уторак, 05. новембар 2013.

Ne znam ti ja nista

Diva je ipak bila kljuc. Kljuc za sasvim jednu novu grupu ljudi. Rumunske elite, ne dijaspore i nasih ljudi. Sledeci dani su se nizali u jednom furioznom ritmu. Soarei, recitali, matinei, partiji, zurke, sedeljke, ruckovi…Tek sam sad uz svu ironiju koju sam nosila videla pravu moc filmske i pozorisne umetnosti, cak iako ste prodavali ideolosku maglu, u najmanju ruku. Ona je bila deo istorije jugosolvenskog filma i mnogi nisu mislili kao ja. Jedan dan smo bile cak i u prestonici gde smo se srele sa ekipom filma koji je ove godine dobio prvu nagradu na najcuvenijem medjunarodnom evropskom filmskom festivalu…Glavna glumica i Diva su bile slicnih godina i poznavale su se, po svemu sudeci, ceo vek.
Citav glamurozni susret je zasenila pojava visokog gosta iz Bugarske, Todorova, koji me o boze, nije cak ni prepoznao. Ipak, prepoznali su me ljudi iz njegovog protokola. Jedan me je servilno pozdravio, sa pitanjem, kako su mi se dopale cizme?
Dok sam ja pokusavala mucajuci da postavim pitanje zasto takav poklon, i da pretpostavim da je u pitanju neka greska protokol me je nestrpljivo prekinuo. Ledeni komentar koji je usledio je bio, otprilike, da “gospodin Todorov nikad ne gresi” i da “verovatno ima svoje razloge za takav galantan gest, koji je, uzgred budi receno, sitnica”. Te, da “cu sigurno na vreme saznati odakle interesovanje za moju personu jednog takvog velikana”.
Mislim…to mi jj bilo previse. Zastao mi je koktel od nekih plodova mora u grlu i u sebe sam srucila punu casu nekog zlatnog rumunskog vina, slatkog i mirisnog koje je vuklo na medovacu ili suvarak…
Postacu pijandura, casnu rec.…Sledece jutro sam jedva ustala. A i ko ne bi posle toliko alkohola!?
Pogledala sam na sat, bilo je proslo podne. Nevoljno sam se odvukla do trpezarije gde je Diva vec pila kafu. Bila je odmorna kao neki raskosan, tek pomalo uveli, krupan cvet. Bila sam ocarana njenom karizmnom koju sam nevoljno morala da priznam.
Uostalom, nikad nisam mrzela druge zene. Prosto me nisu interesovale.
Divu si morao da primetis, hteo to ili ne. Bilo mi je jasno zasto je tako dugo opstala na sceni…
Kao svaki sonar, uhvatila je u delicu sekunde moju promenu raspolozenja. Potpuno me je osvojila pricama iz sveta srpske kinematografije. Bila je ziva hodajuca enciklopedija istog.
Grickala sam svezi ananas, pila moj nes i uzivala, posle dugo vremena, slusajuci carobno Iza kulisa, uzivo.
B. nam je doneo sveze cvece i ja sam u delicu sekunde, videla njen preobrazaj iz matrone u nekad tako fatalnu zensku… Pomislila sam melanholicno, kako cak ni za B. ne dozivljavam takve preobrazaje…
I gorko pomislila na moga muza.
Bivseg, naravno.
No, zivot se kretao napred. Miholjsko leto je trajalo i ako je bio novembar. Jutra su bila hladna, a dani zlatni i osuncani. Suskalo je lisce po glavnoj temisvarskoj dzadi i pored reke.
Shvatila sam u trenutku da je vreme ipak proslo i da mi Diva nije nikakva konkurencija. Ne zato sto ne bi mogla da osvoji i mnogo mladjeg muskarca, nego zato sto prosto…Svako ima svoj zivot i svoju sudbinu. Verovali Vi u sudbinu ili ne.
Malo sam se opustila i kad sam konacno ugrabila priliku da budem sa B. nasamo, pokazala sam mu svoj ulov. On je bio istinski odusevljen , posto je to bio prvi dragoceni trag posle , kako je rekao, dugo vremena. Odmah je otvorio katalog ukradenih predmeta. Blago je pripadalo vukovarskom muzeju. Bila sam potresena. Setila sam se svojih neverovatnih vizija. Ono sto je B. bunilo, je sta je radilo u srpskom Konzulatu u Temisvaru. Poslednji trag je vodio na jedan veliki aerodrom Evrope gde su neki od takvih artefakata bili zaglavljeni godinama kao deo spasene zbirke prikazane u jednom srpskom kulturnom centru dijaspore. Carina te zemlje, nije pustala tu zbirku, jer nije bilo odgovarajucih papira za iste. Mrmljao je uznemireno B. uz svedeni komentar da je to jos jedan od sramotnih poteza srpske kulturne politike. Em krades, em ne vodis racuna o ukradenom. Ili vec…Nisam ga najbolje razumela.
Inace, necu da kazem o kojoj je zemlji rec. Necu diplomatske skandale. Ja sam ipak sluzbenik Srbije na privremenom radu…
Uostalom, sve je ovo fikcija, da se ne zaboravi…
Svi u Konzulatu su to vece ranije legli.
Zaspala sam sa sva tri predmeta u krevetu, koja nisam predala B. i ako je on to insistirao. Pogotovo sto su isti bili na spisku potpuno nestalih, a najdragocenijih. Rekla sam da cu mu ih dati, ali da mi treba jos par dana da ih malo proucim. Lagala sam bezocno, ocekujuci jos kakav tranzit u neko drugo vreme kroz njih, kao kroz portale. Trljala sam ih kao da sam Aladin i da posedujem carobnu lampu. Od vizija nije bilo nista. Zaspala sam, sa jos uvek vinskom musicom na vrh nosa. Izgleda da se jos nisam otreznila…
Постави коментар