понедељак, 29. септембар 2014.

Ne znam ti ja nista

Vožnja mi je kao i uvek razbistrilla glavu. Prošla je i glavobolja i sve mračne misli. Život je bio lep, takav kakav je. Samo jedan. Uvek sam imala svest o tome. I sposobnost da se radujem malim stvarima. Cvetu, oblaku, vodi, pticama. Dobrim ljudima. Lepim mislima. Ljubavi...
Kada sam konačno došla u dom mojih domaćina, umorna i smirena, dugo sam se tuširala. Voda je bila moćan eliksir. Samo ona je spirala, sve.
Pre spavanja sam razgovarala sa Beogradom. Mojim sinovima i mojom drugaricom glumicom, koju nisam čula od kad se vratila iz Amerike. Sinovi su javljali da je sve u redu. Ona takodje. Bila je na novom projektu.
Ona me i je podestila na Rumuniju i nekako, na dane u Konzulatu. Sa nelagodom sam se setila i moga nesuđenog kompanjona, lažnog baštovana, koji je bio mrtav. Sa tugom sam mislila o njegovoj porodici koju nikada nisam upoznala. Mora da je teško živeti kada ti umre onaj koga voliš. Jako, sigurno.
Todorov se javio opet, sa idejom da raspiše lov na Vladimirovu glavu. Pokušavala sam da smirim strasti. Sve je to voda nosila i odnosila sa sobom.
Šta je značilo jedno obično malo tuširanje.
Spavala sam snom pravednika i ništa nisam sanjala. Ipak, ujutru sam se probudila sa osećanjem ozbiljne teskobe.  Trebalo se susresti sa mojom vukovarskom pričom na izložbi.
Odmah me je spopala takva mučnina, da sam morala da povratim.
Jebo me Sartr, opet. Sto sam bre, tako osetljiva!?
Постави коментар