Ne znam ti ja nista

...Konacno sam bila prava akciona junakinja, dusu dala za neki roman. Sama i tragicna, smestena u neverovatno okruzenje i fantastican splet okolnosti!!!
Bez muza, sa sinovima na dalekim destinacijama...
Neverovatno okruzenje je svakako bio moj novi posao. Razbistrilo mi se sta je uloga novog sedokosog zgodnog ministra: da ide na partije po ambasadama i pravi poneki besmisleni hepening, kakve kazu svedoci, nisu pravili ni ministri devedesetih, cak ni onaj pesnik obucen u kozne mantile udbaske. Retro, kao.
Trebalo je ovoj skandaloznoj vlasti i poneki beogradski smeker u njoj, ne samo neobrazovani partijski prvaci, kakvi su mahom bili...No to sam vec cini mi se, pomenula. A ako i nisam, stvar je opste poznata.
U sustini, bilo je potpuno precizno ono sto je Vojvodina zaista nudila kao institucije bogate tradicije. SNP i Maticu srpsku u Novom Sadu, galeriju Milan Konjovic i fantasticno pozoriste u Somboru. Galeriju Sava Sumanovic u Sidu. Suboticki neverovatni filmski festival na Palicu...I Vrsacku enregiju KOV a i klasicne pozorisne jeseni. .Malo Sirmijuma i nesto kikindske Tere... Izmedju je bilo...More folklornih festivala, kobasicijada i svetskih takmicenja u tucanju jajima...Izmedju je bila jos ne potrosena svest da drzava MORA da se pobrine za svaki Dom kulture u svakoj ravnicarskoj rupi pored puta. Pa su se svi kolektivno uclanjivali, celo selo, ako treba, u jednu od partija koalicione vlasti. Bilo je mucno ici u perspektivi mracnih jesenjih dana po raznim jos uvek bogatim vojvodjanskim ruckovima, u bogatim kucama popova ili salasa, gde su svi ocekivali od mene samo jedno: da je njihova manifestacija, izdavacka kuca, smotra, festival najznacajnija i kao takva treba da bude na jaslama drzave. A kasicica je bila mala a usta je bilo mnogo. Oliver Tvist je trazio jos. Ohhhh!!!
Jedan dan sam dosla iz Subotice,koja je kao i uvek bila trusno tle, posebno posle nekih hapsenja, sa posebno teskim osecajem u zelucu. Ne samo sto su me nakljukali nojevim mesom (ej, nojetina iz Backe) , nego i neverovatnim zahtevima koje sam primila. Koliko ogromnog novca je trebalo za te neverovatne zelje. Znala sam, poucena iskustvom iz starog ministarstva, da se uvek trazi bar tri puta vise nego sto se ocekuje, a da se daje bar sest puta manje. I da su tada svi namireni. Samo je to u prosveti uvek bilo u sustini za neciju dobrobit, a ovde nikako nisam bila sigurna, gde ce novac zavrsiti.  U cijem dzepu od hohstaplera na vlasti koji ce sigurna sam bila minimum dati istinskoj umetnickoj eliti.
I to je Srbija. Umetnici treba da cute i budu zadovoljni darom talenta koji su dobili, a razni sekretarcici i komesarcici...Treba...E, oni treba. I mora. I bas.
A o radu Saveta za nacionalnu strategiju kulture, kojim se nase Ministarstvo i Skupstina loptaju!!!
Mnogo babica, kilavo dete. Tako je to uvek bilo. I bice, pomislila sam rezignirano.
Bar da su mi u nadleznosti informacione tehnologije...Tu su neki pametni mladi ljudi zagledani u masine a ne u druge ljude. Ili informisanje, pa da kao covek dobijem cir na nervnoj bazi...
A ovako: svargle, kobasice, kanapei, strudle i sve ostale djakonije koje Vojvodjani sluze na kulturnim i javnim mestima...
Lezala sam na krevetu u potpuno tihom stanu, zalostivo gledajuci sta je ostalo od moje uvek skladne figure, od kad mi je nadleznost Vojvodina, kad se zaculo zvono na vratima.
Ustala sam i otvorila, radoznalo, ne ocekujuci bas nikakvu posetu. Bio je to decko ovih novih usluga poste sa nekim lepim paketom u ruci, sa potvrdom koju je trebalo samo da potpisem ,i to onako elektronski. Kada sam se pobunila da nista nisam narucila  i da nista ne zelim da placam, decko je rekao da je dobio i napojnicu i da samo treba da uzmem paket...
Moram da kazem nesto  o cemu nisam govorila od kad sam pocela da Vam pricam moje najnovije avanture. Dakle, u vise navrata sam Vam rekla da mi je neko preturao po podrumu i ukrao mi obucu iz istog. Jos nisam znala sta je znacio taj gest, pa sam bila prilicno oprezna. Dzep mi je ispraznio razvod i pakovanje mojih decaka u svet, tako da sam kupila najosnovnije, da bas ne idem kroz zivot bososnoga. Nesto obuce je ostalo i u stanu. Imala sam osnovno:
Neke crne botuse kakve u zivotu nisam imala, ali nepromocive i tople. Jedne elegantne crne cizme. Jedne bele gumene i jedne braon sa visokim sarama, jeftine i pomalo iznosene. Od cipela sam imala i par klasicnih pari koje su mi bile za svaki dan, koje sam obnovila jednim tamnozelenim u skladu sa bojom sezone.
Svakako, svi dogadjaji koji su me, moram priznati, prilicno satrli i ostareli, su na citalacku veliku zalost, pretpostavljam, ubili kupoholicarku u meni...
Dakle, potpisala sam paket i polako ga otvorila osluskujuci, ne kuca li u njemu nekakva eksplozivna naprava...
Boze, srce mi je zalupalo jace...Otvorila sam kutiju u kojoj je na najfinijoj svili lezao par zanosnih polucizmica od zmijske koze.Bile su rucno radjene i neodoljivo su potsecale na onu tursku zmijurinu...
Par mi je od iznenadjenja  ispao iz ruke.

Ne znam ti ja nista

Apsolutno, totalno, definitivno zastrasujuca kolicina autizma u meni. Da ja ne znam sta se desava sa mojom decom!?
Tako vazne stvari!?
Stariji je komentarisao da je njemu, iako se takve stvari skoro nikad ne desavaju, sem u romanima, ova prilika iskrsla potpuno neplanirano.
Da je na jednom koncertu u publici bio gospodin iz dijaspore u cijem je drustvu bio neki cuveni inpresario, da su se odusevili etno zvukom koji su culi i da su ih uvrstili na veliku americku turneju zahvaljujuci odustajanju nekog slovackog benda, ciji je srce i mozak ansambla slomio nogu. Da je stvar bila hitna, da su im svi troskovi placeni, da ce cak imati i male dnevnice i da je to prilika koja se ne propusta.
Morala sam da se slozim sa sinom : world music je bila isplativa stvar u danasnje vreme. U sustini, dogadjaj za radost, a ne moje krsenje ruku, zar ne?
Zacutala sam.
Moj mladji sin je mudro cutao, smerno spustenog pogleda.
"Otac je sve znao". Tiho je rekao. "On je i alicirao za mene. Stajao u ambasadi. Ucio za test sa mnom."
Progutala sam veliku knedlu. Pomislila sam u panici, gde sam bila ja?
"A gde sam bila ja, mili?" upitala sam glasno.
"Ma bila si tu. Tako zabrinuta. Zamisljena. Ona premetacina po podrumu. Pa premestaj. Pa kontrole. Prestala si da se smejes, mama. Prestala si da kupujes cipele ." Rekao je moj medeni zalostivim glasom, u kome zaista nije bilo prebacivanja. Samo pomalo nostalgije za vremenima kada smo bili srecna porodica.
Znala sam da je to to.
Uzdahnula sam: "Izvini, mili, izvini".
Kao da sam zivela u drugoj dimenziji.
Kao da sam shvatila da moj muz nije bio jedini krivac za nasu propast.
Prokleta Turska!
I deklaracija i sve cipele ovog sveta!
Zelela sam svoju porodicu nazad.
A nazad se nije moglo .

Ne znam ti ja nista

 Za rucak sam posle dugo vremena napravila lazanje. Iako je otac otisao, mi nismo privid porodice. Okupljamo se, jednom dnevno, bar. Nedeljom rucamo zajedno obavezno. Ukinuli smo neke rituale, kakvo je jutranje ispijanje kafe, jer je to nekako za muza i zenu, intimno, a ne za sinove i njihovu sredovecnu majku.
Najvise mi smeta sto me osim mojih decaka vise niko ne pita kako si. Valjda se podrazumeva.
Mozda me niko ni pre to nije pitao, ali ja to nisam primecivala, jer sam bila mi. A ne ja. Nikada samo ja.
Eh.
No, napravila sam i kuglof, sto je neobicna i teska kombinacija. Lazanje italijanske i kuglof sremacki. Sve tesko i internacionalno. Puno mirisa i ukusa. Besamel i bolonjeze. Susene kajsije, smokve i bermet. Moj stariji sin je otvorio i bocu bermeta, obaska. Kroz poluodskrinut prozor se naslucivao rani mraz. Budjenje zime, na pomolu...
Neka ptica, kao ranjena, cula se u daljini...
Od kad paunovi lete kroz beogradski vazduh!?
Na kraju rucka, stariji sin je duboko udahnuo. Pogledao je mladjeg. Mladji je skoro neprimetno trepnuo. Kakva su to domundjavanja. Sada sam bila na oprezu, kao da sam oci u oci sa onom gadnom zmijurinom iz Turske, a ne mojim lepotanima. Sta sam propustila, pomislila sam u panici.
"Sta sam propustila?" izgovorila sam glasno u delicu sekunde. Jebes diplomatiju, nesto se kuvalo meni iza ledja.
"Majka", poceo je stariji. Prvo stegnuto, a onda mekano, mazno:"Majka"...
Napeto sam cekala...
"Nas dvojica idemo od kuce"...
"Kako idete od kuce", pitala sam potmulo.
"Gde idete?" upitala sam stegnuto.
"U beli svet", promrmljao je moj mladji sin jedva cujno.
"Kakav beli svet!?" Ciknula sam.
"Maama,"otezao je stariji, "pa znala si da te to ceka, kad tad..."                  
Dakle, ovo je bilo u stvari: obojica su dobili fantasticne mogucnosti, skoro neverovatne za nase srpske uslove. Stariji odlaska na godisnju turneju sa svojim orkestrom, Amerika Juzna i Severna, skoro cela, a mladji ponudu da se skoluje i bude sportista pod punom stipendijom na jednom prestiznom Univerzitetu na zapadu. Prilike kakve se samo pozeleti mogu.
Bila sam porazena. Nemojte me pogresno razumeti.
Bila sam porazena sto sam stavljena pred svrsen cin.
Bila sam porazena sto me nisu ukljucili u svoje planove na samom pocetku.
Kao da sam pala na roditeljskom ispitu...
Cela porodica je bila upoznata do tancina u dogadjaje, obe moje sestre, samo ja nisam...
Tesili su me da sam imala svojih problema i svoju krizu.
Tesili su me da su oba dogadjaj za radost, a ne za tugu...
Jebes lazanje. Presele mi.
A i kuglof isto.

Ne znam ti ja nista II

Inace, Ministra jos nisam upoznala. Vidjala sam ga na hodniku u prolazu, lepo se javi, ipak je on dendi beogradski. Koliko cujem, bio je i maneken, nekada, izmedju ostalog. Skroz renesansni tip. Vidim da se na njega pale sve sekretarice. Na onog prosvetnog, nije se palio niko. Vitak i prosed, sa tim prodornim plavim ocima. Je ovaj, ne onaj, da se razumemo.
Mislim da nema pojma sta radi u ministarstvu.
Mislim da je Ministarstvo trenutno za ukras kao nesrecno Narodno pozoriste u centru grada posle paljevine. U sustini, bilo je mnogo lakse raditit u Ministarstvu obrazovanja. Prosvetari su skroman i radan svet, intelektualci. Negde znaju gde smo. Imaju i ideale. Sem mozda nekih univerzitetskih profesora, laktarosa i iluzionista, koji su u tom poslu zbog sebe, a ne zbog dece, studenata.
I ono ministarstvo je uvek, ali uvek, imalo malo novca na raspolaganju, pa su se ljudi sirili koliko mogu. Sve do one nesrecne Torinske deklaracije o kojoj i ovako ne znam nista.
A ovde. O moj bogo. Koliko je ovde polje delovanja.
Koliko razlicitih ljudi!!!
Mi sto smo preraspodeljeni iz drugih ministarstava se drzimo nekako zajedno.
Druzim sa Ljubicom iz ukinutih Dijaspora. Sta ta sve zena zna!!!
Ma ja sam za nju mala. Ona je inace udovica. Od nje muskarci beze kao djavo od krsta, tako ona kaze. Mada vidim da se mnogi vrzmaju oko nje.
Ovi sto su sad dosli u Ministarstvo, su moram da kazem , bas neka poluobrazovana gomila. Koja se divi svemu krisom, a ovako drze nos visoko. I vode neku partijsku disciplinu, kao da su u Titovom vremenu, ranih pedesetih.
I posle Tita Tito.
Meni je zapala Vojvodina na jednom jedinom sastanku koji smo imali od kad je ovaj novi usao u Ministarstvo. I taj sastanak je drzao njegov zamenik, covek iz kulture, vec trideset godina. Stari operativac.
Zna gde djavo spava, kao i Ljubica.
Kad kazem Vojvodina, mislim na sve: nacionalne manjine, izdavastvo, izlozbe, festivale, institucije, muzeje, pozorista...O moj boze, ko ce se tu snaci. Ispricacu Vam o nekim sastancima koje sam imala. Ma, koja kolicina kulturtregera i hohstaplera je u kulturi. Necete mi ni verovati kad to saznate. Ma, koja kolicina divnih amatera, entuzijasta, lepota je u kulturi.
I Kikinda i Zrenjanin i Sombor i Vrsac i Pancevo i Sid i Kovacica i Srpska Crnja i Novi Sad, naravno. I srpska scena u Rumuniji i Madjarskoj.
Koliko malo mogucnosti i koliko zelja da se dotaknu zvezde.
Ne znam kako cemo.

Ne znam ti ja nista, I

Ma zivot u Beogradu ima svojih cari kad radite u centru grada, i promenili ste zlosrecno ministarstvo .
Prvo, vise ne idete pred Zeleznicke stanice i ne gledate srpsku bedu svaki dan, drugo ne idete putem svih srpskih strajkova. Nekako su oni susreti ispred Skupstine otmeniji. I kad su nasilni. Noblesse oblige, uvek, kazem ja.. I nekako je lepo kad znate ko sve od znamenitih  Srba voli da svrati u skupstinski bife..Nekako se valjda oseca blizim Olimpu, sta li. Znam jednog srpskog pisca koji je digao vikendicu odmah pored jos Titovog odmaralista na Fruskoj gori, mestu na kome se i dan danas donose vazne odluke. Valjda covek da se inspirise, sta li. Mada mi nije jasno, da li je moguce da su ga u poslednjih trideset godina sve vlasti zvale da srce viski o trosku drzave!?
Znam, znam. Zla sam postala, pa to ti je.
Nista vise suze i cipele.
Nista suze.
Cipele moze.
I razvela sam se. Okrenula list, tako sam cula da to zovu neke zene, sveze razvedene...
Ja to ne zovem nikako. Nekako je samo doslo. Kao necastivi. Kao mracna mrlja. Mrak. Usamljenost
Nisam mogla dalje. Iako, na pocetku, posle mog povratka sa Dunava nije izgledalo tako.
Sinovi su me podrzali, iako nerado. Moj muz, moj bivsi muz, u sustini nije los covek. To i dalje mislim. Samo je cutanje postalo previse glasno. Urlalo je. Cutanje. Kao provalija, rezanje besnog psa. Tiho i duboko. Na ivici opasnog nasilja. Sigurna sam da je ovako bolje i cistije. Mozda se nekad i kresnemo, ko zna. Vec kad to u braku nismo radili.
Mada vidim da me muskarci sada drugacije posmatraju. Nekako kao da sam frivolna.
Razvedena?
Aaa. Sa znalackim klimanjem glave.
Izgubila sam i neke zene oko sebe.
Kao da cu se odmah baciti na njihove uflekane muzeve, sta li?
Ma ja sam se u sustini bojala vezivanja, iako to nekad nije bilo tako.
Svet se promenio, pa i ja.
Pre sam isla na pilates (opusti misic malog prsta, obrve, obraza), a sad igram uz  Zumbu.
I imam sirok osmeh na licu i kad hodam ulicom.
Jebe mi se.
Simbolicno, mislim.
Za ostalo cemo da vidimo

Ne znam ti ja nista, PROLOG

Da li ste ovih dana pokusali da udjete na sajt Ministarstva kulture?
 Isti izgleda kao Potemkinova sela ili kao istinsko stanje u kulturi:osim naslovne strane cesto na ostale klikove dobijete "this webpage is not available".
 Ponekad se stranice i pojave. Kao kultura za po potrebi, na kasicicu. Kao soba za po potrebi u Hogwartsu, skoli magije u kojoj se ucio najveci mag svih vremena, tako misle moji sada vec uveliko odrasli sinovi, Harry Potter.
Istina, mesto na kome se Ministarstvo nalazi je lepo: U Vlajkovicevoj, tik uz Skupstinu. Da se zna da smo jedna kulturna drzava. Kad nam gosti dodju, mislim.
Mada...Ne bih trebala da ujedam ruku koja me hrani, ispostavilo se mnogo bolje nego ona stara, u Ministarstvu obrazovanja.
Tamo su plate bile...kao i u prosveti profesorske, dakle bedne...
A osim toga, od kad mi provalise u podrum i pokrase mi one silne cipele, sumnjam na sve i svakoga: eto sta je ostalo od stare Vladislave.
Zena senki i spijunaze. Voajera, prisluskivanja i pakosnih ljudi..
Eto.
Jasno Vam je valjda sta se dogodilo?
Kako je dosla nova vlast, napravila je promene u administraciji.
Kao neko ko je uradio ozbiljne poslove za staro Ministarstvo ( o deklaraciji ni rec, molim, o tome ja nista ne znam) naravno, nisam dobila otkaz. Ipak se majcica Srbija brine za svoju birokratiju.
 Prebacena sam u kulturnjake.
Da se razumemo, ni ovde plate nisu bog zna kakve. Ali ja sam na posebnoj apanazi, a to cete saznati kad dodje vreme.
Sve polako i po redu...
Ja sam ipak tradicionalna zenska, a ovo nije nekakav postmodernisticki shit.