O dobrim lekarima, raku i podršci

O raku i novcu i pisanju, sve zajedno

Mislim da je neka idealna situacija jedne države ona u kojoj ni jedan pacijent nema potrebu da javno iznosi svoje zdravstveno stanje, čak ni kada je dugogodišnji bloger, kao ja. Što priznaćete, svi znamo, u Srbiji nije slučaj. Moja prvobitna namera pisanja ovog teksta je bila da se javno zahvalim ljudima koji su mi spasli život, kao i da pokažem da  ima fantastičnih profesionalaca u Srbiji.

Ovih dana, pošto sam saznala, da nažalost, imam rak, ovaj tekst je postao moja nasušna potreba. Šta mislite kolika je plata prosvetnog radnika na bolovanju? Na pravom bolovanju na kome sam, stvarno bolesnom, koji NE MOŽE sa strane da zaradi neku lovu?

Bojim se. A kad se bojim, vičem na sav glas!

Bojim se i bolesti i siromaštva.

https://www.patreon.com/aleksandranm

O LEKARIMA

Od oktobra, kada su počele ozbiljne fizičke smetnje, bila sam ubeđena da nešto opasno nije u redu sa mnom. Bilo je jutara kada nisam mogla bukvalno da ustanem iz kreveta.

A tako sam se lepo pravila da sve mogu. Sa venom koju nisam lečila preko trideset godina i miomima koje sam ignorisala bar sedam.

Samo…Šta to nije u redu sa mnom?!

Dakle, preskočiću celu potragu oko toga šta nije u redu sa mnom, koja zaista nije na ugled zemunskom domu zdravlja u Šilerovoj. Poslednji put sam imala tamo dobrog lekara…pre petnaest godina, dok me je pratio dr Joksimović. 

On je imao onaj integralni pogled na zdravstvo. Onu svest o tome da je u organizmu sve povezano. Da je ljubav osnova svega. I porodica. I lična higijena. I ljubaznost. I u zdravom telu zdrav duh.

Dr Dušan Joksimović je znao članove moje porodice. I kako živim. I sve o meni. I o svakom svom pacijentu, sigurna sam u to.

Prvi put sam srela doktorku takvog kalibra (možda i većeg) kada je reč o matičnom Domu zdravlja pred operaciju koja je, da podsetim čitaoce, hitno obavljena pod palicom primarijusa dr Lazara Neikovića u bolnici Narodni front u Beogradu. (tekst ovde )

Dakle prim. dr Anu Mariju Simić Milovanović spec. interne medicine subspecijalistu kardiologije sam pronašla na dežurstvu u Batajnici. Ordinacija, bukvalno pored seoskog dvorišta punog kokošaka. Hodnik ispred ordinacije sa ofucanim linoleumom, sve rebri, užasno hladan dan, prostor se deli sa laboratorijom za decu (!?) Užasni uslovi, nisam tako nešto videla, slika sveta koja pokazuje koliko nam je ovaj sektor devastirao i kako ni jedna loša reč nije dovoljno velika kada se govori o stanju u našem zdravstvu. A dr Ana Marija!!! Fantastičan dijagnostičar, ljubazna, intuitivna. Potpuno holistički pristup zdravlju. Ja sa tom groznom dijagnozom i ona koja me je unapred provela kroz ceo budući proces lečenja. Ako nisam od nje posle sat vremena izašla izlečena…Izašla sam umirena. Usluga u okviru mog socijalnog osiguranja.

Još jednom osećam potrebu da kažem da ni kod jednog od lekara (osim dva sa kojima se privatno družim i koje ću pomenuti na kraju) nisam išla preko veze, preporuke ili nekog drugog „korumpiranog“ načina. (Pokloni više nisu korupcija, a ja ni poklone nisam nosila)

Pukovnik dr Uroš Zoranović,  vaskularni hirurg na VMA. Od oktobra meseca mi leči venu, koja je i bila alarm za ogromnu tumorčinu na jajniku koji sam operisala. Da sam ga slušala i odmah otišla kod moje ginekologice, ne bih bila skoro jedva živa pred operaciju, pošto bi istu obavila pet meseci ranije. Strpljiv, topao, inteligentan, dobar slušalac. Takođe izuzetno brz i precizan dijagnostičar. Obzirom na užasnu situaciju oko zakazivanja specijalističkih pregleda, dajem sebi pravo na taj luksuz da ovog lekara plaćam. Svota je minimalna i deo je cenovnika samog VMA. Za taj luksuz (3200 din.) stižem do dr Zoranovića kad god mi treba, a to je na žalost, ove zime bilo često. Moram da kažem da mi se vena posle trideset godina grozote sasvim povukla i da je moja leva noga fantastična sada kao i desna. Ne zaboravite, ja sam strasna biciklistkinja i biciklistička aktivistkinja. Moram da kažem da dr Zoranović nije jedini doktor kojeg sam posećivala kada je reč o venama. Bila sam u zemunskoj bolnici, u kliničkom centru i na samoj vojnomedicinskoj klinici. Ni jedan mu nije ni do …

dr Olivera Micić, specijalista dermatovenerolog  u Zavodu za kožne i venerične bolesti u Džordža Vašingtona. Kod nje sam bukvalno zalutala tražeći hitan kolor dopler vena. Fantastično. Dopler, tumačenje, pogled na celu istoriju bolesti. Duhovita, topla, radoznala. Precizna. 1200 dinara, netipična usluga zavoda.

Doktor dr sci med spec. grudne hirurgije  dr Vlada Cvijanović, načelnik grudne hirurgije na VMA. Trebalo mi je mišljenje nekoliko lekara (i pulmologa, takođe) glede operacije. Potpuno sam bez reči. dr Cvijanovića sam našla na jednoj privatnoj klinici, jer sam morala sledeći dan da nosim rezultate za hitan konzilijum u Narodnom frontu. Cenovnik potpuno usklađen sa onim na VMA (pogledaj dr Zoranović). fantastičan lekar, inovator. Radoznao. Precizan. Brz.

Ono što me je očaralo kod  sva četiri doktora je baš taj, več pomenuti holistički pogled na zdravlje, potpuno netipičan za dobar deo naših zdravstvenih radnika. Strpljenje, brižnost, intuitivnost.

I konačno, dva doktora koja sam znala izvan zvaničnih tokova medicine…Radiolog Aleksandar Ivković, bloger koji mi je iste večeri kada sam dobila snimke skenera iste pregledao i pripremio me da će biti ovako, kako i jeste. Snimke sam mu poslala u vidu malog filma preko fejsa. E to su čuda tehnike, moga sina koji je od mog raka napravio film i socijalnih mreža koji mogu da uspaničenoj ženi donesu brz odgovor!

dr Aleksandra Pikula  koja mi je takođe, neverovatnom brzinom komentarisala šta me sve čeka u mučnom procesu bolesti. Ona je prva i jedina koja je za sad i videla rezultate mog histopatološkog nalaza.

dr Pikula i dr Ivković su moji blog drugari (sreća u nesreći).

O PODRŠCI

Svi ovi lekari koje sam pomenula, osim ogromnog tima u Narodnom frontu koje je predvodio dr Nejković su deo jednog sinergijskog pristupa lečenju, kakav je izgleda jedino moguć kada je o ovoj užasnoj i podloj bolesti reč. Nisam sigurna, uz sav moj optimizam i svu podršku tima Narodnog fronta i mojih kolega, te pre i iznad svega mojih babica i moga sina, da ću ja sve što me čeka izgurati. Operaciju sam prošla super, ja sam moćna riba, puno sam se kretala i imala kondicije. Kako će biti dalje…videćemo. Čeka me velika bitka. Konzilijum u Narodnom frontu me čeka za koji dan.

I za kraj ovog teksta. Nemam pojma šta će biti. Najviše bih volela da za par dana snimim video i kažem  Vam: Hej drugari, ala sam se zaletela pre neki dan. Odoh ja na posao! U suštini, u fazi sam odricanja. Kako je moguće da sam bolesna!?

Kako!?

Pa nisam ja Isidora Bjelica da skupljam donacije u svom šeširu…

Uzgred, nemam pojma ni kako funkcioniše paypal, ni kako Patreon.

Po svemu sudeći, ni moje zdravlje…

Delite dalje.

Need your support to keep delivering quality journalism and literature to maintain our openness and to protect my precious independence. Every reader contribution, big or small, is so valuable. Support me from as little as 1€ – and it only takes a minute. Thank you.

https://www.patreon.com/aleksandranm

O raku jajnika, drugi deo

…Pre više od šest godina dr Igor Plješa koji je zemunskoj bolnici pratio moje miome, decidirano je rekao: Ja bih ovde sve izvadio, ko zna kakvo čudo se krije iza tih mioma.

Bila sam još u reproduktivnom ciklusu, imala sam neki dramatičan hormonski poremećaj kao sasvim mlada devojka, nisam mogla da zamislim da izvadim sve i da primam bilo kakvu hormonsku terapiju. Sin mi je tada imao 14 godina i smatrala sam da nije u stanju psihički da izdrži dosta dugu fizičku nemoć jedinog roditelja. Uzgred i moj ordinirajući ginekolog me je podržala u odluci da se ne operišem. Ako već nemam problema…

A problema sam imala. Produžene menstruacije nekoliko godina.

Operisaću se sutra.

Sutra.

Sutra, malo.

Kada sam izgubila menstruaciju, pre dve godine, slavila sam. Bacila sam svu dokumentaciju koja se bavila mojom ginekologijom. Uradila u INEP test na kancer jajnika koji je bio negativan, jedan ultra zvuk i rekla pa, pa, zdrava sam kao dren!

Vozila bicikli, 40 km dnevno, pravila pozorišne predstave, participirala u Ulicama za bicikliste u društvenom aktivizmu, dobijala nagrade sa decom, družila se sa blogerima.

Gajila jednog izuzetnog psa, prevelikog za moju snagu i kondiciju, radovala se prekrasnom dvadesetogodišnjaku kakav je moj sin postao.

Padala na nos od posla.

Sanjala užasne snove, kataklizmične koji su upućivali da nešto nije u redu sa mojim zdravljem.

Intimno, bila jako duboko usamljena. Pretužna. 

Na svu sreću, što sam pisac, pa umem patologiju da pretočim u tekst. Tako je drugi deo mog sci fi romana Velika zemlja postao horor, umesto sapunske opere što je bila moja prvobitna zamisao. Sve sam sanjala.

Ne mogu da vadim iz pupka porodičnu i ličnu prljavštinu i da tražim uzroke u dalekoj prošlosti i genetskom nasleđu sa očeve strane.

Okidač su bili dramatični događaji prošlog leta…Doživela sam užasan fizički napad, sa pretnjama, ucenom (na račun psa) i teškom izmišljotinom. Tada sam povredila nogu, vrlo malo ali dovoljno da pokrene proces sa venom koju sam takođe, kao i miome ignorisala. Ceo slučaj je u tužilaštvu, pa nemam prava da govorim o njemu, inače bih urlala.

Na Fruškoj gori je visoki crkveni velikodostojnik posadio šumu na jedinom malom parčetu žemlje koje je ostalo posle mog obožavanog oca i istu ogradio !?

Bože!

U suštini, srela sam se sa kriminalnim akcijama kojima nisam dorasla.

Toliko o mojoj hrabrosti. To su komentari drugara i čitalaca na račun moje odluke da sa ovom intimnom pričom izađem u javnost.

Od oktobra, kada su počele ozbiljne fizičke smetnje, bila sam ubeđena da nešto opasno nije u redu sa mnom. Bilo je jutara kada nisam mogla bukvalno da ustanem iz kreveta.

A tako sam se lepo pravila da sve mogu. Sa venom koju nisam lečila preko trideset godina i miomima koje sam ignorisala bar sedam.

Ja! Žena zmaj!

Ja. Mala ovca. (horoskopi kineski i zap. evropski)

Samo…Šta to nije u redu?!

nastaviće se…

U sledećem delu..O divnim lekarima u Beogradu i onima koji to nisu.

prvi deo ovde

Rak jajnika i Narodni front (prvi deo)

19. februara mi je na ultrazvuku redovnog ginekološkog pregleda u Domu zdravlja u Zemunu otkriven, umesto očekivanih mioma koje sam gajila godinama, veliki, skoro 12 cm, tumor na jajniku. Čija sadržina nije bila samo čvrsta, nego okružena tečnošću koja se slobodno kretala oplakujući unutrašnje organe. Za nepunih sat vremena, bila sam u Narodnom frontu, na pregledu kod tamošnjeg ordinirajućeg ginekologa, čija dijagnoza je bila: hitna operacija, sa vađenjem celog mog reproduktivnog organa. U roku od pet minuta posle toga, zakazan mi je kolegijum lekara u Narodnom frontu za 1. mart (svakog petka se u N. frontu održavaju onkološki konzilijumi). Posle nedelju dana konzilijum je ponovljen zbog nejasnih rezultata i potrebe da mišljenje daju i grudni hirurg i pulmolog, da bi operacija bila urađena već 21. marta. Operisao me je primarijus dr Lazar Nejković.

Operacija je bila ogromna, trajala više sati i lekari u Narodnom frontu su mi bukvalno spasli život. Ovih dana, uznemireno, čekam histopatološki nalaz i eventualno dalje lečenje. Ili osobođenje od bolesti, jer se lepo oporavljam. Odlično znam kako izgleda rak od koga se svako jutro budiš sve bolesniji. Već sam pisala o tome. Moj otac je umro od raka u svojoj četrdeset sedmoj godini.

Rak jajnika je čuven po tome što se ne primeti. Čudovište iz noćnih mora.

U drugom delu ovog teksta pisaću o tome kako sam ga previdela i kako mislim da sam ga dobila.

Sad bih nešto drugo da kažem:

U Narodnom frontu sam se pre dvadeset godina porodila i rodila mog sina jedinca, Andriju. Bila sam prva generacija porodilja koja je ušla u bebi frendli program. To je bilo sjajno iskustvo, ali se same institucije ne sećam sa radošću. Ili sam ja bila preglasna i sa prevelikom tremom, ili u Narodnom frontu nije bilo baš sve idealno (pri tom mislim na ljudski faktor). Tada sam imala opasnu vezu. Onda sam bila novinar RTSa i nije bilo problem potegnuti veze.

Prošla sam na porođaju…Sramota me da se sećam.

Sada sam bila potpuno izgubljena od užasne dijagnoze.

Od straha da ću moga sina ostaviti bez sebe. Već mu je otac umro kad je imao tri godine.

Zabrinuta za dve stare žene koje u suštini godinama zavise samo od moje brige. Za velikog i moćnog psa naučenog na svakodnevnu, opet moju brigu.

Sada sam samohrana majka, profesorka u srednjoj školi.

Dakle, ulazim u bolnicu bez veza i poznanstava i bivam očarana:

Profesionalnošću, predusretljivošću, preciznošću, vedrinom kolektiva. Čistoćom i disciplinom na odeljenjima. Brzinom reagovanja i doslednošću.

Za ulazak u proces morala sam da sakupim gomilu izveštaja. Nije bilo lako. Tačnije bilo je strašno. Svaki dan sam imala zakazan po jedan ili dva pregleda, a ja nisam išla ni na bolovanje. Želela sam i želim da radom, smehom i optimizmom prevaziđem bolest. Svesna da moram užasno brzo da nađem fantastične lekare, u vremenu kada u Srbiji NE MOŽEŠ da zakažeš skoro ni jedan specijalistički pregled u kratkom roku u državnim ordinacijama, kombinovala sam privatni sektor i upute moje lekarke iz doma zdravlja.

Nisam imala nikakav novac za takvu ekstravagantnu akciju. Bacila sam se u minus oko 70 hiljada dinara. Za tri skenera, gomilu testova i specijalistička mišljenja izvan Narodnog fronta (da ih nisam imala, da ih nisam imala, ne bih bila živa danas).

U roku od ..tri nedelje, kolege iz školice su mi sakupile 90 hiljada. (Saobraćajno tehnička škola u Zemunu) Toliko o prosvetnim radnicima. Srećna sam.

Kada si bolestan, podrška puno znači.

U suštini, jedino neprijatno iskustvo imala sam u ordinirajućem domu zdravlja sa izabranom lekarkom opšte prakse, koju sam, naravno promenila. Pisaću i o njoj.

Lekare sam nalazila neverovatnom brzinom, dan za danom. Upoznala sam …nekoliko neverovatnih, preljubaznih, fantastičnih stručnjaka koji su ZAISTA bili tu, u službi moga zdravlja i moga boljitka. Pisaću o svakom pojedinačno. Imenom i prezimenom. Više njih potpuno u okviru zdravstvenog osiguranja.

Ovaj tekst je i nastao kao posledica očaranosti nas par žena koje smo zajedno u sobi, posle operacije, komentarisale fantastične uslove i lekare u Narodnom frontu…

Mislim da to treba podeliti sa Srbijom.

Da, u Narodnom frontu nisam potrošila ni dinara (450 dinara, tačnije jesam. Za kutiju keksa devojkama i jednu kafu koju sam krišom popila prvo veče u bolnici na aparatu za kafu).

---

Uzgred, juče sam bila na prvostepenoj komisiji za produženje bolovanja. Čitala sam po internetu da se čeka po šest, sedam sati…Čekala sam nepunih sat vremena. Bili su takođe fantastično ljubazni i profesionalni, iako smatram da im ne bi smetalo da imaju bolji radni prostor.

Kad sam tražila po internetu tekstove o iskustvima bolesnika nisam našla skoro ništa, osim tekst Mahlat o Onkologiji.

Na dva bloga koja pišem imam preko pola miliona pregleda. Pišem na neke sasvim druge teme…

Mislim da je jedan od glavnih razloga što sam se razbolela, što nisam mislila o sebi nimalo, jako dugo vremena.

Neka ovaj tekst bude početak nege za samu sebe.

I priča o Srbiji, divnih pametnih ljudi koji svoje obrazovanje dele za dobrobit drugih.

nastaviće se…

orginal ovde

Stereotip priča

Jedan pisac bez inspiracije, što je uvek najgore za pisca, slučajno je, lutajući gradom u potrazi, naleteo na prodavnicu retkosti. Dan je bio prilično topao, pa je on, onako dokon, svratio da se malo rashladi, videvši da radnja ima klimu. Unutra je zaista bilo dosta hladno, a i obzirom da je bilo svetla na pretek (dan je bio vreo) i dosta tamno. Trgovkinja je sedela za pultom, čitajući nešto i jedva ga je samo letimično pogledala. Bilo je tu svega i svačega. Starih i novih knjiga, predmeta potpuno nepotrebnih, ali i poneko remek delo kujundžiske,tkačke i zlatarske radinosti. Neki delovi radnje su bili kao apoteka, neki puni prašine. Bila je unutra prilično velika, zaključio je, obzirom da nije imala  velik izlog, a boga mi, ni skoro nikakvu reklamu. Pogledavši u pravcu nezainteresovane trgovkinje shvatio je da bi po nešto mogao i da ukrade, pošto nije dobro stajao ni sa novcem. Takvo je vreme bilo. Pomislio bi da bi ukradeno mogao da uvali negde, ili ako mu se predmet dopadne, isti čak i zadrži za sebe. Bilo je tu i nekoliko kamenova, za koje je, pomislio je, moglo da se zaključi da su tipični alem kamenovi, ako su oni zaista postojali. Ali, on je bio pisac bez inspiracije, pa je u iste duboko veovao.

Morao je, to mu je bilo oruđe za rad. Ljubav, vera, nada. Eros i tanatos. Bez toga nema dobre priče, znao je. Bio je izuzetno iskusan, pa ga je tim pre ljutilo kako je moglo da se desi da mu inspiracija presuši.

„To je od vrućine“, pomislio je, tešeći se.

Bila je tu i neverovatna zbirka persijskih tepiha. Jedan je  bio leteći, skoro je bio siguran u to.

Bilo je i noževa, handžara, bodeža. Kuhinjskih, tokarskih, vojnih, strugarskih, noževa za kosilice i mesarskih. Bekuta, bodeža, kustura, srbosjek (samo jedan, srećom). Muških i ženskih, malih, kao brice.

Posuđa, nakita, hvatača snova, starih hoklica. Jedan neverovatan otoman i nekoliko zanosnih sofa…

Uvalio se u jednu očaran…

Pogled mu je odlutao do pulta, iza koga je trgovkinja upravo krenula u neku bočnu prostoriju.

Situacija je bila idealna za krađu, pa je brže bolje, pošto se trgovkinja nije vraćala u narednim minutima, smandrljao jedan nožić i jedan kamenčić u džep. Iz radnje je izleteo što brže, kao da ga nosi vetar.

Pošto je i dalje bio dokon, a grad veliki, nastavio je da luta, povremeno opipavajući svoj džep.

Da se razumemo, svaki pisac ponekad nisko padne, ali, ovo je bilo zaista bilo dno dna, mislio je u sebi. „Kradem gluposti, a ne tuđe živote“, tešio se.

Pred veče je otišao kući a inspiracija je došla kao moćna velika reka. Noć je proveo pišući.

Od  tada mu je krenulo mnogo bolje. Pisao je, imao inspiraciju, živeo punim plućima. Predmeti koje je ukrao su bili bezvredni, nosio ih je na procenu, ali kao da su bili talični.

Život je ponovo bio lep.

Za svaki slučaj, povremeno je odlazio do radnje i uzimao po neku sitnicu, krišom. Nekoliko puta je nešto i kupio kod nezaintresovane trgovkinje koja nikada nije podigla pogled sa knjige koju je čitala.

Bilo mu je beskrajno dosadno da krade, ali je nekako u sebi znao, da taj mali, besramni čin ima dublje značenje, od koga je možda zavisila njegova karijera pripovedača. Pa nije bio jebena Šeherezada, znao je, iako se, kao i svaki pisac tome nadao. To je bio standard i to je trebalo doseći. „Fucking jebenu Šeherezadu“, mislio je u sebi, psujući strašno.

Sledeće godine mu čak i nije trebala krađa. Sve je teklo kao podmazano.

Objavljivao je i čak dobio podršku književne kritike, periodike i izdavača. Ponekad je objavaljivao i na književnim portalima preko interneta, iako je više bio za old fashion način. Jebo knjigu ako nije od papira. „Jebo Kindle, koji kurac, šta je to?“ Šalio se sa svojim književnim prijateljima.

Jedno rano jutro, kada se vraćao sa lude zabave na kojoj je bio taksijem, auto se pokvario. Taksista je bogovao i ništa nije mogao da uradi, morao je da pozove šlep službu. Naš pisac (sada bi ga već mogli zvati tako) je rešio da ne uzima drugi taksi, nego da prošeta do najbližeg bas stajališta i sačeka prvi jutarnji autobus.

Mirisao je na uspeh, žene, dobro piće. Mirisao je na snagu i avanturu. Inspiraciju. Zadovoljno se proteglio i krenuo nogu pred nogu. Prošao je pokraj radnjice, ne osvrćući se. Ipak, kada je već prošao, shvatio je da je otvorena i da bi mogao da svati u nju. „I onako odavno nisam ništa maznuo, sve je moj genije“, pomislio je zadovoljno.

Trgovkinja ga je prvi put pogledala. Trgao se. Bile su to najcrnje oči koje je ikada video. U njima je bilo previše nepodnošljive lepote i bola. Ceo svemir mogućnosti. „Jebem ti…“pomislio je, zastavši.

Ona se okrenula nešto da uzme, a pisac je šmugnuo među police. Bilo je iznenadjujuće mnogo novih predmeta, skoro minimalističkih. Bez trunke prašine, sa odsjajem novih metala, kao u nekoj fantastičnoj hirurškoj ordinaciji. Pažnju mu je privuklo jedno ogledalce. Majušno, jedva veličine dlana. Bilo je tako neverovatno precizno i uglačano, prenoseći stoprocentno istinit život, što je i za jedno ogledalo bilo previše.

Kada se pogledao u njemu, samo ovlaš, izgubio se zauvek.

Obučena da ubije

Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst naša carica, imperatorka sveruska Katarina Velika Romanova Vaše prevashodstvo, ne traži ništa od Vas. Razumite, pri tom je Viši komornik duboko sa dosadom uzdahnuo, gledajući sa visine sagovornika, naša Smokvica, je žena nervozne krvi, vrlo osetljiva na umetnost. Poznata je kao zaštitnik književnosti i obrazovanja, ali u stručnim krugovima, a Vi to dragi moj izgleda ne razumete i kao pisac zbog svojih libreta, basni i komedija koje je napisala. Ona se dopisuje i proučava radove Voltera, Didroa i d’Alembera, koji  potvrdjuju njenu reputaciju u svojim radovima.

Važan deo Caričine ljubavi prema evropskoj kulturi je skupljanje evropskih vrednosnih objekata. Već je tokom vladavine skupila veliku kolekciju od 4.000 slika u koje spadaju i one od Rembrandta, Rubensa, 38.000 raznih knjiga, 16.000 raznih novčića i mnogo, mnogo drugog. Hoće da napravi…Kako je rekla da se zove…Muzej. Da.

Viši komornik je sa zadovoljstvom šumno i glasno uzdahnuo, a onda tiše dodao.

Pa sad Vi gledajte…

Osim toga, ako ste oženjeni, ili sentimentalno vezani, ona ne trpi nikakvu konkurenciju. Mislim, baš nikakvu. Ona već ima nekoliko ličnih biografa i pesnika. Strašno se uzbudi kada ne traži, a prepozna odu ili elegiju u njenu čast. Romani Vam mogu doneti neverovatnu titulu. To joj, tako srčanoj, strašno godi. U drugom slučaju, ako samo nasluti obrise neke druge inspiracije, majčica naša Rosija, može da učini usekovanje jazikov. Lojalnost i diskrecija se podrazumevaju. Opasan je to posao dragi moj. Morate istinski da je volite. Ne možete se cenjkati sa osećanjima. Apsolutno prihvatanje.

Da dolazite kada Vas ne zove, a kad misli na Vas. Da to predosećate. Ako jednom bude morala da šalje po Vas, ostaćete bez glave. To su pitanja srca, razumete li.

Ma kakvi simbolično, dragi moj. Energična, mudra i vesela, tajanstvena i ranjiva u isto vreme, imperatorka može smrtnu kaznu da zameni progonstvom u Sibir, eventualno.

Nego…da li ste bolovali od nekih polnih bolesti?

Sifilisa, na primer?

Poslaćemo Vam našeg lekara i dvorsku babicu da Vas pregledaju.

Volela bih da sam u Tangeru

Vilijam Barouz III je sa naporom obrisao prljavom maramicom na kojoj se jedva video monogram, oznojeno čelo. Bio je užasno vreo dan, a sa Gibraltara nije dolazio ni dašak vetra, što je bilo nepodnošljivo. Tirkiz priobalja je blještao u daljini izmedju belih građevina Kasbe kao fatamorgana. Pogledao je u pukotinu izmedju dva kamena na zidu na koji se naslonio. Unutra je šmugnuo mali gušter koji se do tada, dok se Barouz III nije naslonio, lenjo sunčao na podnevlju tangerskog sunca.

Sve je treperilo.

Kao i njegov predak, Barouz III je mnogo eksperimentisao. Koristeći sve tehnike svoga mnogo slavnijeg imenjaka, Vilijam je mislio da će za života uspeti da dostigne i njegovu književnu slavu.

Knjigom “Goli ručak”, Barouz po prvi put prezentuje inovativnu tehniku pisanja poznatu kao “cut up” ili “isečak”, koju je orginalno stvorio Brajon Gajzin. Ova metoda služila je rasčlanjivanju uvreženog, linearnog američkog mišljenja pisanjem “oscilatorne” proze i poezije. Korišćenjem nasumično izabranih isečaka iz tekstova, razbijale su se stereotipne jezičke konstrukcije i stvarala se dela koja bi potencijalno nosila drugačija značenja i koja bi uticala na servirane i naučene misaone sklopove.  Barouz se služio još jednom tehnikom, manje zahtevnom za čitaoce i prevodioce – tzv. ”fold-in” ili tehnika “presavijanja”. Ova tehnika se sastojala u dijagonalnom, vertikalnom ili vodoravnom presavijanju izabranog teksta sa ciljem uspostavljanja novih značenja i veza između reči. Ekscentrična i smela tematika Barouzovih dela (homoseksulizam, eksplicitni opisi seksa, flert sa smrću, narkomanija) kao i radikalizacija jezičkog izraza, činili su njegovog pretka i dalje najslavnijim od slavnih.

Barouz III je istina imao pomalo književnog uspeha. Omanja grupa pesnikinja je čak imala i čitalački klub u njegovu čast, a ponekad bi objavljivao i po neku priču u lokalnom književnom časopisu koji je četiri puta godišnje izlazio samo na internetu. Ipak, internet nije bio lokalno mesto, tešio se on. Već velika svetska mreža u kojoj je bilo svakakvih književnih riba.

U Tangeru se obreo u avgustu 2017. godine, tražeći blaženog Seida kod koga je, zajedno sa mnogim rok zvezdama Vilijam Barouz pušio hašiš na vrhuncu svoje slave. Bili su mladi i Vilijam i Seid tada, kao Barouz III sada.

Seid Basri Barakat bio je danas jedan od najčuvenijih tangerskih prodavaca umetnina u čijoj se strašno modernoj galeriji, u prostranoj niši sa strane, mogao pušiti hašiš kao nekada. Bila je to bašta u belom karare mermeru sa šedrvanom koji je oplakivao njene skupocene zidove. Mikelandjelova Pieta plakala je u istom kamenu, dodajmo.

Seid je bio bogat čovek. Iako je patio od reume (u Maroku?!), uvek se po savetu čuvenog japanskog lekara Šigeaki Hinohare koji je živeo 105 godina, zabavljao da bi pobedio bol.

Zato je sa nestrpljenjem iščekivao svoga gosta, koji mu se najavio još početkom godine. Sa nostalgijom se sećao kako je pre pedesetak godina Tanger bio živ grad. Kako se trošilo i kakve su to lude zabave bile. Ružičasta, plava, zabava sa šeširima…Eh. Seks i droga. Muzika i avangarda. A turisti nisu bili pingvini, kao sada. Ruke ne zavlače u džepove, frktao je razdražljivo, gledajući kroz neprobojna stakla svoje galerije na prekrasan centralni trg Kasbe.

Kada je konačno Barouz III dobauljao sa dubokim osećajem mučnine od vrućine (ipak, nije on bio Indijana Džons da podnosi sa lakoćom afričku klimu) Seid ga je brže bolje odvukao, koliko je to bilo moguće, jer je ipak bio u dubokoj starosti, u baštu koju je osim šedrvana, rashladjivao i sistem veštačke kiše. Sluškinja je donela i bokal hladne vode, koji je Barouz III posle prvobitnog halapljivog ispijanja sa zadovoljstvom meračio.

Poseo ga je na jedan raskošan otoman i odmah zapalio šišu punu do vrha najboljim Rojal Afgani hašišom. Najbolji dolazi iz severnih delova, između Hindu Kuš masiva i ruske granice (Balkh, Mazar-i-Sharif).  Spolja po boji tamnobraon, gotovo crn, iznutra je bio tamnozelen. Ovaj je bio dosta mek i lako se gnječio. Miris, kao i ukus, mu je bio dosta jak, praktično začinjen, sa prilično oštrim dimom na čijem kraju je mirilo kokosovo ulje. Osećaj je bio jako telesnog tipa, gotovo narkotički.

Seid mu je pričao o zabavama u prošlosti, smeškajući se ispod i dalje koketno uvijenog brka, zabacivši fes na vrh ćele. Barouz III je stalno pitao za svog imenjaka, posebno za smrt Džoane Volmer, njegove žene, koju je autor Golog ručka ubio, iako je u svoju odbranu izjavio da je smrt bila slučajna.  U prvobitnoj izjavi pisac je rekao kao su on i žena pod dejstvom alkohola igrali igru o Viljemu Telu, kada je pisac pokušao da pogodi čašu vode na ženinoj glavi. Pucao je i usmrtio Džoan. Međutim, posle konsultacije sa svojim advokatom, promenio je priču i izjavio kako je čistio pištolj, koji je nesrećnim slučajem opalio. Osuđen je posle kontraverznog suđenja koje je trajalo godinu dana, a koje je obeležilo podmićivanje sudija od strane piščevog brata. Ipak, u zatvoru je proveo jedva dve nedelje. Berouz je godinama kasnije izjavio kako je smrt njegove nevenčane supruge uticala na njega da postane odličan pisac.

Seid je vukući posebno dug srk hašiša, rekao da je to bilo pre njegovog vremena i da on nije nikada upoznao njegovu ženu, samo pisca.

Pitao je Barouza III, konačno, kada su obojica sedeli već prilično omamljeni, zašto je došao kod njega, u Tanger.

Barouz III se spetljao trabunjajući nešto o inspiraciji i hodočašću.

Seid Basri Barakat je povukao još jedan dug srk, pogledao ga preko jantarne boce i mirno rekao: Ništa ne treba da tražiš, sve će samo doći. 

Iza njegovih leđa opalila je puška.

Revelation

Dok je bila mlađa jela je svašta. Pošto je živela na rubu šume, lovila je manje glodare i zečeve, a povremeno je jela i voće i povrće. Jela je čak i  kišne gliste kojih ima u svim životnim sredinama. Kako je u blizini bila i periferija jednog grada, dešavalo se čak da se hranila i kućnim ljubimcima. Kante za đubre su uvek stradale prve, što je posebno nerviralo ondašnje meštane.

Često su pokušavali da je uhvate.

Pošto je bila umiljata i druželjubiva, nekoliko puta se sprijateljila i sa nekim psima sa kojima se igrala do iznemoglosti, jureći kroz sasušeno šuškavo lišće, blatišta, snegove, raskošno proletnje i letnje cveće.  Ljudi su je lovili, postavljali joj veoma dobre i efikasne zamke, ali uprkos tome ona je i dalje bila jaka. Tajna njenog preživljavanja je bila to što se veoma lako prilagođavala svakoj sredini. Najpoznatiji prizor kada se spomene lov na nju, jeste lovac na konju u crvenom fraku koga okružuje veliki broj pasa.

Jedne godine je pojela nekoliko fazana i jarebica lovcima koji su sasvim poludeli i rešili da je unište. Toliko su je progonili da su je proterali na sasvim drugi kraj šume, gde je ona našla svoju sreću, donevši na svet mlade. To je bila divna godina!

U čestaru je nalazila sa mladuncima mirno mesto,  gde  bi prespavala ceo dan.  Rado se sunčala sklupčana, na panju ili na steni. Napolju je spavala veoma čvrsto i često, kada bi se sa svojim partnerom, zadržala u lovu da bi ishranila mlade.

U lov je izlazila u sumrak, a u praskozorje se vraćala u brlog. Samo ako zimi u noćnom traženju ništa ne bi ulovila ili ako bi dan-dva gladovala, ostala bi u lovu do podneva. Ipak, te zime glad ju je isterivala iz brloga često već popodne. U takvim uslovima je nije plašilo ni loše vreme. U doba gajenja mladih, par je bio aktivan ne samo noću, već i danju. Na otvorenim terenu se kretala pored međa , uz duboke brazde, uz jarak i potok, uz drvored kao senka.

Jedan dan joj se partner nije vratio. Čula je od ptica da su ga ljudi sačekali u zasedi.  Da se uteši, sa jazavcem je podelila brlog, čim su joj mladi poodrasli, ali svako je napravio zaseban ulaz i svoj ležaj. Iz brloga je vodilo više izlaza, skoro na sve strane. Pošto je već bila jako iskusna, pored stalnog brloga, gde je boravila dugo vremena, iskopala je i rezervni. Njeno prisutvo je jazavac utvrđivao po svežem iskopu, tragovima na glini i pesku kod ulaza, stopama u snegu, po vonju (naročito leti ), kao i po otpacima hrane ispred brloga. Inače je nije viđao, jer se tada već sasvim osamila. U brlogu se zadržavala kada je loše vreme, kiša, bura, mećava, pri opadanju lišća ali i u tihim zimskim danima. Ako su je progonili lovački psi i nije uspevala da im pobegne menjajući pravce po čestarima, pobegla bi u brlog. To je činila  i pri šumskim hajkama. Napuštala bi brlog obično pred veče. Nekoliko puta iz njega bi izvirila, polako bi se izvukla i često dugo sedela pred brlogom ili iznad njega. I po nevremenu bi sve češće ostajala ceo dan napolju.

Tada je postala izbirljiva. Šunjala bi se oko naselja i jela isključivo prvoklasnu živinu, što ugojeniju. Samo najbolje koke nosilje, najlepše patke i guske. Najbogatijem meštanu koji je imao na ivici šume i raskošan vinograd i veliki voćnjak je sasvim pridavila i najlepšeg pauna, iza koga je ostalo samo par raskošnih pera: jedno plavo, jedno bronzano i jedno zeleno.

Tada je počela i da čita. Čitala je u tragovima voda, bilja, drveta. U oblacima na nebu. U svakom trenutku prirode. U kapljici rose i listu palom sa drveta.

Tako začitanu, jedan dan su je ulovili lovci i ubili je sa velikim zadovoljstvom.

Priča se da se u kraju pojavio čopor vukova.

Mučnina

Ako izuzmemo sve moralne aspekte ove monstruozne pojave, ljudožderstvo je opasno zbog mogućih bolesti koje se takvim putem mogu preneti. Ranije se verovalo da kanibalizam vodi ludilu zbog navodnih hemikalija koje se nalaze u ljudskom mesu. Međutim, dokazano je suprotno. Pored standardnih virusa i bakterijskih infekcija, čovek koji konzumira meso drugih ljudi može se zaraziti i bolešću poznatom kao „kuru“. Reč je o degenerativnom neurološkom poremećaju, koji se manifestuje bolovima u zglobovima, snažnim glavoboljama, dezorijentisanošću i na posletku smrću. Vrlo neobičan simptom su napadi smeha, zbog kojih se kuru zove još i „bolest smeha“.

Izgleda da su na dalekom Istoku pojave kanibalizma danas postale neka vrsta retro omaža bogatom Isei Sagavi iz Kobea u Japanu, koji je početkom osamdesetih godina, pojeo, pošto je ubio, pa potom i seksualno opštio sa njenim lešom, sorbonsku studentkinju književnosti Rene Hartevelt, sa kojom je bio na studijama. Nju je on tada izabrao zbog lepote i zdravlja, koji su mu nedostajali, a njegova sudbina, čoveka koji je samo dve godine kasnije usred ogromnog novca koji su posedovali njegovi roditelji, slobodno šetao Japanom je postala inspiracija za filmadžije, pisce i muzičare.

Javna je tajna da veliki novac može sve i da vlasti često tada zatvaraju oči pred bizarnim navikama ili ponašanjima. Tu smehu mesta nema, ali je činjenica da u Tokiju sporadično nestane neka mlada i sočna strankinja, koja završi poslužena na trpezarijskom stolu nekog gnusnog moćnika ili moćnice, svejedno. Ipak, grupa kanibala je odlučila da unajmi našeg čoveka, kada su vlasti počele malo da kopaju. To je svakako bilo bezbednije i ispostavilo se jeftinije, od samostalnog lova na turistkinje u velikom Tokiju. Plaćeni ubica sa Balkana, ma koliko bio skup, uvek je jeftiniji od plaćenog ubice iz Amerike, na primer.

Ono što je ironija vezana za našu priču je način na koji je naš junak, koji nije bio Japanac, uzgajao svoje žrtve, verovatno računajuči na činjenicu da je Sagava bio iz Kobea gde se uzgajaju najfantastičnija goveda na svetu. Ova specijalna goveda uzgajaju se na vrlo poseban način u tek nešto više od dvestotinak farmi u Japanu, u regionu Hyōgo, čije je glavno mesto Kobe – otud i naziv ovoj vrsti goveda. Svaka farma broji između 5 i 15 goveda, kojima je sve podređeno. Dobijaju specijalnu hranu, imaju svakodnevne masaže – čak i sa čuvenim japanskim pićem sakeom i svaki dan se poje sa po 6 flaša piva! Kombinacija ovih tetošenja čini da je kobe govedina fantastičnog ukusa i mekoće, uz savršenu prošaranost minimalnog postotka poluzasićenih masti – čime ova govedina ima onaj specifičan mermerni izgled.

Dakle, naš junak je bio po profesiji ubica, od one najfinije sorte umetnika. Nikada se nije hvalio svojim zanimanjem i u njemu je istinski uživao. Balkan je bio trusno tlo, Kosovo zgodno za trgovinu organima, reke izbeglih su tekle preko njega iz Afrike i Azije, pa ne bi bilo ni malo sumnjivo kada bi ovde neko nestao. Ljudi su i onako, znate i sami, u Srbiji na primer, nestajali iz najraznoraznijih razloga. Ko je mogao i da pomisli da je postojao tako monstruozan zločinac među nama?

Naš junak se nije hvalio, kao što smo rekli, živeo je prilično anonimno, skoro da ni mi više ne bi mogli da se setimo kako izgleda. Bio je osetljive prirode i voleo umetnost, ne kao Sagava književnost, nego muziku. Kada je jednom išao u Japan na dogovor sa svojim poslodavcima oko načina isporuke osobitih balkanskih delikatesa, kupio je sebi jedan mali Yamaha sinti, na kojem je, dok je uzgajao svoje žrtve, muzicirao. Žrtve su dugo umirale zahvaljujući njegovom geniju i naravno beskrajnom užitku koji je osećao, skoro kao nekad kada su Turci Srbe nabijali na kolac, tik uz kičmu, kroz prkno, da se umire po nekoliko dana u najstrašnijim mukama. Prvo bi šokirane načinom na koje ih je ubijao, a nada umire poslednja, pokušavale da mu se omile, prateći njegov sviranje umilnim mumlanjem. Posle bi počinjali da mole, pa da vriše i na kraju bi jezivi krici dopirali do neba, da je neba bilo. Ali, kod našeg junaka nije bilo neba i milosti. Takav je bio.

U početku nije snimao zvuke koji su umirući ispuštali, a posle, kada je njegov drugi, muzički biznis počinjao da cveta, strašno je žalio što nije od početka snimao svaki i najmanji zvuk koje su žrtve ispuštale. Post muzička scena je bila u punom zamahu i njegova muzika, na početku nemušta, sad je cvetala u punom sjaju užasa koji je stajao iza nje.Naravno, kada je razvio biznis, kupio je sasvim solidan studio. Mala Jamaha je u njemu zauzimala mesto memorabilije.

Žrtve je birao u skladu sa svojim interesovanjima. Fine studentkinje koje bi same išle na neki koncert koji je i on slušao. Ponekad su to bili i muškarci, u zavisnosti od narudžbine klijenata. Neko usamljeno i osetljivo, obavezno lepo, ali snažno umetničko biće i telo. Neko ko je bio podstanar, ili vrlo retko skitnica sa kojom bi se zbližio hraneći golubove u parkiću blizu njegove kuće, koja je srećom po njega, bila blizu centra grada, pa je uvek imao dovoljno materijala za upotrebu, koji nije morao da tranportuje .

Idemo kod mene. Ma, tu par koraka iza ćoška…

Klasično, žrtve je prvo dobro upoznavao, navodio ih da se skoro zaljube u njega, vodeći ih na egzotične večere i puštajući im sjajnu muziku kada bi ih napokon namamio u njegov stan. Ono što je potencijalnu žrtvu vraćalo njemu (bio je zgodan i sasvim vodio računa o svom izgledu, baveći se sportom i meditacijom) je bila činjenica da nikad nije rukom posegnuo ni za jednom žrtvom, tako da bi mu se one na kraju drhtavo same nudile. Kada bi se to desilo, uspavljivao ih je, nekim blagim sedativom, da bi se iste probudile u njegovom kavezu, specijalno izgrađenom za tu svrhu, u kojem je pored kreveta, uvek visio naopačke okrenut i po neki leš u staklenom frižideru. Na frižider je bio posebno ponosan, bio je to komotan, ekspilicitan i uredan komad nameštaja koji je tako čuvao i svežinu mesa pre isporuke. Žrtvama bi pogled  na frižider odmah rasvetlio poziciju u kojoj su se našle, ali sam užas koje su osećale bi bio manjen nadom. Izgledalo je da će napredovati ako se ne budu micale, pa su u skladu sa tim, posebno kada bi dobijale porciju masaže ili boce piva, bile skoro sladostrasne. Đavo bi odneo šalu kada bi počeo proces klanja. Ko bi ga znao gde je taj đavolji um našao baš takav način za smrt. Krvarenje iz velikih arterija, koje prepoznajemo tako što svetlo crvena krv u mlazu prska iz rane, može biti smrtno opasno. Dakle, nikad nije rezao arterije. Žrtvu bi obesio o kuku kao životinju, okrenuvši je naopačke. A onda je pravio sitne rezove. Žrtve su umirale dugo, hladnoća frižidera, isticanje krvi, užas umiranja.Tada pravilno ukazana prva pomoć može da spasi život. Čak kada su i vene povređene krv može isto tako jako da teče, ali ne prska i tamnije je boje. Povređeni  takođe može venski da iskrvari. Krv iz arterije možeš  trenutno zaustaviti tako da pritisneš žilu između rane i srca uz kost. Uz dovoljno jak i pravilan stisak krvarenje prestaje. On je blago zasecao da ne pokvari komade mesa. Ljudi su umirali svakako.

Kada mu se taj posao smučio, jer je obrazac uvek bio isti, žrtva zavodi, žrtva je dobra i poslušna, žrtva moli, žrtva se koprca i pokušava da psihološki utiče na njega, žrtva ga pljuje, žrtva leleče, žrtva cvili, zove majku, bogove, milost, ljubav… potpuno se okrenuo umetnosti. Ona je bila relativnija i svakako lepša od užasa jednog običnog malog ljudskog pokušaja da se preživi.