недеља, 31. август 2014.

Ne znam ti ja nista

Bila sam negde u mraku dok se vrlo blizu, odmah sam prepoznala zvuk, iako sam ga znala samo iz filmova cuo zvuk stektanja mitraljeza. Potmuli povici i krici. Zvuci rata. Osetio se miris zgarista i neki odvratni miris koji mi je prevrnuo utrobu, automatski me terajuci na povracanje. Kosa mi se dizala na glavi, a glasovi nekih ljudi, bili su sve blizi. Culo se, grubo i resko, kao stektanje besnog psa: „Ma daj, sta ce nam te krstace i case i ikone. Ona druga ekipa uzima televizore, sta mi radimo. Gde si nas to doveo, govori, nemoj da provociras ili…“Drugi glas je bio tisi, mazan i ljigav. Nisam ga najbolje cula.. Vajlda se udvarao onom stektavom. Cuo se i nervozan smeh i jos neki mrmljajuci glasovi.Jedan je komentarisao, kako je sve pantalone isprskao krvlju, danas, kad je…Dalje nisam cula, glas je uminuo. A meni je postalo jasno zasto mi je bilo hladno, kao da sam umrla to vece. Mozda i jesam. Cula se lupa i mazni i licemerni glas je rekao: “Dzoni je trazio iskljucivo ovu zbirku. Ona na trzistu umetnina ima…“
***
Znala sam ko je to bio. Prosto sam znala. Bojazljivo sam se okrenula po dvorani, kao da sam trazila potvrdu, iako mi nije trebala. Bili su kod vrata. I mazni i stektavi, koji je tom divnom Dzonijevom rukom, jednom prilikom, dobio samarcinu. Secate li se? Pricala sam Vam o tome...
Bila su tu, u Cikagu sva trojica, prikaze iz mojh snova.
A mi smo bili u carstvu trzista nekretnina.
Ustala sam i provukla se pored Dzonija, koji me je blagonaklono pogledao, i otisla do toaleta. Opet sam krvarila. Tanak mlaz krvi mi se slivao niz nogu.
Pomislila sam, dok sam stajala onda, pored obale jezera i gledala u sunce osluskujuci mogucu srecu, kako sam bila prestala da krvarim.
Popravila sam puder, stavila ulozak. Pogledala se u ogledalo. Odjednom sam imala ogromne podocnjake.
Jako sam se plasila.
Постави коментар