"I sta kazes na poklon?" snishodljivo me je pitao dr Kupus, kada smo se napokon susreli na ovom prijemu..."Lepo sam ti rekao samo da se drzis mene i sve ce da bude kao podmazano", nastavio je radoznalo, zavirujuci bezuspesno u crno-crvenu plisanu kesicu. Kada je shvatio da mu necu uciniti to zadovoljstvo i pokazati mu neverovatni i skupoceni poklon koji sam dobila od Todorova, kao debelo, razmazeno dete mi je pruzio svoj sat na uvid. "A vidi sto sam ja dobio sat pre neku godinu od domacina. Pravi Patek.."
Prekinula sam ga zustro :"A zato ti ucestvujes u akciji, zbog poklona?"
"Naravno, draga moja. Pa, sta mislis, da je doktorska titula dovoljna? Znas koliko bi mi vremena trebalo da dobijem profesorsko zvanje u Beogradu, bez porodicnog nasledstva!?"
"O cemu pricas covece, kakvog nasledstva!?" Bila sam ga sita, vise nego na postdiplomskim.
"Ma o ocu profesoru. Bez tog nasledstva, zenska glavo. Dva zivota i tri doktorata, draga, najmanje. Ovako, precicom, mozda i stignem do zvanja. A onda se necu zadovoljavati satovima, ma kako zlatni bili, videces."
Bila sam zgadjena, kao i uvek u njegovom prisustvu. Bila sam cak spremna da mu oprostim sto me je umesao u ovako opasnu rabotu, dok sam ceo proces posmatrala kao nesto sto ima veze, pa hajde da kazem - sa "nacionalnim interesima", ali ovi njegovi, licni i sebicni...Uvek su mi bili strani...Ispod nivoa. Ispod svakog nivoa.
Bila sam premorena i zeljna sna i najmanje sto mi je trebalo bio je Kupus. Osvrtala sam se da vidim gde je Goran, jer mi je negde stavljeno do znanja da je moj dalji boravak na prijemu pitanje moje slobodne volje i izbora.
"Imas li nesto da mi kazes, ja bih na spavanje?" upitala sam Kupusa zlovoljno.
"Ah, pa ne vrti se svet oko tebe, Vladislava. Ja sam zadatak sa tobom zavrsio time sto sam te upleo u ovu pricu. Ovde sam zbog mojih interesa. Mozda uleti kakva vanredna katedra za mene!"
To mi je dovikivao, trceci da se pozdravi sa nekim , pretpostavljala sam, vaznim clanom bugarske intelektualne zajednice. Njegova uloga u ovoj prici je bila zavrsena.
Goran mi je prisao sa ledja.
"Jeste li spremni za poletanje, gospodjo?" upitao je polusaljivim, poluzabrinutim glasom: "Pilot je spreman, a mi bi sutra trebali da krenemo za Tursku. Mislim da ste ovde zavrsili posao? Zar ne?"
"Da, jesmo", rekoh ja uzdisuci.
"Hajdemo na spavanje, ovo je bio dugacak dan..."
Нема коментара:
Постави коментар