уторак, 22. април 2014.

Ne znam ti ja nista

…Znala sam da za mene uvek zeljnu sunca i svetlosti ovaj put u ledeni Ilinios moze biti totalno poguban. Ali da postoji mogucnost da umrem u nekoj americkoj vukojebini je bilo skoro na ivici ironije. Bila sam tako zeljna zivota.
Tema smrti me ni malo nije uzbudjivala. Bas, bas.
Ne znam sta me je probudilo.
Miris dima ili toplina vatre koja je tinjala ispred mog nosa su verovatno bili alarm za moje osamucene receptore. Bilo je jasno da je air bag bio spas za oboje. I Vladimira i mene. Cak ni sofersajbna nije bila ostecena. Nisam imala predstavu na sta lici limarija spolja, posto zadnji deo automobila kao da nije ni postojao. Kamion ga je naprosto oduvao.
Bila sam dezorijentisana, uplasena, sokirana dogadjajem.
Ali, bila sam ziva. 
Vrlo.
Mislim da sam Vam vec rekla da kad je drama, funkcionisem.
Nisam imala predstavu kome je trebalo nase ubistvo.
Pogledala sam Vladimira.
Bio je jos u nesvesti, ali ziv.
Auto je nosem bio zaboden u sneg, ali ja nisam smela da rizikujem.
Vatra se sirila.
Jedva sam otkopcala pojas za spasavanje.
Jedva sam oslobodila Vladimira od pojasa. Njemu je neki bocni udarac po svemu sudeci, razbio glavu. Niz celo mu se slivao tanak mlaz krvi. Krkljao je. Brisala sam krv nadlanicom.
Vatra se sirila.
Setila sam se krzna i dokumenta u dokumentu u dokumentu.
Nisam imala pojma sta se desava. Papire sam nasla na srecu, podno mojih nogu.
Stvarno bi bilo smesno da drugi put izgubim neka vazna dokumenta, kao onaj Torinski, onomad.
Stvari bi mogle postati predvidive, a ja totalno neuracunjiva.
Jedva sam otvorila deo vrata. Tek sam sada bila svesna sta znaci kad te tresne Interkontinentalni, bez obzira sto imas solidnu limariju.
Oklevala sam da izadjem iz automobila.
Nisam znala sta je gore.
Da pustim da auto eksplodira, ili da se smrznem u snegu.
Boze.
Tako sam mrzela hladnocu.
Pronasla sam telefon, koji je srecom radio.
Prestao je prekid na vezama.
Nazvala sam sina. Niko se nije javljao. 
Auto se polako punio dimom.
Sa telefonom i stolom u jednoj ruci i dokumentima pod njom izbauljala sam iz automobila.
Presekla me je grozna hladnoca napolju.
Tako mora da izgleda Danteov Pakao, pomislila sam. Poslednji krug.
U Monci, mislim.
Auto je pozadi bio sazvakan kao od papira.
Odteturala sam do Vladimirovih vrata, jer se vatra i pored snezne oluje sirila neumoljivo.
Dok sam otvarala njegova vrata, povredila sam neku zilu na ruci.
Mora da je bila vazna, posto mi je krv sikljala kao slap.
Pobacala sam sve iz ruku u sneg.
I dokument u dokument u dokumentu.
Vec totalno dezorijentisana od gubitka krvi i hladnoce, jedva sam ga izvukla iz Dodza.
On se probudio i u delicu sekunde zgrabio dokumenta i mene.
Gurnuo me je niz nasip, i skocio za mnom.
Auto iza nas je eksplodirao.
A ja sam, od gubitka krvi, ponovo izgubila svest.
****
Dvorac Eltz se nalazi u hrvatskom gradu Vukovaru. Filip Karlo Eltz nadbiskup u Mainzu i nemački knez izbornik 1736. godine kupuje ovaj ogroman posed s 35 naseljenih mjesta. Gradnju dvorca počeo je 1749. g. vlasnik vukovarskog feuda grof Anzelmo Kazimir Eltz. U početku je bio sagrađen samo središnji deo, a kasnije je dvorac više puta dograđivan. Već 1781. g.izvršeno je prvo veće proširenje dvorca, a konačan izgled dvorac je dobio početkom 20. stoljeću po nacrtima bečkog arhitekta Siedeka. Velikih je dimenzija, raskošne koncepcije, obiluje bogatstvom stilskih detalja, ali zadržava skladne odnose. Ubraja se među najreprezentativnije objekte baroknog razdoblja na hrvatskom tlu. Od 1968. g. U dvorcu Eltz smješten je Gradski muzej Vukovar. Zgrada je 1991. g. pretrpela strašna oštećenja za vrijeme velikosrpske agresije na Hrvatsku. Predivna   riznica u Burgu Eltz u Nemackoj otkriva   predmete  koji  su  se  stotinama  godina  prenosili  sa  generacije  na  generaciju.Tu  se  moze  naci  familijarna  zbirka  oruzja, skupoceni   porculan  i  keramika, nakit, oruzje  i  oklopi  ratnika  konjanika, vredni  tepisi  i  tapiserije, umetnicke  slike  kao  naprimer  Ölgemälde Madonna mit Kind und Weintraube von Lucas Cranach dem Älteren. Najvise paznje privlaci  zbirka  iz  Vukovara  i  jedan  natpis  na  kome  pise  da  je  1945   godine  dvorac  u  Vukovaru  ostecen  i  opljackan. Samo  delic  zbirke  uspeo  ja da  bude  prenesen  u  Nemacku.  Pored  toga,  tu  su  divni  kafe-servisi, nakit, sablje  ukrasene  dijamantima  i  cilimi  – pokloni  tadasnjih  turskih  vladara…Turci pod Sulejmanom Veličanstvenim, u svom pohodu ka Beču 1526.godine, osvajaju Ilok, Vukovarsku tvrđavu, Borovo…U osvojena mesta naseljavaju stanovništvo carstva koje je prihvatilo islam. Domaće stanovništvo je uglavnom napustilo kraj.
Godine 1662. kroz Vukovar prolazi Evlija Muhamad Zilli sin Dervišov (1611.-1679.) nama poznatiji kao turski putopisac Evlija Ćelebija. U svojim knjigama Sejahatnama ostavlja zapis o Vukovaru. Grad ima oko 3.000 stanovnika, Turaka, Ugra, Židova, pravoslavne i katoličke raje. Pet mahala, nekoliko džamija, hanova, hamama i puno dućana. Dve škole. Na mestu gde je danas dvorac Eltz nalazilo se turbe H’ndu Babe koji je navodno predvideo pohode Sulejmana Veličanstvenog. Mesto gde su mnogi Turci dolazili izdaleka da se poklone..

 Mora  nema  u blizini, ali  zato  ima  prelepog   zelenila  i  suma, vazduha  koji  mirise  i  odise  svezinom  i  cistinom, drveca  koje  je  tako  prkosno  na  svoju  sveze  zelenu  krosnju ..Do  ulaska  u   dvorac   vodi  krivudavi  sumski  putic, a  kroz gusta  stabla  proviruje   tek  po  koji   zracak  svetlosti …Iako  je  gusta   i   tamna, ova  suma    u  sebi  krije  svakojake  bobice  i  gljive, mirisno  sumsko  cvece, zvuke  pticijeg  cvrkuta,  pa  mozda  i  po  koje  lane  i  vevericu.

Постави коментар