Strasno. Sve je stalo. Beograd se topi u jari, a ja zivim u ledenom dobu. Ne znam sta mi je to trebalo.Stvarno ne znam. Mislim, da kazem istinu muzu. Koja zena govori istinu!? I TO MUZU!?
Koja!?
Dakle,sad zivim sa posledicama istine...A imam toliko obaveza...Sorento nije bio pun pogodak.Smislila sam, da je pravo vreme da kazem cime se u poslednje vreme bavim, dragom u Sorentu. Naivno verujuci da ce ljute papricice,limun i narandza, te Tirensko more mu definitivno pomutiti pamet...U Sorentu smo bili smesteni na obroncima Vezuva, u jednom pitoresknom klub hotelu kaskadno gradjenom,za koji verujte, Vi sa srpskim primanjima ne zelite da znate koliko staje pansion. Svaka kaskada je jedan izazov - na jednom spratu je sistem otvorenih djakuzija, u koje kada sednete, gledate direktno u raskosni tirkiz tirenskog mora, na vise njih su najraznovrsniji restorani, a na ostalim mali bungalovi u kojima imas sve sto ti je potrebno. I vise od toga. Miris mediterana, eukaliptusa, ogromnih limunova, koji su u ovom svetu velicine omanjih dinja, oleandera i ruzmarina su me podsetili na onu divnu pesmu Jovana Ducica koju recitujem u svakom susretu sa raskosi mora:"Nad ostrvom punim cempresa i bora,mlado,krupno sunce przi puno plama..."
E,u takvoj jednoj scenografiji, posadih ja muza,odmah prvo jutro, za vreme dorucka,da mu kazem istinu.Sve sam mu ispricala. Sve. Dok sam govorila, vec sam videla kako se ona tri para vrtoglavih stikala oprastaju od vrelih italijanskih noci sa muzem...Rekla sam mu i kako sam osecala zimus da mi je zivot tesan(sta mi bi!?)i o kupovini u kojoj sam se gusila i konacno, o susretu sa Kupusom... O napadu u Novom Sadu,o uceni, o sporazumu...Sve.
On je sedeo sokiran.Sunce je potamnilo.Cutao je. Zavrsio dorucak. Rekao da ide na plivanje. Survao se niz onih nekoliko stotina stepenica do nase male plaze u podnozju Vezuva sa koje je pucao pogled na ceo Sorento u stenama.Ja sam trcala za njim, lomeci se niz stepenice. Sta je ovo!? Pa zar posle toliko godina ne poznajem sopstvenog muza!? Zar je toliko uskih vidika? Tako sebican? Uronila sam u more ciji je ukus bio slican Jadranskom, onih srecnih godina letovanja u Dubrovniku i skakanja sa stene na Lokrumu. Cak me je i miris mora podsetio na mladost. Boze u toj lepoti,osetila sam se toliko staro.I tim cutanjem, toliko zaprljano.Kao da sam uradila nesto lose.Izdala otadzbinu, ili nasu porodicu...
Cutao je cele nedelje. Svako je odlazio za sebe na plivanje. Ja nisam otisla ni do jedne fine robne kuce za koju znam da u Sorentu ima stalna snizenja. Nismo otisli ni do Kaprija. Ni do Pozitana i Amalfija...Nigde. Ja sam ustajala rano ujutru, radila vezbe, gledala sa terase na kojoj je bio natkriven neki zanosno mirisni ruzmarin more i duboko disala. Pila ledenu kafu koju sam sama spremala(imali smo kuhinjicu u bungalovu) i odlazila na rana plivanja.Sunce je busilo morsku povrsinu,treperilo i poigravalo se sa mojim osecanjima. Zatvorenih ociju lebdela sam svako jutro. I cekala. Da on nesto kaze. Bilo sta.
Нема коментара:
Постави коментар