недеља, 03. август 2014.

Ne znam ti ja nista

Izmedju ostalog, neki proces pripovedanja dozivljavaju kao svojevrsnu psihoterapiju. Moja autorka, to svakako ne cini. Ona smatra da je pisanje proces iz 1001 noci, blistavo ispredanje price koja ne spasava samo jedan zivot vec mnoge. Zato se bavi samo sustinskim stvarima, ne ostavljajuci prostora za epizode i epizodiste. No, posto je zivot, sto smo vec ustvrdili, reziser najneverovatnijih dogadjaja, nekad se pravilo opovrgne, da bi ga potvrdio izuzetak. Jednom prilikom sam Vam rekla da se ne druzim sa zenama, Imam dve sestre, koje ni ne pominjem, tako da ne znam ni da li ih se secate. One su mi zaista dovoljne. Retko se cujemo i jos redje vidjamo. Ne mogu da kazem. Dok sam bolovala u Cikagu, cule smo se svaki dan. Kad sam prezdravila...Samo da mi naruce neke krpice za njih i decu. Volela sam ih, bez daljneg. Ali su one uvek bile okrenute jedna drugoj. Ne meni.
Ipak, dok sam bila klinka imala sam drugarice. Sjajne, duhovite i pametne. Bar sam ih ja tako dozivljavala. O vecini i danas mislim isto. Da su najbolje zene koje sam poznavala u zivotu. Ipak, jedna, kojoj sam se godinama divila, zbog pameti i snage, potamnila je taj utisak o zenskim prijateljstvima do te mere da i njih sada mogu da stavim u stereotip/ sve su zene...Ma...
Istinu o prirodi nasih odnosa sam saznala slucajno, skoro trideset godina kasnije. Jedan dan sam naletela na njenog bivseg decka sa kojim je ona provela godine. Igrom slucaja, i to sam tada uradila i nikad vise, ( da se cmacem sa deckom moje prijateljice) jedno nevino ljubakanje sa njim pre pocetka njihove veze, iako sam znala da joj se dopada, pretvorilo se u pravi debakl. On mi je ispricao, da je tada, kada smo bili klinci, ona bila vinovnik jedne uzasne price koja je skoro godinu dana kolala o meni. Sada je bila smesna, ali mi je tada donela mnogo suza. Bila sam nevina devojcica, a ona je svuda pricala da sam ostala trudna sa nekim probisvetom, jer je bila kao, ljubomorna. Odjednom mi je sinulo mnogo sto sta sto mi tada nije bilo jasno/ i zasto njena inace gruba i osiona majka stalno drzi predavanja o moralu, kada sam im ja u gostima i zasto ja moram da izlazim sa njom kada se nalazi sa tim deckom, i zasto se ljubi sa njim, a mene gleda preko ramena...I zasto se njene ostale, prilicno proste i vulgarne drugarice podgurkuju kad ja dodjem...A ja sam je volela i sve to trpela. Posle razgovora sa njenim bivsim sam se dugo tusirala. Nikad nisam shvatila zasto mi je to ispricao i zasto je pristao na tu saradu.
Cak smo i menstruaciju dobijale u isto vreme. Nas dve.
Slatko vreme moje nevinosti.
Nikada nisam bila ljubomorna bez razloga, a osvetoljubivost mi nije bila jaca strana.
Jedan dan sam, dok je jos Vlada bio u Cikagu, sedela u nekom bozanstvenom trznom centru gledajuci iz kafea novi minimalizam americke mode po buticima koji su me okruzivali. Cene su bile povisoke i uopste se nisu uklapale u jos jedan stereotip koji sam imala/ da je u Americi u trznim centrima jeftinije nego u Beogradu. Drugi stereotip o debelim americkim zenama u zerseju je takodje bio unisten: zene su bile lepe, vitke i negovane. Materijali...Lan, svila, pamuk. boje zagasite i svedene. Boja zemlje crnice i one pecene gline. Bela kafa. Cokolada. Moka.Krem. Boja peska. Bisera. Boje glamura i elegancije. Boje na koje treba da se bazirate kada se osecate ranjivo i nesigurno, kao ja tada.
Kao ja sada.
Poslednja osoba na svetu koju sam mislila da bih srela u sred Cikga, bila je ona.
Sedela je za susednim stolom sa nekim drustvom.. Bila je glasna i pripita, u sred dana, to sam videla kada mi je prisla.
Nisam joj nista rekla, sokirana susretom. Poljubile smo se. Setile se mladosti. Osecala sam se uzasno lose.
Ispricala sam joj sve sto je bilo za pricu. O saobracajki. O lecenju. O zahvalnosti koju sam osecala prema Vladimiru.
O tome kako je sjajan u obradi podataka. Izmislila sam jedino razlog mog boravka u Americi. Pomislila sam...da Todorov svakako ne bi bio srecan da ispricam istinu. Setila sam se kako sa slomljenom petom hodam po noci u Rumuniji.
Ona je rekla da joj jedan takav treba, za neki posao koji je sa svojom kompanijom obavljala u Cikagu. Hvalila se kako je uspesna. Nisam je cak ni pitala cime se bavi, Nisam bila srecna sto smo se srele, ni malo. Bila sam srecna sto smo se srele, jako. Nekada sam je volela. Kada sam stigla u dom mojih domacina, dugo sam se tusirala.
Vladimir je dakle, bio u Parizu, odakle su stizali zabrinjavajuci izvestaji...
Srbija je blago trebala da vrati Vukovaru, a dobar deo blaga je jos bio na carini u Francuskoj. Administracija te zemlje nije bila bolja nego srpska. Samo bogatija. Proces povratka blaga u Srbiju je mogao da traje vecno.
Proces je bio Proces.
Ipak, znala sam da nase poslodavce nije interesovalo to zvanicno blago, nego komadi zalutali u Americi, oni njavredniji, kojima ja nisam bila ni blizu.
I kog je djavola Vlada radio tamo, u Parizu?
Zar se to nije moglo prepustit nekom drugom? Uopste ga nisam vidjala. Samo sam citala izvestaje, dok mi jedan dan preko satelita nisu dali vezu (iz naseg Minstrastva) sa Vladinim sefom. Preko linka su me gledale njene podrugljive oci...Ugasila sam kompjuter i otisla da se istusiram.
Isti dan sam se videla preko linka i sa bivsim muzem.
Toliko je ostario, da mi je pozlilo.
U svakom smislu.
Jebo Te.
Dajte mi neku spijunsku aferu da je razresim.
Necu vise o svom private, casnu rec Vam dajem.
Rat i mir.
Постави коментар