субота, 01. фебруар 2014.

Ne znam ti ja nista

…Uvece je poceo da pada sneg. Suv i lagan, padao je sve gusce, kovitlajuci i praveci male smetove zahvaljujuci ledenom vetru koji je odjenom poceo da duva. Isle smo peske, a Jelena je za cudo cutala. Nosila je onu istu stolu koju je meni pozajmila one nesrecne stoperske veceri. Prebacila ju je preko glave, tako da je na momente licila na neku ljupku staricu, a ne zanosnu, jos uvek drzecu, fatalnu srpsku pozorisnu i filmsku zvezdu.  Isla je za mnom , a ja sam zaboravila gde se nalazi radnja starog zlatara u koju smo krenuli. Ulica nije bila mracna. Bili smo blizu konzulata, ali mi se cinilo da smo ulicu prospartali uzduz i popreko. Radnje nigde nije bilo. Jelena je sada brundala za mnom, komentarisuci da godinama nije isla ni za jednom zenom, a da jos ta ne zna ni gde ide. Jednog momenta me je cak i opsovala, sto me je, bez obzira na lutanje i hladnocu nasmejalo. Posebno cinjenica da zaista nisam znala gde idem, uopste. Ni ovako, ni onako.
Mislim da smo treci put prolazili pored male kucice sa niskim i neuglednim krovom, spustenih zaluzina, kad su se vrata otvorila, a nas domacin izvirio napolje. Povukao nas je nestrpljivo u toplinu kuce. Jasno je da nas je cekao, ko zna koliko dugo.
U radnjici je bilo mnogo prijatnije nego sto sam se secala, a i vlasnik iste je bio, odjednom mi se ucinilo, mnogo visi, uspravniji i …uzbudljiviji nego sto sam mislila. Krajickom oka je video nase iznenadjenje. Nasmesio se bezbrizno i nasuo nam mirisan caj na koji sam uvek bila slaba. Zeleni, sa jasminom…Dobili smo i kolacice sa djumbirom.  Jasna, koja je u kucu usla izrazito neprijateljski raspolozena, se takodje opustila. 
Djavo zaista nije tako crn kako ga predstavljaju, pomislila sam ironicno, dok mi je unutrasnji glas dobacio: “Jos je crnji”.
Domacin je raspolozeno trljao ruke, cega sam se jedino secala. Ali su to bile divne muske ruke manikiranih savrsenih noktiju, ni malo nalik na kandze.
Jasni je na mali garniturni stocic pored solje sa cajem stavljao probrane komade nakita, po kojima je ona sa uzivanjem prebirala.
Onda je ustao i mene pozvao u susednu prostoriju…
Divnu, visoku, duboku…Cini mi se da je na zidovima bilo naslikanih portreta raznih vremena. Gledala sam istoriju slikarstva, uzivo.
Pomislila sam da je u caju bilo nesto…ludo, ludo, ludo.
Protresla sam glavom, a domacin mi je u ruke tutnuo jednu sliku. Pogledala sam potpis:Uros Predic. Pogledala sam sliku, pa domacina, zaprepasceno. Sta je slika jednog od najvecih srpskih slikara radila u mojim rukama? 
“Vladislava, slusajte. Ova slika nije u vlasnistvu Vase drzave. Niti ce jos dugo biti. Njena trzisna vrednost trenutno je oko …350.000 evra.”
Trgla sam se. On me je umirujuce potapsao po ruci u kojoj sam drzala sliku.
“Vladislava, ne mozes ici u Ameriku praznih ruku. Ako hoces da radis, moras raditi sa velikim ulozima. Niko ti od privatnih kolekcionara tamo ne bi verovao da odes sa nekim sitnicama. Ovo je najbolje sto Tvoja zemlja trenutno ima da ponudi. “
Pogledala sam ga uplaseno. “Ma, ta slika nije u drzavi decenijama. Nije cak ni ukradena. Opusti se. Legalno sam stigao do nje, na jednoj tihoj beckoj aukciji”
Pogledala sam sliku. Bila je to divna beloputa crnka u raskosnoj beloj haljini sa nekim krznom oko vrata. Na tepisima na kojima je sedela je lezao Figaro, ako se ne varam. Na natkasni, neki zenski list iz nase proslosti. Domacica? Sricala sam naopacke okrenuti list.”
“Ti ces biti samo nosilac te slike koja ce Ti otvoriti sva vrata Cikaga”…Pogledao je kroz vrata sta je radila Jasna…Brzo mi se vratio:”Naravno, moras je svercovati, Zakoni su i carine drakonske”.
“Mala tiha becka aukcija?!”pomislila sam uznemireno, da bi isti tekst izgovorila i na glas:”Mala tiha becka aukcija”.
“Da”, rekao je moj domacin ne trepnuvsi. Uvio je sliku u rolnu, kao da je rec o nekoj bezvrednoj mapi i ugurao je u odgovarajucu futrolu.
“Sad si spremna za Ameriku”, namignuo mi je veselo, dok je kaziprstom kacio dugmence na futroli.
Prsti su mu opet licili na kandze.
Jebo me Marko Vidojkovic koga sam citala pre neki dan, pomislila sam zlovoljno.
Постави коментар