понедељак, 10. март 2014.

Ne znam ti ja nista

"Postoji, čini mi se, još jedan fenomen vezan za ove naše moderne seobe. Naši ljudi sa sela maštaju da odu u grad, naši ljudi u gradu maštaju da odu u inostranstvo, a naši ljudi u inostranstvu maštaju da se vrate u selo ili grad iz kog su došli. Središte tog začaranog kruga nezadovoljstva po kom se vrtimo, čini se, u nama je samima. I jedino ga mi možemo prekinuti... Najteže je biti tu gde jesi, jer ti se uvek čini da je bolje negde drugde. I tako gubimo silnu energiju i vreme, koje bismo mogli utrošiti da tu gde smo učinimo ono što možemo i koliko možemo. I da, dok se ne steknu uslovi da pređemo tamo gde mislimo da ćemo se osećati prirodnije, budemo zadovoljni i zahvalni onim što imamo, tu gde smo." Ovo su bile prve reci naseg americkog domacina, Srbina davno pristiglog u Cikago, laureata necudaVamkazem koje nagrade, kada smo se konacno oskupili na lakoj veceri dobrodoslice u njegovoj kuci.
On je bio zauzet covek i pravo cudo je bilo da nam je uopste otvorio svoja vrata. Slatko se nasmejao kada je cuo kako nam je Vlada otkazala dati posao u kome je on kao posrednik imao da odigra vaznu ulogu. Rekao je nesto u stilu da smo uvek bili diletanti i da je u celu pricu usao samo zbog naseg ministra kulture ciji je otac bio njegov dobar prijatelj... Gledala sam te pametne sive oci koje su nas hladno premeravale i u kojima topline nije bilo ni za njegovu ispisnicu, cuvenu filmsku i pozorisnu glumicu Jelenu. Podsetio me je neodoljivo na ekipu iz Turske sa Univerziteta, iz moje prosle zmijske avanture. Pamet, nedostatak empatije i sentimenta. Vreme je zaista bilo novac, bilo je jasno kao ledena cikaska noc koja je kucala na ogromne prozore doma naseg domacina....
Moram nesto da dodam, pre nego nastavim moje pripovedanje.
Dakle, u kakvom domu je ziveo taj covek! U kakvom domu!!!
Nikada nista slicno nisam videla. Bila je to neka fabricka zgrada koju je on sa svojom zenom preuredio i u kojoj su ziveli samo njih dvoje. Plafon se jedva nazirao u visini pa...cetvorospratnice, u prostoriji koja je sluzila kao dnevni boravak. Da bi sacuvali primarni izgled tog ogromnog prostora, nisu srusili ni neku vrstu visoke peci koja je sluzila za izradu hartije do, kako su mi rekli, osamdesetih godina dvadesetog veka. Sada je to cudoviste bilo totalno artificijelno sa kaminom i pecnicom za hleb u dnu i sjajnim instalacijama nekog neverovatnog umetnika koji ju je oslikao... Fabricka hala je u sustini licila na Matroz u Sremskoj Mitrovici, sa sve dimnjacima koji su parali americko nebo. Spolja nisu radjene nikakve intervencije, tako da kad smo se taksijem dovezli na datu adresu, mislili smo da smo istu promasili...
Zgrada je imala nekoliko staklenih liftova kojima ste se penjali do soba. U mojoj gostinskoj sobi, bila je cak paleta za hartiju i stamparska presa, koja je izgledala prilicno orginalno.
Kasnije se ispostavilo da je i ta presa, kao i sve ostalo u ovom neverovatnom domu, zaista orginal. Nas domacin je bio novinar. I to je Amerika, pomislila sam.
"Necu da idem u hotel. N-e-c-u!" Dovikivala sam se preko okeana sa Todorovim, koji me je preko Skajpa zvao pred spavanje.
Постави коментар