Dve neverovatne super sile nad Srbijom, Kina i Rusija, a bez Amerike,
bile su moja izlaznica iz USA, bez velike pompe. Tu noć kada su me
konacno pronasli, pa potom i sa prilicnom bukom oslobodili, bilo je
jebitacno ubitacno.
Taman, taman sam zaspala, potpuno izmoždena svim sranjima kojima sam bila izvrgnuta, nekim tupim snom bez snova, kada se cula lomljava, povici i hitci. Bila je bacena i neka dimna bomba, a u moju ćeliju je uleteo onaj isti kreten sto je dobio što je dobio preko zuba onomad, ili sinoć, nisam bila sigurna, pobrkala sam vreme kao i sve koordinate koje su me držale u civilizovanom stanju. Otkljucao je lisicu kojom sam labavo bila vezana za neku cevku koja je virila tik iznad kreveta, dobro zabetonirana. Mislim da je njena uloga i bila namenjena nečemu isključivo takvom, a to je lagodno okivanje i čuvanje otetih. Nije to bila nikakva vodovodna cev. Jedan dan, ili neki sat, kada je bilo prilično toplo, otrlo se nešto rđe sa cevke po mom članku. Jednog trenutka sam isti, pokušavajući da ga malo utrnutog razmrdam, liznula. Rđa je bila ukusa krvi, sasvim jasno, tuđe. Kao što sam vam već rekla, meni ni dlaka sa glave nije falila…
Kad je kretenčina krenula ka meni, smračilo mi se pred očima. Bila sam savršeno mirna, kao i uvek kada sam bila uplašena. Savršeno mirna i rešena da se bez borbe ne predam. Čak sam se i slabačno nasmešila, računajući da kad nagrne na mene, ljubazno pokušam nogama da mu slomim vrat ili ga ugrizem i otkinem mu uvo… Tako nekako, mislila sam bunovno.
On me je umesto nasrtaja, otključao i prikačio lisicu za svoju ruku. Odjednom sam shvatila da se ta buka spolja dobrano tiče mene i da moram sarađivati, ako želim da preživim. I to vrlo predusetljivo i precizno. Nisam želela da budem kolateralna šteta pri povlačenju.
Silno sam želea da živim, ne da mrem.
Ne nikako.
Izleteli smo u hodnik. Ja sam sa kreveta skočila kao da sam trenirala parternu gimnastiku, a ne da sam ležala kao mečka satima, danima, nedeljama, vekovima.
Vekovima.
Bilo je tu i policije i specijalaca i vrlo brzo novinara. Spasili su me moji domaćini, koji su, svega sat vremena posle moje otmice, alarmirali policiju. Čak je i Džimi pomogao, nije se u novom životu konfrontirao sa vlastima. Dakle, spasao me je pas rata i moj divni domaćin, lucidan i inteligentan, koji je kao prava novinarčina u mom slučaju napokon namirisao sjajnu priču, kakva i jesam bila.
Već sam vam rekla da je grupa bila američka i da je htela taj mali zalogaj balkanskog kolača, koji jo očito bio sve zanimljiviji. Mislim, ne možeš biti kurva na tuđem ćošku. A Čikago je bez obzira na sve neverovatne promene, bio i dalje grad sa sjajnom tradicijom u sferi kriminala.
Bilo je tu i vlažnog pločnika i praznih čaura od metka i helikoptera sa lokalnih vesti…
Jedini koji je dobio ozbiljnije povrede je bio kreten. Na momenat mi ga je bilo čak i žao. Trzao se na bolničkim nosilima u hropcu, dok mu je krvava penica curila sa kraja usta. Gledao me je skoro ugašenim očima izgubljenog psa lutalice koga je udario baš, baš veliki automobil. Jebi ga…
Plakala sam od straha, od tuge, od radosti.
Bila sam živa, a Ameri će me uskoro poslati nazad u srpsku arenu, kao na Bliski istok nekada.
Rat je tek počinjao, a sa njim i stara bitka.
Živela geopolitika, kako bi to možda rekao Slavoj Žižek, ako ste čuli za njega.
Taman, taman sam zaspala, potpuno izmoždena svim sranjima kojima sam bila izvrgnuta, nekim tupim snom bez snova, kada se cula lomljava, povici i hitci. Bila je bacena i neka dimna bomba, a u moju ćeliju je uleteo onaj isti kreten sto je dobio što je dobio preko zuba onomad, ili sinoć, nisam bila sigurna, pobrkala sam vreme kao i sve koordinate koje su me držale u civilizovanom stanju. Otkljucao je lisicu kojom sam labavo bila vezana za neku cevku koja je virila tik iznad kreveta, dobro zabetonirana. Mislim da je njena uloga i bila namenjena nečemu isključivo takvom, a to je lagodno okivanje i čuvanje otetih. Nije to bila nikakva vodovodna cev. Jedan dan, ili neki sat, kada je bilo prilično toplo, otrlo se nešto rđe sa cevke po mom članku. Jednog trenutka sam isti, pokušavajući da ga malo utrnutog razmrdam, liznula. Rđa je bila ukusa krvi, sasvim jasno, tuđe. Kao što sam vam već rekla, meni ni dlaka sa glave nije falila…
Kad je kretenčina krenula ka meni, smračilo mi se pred očima. Bila sam savršeno mirna, kao i uvek kada sam bila uplašena. Savršeno mirna i rešena da se bez borbe ne predam. Čak sam se i slabačno nasmešila, računajući da kad nagrne na mene, ljubazno pokušam nogama da mu slomim vrat ili ga ugrizem i otkinem mu uvo… Tako nekako, mislila sam bunovno.
On me je umesto nasrtaja, otključao i prikačio lisicu za svoju ruku. Odjednom sam shvatila da se ta buka spolja dobrano tiče mene i da moram sarađivati, ako želim da preživim. I to vrlo predusetljivo i precizno. Nisam želela da budem kolateralna šteta pri povlačenju.
Silno sam želea da živim, ne da mrem.
Ne nikako.
Izleteli smo u hodnik. Ja sam sa kreveta skočila kao da sam trenirala parternu gimnastiku, a ne da sam ležala kao mečka satima, danima, nedeljama, vekovima.
Vekovima.
Bilo je tu i policije i specijalaca i vrlo brzo novinara. Spasili su me moji domaćini, koji su, svega sat vremena posle moje otmice, alarmirali policiju. Čak je i Džimi pomogao, nije se u novom životu konfrontirao sa vlastima. Dakle, spasao me je pas rata i moj divni domaćin, lucidan i inteligentan, koji je kao prava novinarčina u mom slučaju napokon namirisao sjajnu priču, kakva i jesam bila.
Već sam vam rekla da je grupa bila američka i da je htela taj mali zalogaj balkanskog kolača, koji jo očito bio sve zanimljiviji. Mislim, ne možeš biti kurva na tuđem ćošku. A Čikago je bez obzira na sve neverovatne promene, bio i dalje grad sa sjajnom tradicijom u sferi kriminala.
Bilo je tu i vlažnog pločnika i praznih čaura od metka i helikoptera sa lokalnih vesti…
Jedini koji je dobio ozbiljnije povrede je bio kreten. Na momenat mi ga je bilo čak i žao. Trzao se na bolničkim nosilima u hropcu, dok mu je krvava penica curila sa kraja usta. Gledao me je skoro ugašenim očima izgubljenog psa lutalice koga je udario baš, baš veliki automobil. Jebi ga…
Plakala sam od straha, od tuge, od radosti.
Bila sam živa, a Ameri će me uskoro poslati nazad u srpsku arenu, kao na Bliski istok nekada.
Rat je tek počinjao, a sa njim i stara bitka.
Živela geopolitika, kako bi to možda rekao Slavoj Žižek, ako ste čuli za njega.
Нема коментара:
Постави коментар