“Ma kakva Amerika!?” pocela sam da dizem ton…”Videla sam sta sam videla, za mene su ti predmeti apsolutno sveti. I portal i naucna fantastika neka je, bas me briga”. Busala sam se, bez pokrica.
” I nocas sam videla Vukovar i svadju i cirilicne ploce na zemlji…”
Lagala sam bezocno, gledala sam vesti na RTS.
Nisam zelela da idem nigde. Winter is coming.
Pogledala sam B. upitno, racunajuci na njegovu podrsku: ” Ma ko ce to platiti?”
B. me je nestrpljivo prekinuo: “Vec sam Vam rekao da nije Vase da mislite. Slucaj prevazilazi sva ocekivanja… Mreza je ogromna i ko zna sta mozemo da upecamo. Necu prekinjati projekat zbog jedne klimak..”
Ugrizao se za jezik, shvativsi da je preterao. Nista vise nije rekao, a nije ni morao. Znala sam uvek, sto je bila moja prednost, kada treba da se povucem. Sada sam bila i povredjena. Naravno.
Domacin me je pogledao sa dosadom: ” Vi ste gospodjo, sve to mogli da vidite na svim srpskim televizijama. Cirlica u Vukovaru nije nikakva novost. Ali hvatanje medjunarodne grupe trgovaca nacionalnim vrednostima, koja operise u ovom delu Evrope i celog pravoslavnog sveta, jeste”.
Nestrplivo je pogledao na sat: ” Molim Vas, imam jos neke vazne susrete veceras. Inace moram da Vam pokazem sta ce biti Vasa ulaznica u kucu tog strasnog kolekcionara…Dodjite mi opet, sto pre”. Ljubazno se smeskao, dobijajuci izgled bezbriznog i slatkog starca koji uziva u lepoti.
B. je ustao. Ustala sam i ja, mrzovoljno.
Do Konzulata nismo progovorili ni rec. B. i onako nije bio prisutan.
Ja sam se smrzla u jesenjoj veceri i svom.. klimaksu.
Legla sam posle nekog fantasticnog dokumentaraca o Orkama, kitovima ubicama. O jednom Orki, koji je zatocen u nekom zabavnom parku ubijao ljude. Nisam bila sigurna sta je poenta filma. Da li osobadjanje kita, zatvaranje parka, senzacionalisticki zivotinja vs covek ili prica o mocnim zivotinjama cija je inteligencija, po nekim naucnim istrazivanjima, superiornija od ljudske.
Film je bio reprezentativan, sa sjajnim kadrovima velikih i dubokih mora…
Sanjala sam svu noc velike ribe i mene kako plivam mracnim morima potpuno, potpuno sama…
A obale nigde, nigde.
Ujutru sam se probudila dosta kasno, jer je bio vikend i nisam imala nikave posebne obaveze.
Razmisljala sam o Americi koju nikada nisam posetila i pitala se, da li ce to putovanje uopste biti izvodljivo.
Zazvonio je telefon: “Halo?”
Bio je to sekretar ministarstva u Beogradu: “Vladislava, imam sjajne vesti za vas!”
Pridigla sam se: “Da”…
“Idete u Ameriku. Odabrali smo Vas…”
Iziritirana, spustila sam slusalicu. Ko se to sali sa mnom?
Нема коментара:
Постави коментар