среда, 09. јануар 2013.

Ne znam ti ja nista

Apsolutno, totalno, definitivno zastrasujuca kolicina autizma u meni. Da ja ne znam sta se desava sa mojom decom!?
Tako vazne stvari!?
Stariji je komentarisao da je njemu, iako se takve stvari skoro nikad ne desavaju, sem u romanima, ova prilika iskrsla potpuno neplanirano.
Da je na jednom koncertu u publici bio gospodin iz dijaspore u cijem je drustvu bio neki cuveni inpresario, da su se odusevili etno zvukom koji su culi i da su ih uvrstili na veliku americku turneju zahvaljujuci odustajanju nekog slovackog benda, ciji je srce i mozak ansambla slomio nogu. Da je stvar bila hitna, da su im svi troskovi placeni, da ce cak imati i male dnevnice i da je to prilika koja se ne propusta.
Morala sam da se slozim sa sinom : world music je bila isplativa stvar u danasnje vreme. U sustini, dogadjaj za radost, a ne moje krsenje ruku, zar ne?
Zacutala sam.
Moj mladji sin je mudro cutao, smerno spustenog pogleda.
"Otac je sve znao". Tiho je rekao. "On je i alicirao za mene. Stajao u ambasadi. Ucio za test sa mnom."
Progutala sam veliku knedlu. Pomislila sam u panici, gde sam bila ja?
"A gde sam bila ja, mili?" upitala sam glasno.
"Ma bila si tu. Tako zabrinuta. Zamisljena. Ona premetacina po podrumu. Pa premestaj. Pa kontrole. Prestala si da se smejes, mama. Prestala si da kupujes cipele ." Rekao je moj medeni zalostivim glasom, u kome zaista nije bilo prebacivanja. Samo pomalo nostalgije za vremenima kada smo bili srecna porodica.
Znala sam da je to to.
Uzdahnula sam: "Izvini, mili, izvini".
Kao da sam zivela u drugoj dimenziji.
Kao da sam shvatila da moj muz nije bio jedini krivac za nasu propast.
Prokleta Turska!
I deklaracija i sve cipele ovog sveta!
Zelela sam svoju porodicu nazad.
A nazad se nije moglo .

Постави коментар