Marginalije, ili zasto ne slusam narodnjake

Ne volim da pisem o svakodnevici. Banalna je i dosadna. U mom slucaju kao neka visoka kula sastavljena od navika, suzenih izbora i briga samohranog roditelja sto sam vec godinama. Udovicki status moze da uzbudjuje samo zlurade i dokone umove, kakvima sam, na zalost, cesto okruzena.

Sto vise procitanih knjiga, to manje prijatelja, pronadjoh nedavno. Ne znam cije je. Ali lici.

Kada sam bila mala moja omiljena bajka bila je Andersenova Snezna kraljica.  Identifikacije sa Gerdom se nikada nisam oslobodila, koliko god se trudila. Spasiti Gerda sa dalekog severa i ugrejati ga svojom ljubavlju. Biti akciona heroina na jedan uvrnut nacin u potrazi za ljubavlju. Ljubavlju cije i srce i oko postaju zli usled komadica onog uzasnog ogledala sto se razbilo i rasulo po celom svetu…

1996. godine otac srpske nacije, Dobrica Cosic objavi svoje Vreme vlasti1. Radim u RTS TV NS. Novosadski sajam knjiga, vodim knjizevno podne predstavljanja  pomenute knjige. Vodimo Dobricu Cosica na rucak u neki kineski restoran kod spomenika Svetozaru Mileticu. Secam se da je na rucku bio Rajko Petrov Nogo, autor jos uvek aktuelne Golubnjace Jovan Radulovic i ne mogu da se setim, ko je bio izdavac te knjige!? BIGZ, Nolit, Prosveta, pojma nemam. Imam 32 godine i cvrsto verujem da je umetnost, iako je rat oko nas i u redakciji svakodnevno, izvan i iznad svega. U to i dalje verujem ponekad.

Imam 32 godine i potpuno sam anonimno simpaticno lice pred kojim se slobodno i otvoreno prica.

I tako, prica Dobrica Cosic o raznim knjizevnim i politickim temama, i onda uz put isprica, kako je posle drugog svetskog rata na jednom partijskom sastanku dobio zadatak da sa Josifom Slavenskim napravi nacrt kakva ce se muzika slusati u Jugoslaviji u narednim decenijama. I tu, rec po rec, Josif i Dobrica se ozbiljno sporeckase oko zadatka. Po sopstvenim recima, Dobrica je bio za zapadnjacku orijentaciju, a autor Balkanofonije i Simfonije Orijenta, Slavenski, za balkansku orijentaciju. Na sirem partijskom sastanku, kad se glasalo, opcija Slavenskog pobedi. I na tom jedinom rucku na koji sam ja vodila cuvenog pisca, koga mozete negirati ali ga ne mozete izostaviti, da se razumemo, Dobrica umorno uzdahne:”I tako danas slusamo Cecu.”..

Mislim. Ja nisam nista zaboravila. Ni kako je bilo devedesetih. Ni Arkana ni uzas turbofolka, ni malog vlasnika ruzicaste televizije kako potrckuje sa ostalom svitom i dvorskom kamarilom za autorkom Noci i dana ciji su nadahnuti tekstovi u novinama skidali glave. Dok su “filosofi”, od kojih su danas mnoge znamenite licnosti srpske kulture po Srbiji,  bljuvali hvalospeve na racun njenog knjizevnog dela. I onda, kad taj ideolog devedesetih koji je otvorio vrata bedi duha, siromastvu i prostakluka i jednoj poseljacenoj Srbiji sponzorusa i ratnih profitera, otvori devedeset tv kanala i jos se slika na istim, sa sve pricom o tome kako se obraca urbanoj ciljnoj grupi, prozivajuci jedine tragove istinske demokratije (ako je uopste ima na ovim prostorima, ako je uopste ima igde) meni pozli.

I setim se raspadnutog ogledala koje siri zlo po celom svetu. I ledi srca i oci.

I nemoj neko vise da mi pomene narodnjacke koncerte. I pevaljke. I reality programe.

Ej bre, pa moji klinci u Saobracajnoj skoli u Zemunu, sa periferije, marginalci, pisu bolje sastave o temama, Za i protiv reality programa i Izmedju Guce i Egzita od cele srpske intelektualne elite. Ako i nje ima. Ako i nje ima…

I moji klinci i Biljana Kordic i ja smo svetski prvaci u jednoj akciji u kojoj je ucestvovalo 49 skola iz celog sveta. I vest smo poslali i Tanjugu i Beti, i Studiju B i RTS i…ma svima redom. I to je objavio samo radio Beograd Prvi program. Da se neko posibao, naprostacio, nalupetao i nakrao, bilo bi na svim medijima…

Pre neki dan mi Marina Abramovic postala prijateljica na facebooku. Prvo mal nisam pala u nesvest kad sam videla da ima profil, a onda mal nisam pala u nesvest kada je prihvatila zahtev za druzenje. Pa onda mal nisam pala u nesvest jer izgleda da ona sama zaista postuje, kao i sav ostali svet.

Ona je za mene uvek bila nepristajanje. Umetnik zivota i smrti. Usamljenosti sa jedne strane i opake, mocne seksualnosti sa druge. Totalnog, asolutnog . Fine ironije. I grubog sarkazma. Zena koja je umela i koja ume da prica price, na svoj, beskompromisni nacin.

Kod nje sam nasla,  citirala je nekog, bas me briga koga, da je umetnost rat, a ne fina i udobna lepota, kulturtregeraska.

Nego kako. Nego kako! Nema kompromisa i pristajanja!

Nema banalnosti i lose muzike, jeftinog humora i lakih knjizevnih resenja, da bih nastavila svoj roman.

A od kad sam bila na koncertu omiljene mi grupe Jamiroqai u prvom redu i od kad mi je Dzej Kej pevao licno u mene gledajuci, sto sam mozda pomalo i umislila, moju najomiljeniju pesmu na svetu Cosmic girl…

Mislim…Nemoj neko da me dira.

Imam i jos neke nove sjajne, brilijantne drugarice umetnice skroz, ovde u ovom virtuelnom svetu. Njima posvecujem ovaj mali post.

Meni je tek danas danas pocelo leto.

..I malo o Puliceru

 

Uvod, koji treba da posluzi u svrhu samoreklame:

Najcesce pisem, kada ne pisem svoje price, o politici i filmovima. Ni u jedno se u sustini ne razumem i nisam iz te struke, pa mi lako. Nisam emotivno obojena. O filmovima pisem kao strasni ljubitelj, o politici kao strasni mrzitelj. Nisam clan ni udruzenja filmskih radnika, a ni jedne stranke i boli me dupe. Mogu da me... U isto poljube.
Ponekad pisem i o zivotu, u kome sam, bar se nadam, aktivan ucesnik. Mislim, ne lezim i blejim.
Medjutim, kada me zivot prestigne fantasticnoscu fakta, u odnosu na moje skromne knjizevnicke artefakte, izgubim inspiraciju. I ne mogu da pisem. I sad se moja sirota Vladislava muci tamo u Temisvaru (moj novi roman Ne znam ti ja nista), a ja ni makac. Pa se onda nerviram. A kad procitam i neki dobar roman, sto mi je struka (mislim magistratura na zensko pismo i srpska knjizevnost, dugogodisnji rad u kulturi RTS, pa posle u srednjoj skoli), tek onda haos. Budem ljubomorna sto ja ne pisem tako dobro. Pojedem se ziva. Pa onda pocnem da imitiram i prepisujem omiljenog pisca. Pa moram da brisem post, jer ja nisam lopov i ne kitim se tudjim perjem. Dodje mi da se aktiviram i u Udruzenju knjizevnika Vojvodine, ciji sam jos clan, valjda. Al ne placam clanarinu pa su me mozda i izbacili.
I jos i placem kad je knjiga dobra.
Da zakljucimo: retko citam poslednjih godina, da ne prepisujem tudje divne price. A i dosadilo mi da citam druge. Nek malo citaju mene, pobogu!
Dakle, posle dugo vremena sam plakala, zato sto je knjiga dobro napisana. Mada sumnjam u prevod. I u izdavaca. Ne mogu da verujem u konstrukciju recenice koja je ponudjena. I u gomilu pravopisnih gresaka... Uzas.
Necu da napisem o kom izdavacu je rec. Ne zasluzuje ni ime da mu pomenem. Na ovom svetu, gladnom informacija, je i negativna reklama, reklama. To je opste poznato. 
Mislim, placem i kad je knjiga losa. Ali, ovo je drugacije. Skroz. 

Razrada, koja je logican nastavak posta o raku, dojkama i Andjelini Dzoli. Treba da posluzi da se isti procita, pre ovog. 

Kad procitam dobru knjigu, setim se koliko je rec mocno oruzje i koliko je lepota, cak i kad je o estetici ruznog, nama jadnim malim smrtnicima, neophodna. Jer nekad to zaboravim, udavljena u fantasticnoj svakodnevici. Pri tom termin fantasticno koristim ne kao super, vec kao cistu gotiku. Ili epiku, ponekad, da predahnem.
Prva knjiga, koju sam istinski volela iz savremene knjizevnosti je bila Makinovo Francusko zavestanje, za koju je dobio Gokurovu nagradu. Mislim da nikada vise nije dosegao taj fantasticni tekst. I mislim da nikada nisam plakala vise zato sto je neko majstor pripovedanja. Naravno, to nije prva knjiga koju pamtim, nego ona kada sam odrasla i poprilicno izbrusila svoj ukus. Pre toga sam zivela daveci se tonama klasicnih tekstova, romana, pesama, memoara, zapisa, putopisa, drama, epova, stripova. 
Mislim, nije bilo interneta.
E takve knjige, maestralno napisane kakva je bila Makinova, sam trazila kao bisere, jedva ih pabirceci.
Poslednjih godina, u moru zaista sjajnih pisaca, jedina dva pisca u cijim romanima sam zaista uzivala, bili su Michael Uelbeck, i Doris Lesing. Uelbeck je prosle godine dobio Gonkura za Kartu i teritoriju, Lesingova je ovencana Nobelovom nagradom. Citam da je Uelbek ovih dana na velika zvona izdao, posle dugog niza godina zbirku pesama. Mogu da mislim na sta to lici. Na uzas, ujed, apsurd i ironiju na granici pornografije. Kakvi su uostalom i njegovi romani. Bez izuzetka. I Elemntarne cestice i Ostrvo i Prosirenje podrucja borbe i Platforma. U jednom od njih, na kraju romana, u buducnosti vidimo hordu koja nadvijena nad katastrofu planete, jede svoje slabe prezivele. Pod bakljama. Lesingova me je od svih tekstova sa nogu oborila Memoarima prezivele. U tom uzasnom utopiskom romanu ponovo vlada zakon horde. Glavna junakinja je mojih, nesrecnih srednjih godina i gleda kroz prozor jezivi zivot koji vlada. Bestijalan i brutalan. Pod bakljama. U hordama. I izlaza nema.
"Ne znam kojim će se oružjem voditi treći svjetski rat, ali znam da će se četvrti voditi kolcima i kamenjem" Albert EinsteinDakle, otkrila sam novi roman, po kome je snimljen i film. I dobio je Pulicerovu nagradu i to ne ove godine.. I plakala sam. I dobila sam zelju da ga prepisujem.
Iz recenzije:
Snimljen prema istoimenom romanu Cormaca McCarthyja, za koji je dobio Pulicerovu nagradu, The Road je epska postapokaliptična priča o putovanju oca (Viggo Mortensen) i sina (Kodi Smit-McPhee) kroz opustošene predele Zemlje ubrzo posle nepoznate apokalipse koja je uništila civilizaciju i veći deo života na planeti...

Sta je ono u tom romanu sto me je posebno uzbudilo i zbog cega napisah ovoliki tekst?

Zakljucak, u kome nalazite zasto treba citati Kormaka MekKartija i o cemu ja to, pobogu, pricam sa svojom ljubavlju za katastroficno, fantastiku i apsurd:

Dakle, otac i sin putuju uzasnom planetom.  Roman sledi tu liniju katastroficnog Uelbeka i Lesingove.
Horde, bestijalnost, uzasna seksualnost koja ne bira, kanibalizam. Nema zakona. Gradovi su mrtvi. Ptice su mrtve. Planetom duvaju ledeni vetrovi. Nema hrane, nema svetlosti. I baklje su retkost.  
Ono sto ovaj roman cini izuzetnim je da za razliku od dvoje pominjanih, MekKarti na kraju romana bira zivot. A ne smrt i katastrofu. Nade ima. Decak je moderni Prometej koji nosi svetlost. On je zivot sam. Moderni Prometej koji nosi plamen. 
I sto bi rekao Alihodza Mutavelic; "Ali neka, mislio je on dalje. Ako se ovde rusi, negde se gradi. Ima valjda jos mirnih krajeva i razumnih ljudi."
I to je ta lepota o kojoj govorim. 
I od koje nikada necu odustati.

Toliko o Puliceru. 

Poslednja akciona heroina, Andjelina i malo o Puliceru

Vec danima razmisljam kako silno zelim da napisem jedan post o dojkama Angeline Jolie i oklevam, licno je opasno. Naslov nosim od kada sam procitala neverovatnu vest za koju sam mislila da je novinarska patka i mislim na moju bivsu kumu i drugaricu, jos od prvog dana studija (pre trideset godina, da preciziram) koja mi je nedavno rekla u privatnoj prepisci da joj dugo nisam napisala nikavo lepo pismo koje sam obecala, vec sve nesto, sturo, u kratkim recenicama, bezlicno. Ovo je dakle, pismo i za nju, u Vankuveru…Napisano danas, jer sam u Blicu videla tekst sa naslovom Heroina koji se pozabavio istom temom. Pa ako budem oklevala, neko ce mi ukrasti nenapisan tekst.

Poenta je, da je licno postalo javno i da svako od nas ko se bavi bilo kojim oblikom javnog izrazavanja svojih stavova, umetnosti, svoje figure, politickih odluka, jednoga dana predje granicu. I duboko privatno postane globalno.

Sta hocu da kazem?

Meni je otac umro od raka na dan kad sam zavrsila fakultet. Umirao je 80 dana vezan za aparate, jer mu je rak otkriven prekasno, pri operaciji. Sirio se od debelog creva, preko jetre. Imao je 47 godina i skoro trideset pet- sest kilograma kad je umro. Dok je umirao, u kuci su nam se namnozili pacovi. Moj pas, veliki sarplaninac je tulio danima. Posle njegove smrti, u teskim mukama, ja sam izgubila menstruaciju. Trebalo mi je tri godine da se oporavim, fizicki. Psihicku bol sam savladala, skoro deset godina kasnije, kad mi se rodio sin. To me je utesilo. Kada idem na pregled dojki, obicno od straha padnem u nesvest. Prosle godine sam jednu probusila nekim italijanskim j…… grudnjakom. Mal nisam dobila nervni slom.

Na ivici sam nervnog sloma i kad citam baljezgarije dokonih, vulgarnih i prostih koji prave sale na racun njenog gesta. Dize mi se kosa na glavi od njenog gesta. Duboko sam potresena odlukom koju je donela. A i ona je zena od krvi i mesa koja je sa nama htela da podeli ono sto je muci, kao i svi ostali na javnoj sceni, koja je i ovaj internet, uostalom.

Tako ja to vidim.

Samo sto sam godinama za nju mislila da je Lara Croft, pa sam tuzna, jer sam izgubila i poslednju heroinu. A heroine zaista izgleda ne postoje, na zalost.

A kada je rec o Holivudu, jos o dve neverovatne tatine devojcice, sto sam i sama. Mislim, tatina cerka. A sto mozete zakljuciti iz prethodnog teksta.

Ja sam mom ocu bila jedino dete.

Andjelina je cerka glumca Jona Voighta, za one koji ne znaju.

Obozavam filmove Sofie Coppole. Ona je cerka Frensisa Forda Coppole. Od tate ne volim nista osim onog Drakule. Vidim da se na 66. filmskom festivalu u Kanu, ovih dana, pojavila sa novim naslovom, Bling ring. Jedva cekam da ga gledam. Mislim da mi je njen film Izgubljeno u prevodu, jedan od omiljenih u zivotu. Kada se Bill Murray i lepa Scarlett Johansson, na kraju neverovatne nedelje u Tokiju, razidju bez reci, uz neki mali sapat. Jer je cesto zivot takav.

Volim i Somewhere, kad na kraju filma Stephen Dorff ode u dupe na vasar. Ili vec negde. Volim kad Kirsten Dunst u ulozi Marije Antoanete ode na gubliste kao u zivot.

Gledajte ovaj film. Otkrila sam ga ovih dana.

Kolaci i cipele, blazirano i raskosno. Ironicno i kao novo citanje. Kritika, koja je film rasturila, i onako cesto pojma nema.

Znam, verujte mi na rec. Da se ne hvalisem ovde o danima proslim.

Druga cerka, tacnije unuka je Zoe Kazan i jos jedan film za preporuku, Ruby Sparks, proslogodisnja produkcija. Zoe je napisala scenario i glavna je glumica u filmu. Zoe je unuka Elie Kazana koji i danas vazi za jednog od rezisera sa najvecim uticajem na Brodvej i Holivud. U filmu je reziser Jonathan Dayton, a njen partner Paul Dano. Obojicu smo gledali u sjajnom i duhovitom Mala mis Sansajn..

Zoe ima lakocu.O boze. Kako pise! Kako glumi! Kako bi lepo bilo imati njenu lakocu postojanja. I pisanja.

Prica filma, koji je po zanru, fantasticna ljubavna komedija, je prica o piscu koji gubi inspiraciju, a isto vremeno ima problem i sa ljubavnim zivotom. I onda, uz pisanje novog teksta o savrsenoj ljubavnici, istu materijalizuje…

Razumete?

Pricam o genima.

O deci i roditeljima.

O necijoj lakoci i necijoj tugi. Pricam o raku i sisama. O umiranju. I zivotu.

O Puliceru kasnije, umorila sam se.

Ne znam ti ja nista

Dakle, kada sam pronasla one neverovatne predmete, krst, ikonu i putir, sa sve onom kutijom i pismom koje me je zuljalo, brze bolje sam se istim putem, posrcuci od uzbudjenja i znatizelje vratila u normalni zivot iz Sobe. Sve sam ostavila na dno mog ormana, pod neku prostirku i posto je vec bilo kasno posle podne, resila da izadjem napolje. Malo razbistrim glavu i nesto pojedem... Nije mi se jelo samoj, pa sam odperjala do jednog lepog vinskog bara, gde sam pojela nesto sira i popila jednu casu laganog belog vina. Osamucena, koje od vina, koje od pronalaska, setala sam po gradu...Pored reke, preko trgova. Prodavalo se cvece, bio je blistav ranoproletnji dan, golubovi su sletali blizu mene, tako su bili pitomi. Odsetala sam do trznog centra, pored botanicke baste, zeljno udisuci jos uvek prohladni, ali mirisni vazduh. Mirisalo je na tajnu, avanturu i budjenje prirode.
Ne mogu da pisem sta sam sve kupila...Sramota me. Dala sam oduska svom nemiru kroz kupovinu. Na kraju sam, usta punih Mocart kugli, zavrsila u bioskopu, na nekom artificijelnom filmu koji ama bas nista nisam razumela. Samo cu reci da sam u retro fazonu kupila divne i skupocene simi lakovane cipele, crno - bele, kao u dobra stara vremena. Da mi se dusa razgali.
Vratila sam se u konzulat dosta kasno, malo pricala preko kompa sa sinovima i otisla na spavanje...
Spavala sam snom pravednika, dok me u neko doba nije probudila mrtva tisina koja je vladala u sobi. Tisina i hladnoca kakvu nisam osetila ni onda u Turskoj, pri susretu sa onom zmijurinom..
Skocila sam iz kreveta, kao oparena i brzo upalila svetlo. O spavanju vise nije moglo biti ni reci. Upalila sam i rezervnu grejalicu, jer je u konzulatu cesto nocu bilo hladnjikavo, obzirom da su radijatori bili ukljuceni samo danju. Videla sam da se istrosila baterija u satu i da je to bio razlog iznenadne tisine, a kroz prozor se, sto je bilo neverovatno, obzirom na divan dan koji nije nagovestavao tako nesto, videlo da provejava neki redak sneg. Grejalica mi nije bila dovoljna, pa sam otvorila orman u koji sam spustila artefakte, da uzmem rezervno cebence i pokrijem se dodatno. Htela sam samo da proverim da li je sve na svom mestu, pa sam zavirila ispod pokrivaca. Kad sam vec zavirila, resila sam i da se pozabavim istim. Rekoh, spavanje je bilo zavrseno...Uzela sam sva tri predmeta (pismo sam ostavila za kasnije) i stavila ih zajedno sa prekrivacem na krevet. Umotala sam se i ugnjezdila u isti. Pustila sam muziku i sad je zivot vec izgledao normalnije. Uzela sam krpicu za brisanje naocara koja je bila od jelenske kozice da malo skinem gar sa predmeta. Crveni dragi kamen mi je naravno privlacio najvecu paznju, pa sam krenula da pazljivo brisem krst koji sam imala u rukama.
A onda se desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u pidzami i dalje, ali vise ne u mom krevetu. Bila sam negde u mraku dok se vrlo blizu, odmah sam prepoznala zvuk, iako sam ga znala samo iz filmova cuo zvuk stektanja mitraljeza. Potmuli povici i krici. Zvuci rata. Osetio se miris zgarista i neki odvratni miris koji mi je prevrnuo utrobu, automatski me terajuci na povracanje. Kosa mi se dizala na glavi, a glasovi nekih ljudi, bili su sve blizi. Culo se, grubo i resko, kao stektanje besnog psa: "Ma daj, sta ce nam te krstace i case i ikone. Ona druga ekipa uzima televizore, sta mi radimo. Gde si nas to doveo, govori, nemoj da provociras ili..."
Drugi glas je bio tisi, mazan i ljigav. Nisam ga najbolje cula.. Vajlda se udvarao onom stektavom. Cuo se i nervozan smeh i jos neki mrmljajuci glasovi.
Jedan je komentarisao, kako je sve pantalone isprskao krvlju, danas, kad je...Dalje nisam cula, glas je uminuo. A meni je postalo jasno zasto mi je bilo hladno, kao da sam umrla to vece. Mozda i jesam.
Cula se lupa i mazni i licemerni glas je rekao:"Dzoni je trazio iskljucivo ovu zbirku. Ona na trzistu umetnina ima..."
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u proslosti nekog divnog baroknog rada. U daljini se videla reka koja je opasno licila na Dunav. Bila sam ispred nekog dvorca. Bilo je divno jutro. Jedan zgodan muskarac je govorio divnoj mladoj zeni:"Stigao je i krst. Rubin je..." Ona se srecno smejala.
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u tom istom gradu, juce, danas, sutra. Dvorac jer bio u ruinama. Pored dvorca se nalazila bina. Jedan opasno zgodan frajer, roker je pevao neke opake pesme protiv Srba. Bila sam na nekavim demonstracijama. Zato su mi se smucile one u Beogradu, koje sam vam pominjala. I ovde se pominjao Bog i krst, samo je to bio kriz. A ja u boga u politici ne verujem. Ja u boga uopste ne verujem. I urlalo se protiv cirilice. A u cirilicu verujem. Kao u Sveto pismo.
 I nosile su se plakate na kojima je pisalo: Branili smo Vukovar, latinicom a NE VUKOVAR, cirilicom.
I ja sam kao u mocnom Borhesovom Alefu videla sve. I zbegove i nesrecu i rat i tugu. Sve. U jednom dugom i strasnom gutljaju nemoci ovih nasih prostora....
Probudila sam se sa krstom u ruci...
Smrznuta, zaprljana, ispovracana.
Bila sam, sa olaksanjem sam shvatila, u mom krevetu u konzulatu...
Ali, ovakva situacija nije bila resenje. Moja putovanja kroz vreme nisu bila resenje.
Pomislila sam po prvi put od kada se to pocelo desavati, da je vreme da stvari racionalizujem. I odem kod psihologa. Definitivno mi je falila daska u glavi.
Ili novi muz, mozda.

Ne znam ti ja nista

..Ovog vikenda, tacnije cele nedelje, sam navraga, bila u Beogradu. Klinci, ali i moji lepi sinovi, koriste jedan krajnje ruzan termin za osecanje dosade i beznadja koje te obuzme kad neko gusi: smorio sam se, smorila sam se.
E ja sam se smorila. Smorio me je sivo oblacno nebo, bez naznake sunca i ledeni prolecni dani. Smorio me i Martovski filmski festival dokumentarnog filma, u kome sam  godinama uzivala, sa infantilnim izborom nagradjenih radova, spremnih za neku perverznu tinedzersku zurku. O zlim devojcicama i hipnotisanoj gomili. Naduvanim tinedzerima koji furaju komunisticku ideologiju (!?) a roditelji ih salju u Britaniju i Svajcarsku da se skoluju. Smara me cak i ovo sto sad radim, a to je prepricavanje istih pretencioznih animacija i dokumentaraca.
Smorilo me je i ministarstvo u kome je krenula frka oko tendera, a posebno su me smarali Srbi iz Rumunije kojima nije bilo jasno da skoro gotov projekat za koji je bilo novca kod njih (mislim na vec pominjanu monografiju) sad treba stavljati na nekakav tender, po novim srpskim zakonima. Predsednik drustva, sa kojim sam po ceo dan bila on line se uznemireno drao preko Skypa, da ce svi Srbi u Rumuniji preci u Rumune, ako se posao ne zavrsi, pod hitno, do zadovoljavajuceg kraja...
Nasla sam se i sa jednom od autorki monografije, jednom sitnom zbrckanom plavusom iz .... ...., koja je gnjavila o promenama koje je trebalo uneti u vec davno zavsen tekst, jer je ona dosla do novih saznanja...
Novih saznanja, moje dupe, kao da nisam videla svu njenu beznadeznost u detaljima i nevaznim sitnicama.
Sa dosadom sam buljila u moje nove crne kozne cizme sa visokom sarom, grube i bahate, kako sam se i sama osecala, kada sam god pricala sa tom baba devojkom. Ta zena je budila najgore u meni, dok sam sa njom i dosadom u drustvu, prelazila hiljaditi put tekst koji je trebalo ispraviti. Budila je svojom usplahirenom revnoscu, lenjost i i ironiju. I svest da i sama odavno nisam bila ljubljena.
Sto se njoj na nosu videlo.
A meni, meni, samo u oku.
I mom srcu, koje je bilo sve tuznije.
Posebno me je smorilo prelazenje Trga Republike u nedelju, dok je komunisticka ikonografija plesala, po ko zna koji put svoj divlji travestirani ples. Bio je to neki skup posvecen Kosovu, dok su zice iznad grada tonule nisko, nize, praveci od Beograda ogroman kavez u kome sam osetila da mi nikada necemo biti deo Evrope.
I opet mi se, blasfemicno, Temisvar, na zalost, ucinio lepsi od Beograda.
Sto je do pre neku godinu, priznacete, bilo nemoguce.
A sta mi se tamo desavalo...
Ajao, kad Vam ispricam, pascete na dupe.
Bez greske.

Don't drink love life II - YouTube

Don't drink love life II - YouTube:

'via Blog this'

Don´t drink, love life - YouTube

Don´t drink, love life - YouTube: "http://youtu.be/PXBdSeLmEM8"

'via Blog this'

Ne znam ti ja nista

Da se razumemo: bila sam sama u konzulatu (u sekretarijatu konzulata je bilo zaposlenih, bio je radni dan) i imala sam sve vreme sveta pred sobom. Tacnije, dovoljno vremena da prerovim celu tajnu Sobu od poda do plafona. U Sobi su bila jos jedna vrata na koja sam, posto nisu mogla da se otvore, nalegla svom snagom. Iza njih je dopirao i svez vazduh, osetila sam. Vratila sam se istim putem u biblioteku, uzela onaj zarac i donela ga u Sobu. Koju cu zvati tako. Soba sa velikim s. Razvalila sam druga vrata i nasla se u ormanu sa metlama, u jednom zabacenom hodniku kuce ciji je izlaz bio na verandi, koja je gledala u bastu. Orman je dakle bio ulaz u drugi svet...
Narnija! Pomislila sam raspolozeno, skoro se osecajuci kao kada su moji decaci bili mali i kada je odlazak u bioskop bio najveca i najlepsa avantura...
U Sobu sam, sada kroz orman, donela flasu lepog soka, jednu finu lampu koja je prostor cinila svetlim i otmenim i jednu udobnu stolicicu za sedenje dok budem istrazivala. Dovukla sam i naocare, bez kojih vec duze vremena nisam mogla ni da pomislim da citam.
Bila sam u pravu. Dokumenta su bila cisto djubre, govoreci o proslim vremenima. Gomile banalnih beleski o ljudima koje su nekadasnji prisluskivali. Sta su jeli, pili, sa kim su razgovarali..Gde su isli. Sta su citali. Sta su rekli za Tita, Causeskog, Nevazne, minorne stvari malih ljudi. Prelistavala sam ih tuzno. Pomislila sam na sjajnu, istoimenu pricu Danila Kisa iz Enciklopedije mrtvih. Imaginarne knjige o svim zivotima ljudi koji su ikada ziveli. Na zalost, ovo je bila cista, nepotrebna gomila orvelovskog djubreta. Krajickom uma sam pomislila da sigurno u kuci postoji jos jedna ovakva soba, samo u upotrebi, sa papirima koji mogu nekome zivot da upropaste i glavu da mu smaknu. Ili su takva vremena prosla, zauvek?
Ono sto me je opasno zuljalo, bio je putir. Svetleo je pohlepno i zavodljivo sa mesta na kome sam ga nasla i sa koga ga nisam uzela. Bar ne jos.
U jednoj polici sam umotanog u jednu lepu vezenu crvenu svilenu maramu nasla i jednu cadjavu ikonu. Razmisljala sam kako ta dva predmeta ne idu u ovoj sobi. Pitala sam se zasto su tako cadjavi. Pitala sam se gde je treci predmet. Po simbolici brojeva uvek idu tri dobra, zla, duha, sta sve ne, zajedno. Zavukla sam nos ispod kreveta da vidim sta ima jos, osim nocne posude. U cosku su bila jos jedna tajna vratasca, koja sam sa zadovoljstvom razvalila istim zaracem. Krevet sam jedva pomerila. U udubljenju je bila kutija. U kutiji neki brojevi, stenogrami, jedno pozutelo pismo i jedan potpuno neverovatan krst velicine oveceg muskog dlana na kome je, iako je bio cadjav, blistao, nije bilo sumnje, pravi dragi kamen. Ne znam zasto, setila sam se Cvetana Todorova i Bugarske... 

Ne znam ti ja nista

Da se razumemo: nije ti ovo neka gotska prica strave sa Nosferatu, fantomom. Nema u njoj ni cudovista, ni vampira. Da preciziram. Horor kao zanr prezirem. Samo malo koketiram. Ko moze da bude u Rumuniji, a da ne pominje Drakulu i vampire. Mada licno mislim da su vampiri made in Srbija. Vestice ne. Zene su nam fine, zlatne, casne i postene. Onako kao ja, na primer.
Ako ce da mi se nesto dize, neka to bude povisen pritisak zbog osecanja, ili dobrog seksa, na primer. Fantastika je vec nesto drugo: zivot je za mene fantastika sama, nadrealna i epska. Puna heroja i prevaranata. Kukavica i cinovnika. Dousnika i ljubavnika... Tako da kao zanr, mozete ocekivati fantastiku. Garantujem.
Dakle...
Hodnik je bio sve uzi, tako da sam polako pocela da licim sebi na Alisu koja je upala u rupu belog zeca. Samo nigde nije bilo kolacica da me smanji. Jesam ja bila mala zena, ali ovo je bio mali prostor cak i za mene. Pocela sam da mislim da mozda u srpskom konzulatu u Temisvaru zive patuljci, ili slicna bica, samo ja to do sada nisam znala...
Odjednom, tunel je postao obican prolaz koji se pomalo strmo penjao na gore. Na kraju, sada vec klasicnog hodnika, bila su jedna sasvim obicna vrata. Vise nije bilo ni zagusljivo, i culo se tiho zujanje nekog klima uredjaja, koji ovako u mraku nisam mogla da vidim. Nije bilo ni prasine, kao da se u ovaj hodnik moglo doci i sa neke druge strane, a ne stranputicom kojom sam ja stigla...
Pritisla sam bravu i sa lakocom usla u jednu prostoriju. Vrata nisu ni skripnula. Pipnula sam po mraku i napipala prekidac, upalivsi sasvim pristojno osvetljenje, koga su cinile neke dosadne neonke.Osvrnula sam se po prostoriji koja je vise od svega licila na neki suludi budoar. U uglu je bio jedan metalni lezaj vrlo skromnog, skoro bolnickog izgleda, ali sa prelepim pokrivacem od nekog mrkog krzna koje je poprilicno licilo na mrkog medveda. Luksuz i askeza. Hm. Cela prostorija je bila puna nekih zica i slusalica koje su lezale po svim stocicima. Pomislila sam sa ironijom da ovo mora da su sacuvali iz doba zloglasne Sekuritatee, kao mesto za prisluskivanje bar pola Temisvara, ako ne i sire. Ispod kreveta je virila neverovatna nocna posuda od keramike, kakva se mogla videti samo u filmovima iz doba baroka. Ludi kralj koji s..e pred svojim podanicima, i u isto vreme donosi velike drzavne odluke, dok je cuvar noksira, najveca titula u zemlji...
Jedan zid je bio prepun nekih spisa, a na natkasni, osim nekoliko casa, bokala za vodu, i flase sa nekim alkoholom (smrdelo je na vinjak, pelinkovac, nesto gadno i ustajalo), pa jos jednog radio aparata, stajao je bozanstven, ali bozanstven putir, koji je, kada sam ga protrljala, jer je bio prilicno zamascen i cadjav, zasijao bojom zlata...
O moj bogo, pomislila sam ironicno: Vladislava i sveti Gral.
Ovo ce biti zanimljivo...
  

Ne znam ti ja nista

Da se razumemo...Poslednji put kad sam se smucala po podzemlju imala sam susret sa onom zmijurinom u Turskoj...Kao da sam neki anticki junak, bogte, ili vec pominjani caobnjak iz britanskog mega hita.
Zato sam, kada sam ustala, dobrano razmislila o akciji koja me je cekala u biblioteci. Morala sam da nadjem i baterlampu, posto mi nije padalo da se nigde zavlacim bez iste. Popila sam veliki nes, pojela komad ananasa i jedan punjeni djevrek. Istusirala se. Razgovarala preko neta sa mladjim sinom. Procitala nase novine, koje su redovno stizale u konzulat. Razgovarala sa kancelarijom u Beogradu, koja me je poprilicno naljutila. Postojala je mogucnost, nagovesteno mi je, da se ceo posao oko izrade monografije stopira, posto je rec mahom o vojvodjanskim Srbima, sa kojima Beograd nije u najboljim odnosima ovih dana...
Mrzela sam dnevnu politiku. Mrzela sam i Ministarstvo kulture u kome se sve resavalo preko kolena i na prvu loptu. Kao da smo mi jedina generacija. Kao da je posle nas potop. Kao da je kultura neka udzerica za banalna i jeftina potkusurivanja. Kao da zivot staje sutra, kad ovi sidju sa vlasti.
Pitala sam se. Da li njihova deca piju mleko? I, ako ga piju, koje je to?
Majcino?
Srpsko?
Neko posebno, nacionalno?
Ma, receno mi je, ako krenu vanredni izbori u Vojvodini, nema nista od monografije. Da preciziram: bas tako, tim recima.
Sa osecajem gorcine pred divnim ljudima kojima je trebalo nagovestiti mogucnost neobavljenog posla, ronjala sam po konzulatu u potrazi za lampom. Pronasla sam je u dvorisnjoj kucici u kojoj je stajala oprema za bastovanluk. Stavila sam nove baterije koje sam uvek imala u nocnom stocicu, zlu ne trebalo i otperjala u biblioteku.
Jedva sam podigla vratasca na podu ispod tepiha. Nije bilo nikakve sarke, pa sam morala da se posluzim nekakvim ukrasnim zaracem koji je stajao na jednoj polici za knjige, na knjigama. Stalno sam se pitala za sta sluzi, posto u biblioteci nije bilo nikakve peci ili kamina u kome bi se dzarala vatra. Sada sam otkrila njegovu namenu; izgleda da je on i trebao da sluzi kao kakva poluga kojom su se otvarala vratasca ...
Po kolicini paucine i prasine koja se podigla, kada sam uspela da otvorim "dveri" zakljucila sam da niko nije skoro ulazio u isti prostor. Tu su bile malusne merdevine sa tek tri precage i jedan mali hodnicic kroz koji sam morala skoro da cuceci prodjem. Na kraju hodnika sam se lecnula. Nesto je bilo na prasnjavim skripavim daskama po kojima sam skoro puzala. Uperila sam baterlampu, dok mi je srce kucalo kao ludo!
Bio je to jedan majusni, uginuli slepi misic. Sav plisan i sa okicama kao malesnim spenadlama. Uginuo je skoro, jer je jos bio lep i sav cokoladan sa tako tim malim slomljenim krilcima. Ili je bar meni, preplasenoj, izgledao lepo. Svakako je bio bolji nego kakva zmijurina koju sam iscekivala.
Jebo Rumuniju i slepe miseve. Pomislila sam zabrinuto...

Ne znam ti ja nista

Izgubila sam zub, izgubila sam otoman, izgubila sam muza, a sinovi su mi se javljali povremeno. Na kratko i po osecaju, njihovom unutrasnjem. Izgubila sam sa hladnim danima i uzitak u lepom Temisvaru. Kako je lisce opalo po divnim parkovima i pored reke, tako su se videle oronule fasade i sirotinjski kaputi po ulicama. Zice iznad grada su umesto na dalekovode licile na neku tajnu vezu koju je Rumunija jos uvek imala sa Istokom i nesrecnim godinama istorije. Veliki trzni centar u Temisvaru, svakako veci od beograskih je bio poprilicno neuredan i soping mi nije predstavljao zadovoljstvo. Jedina sreca je bila u obilasku galerija i poslu koji mi je oduzimao sve vise vremena...
Sve cesce sam mislila na Gorana, mog starog prijatelja iz epizode Kisa i moje nove cipele. Nisam mogla da saznam ni gde je ni sta radi. Ali negde duboko u sebi, bila sam sigurna, da ako mi zaista bude trebao, pronaci cu ga. Kao neku "sobu po potrebi".
Konzul je nekim svojim diplomatskim poslom bio u rumunskoj prestonici, a kasnije mi se javio i iz Srbije gde je imao privatnih problema sa majkom obolelom od valjda, Alchajmera.
Nedeljama sam bila sama u konzulatu.
Imala sam pristup u sve prostorije, pa sam cesto dokona mlatila po istoj, zavirujuci u svaki coskic.
Jedno vece, kada mi je vec dosadilo uljudno sredovecno drustvo temisvarskih gospodja (kao da sam ja bila devojka, eh), zadremala sam u biblioteci citajuci knjigu u modi, po kojoj je snimljen i film, visestruki dobitnik Oskara, Pijev zivot. Knjiga je inace dobila Men Bukerovu nagradu pre neku godinu.
Razmisljala sam o tome kako me je taj roman podsetio na Mobi Dika, Starac i more, Robinzona Krusoa, po tom morskom toposu koji je nudio. A opet je bio jedinstven u svojoj lepoti i temi borbe za opstanak okruzen mocnom prirodom...U potrazi za licnim bogom koji ce prevazici okvire religije.
Tako, diveci se sebi, i sopstvenim reminescencijama u umetnosti, zaspala sam, sa knjigom na grudima i naocarama na na nosu, kao kakva baba, cemu sam se, istini za volju polako priblizavala.
U po noci, tako sam bubnula sa tog uskog lingistula u koji sam se uglavila, da su mi sve kosti zazvecale. Pale su mi naocare sa nosa i knjiga i cebence, cak se i casa soka od svezih jagoda koji sam sa zadovoljstvom pila ( carolija zivota u konzulatu) prosula.
Dok sam po podu u mraku pipkala, trazeci naocare, zrak mesecine je, kroz uski prozor, osvetljavao tanku liniju na podu, koju nikada nisam primetila, a ne bi ni sad, da je nisam prvo napipala. Pronasla sam naocare, upalila svetlo, pospremila stvari. Podigla sam tepih, ispod koga je virio tanki usek i pronasla vrata u podu, za koja nisam znala ni da postoje.
Kao malima mojim sinovima citala sam Bas celika nebrojeno mnogo puta. Tako cesto sam je citala, da je moj mladji sin u svojoj petoj godini uspevao da isprica bajku za dvadeset tri minuta svojim drugarima sa sve zvucnim efektima (onda azbaja, pljus, pljas).
Setila sam se najmladjeg carevog sina kome je svekar kad je krenuo u lov zabranio da otvara zakljucana vrata, a kad je to ovaj ipak ucinio, Bas celik mu je ugrabio zenu i odneo je daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora, sedam planina i reka.
Dakle, nasla sam vrata i u panici, jer sam bila sama u celoj kuci, i onako punoj senki i skriputanja, odjurila u krevet, odakle sam cvokocuci od straha odgledala cak dva glupa filma, neke komedije. Pored kreveta sam obesila i venac belog luka koji je neopisivo smrdeo. Zaspala sam izmucena, kad su prvi zraci zore, jer sunca u zimu u Temisvaru nema, provirili kroz prozor...

Ne znam ti ja nista

Konzul je naredio rasprodaju svog suvisnog namestaja, zato sto je neki klipan u Vladi saznao da Amerikanci koji su na mestu ambasadora u Londonu, Parizu, Berlinu, Pekingu, sami, iz svog dzepa, placaju sve prinadleznosti oko svecanih prijema i ukrasavanja prostora. Kazu da su to nekad milionske svote, ako se zna, da je na primer sediste ambasade u Londonu samo malo manje od Bakingemske palate. Kazu cak, da bogati Ameri, koji su inace najvise doprineli svojim donacijama uspehu aktuelnog predsednika, pa ih zato on licno casti pozicijom ambasadora, mogu tu pocast da izdrze svega dve godine, toliko je to skupo...
Dakle, brka je sve rasprodao, jer je resio da kad stigne revizorska grupa iz Srbije (Gogolj, Gogolj) pokaze samo ofucanu postavu kaputa, nikako nista, sto bi licilo i na najmanju raskos. (Bora Stankovic, Bora Stankovic).
Tako sam ostala bez mog sofisticiranog otomana i uglavnom sam snuzdena jela kolace lezeci u nekom skripavom krevetu kome su se daske razisle ko zna kada. Jos u vreme Causeskog, verovatno.
Imala sam zastrasujucu zubobolju koja me je mucila mesecima i neverovatno osecanje da me neko posmatra. Sto je bilo vec uobicajeno stanje moga duha, od kad sam imala ono skoro gazenje u Novom Sadu, ono skoro upucavanje u Bugarskoj i ono skoro davljenje u Turskoj.
Nista se posebno nije desavalo. Isla sam na rezidencione ruckove, druzila se sa istoricarima i etnolozima, saznavala cinjenice iz nacionalne istorije koje nisam znala i koje su nam bile neophodne za izradu monografije.
U Temisvaru je upravo trajala pozorisna sezona, pa sam cesto odlazila u teatar. Zgrada Opere mi je bila najbliza, do nje sam mogla da stignem i peske, a i najvise mi se dopadala. Puno starog sjaja, jedva primetni red memle, pa neka nova pozlata i san o umetnosti kome sam i sama bila sklona.  Divan veliki prostor, pun rozeta, mermera i nesto malo Vizantije. Ova zgrada je potvrdjivala da je Temisvar najmocniji kulturni centar zapadne Rumunije. Ovaj prostor, u kome je smesteno cak nekoliko pozorista mi je govorio da sam deo multietnickog i multikulturalnog, sto mi je puno znacilo. I znaci mi. Model evropske civilizacije, a ne pustog turskog...Pfuj!
Jedno vece sam isla da gledam Toscu. U momentu kada je nesrecna pevacica ubijala onog zlosrecnog sefa policije, ucinilo mi se da u lozi sa moje desne strane (od 700 mesta za diplomate je uvek bila cuvana neka loza, eh. Privilegije.) vidim Cvetna Todorova.Trgla sam se i uplasila. Pogledala sam ponovo, misleci da pojava takvog formata iz susedne drzave, Bugarske, ne moze biti neprimecena ni od medija.
U lozi su bila neka gospoda, ali niko od njih nije ni licio na Todorova...
Na pauzi, jos uvek uznemirena lepotom Pucinijevog zamesateljstva izmedju politike i ljubavi sam silazila niz raskosne devetnaestovekovne stepenice, kad mi je stikla zapela za taj visoki uglacani sjaj. Posrnula sam i opet mi se ucinilo da vidim Todorova. Obula sam neverovatnu obucu koju mi je on poslao, koju sam jedva ukonponovala uz priliku u teatru. Pomislila sam da haluciniram, jer sam, kad sam ponovo pogledala, opet gubila Todorova iz vida.
Ako je to bio on.
Bilaa sam u drustvu neke lokalne srpske gospodje, ciji muz je finansirao dobar deo projekta oko monografije, pa sam morala da budem ljubazna. Ona je mlela neke gluposti, saputala mi ko je ko u zivotu Temisvara (nisam znala ni ko je ko u zivotu Beograda), a ja sam se grcevito smeskala, jer sam mislila da cu ako skinem osmeh da je posaljem...
Pravo u Transilvaniju da je pojede grof Drakula.

                         
                  Na blogu  http://aleksandranm.wordpress.com/ pratite roman Kisa i moje nove cipele                        na ovom zlesvekrve-zlesvekrve.blogspot.com, novi roman Ne znam ti ja nista

Ne znam ti ja nista

Posle ispijanja caja lezala sam na svom otomanu...Izgleda da sam zaspala. Taj zen luksuz me je po svemu sudeci opio. Divni dani po Temisvaru. Parkovi, galerije, pozorista. Opera, vecernje haljine. Rucak sa mladjim sinom koji je doputovao za Novu godinu, da istu provede sa majkom, prvog januara u nekadasnjoj vili Causesku. Zivot diplomatije, cak i tu, u komsiluku mi je neopisivo prijao. Gospodski maniri grupe Srba iz Temisvara, sa kojima sam pripremala tu sjajnu monografiju, Srbi u Rumuniji, zbog kog posla sam i bila tu gde jesam. Sekretar u nasem konzulatu je licio na pesnika. Duza kosa, negovani brkovi, sladunjavi miris dobrih kubanskih cigara, svileni sal, leptir masna. Prosedi zalisci i podosta godina. Lukavi osmeh krajickom usana, koji je nagovestavao znanja meni smrtnoj nedostupna. Tih govor, ako"neko prisluskuje", stalno osvrtanje preko ramena. Ruka u dzepu. Mali Bec je bio sjajno steciste umetnickog sveta ovog dela Balkana, ovih dana. I kako mi je sekretar nagovestavao, dilera umetnickim delima koji nisu radili bas sve po zakonu.
Dakle...Spavala sam i sanjala kako idem po nekom arhivu i trazim neke rukopise...Neku knjigu, sta li...
Probudio me je miris Dunava, sto me je zaprepastilo. Bila sam u potpunom soku. U lice me je gledao ribar nize prema Pancevu, koji mer je izvadio iz vode, kada sam ono prosli put stradala jureci Torinski sporazum.
Lezala sam u mrezama. Mirisao je terpentin i neko uzeglo ulje. Mirisla je sveze ulovljena riba. Neke svetlucave, srebrne po trbusima su se pracakale u vedru pored vrata sojenice. Ribar me je gledao zabrinuto..."Gospoja, samoubistvo.."
"Ma kakvo samoubistvo", krkljala sam ja, misleci da glasno govorim. "Kakvo samoubistvo, neko me je napao". Osecala sam uzasan bol u potiljku.
Ribar je rekao da spavam, a ja sam povracala. Bljuvala sam ceo Dunav, sa pritokama.
Opet sam pala na mreze, izmozdena. U potiljku me je i dalje bolelo."Od udarca", pomislila sam. Popila sam caj, potpuno uzasnuta tim izmestanjem iz Temisvara u kome sam mislila da jesam. Caj je bio neka mesavina koja je mirisla na budj. Pila sam je iz limene solje kakvu sam vidjala samo kao rekvizit u ratnim, domacim filmovima iz sedamdesetih.
Zaspala sam tek kada je ribar izasao iz sojenice...
Probudila sam se...Bio je mrak, a kroz prozor je dopiralo ulicno osvetljenje.
Bila sam u kuci konzulata u Temisvaru i lezala sam na mom Tuttlu. Pomislila sam da sam poludela.
Jedna noga mi je utrnula, a glava u potiljku me je uzasno bolela. Tuttl nije bio za spavanje, zaista, vise za poziranje. Stresla sam se od hladnoce. Ustala sam sa olaksanjem! Nisam vise bila u Srbiji!!!
...
Ipak, u kuci je mirisalo na povracku i sveze ulovljenu ribu. Jedna srebrnog stomaka se pracakala pored mog skupocenog lezaja.

Ne znam ti ja nista

Mislim da je situacija na Balkanu slicna danasnjem dogadjaju sa onim bugarskim politicarem, kome je jedan od sledbenika pucao u lice gasnim pistoljem stojeci par santimetara od njega, ali ga je..Promasio. Ili mu je pistolj zakazao. Tako nekako. Da li je u pitanju marketinski trik ili politicki gest jednog kamikaze, obzirom da ga na snimku dobro izmakljase ovi iz obezbedjenja, ne ulazim u to...Sam cin pucanja smrdljivim gasom u lice jednog politicara je bas smrdljiva, neprociscena balkanska blatustina i maglusitna u kojoj zivimo. Sa senkom komunizma iznad glava koja nikako da nestane. Sa Balkanskim spijunima i zaverama. Sa siromastvom i neobrazovanjem mnogih aktuelnih politicara, koji ne mogu dalje od svoje prcije. Ili obrazovanjem nekih drugih ciji ocevi su bili komunisticka vrhuska, generali i tvorci sistema vrednosti...
Dakle, sedim u svom novom domu u malom Becu, kako zovu Temisvar (sto nisam znala i pored cestih odlazaka u njega u decenijama iza), pijem caj iz najlepsih solja od nafinijeg porcelana iz Franzove kolekcije, serija Leptiri. Solja je neverovatna, sa malom kasicicom, cvetovima i leptirom na vrhu iste, sa tanjiricem koji izgleda kao poluispruzen list...Platila sam za tri celo jedno malo bogatstvo, skoro sest stotina dolara, ali...Te sam solje kupila u Temisvaru, u americkoj galeriji koja prodaje Franzova remek dela. Tu novu redizajniranu Kinu koja nas sve vise i vise osvaja...

                                        The first cup kisses away my thirst,

and my loneliness is quelled by the second.

The third gives insight worthy of ancient scrolls,

and the fourth exiles my troubles.

My body becomes lighter with the fifth,

and the sixth sends word from immortals.

But the seventh—oh the seventh cup—

if I drink you, a wind will hurry my wings

toward the sacred island.

—Lu Tong (795－835 A.D.) 

Lezim na neverovatnom belom minimalistickom lezaju Edwarda Tuttla, koji kosta kao prosecan polovni automobil u nas, dovezen iz inostranstva... Dolce vita u Konzulatu, nema sta.
Moram priznati nisam ovo ocekivala.
Zen i luksuz u sred Temisvara, sa primesom Securitatee...