Jelena je kopnila na moje oci. Svaki dan je odlazila u zlataru, misleci da ja to ne znam, Odlazila je sa ludim sjajem zaljubljene zene a vracala se kao mracni zjapeci bezdan. Videlasam tragove ujeda po njenom vratu, ogrebotine po rukama. U vecernjom satima je razgovarala sa muzem praveci ogromne telefonske racune Konzulatu. Nisam mogla da cutim, a nisam imala sta ni da joj kazem. Ko sam ja da cenim tudje ljubavi…
Ko?
I dok su Jeleni rasla neka gresna ljubavna krila, tako u dubokim godinama, tako strasno i mracno, meni je rasla izbocina na ledjima. Pocinjala je da mi smeta fizicki. Tesko sam nocu spavala i tesko gutala. Izgleda da mi je pritiskala dijafragmu.
Svakako smo nesto obe dobile od zlatara. Ja guku, a Jelena…
Izmucena od nespavanja, svako jutro sam dugo gledala lepi Urosev portret. Cinilo mi se da sam upoznala svaku saru na tim cilimima i svaki detalj na zidovima. Ta lepa zena sa tuznim pogledom vecitog disidenta, koju je muz varao pa na kraju i oterao od kuce u nigdinu i tudjinu, mogla sam da budem i ja…
Da, mogla sam da budem i ja.
Opet sam isla sama u pozoriste, cak i na ekstravagantnu premijeru antickog komada jednog domaceg reditelja koga je Jelena visoko uvazavala.
Strast je bila strast. Posebno u njenim godinama.
Isla sam i u Mol gde sam satima sedela u Starbucks, ispijajuci litre kafe i buljeci u vodeni zid centra ili razgovarajuci preko skypa sa momcima. Navikavala sam se na americki nacin zivota, ili je to bila jedna predrasuda kojima sam u poslednje vreme bila sklona. Znate ono: sve plavuse su glupe…I slicno.
Obojica su mi se smejali teseci me da je dobro sto sam aktivna i da bi sigurno da sedim kuci i patim za njhovim ocem to cudo na mojim ledjima bilo mnogo vece.
Ispricala sam im sve sto se dogadjalo, tacnije, ispricala sam starijem sinu. Mladji je bio u sred ispita i nisam smela da ga uznemiravam. Moj veliki momak se uozbiljio. Onda me je i obradovao prokomentarisuci da se vraca u Beograd vec sledece nedelje, jer je turneja gotova ima vec mesec dana i da je ostanak u Amerci bio iskljucivo turisticki. “Pravo je vreme da se ide kuci”, rekao mi je ozbiljno.
Moje srce je pevalo
Нема коментара:
Постави коментар