povukao me u stranu. Gospodin, pa mi je rekao ime i prezime skroz nepoznato, me je čekao u Terzu Pianu, po dogovoru.
Bila sam zadivljena kako je jedan takav lik dobio američko državljanstvo i novi identitet.
America, promised land.
America, the land of opportunity?
Нема коментара:
Постави коментар