11.
Predstavnik Westa je bio sasvim otmen gospodin, vitak, manikiran, suvonjav, obučen po poslednjoj modi. Da na levom ramenu nije imao malog lisca, mogao je da prođe kao džentlmen u bilo kojoj eri. Vanvremenski. Jasnog i oštrog pogleda, odmah mi se dopao, iako sam mrzela Alaha, jednog jedinog, a volela bogove Istoka koji su otvarali tako mnogo mogućnosti za jedno ljudsko biće, kakvo god ono bilo. „Gde nema prilike nema ni greha“, kako bi rekao učitelj Ce.
Sa Tajom i sa njim, Nahrudinom, kako sam kasnije saznala da se zove, trebalo je da se dogovorim oko svoje budućnosti i izbora koji bi verovatno trebala da napravim. Ispod oka sam zurila u Tajovo lice koje je polovinom bilo prekriveno nekom finom maskom. Kada je primetio da zurim, mahinalno se uhvatio za lice, napravivši bolnu grimasu.
I dalje sam bila užasno gluva, što je počinjalo da me čini nesigurnom. Nisam pamtila vreme bez čipa. Bilo je ogoljujuće i zastrašujuće.
Trebalo je vratiti se sebi.
U suštini, razgovor je bio presipanje iz šupljeg u prazno. Pili smo vodu, što je, bilo je potpuno jasno, bio najveći mogući luksuz planete. Kroz prozore sam videla da se sprema ogromna oluja. Žuti oblaci su jurili preko pustinje. Čuo se opak vetar kako huči, šibajući pesak koji se pomerao kao veliko more za vreme uragana.
Setila sam se sa čežnjom ogromnih i plavih zemaljskih voda. I svoga divnog sina, koji je, davno, otišao sa ženom svoga života i hordom. Setila sam se, kada smo nekad, dok smo još bili zajedno, kako je njoj, jednom, spasao život u moru. Ona nije bila dobar plivač i imala je astmu. Napad se desio u vodi. Kako ju je vadio obamrlu, skoro ugušenu od spazma i vode, kako sam je grlila dok se borila za vazduh, širom raširenih očiju punih suza, grčevito me držeći za ruku. Kako je on munjevito pronašao na plaži neku ženu koja je imala lek i kako joj ga je dao…Kako joj se život vraćao u telo, zajedno sa kiseonikom i kako sam tada pomislila…Kako je krhka i lomljiva i kako smo se voleli svi…Oh!
Divni život!
A imali smo ga samo jedan.
Taj me je blago dotakao po ramenu, što je za mene bilo sasvim otrežnjujuće.
„Kada ćete mi vratiti čip?“ upitala sam. To je i bila prva stvar koju sam rekla, posle kurtoaznog upoznavanja.
Taj se nasmejao, a Nahrudin je odgovorio; „Nema šta da Vam vraćamo. U našem svetu nema čipova. Mi imamo proroka“
„Kakav Vaš svet? Kakav prorok? O čemu govorite?“, upitala sam, zaista radoznalo.
„Zar nismo na God..“, Taj me je prekinuo u pola reči, nimalo diplomatski. „Jesmo, draga, na Godzili smo. Moj vrli kolega, hoće da ti kaže, da West ima živog boga koji misli za sve i da u tom svetu nema mesta za pojedinačna mišljenja“.
Nahrudin je samo klimnuo glavom.“To ima velikih prednosti, znate, draga Selima…Mogu da Vas zovem tako, zar ne?“
Taj se nasmešio:“ Naša Alexa nije donela nikakvu odluku.“
„Gospodo, stanite, nisam ja nikava ratnica koja može da se bori u bilo kojoj borbi. Uopšte nisam kompetitivna.To je bilo nekad…Sad samo želim miran i udoban život…“ rekla sam skoro plačući.
„Nemam nikakva pojačanja, impante i nadogradnje, plašim se gomile stvari i iskreno, ovde sam usamljena kao pas. Jedino koga sam videla za sve ovo vreme je bio neki dečak, mladić, šta li…“
„Neka je slava Alahu“ rekao je naš domaćin, zahvalno pogledavši na gore. Onda me je značajno pogledao i svečano rekao.“ Nije to nikakav dečak, draga Selima, to je naš Prorok. Javlja se retkima i uzima oblik kakav on želi.Videla si živog boga. On Te voli, a Ti mora da si izabrana.“
Kakva izabrana, pomislila sam zabrinuto…
„Da li to znači da sam slobodna i da mogu da idem kuda hoću“, upitala sam, drhtavim glasom, dok se slabašna nada ulivala u moje uplašeno srce.
A oluja je napolju besnela.
