„Te takoj, Zaplanje ti je kraj, da pretpostavimo, ko što su Šumadija, Srem, Homolje, Zaovine… Samo, što su od njeg i bog i država od’mno digli ruke. Samo nesmo ruke digli mi, Zaplanjci. Na nas si je našo Zaplanje centar na svet. Ako mi ne veruješ, pitaj onija koji se berem poctaros vrtaju iz onija golemi svet…“ Negoslavlje, 14. 03. 2014.
Utemeljena na tradicionalnom književnom izrazu, realističke provenijencije, pojavila se uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga prva zbirka pripovedaka Negoslave Stanojević Jošte čekam taj reč da mi rekne (priče iz Zaplanja).
Prpovetke po svojoj jezičkoj orijentaciji pripadaju regionalnoj književnosti svrljiskozaplajnjskog koji je poddijalekt timoččko prizrenskog, sa nekoliko priča na pirotskom i leskovačkom. Ipak, autorka izvanredno vlada književnim jezikom i tada i oni, kojima je potreban rečnik na kraju zbirke, mogu sa lakoćom da je čitaju. I vide da je autorka vrstan pripovedač, sa kratkom i jasnom rečenicom. Poetičnom, ali preciznom. Eto vam priče „Ključ ispod strehe kuće u koju se nikada neće vratiti“ (str 85 – 86), pa proverite.
Iako sam Sremica, prividna jezička barijera nije postojala. Postojalo je nešto drugo. A to je taj prividni realizam, regionalnog teksta koji sam čitala. Grbave sudbine, grbavih i nesrećnih ljudi. Usamljenost, zakinutost, izolacija, nedostatak ljubavi, optimizma, svetlosti. Priče su gorke, kao težački hleb kraja iz koga je autorka potekla. Minuciozne, kratke, efektne, seku kao oštrica noža. Neumitno, život protiče, a privid realizma postaje jedan hiperrealizam onih koji su zapitani nad ljudskom sudbinom. Pa u tom momentu priče iz regionalne književnosti, kojoj, moram priznati, nisam sklona, postaju univerzalne. I onda kada su duboko lične.
A tada, tada nema eskapizma. Ni malo.
Knjigu je objavio Stylos, Novi Sad.
Recenzent knjige je Rada Ilić, stručni saradnik za dijalektologiju dr Jordana Marković, ilustrator Saša Dimitrijević. Priča ima šezdesetak, a objavljivane su u prethodne dve godine, na Negoslavinim blogovima WordPressa i Blogspota.
Iz recenzije izdvajam: Večita generacijska, rodna i prostorna diskrepancija – raskorak, nezaobilazna je tema u kratkim ispovestima koje se slažu u tkanice raznorodnih motiva. Svet prigušene duše, nekog iskonskog morala i patnje, teži da se oslobodi i i iskaže, ma i pri kraju života, i onda kada je već uveliko „sprema“ za „onija svet“ spremna; iako je obuća za dalje seobe istrošena i pohabana, želja za slobodnim kretanjem opstaje u kazivanju koje je lek za žensko trpljenje i gutanje, ćutanje i obespravljenost; suze i udarci nisu dotukli zdrav duh i podršku boljim porodičnim odnosima, kritikujući ropsko „rasplitanje magle“ da se svakome udovolji, postičući inventivnost, radinost, borbenost i individualnost kao mere ljudskog dostojanstva i smisla opstanka.
…Verujem da u manjim mestima ima još čuvara ono malo duha rodnog kraja koje nije pojela pečalba i loš život. Ipak, kao ljubitelj neke druge proze, kakva je sve, samo ne stvarnosna, čitala sam samo jednog savremenog pisca, našeg savremenika, koji se u vremenu postmodernističkih težnji usudio da govori jezikom svog rodnog kraja. To je Miro Vuksanović, koji je za jednu takvu knjigu (tematski ni malo sličnu Negoslavinim pričama, da ne bude zabune) svojevremeno dobio i NINovu nagradu.(Semolj zemlja, 2005 god.) Ta je nagrada, tada u više navrata osporavana, izmedju ostalog i zbog jezika.
Ono što je definitivno fantastično, je Negina radoznalost i toplina kojom opisuje, po svemu sudeći, istinite životne storije njenih junaka. To je autorka uživo, strpljiva da čuje druge, onakva kakva je i u stvarnom životu i na blogu, odakle je mi blogeri najbolje i poznajemo i doživljavamo kao svoju.
Probajte da čitate Negoslavinu prozu.
Nećete se pokajati.
A promocija u Nišu je za koji dan, pa izvolite.
Нема коментара:
Постави коментар