понедељак, 28. јануар 2013.

Ne znam ti ja nista

Posle ispijanja caja lezala sam na svom otomanu...Izgleda da sam zaspala. Taj zen luksuz me je po svemu sudeci opio. Divni dani po Temisvaru. Parkovi, galerije, pozorista. Opera, vecernje haljine. Rucak sa mladjim sinom koji je doputovao za Novu godinu, da istu provede sa majkom, prvog januara u nekadasnjoj vili Causesku. Zivot diplomatije, cak i tu, u komsiluku mi je neopisivo prijao. Gospodski maniri grupe Srba iz Temisvara, sa kojima sam pripremala tu sjajnu monografiju, Srbi u Rumuniji, zbog kog posla sam i bila tu gde jesam. Sekretar u nasem konzulatu je licio na pesnika. Duza kosa, negovani brkovi, sladunjavi miris dobrih kubanskih cigara, svileni sal, leptir masna. Prosedi zalisci i podosta godina. Lukavi osmeh krajickom usana, koji je nagovestavao znanja meni smrtnoj nedostupna. Tih govor, ako"neko prisluskuje", stalno osvrtanje preko ramena. Ruka u dzepu. Mali Bec je bio sjajno steciste umetnickog sveta ovog dela Balkana, ovih dana. I kako mi je sekretar nagovestavao, dilera umetnickim delima koji nisu radili bas sve po zakonu.
Dakle...Spavala sam i sanjala kako idem po nekom arhivu i trazim neke rukopise...Neku knjigu, sta li...
Probudio me je miris Dunava, sto me je zaprepastilo. Bila sam u potpunom soku. U lice me je gledao ribar nize prema Pancevu, koji mer je izvadio iz vode, kada sam ono prosli put stradala jureci Torinski sporazum.
Lezala sam u mrezama. Mirisao je terpentin i neko uzeglo ulje. Mirisla je sveze ulovljena riba. Neke svetlucave, srebrne po trbusima su se pracakale u vedru pored vrata sojenice. Ribar me je gledao zabrinuto..."Gospoja, samoubistvo.."
"Ma kakvo samoubistvo", krkljala sam ja, misleci da glasno govorim. "Kakvo samoubistvo, neko me je napao". Osecala sam uzasan bol u potiljku.
Ribar je rekao da spavam, a ja sam povracala. Bljuvala sam ceo Dunav, sa pritokama.
Opet sam pala na mreze, izmozdena. U potiljku me je i dalje bolelo."Od udarca", pomislila sam. Popila sam caj, potpuno uzasnuta tim izmestanjem iz Temisvara u kome sam mislila da jesam. Caj je bio neka mesavina koja je mirisla na budj. Pila sam je iz limene solje kakvu sam vidjala samo kao rekvizit u ratnim, domacim filmovima iz sedamdesetih.
Zaspala sam tek kada je ribar izasao iz sojenice...
Probudila sam se...Bio je mrak, a kroz prozor je dopiralo ulicno osvetljenje.
Bila sam u kuci konzulata u Temisvaru i lezala sam na mom Tuttlu. Pomislila sam da sam poludela.
Jedna noga mi je utrnula, a glava u potiljku me je uzasno bolela. Tuttl nije bio za spavanje, zaista, vise za poziranje. Stresla sam se od hladnoce. Ustala sam sa olaksanjem! Nisam vise bila u Srbiji!!!
...
Ipak, u kuci je mirisalo na povracku i sveze ulovljenu ribu. Jedna srebrnog stomaka se pracakala pored mog skupocenog lezaja.
Постави коментар