…Stajala sam na ivici sume, divnog i suncanog dana. Moj Anselmo, gospodar celog sveta, od Oseka do Zemuna, ovde u Vukovaru, celom linijom reke, mi je prilazio, mekano, kao neka velika sarena macka . Iako su me majka, a i opatice ucile da kontrolisem svoja osecanja, nisam to uspevala. Osecala sam laku vrtoglavicu. Zarumenela sam se. Moj verenik je u rukama nosio nesto. Kada mi je prisao, rekao je pruzajuci mi predmet: “Stigao je i krst. Rubin je neprocenjiv…Svadba ce biti…Najbolja na svetu”.
Sretno sam se nasmejala. Nisam mogla da docekam dan kada cu mu pripasti. Cela. Nije me interesovalo drago kamenje. samo i jedino ljubav…
Kada su me obecali Kazimiru Anselmu, nisam bila zadovoljna sto ulazim u tu staru, nemacku porodicu. Sto me odvode iz mog doma gde sam rasla okruzena udobnoscu i bezbriznoscu. Od moje dadilje kojoj sam pricala sve svoje tajne. Od mojih konja i mojih drugarica. Moje sestre. Ali, moje je bilo da se pokorim. Vazda je bilo tako. Roditelje sam i onako retko vidjala. Za njima nisam zalila.
Mislila sam da ce tako biti i sa Kazimirom..
Poneka vecera. Poljubac u ruku. Bracne duznosti na brzinu obavljene.
Nisam znala sta je strast.
Nisam znala sta je ljubav.
Cim sam ga videla, znala sam da je on taj. Moj muz i ljubavnik. Krst sa rubinom mi je ispao u travu, gde sam se i ja spustila, onemocala od ljubavi…Anselmo je legao u travu pored mene. Na mene. Da osetim njegovu snagu.
To vece sam legla ozarena. Ocarana lepotom mogucnosti.
U pola noci sam se probudila od uzasa.
Sanjala sam blisku smrt i kratak brak.
Sanjala sam kako me ovde u Kroaciji udaju za cigana, a ja vicem da mi je muz ziv. Ziv. I kako mogu da me udaju za drugoga?!
Sanjala sam kako nase blago skupljano generacijama raznose u drugi svet preko neke velike vode, vece od Danuba.
Sanjala sam tri elementa: vodu, vatru i zemlju.
Vazduh mi je nedostajao.
Oh, tako mi je nedostajao.
“O cemu to pricate, zaboga? ” Iznemoglo sam pitala pomocnika ministra koga sam jedva cula iako smo bili na satelitskoj vezi. ” Samo sto me nisu ubili, a vi pricate o ulasku u Evropsku Uniju.”
Vladimir me je gledao iz stolice umorno, ali sa simpatijama, koje ranije nije pokazivao prema meni.
Bilo mi je drago sto ga vidim.
U sustini, osim lica moga dragog sina, koji je konacno stigao u Cikago, Vladino lice sam jedino i zelela da gledam.
Ona nesreca nas je definitivno zblizila, a cinjenica da smo jedno drugom spasili zivote, uticala je na neku novu bliskost koja se razvijala medju nama.
Jedva sam zavrsila razgovor, od koga pola nisam cula.
“Vlado, da li to znaci da nas nece primiti u EU ako ne vratimo Hrvatskoj vukovarsko blago, koje je u stvari u Americi? Jesam li ja to dobro razumela? Sudbina Srbije je u nasim promzlim rukama? A?”
Vlada je klimao glavom, bez reci.
Sada sam vec bila ironicna.
“Sve cu Ti objasniti, videces. Dok si ti spavala, ja sam dobro istrazio one spise.”
Нема коментара:
Постави коментар