петак, 13. август 2010.

Kisa i moje nove cipele - dvadeseti deo

...Stojim ispred TC Usce i placem. Zivot osecam, tesan. Dolazim u praznu kucu u upropastenim cipelama, tusiram se. Lezem u prazan krevet. Posle izvesnog vremena zaspim. Sanjam kako sam u Bugarskoj i kako neki covek u crnom nisani u mene iz ogromnog pistolja...Budim se. Muza i dalje nema. I kao da ga nikad nije ni bilo...
U znoju sam. Za trenutak, ne znam ni gde sam!?
Hotel Plaza, Blagoevgrad!?
Sta, to nije bio san!?
Lezim mirno, ne pomeram se. Srce mi otkucava. Bam. Bam. Bam. Tak-tak. Tak-tak. Tak-tak. Bam. Bam. Bam.
Moram ustati. I spremiti se. Ceka me vecera.
Zazvonio je telefon. Jedini dokaz realnosti.
Recepcionerka na savrsenom engleskom javlja da je vecera pomerena na 22.00, da je obavezna vecernja toaleta i da helikopter dolazi tacno u 21.15. I to samo po mene, naglasila je.
"!?"
Nisam ni usta otvorila, a ona je nastavila, kao da je cula moje neizgovoreno pitanje: "Heliodrom je na platou iza hotela"
Opet sam bila u soku. Mozda i vecem, nego kad su pucali na mene na putu ka Rilskom manastiru.
"Talk about what!?"
O tajnoj veceri novog doba!?
O potpisivanju preprodaje novog hemisko-bioloskog oruzja!?
Ili o skromnim visokoobrazovnim planovima regiona!?
Izgleda da je lova u visokom skolstvu mnogo veca nego sto sam ja ikad videla, pomislila sam skepticno. Kako to do sada nisam znala!?
Pomirila sam se sa sudbinom.
Ako me veceras ceka izbacivanje iz helikoptera sa visine od 2000 metara bez padobrana, bar cu biti lepa. I u lepim cipelama, jer sam odlucila da konacno obujem crvene Loubutinke. One zlosrecne Pigalle pumps, sto sam ih spremila za muza...
Udahnula sam vazduh, ustala iz kreveta, istusirala se. Obukla malu crnu haljinu dubokog dekoltea i moje vrtoglavice. Nasminkala sam intenzivno samo oci, i stavila sjaj za usne. Pogledala sam se u ogledalo - izgledala sam bolje nego ikada, nakupljeni strah i nesreca koju sam svakodnevno osecala, ucinili su mi oci ogromnim. Bila sam ispijena, izmucena i usudila bih se reci, fatalna.
Samo me je za sekundu steglo srce...
Eh...Uzdahnula sam, nastavivsi ironicno. Prava Mata Hari. Koleginice u ministarstvu me ne bi prepoznale.
Nisam imala na sebi ni komadic nakita.
Crno - crvena kombinacija bila je dovoljno kobna. Eros i tanatos.
Prava drama.
Goran je vec bio u hotelskom baru, kada sam sisla.
Da je moj izgled bio pun pogodak, videla sam po blago podignutim obrvama i letimicnom pogledu kojim mi je odmerio figuru. Atmosfera medju nama - skoro eroticna.
Da je ovo kojim slucajem, bio privatni sastanak.
Kada sam im rekla, da traze da na veceru dodjem sama i da se plasim da cu leteti ko ptica, prvi put se nasmejao. I to na sav glas.
Rekao je, otprilike "komunisticki stosovi od vremena pre perestrojke, od kojih i dalje boluje cela Istocna Evropa, a boga mi i ona Mitel." I jos, da "to ne dolazi u obzir, samo su hteli da Vas zaplase".
I zaista, pilot helikoptera koji se uskoro spustio, nije rekao ni reci na to sto je Goran lako uskocio za mnom u letelicu.
Sleteli smo na neverovatno mesto. Objekat je bio velicine omanjeg dvorca, pored Loare, na primer. Umesto francuskih vinograda, oko dvorca je bila mracna bugarska sumetina. Neka cetinarska, rekla bih po ostrom i zamamnom mirisu, koji se sirio iz mracne noci.
Okovani u planini, bili smo u nekoj kic reinterpretaciji James Bonda sa zlim vladarom sveta koga glumi...
"Pojma nemam", pomislila sam zabrinuto.
Kada smo sleteli, sacekali su nas dva muskarca odevena u identicna tamna odela,sa tamnim naocarima. Koje su ocitavale: Sluzbenica srpskog Ministarstva prosvete. Godiste 196...
Tezina... Visina...Inteligencija? Karakter? Krvna grupa? Temperament? Bracno stanje? Bankovni racun? Otisak prsta? Otisak zuba?
Gubila sam se u vrtoglavom iscekivanju vadjenja pistolja...
Goran me je blago stisnuo za nadlakticu, pomogavsi mi da se vratim u stvarnost. Jedva sam se iskobeljala iz aviona. Dvojica telohranitelja, jer izgledali su tacno tako, se nisu ni pomerili.
Iz polumraka koji je okruzivao bljestavo osvetljeni heliodrom, izronilo je ljubazno zensko lice.
Odahnula sam. Bar sam mirna za sada. Nece biti pucnjave.
Dama je bila u sivom, koliko sam primetila. Nekom skupocenom i treperavom sivom, kakvog nikad u zivo nisam videla. Neki Prada iz ogranicene kolekcije, naslucivala sam.
Predstavila se kao prva saradnica naseg domacina, cije ime nisam uspela da razaznam.
Dvorac, zamak ili daca ( ne znam kako to cudo zovu bugari!?) je bio obasjan bakljama, sto je celom prizoru dodavalo ton misterioznog. Tako neophodnog celoj prici.
Duboki koralno crveni tepih se slagao sa mojim cipelama, a vodio je od helikoptera, preko velelepnog stepenista i platoa, sve do ogromnih sirom otvorenih staklenih vrata koja su bila uokvirena raskosnim ruzicnjakom boje mocne ljudske krvi. Na palisadama su u nastavku bile i dalje ruze najneverovatnijih boja i velicina. Mnostvo prozora je bilo osvetljeno, a oni koji nisu, u svom mraku su imali odsjaj baklji.
Bilo je vreme za jos jednu avanturu.
Постави коментар