понедељак, 14. јануар 2013.

Ne znam ti ja nista

Neke slobodne dane koje sam imala iskoristila sam za lenstvovanje. Imala sam neverovatnu zubobolju koja kao da mi je govorila da pod hitno treba da izadjem iz osecaja besmisla u koji sam upala. Eh, kao da je u ovim godinama, koje nevoljno pominjem, uvek moguce izaci iz sopstvenog zivota, tek tako!?
Bugarska epizoda mi nije bila nimalo draga. Ni ona jurnjava kolima, ni uzas i lepota mog tajanstvenog domacina. Goran, moj slatki, opasni kompanjon na tom putovanju, bio je nedostupan nedeljama...Ma kakvi nedeljama, mesecima. Ko zna na kakvom putu je bio. Iz ministarstva su mi stizale glasine o ponovnim premestajima (tresla se gora, rodio se mis!). A ja, ja sam gledala filmove, spavala do podneva, isla na moju zumbu i lecila zubobolju. Svaki dan sam, dok sam ispijala jutarnju kafu,oko podneva, bar pola sata na nogama imala moje nove cizmice koje su bile tako neprikladne za beogradski asfalt da bi mogla da ih nosim jedino na nekom ekstravagantnom kulturnom dogadaju na koje me nisu zvali, jer je  na ista isao iskljucivo ministar. Te malesne jedva primetne mrtvacke glave izmedju zmijskog printa, ta vrtoglava potpetica...Hm.. Mora da sam Cvetanu bas delovala rogato, kad mi je poslao takav poklon...I sta je taj poklon trebao da znaci? Mucilo me je to pitanje.
Osim toga, Bugarska nije bila pod mojom jurisdikcijom, mislila sam sa olaksanjem...
Gledala sam novog Tarantina. Neki omaz spageti vesternima. Jedna mracna osuda nasilja bele Amerike, koja zavrsava kao petparacka ljubavna prica. Remek delo, moram reci. Jedan junak lici na Kamijevog Kaligulu, toliko je strasan. Uzivala sam u filmu. To je meni trebalo. Remek delo sa ljubavnom pricom na kraju. Pricom sa srecnim krajem, naravno.
Постави коментар